Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, ne bih prihvatio da budem učesnik u ovoj raspravi da nisam dubokog uverenja da mi imamo pravo da raspravljamo i imamo pravo da zauzmemo stav. Pokušaću da teorijski obrazložim svoju odluku da učestvujem u ovoj raspravi.
Pre svega, ovo je pitanje iz oblasti takozvanih pitanja suvereniteta. Suverenitet, i na nivou Republike i na nivou državne zajednice, imaju narodni poslanici. Zbog načina na koji su izabrani poslanici državne zajednice, izvorno pravo ili nadležnost suvereniteta ima ova skupština, a onda se iz njega izvodi i nadležnost po pitanjima suvereniteta u državnoj zajednici.
Dakle, mi imamo pravo da donesemo stav koji ima obavezujući ili u najmanju ruku smisao preporuke za naše kolege iz parlamenta državne zajednice.
Pre svega, kada je direktna tema u pitanju, činjenica je da mi zaista već duže vreme, predugo, nemamo razvijenu strategiju međunarodnih odnosa. Do bombardovanja naše zemlje 1999. godine, bili smo zemlja u izolaciji, upravo zbog toga što nismo imali razvijene međunarodne odnose.
Gospodin Todorović je pomenuo Slobodana Miloševića, kaže, kao da je samo on kriv za sve. Dobrim delom je kriv i njegov vojno-politički strateg i savetnik Mirjana Marković-Milošević, zbog koje se naša spoljna politika tog vremena oslanjala pre svega na pogrešan izbor saveznika. Dobro se sećamo. Najčvršćeg saveznika imala je svega jednu noć, one noći kada se pio šampanjac i kada su pogrešno tipovali na svog strategijskog partnera u Moskvi.
Činjenica je, isto tako, da posle 5. oktobra, a govorim kao jedan od učesnika 5. oktobra, na strani Demokratske opozicije Srbije u to vreme, da nemamo razvijenu strategiju međunarodnih odnosa i za sve što bi se moglo reći da je urađeno, urađeno je u smislu prijema zemlje u one organizacije i međunarodne institucije u koje bismo inače bili primljeni po automatizmu.
U takvoj situaciji apsolutno ne čudi što imamo ovde dva suprotstavljena stava. Jedan je stav da svaku odgovornost treba svaliti na međunarodnu zajednicu i drugi stav je da se ama baš u svemu može amnestirati međunarodna zajednica.
Dakle, ono što je pred nama jeste utvrđivanje jedne ozbiljne i, da kažem modernim jezikom, izvodljive strategije međunarodnih odnosa.
To što je Vuk Drašković dao takvu izjavu kakvu je dao, to je posledica dobrim delom i toga što mi zapravo na nivou državne zajednice nemamo klasičan oblik vlasti organizovan u vladu. Dakle, postoji samo tzv. horizontalna podela vlasti, u kojoj nisu definisani protokoli kojima bi se utvrđivala zajednička politika. U takvoj situaciji prirodno je da neko kao Vuk Drašković daje izjavu. Odmah da kažem, ne bi bilo korektno da je data bilo kakva izjava, čak i ona sa kojom bih se složio, ako nije posledica proceduralno definisanog i donetog zaključka o zajedničkom stavu vlade na nivou savezne države.
Za mene ovo je koristan razgovor, ali postoji jedan problem. Nije dobar signal međunarodnoj zajednici u ovom delikatnom trenutku, a svi smo zainteresovani za razvoj događaja i pozicije naše zemlje pred međunarodnim faktorom. Ovo kako razgovaramo između sebe, apsolutno, nije dobar signal.
U svakom slučaju, mi treba da se opredelimo između dva načela – između načela pravde i pragmatičnosti. To je nekada teško uklopiti, a pokušaću da vrlo kratko, gotovo u jednom bljesku dam skicu svog viđenja, da krenem od onog načela koje je principijelno, načela pravde, koje pre svega izvire iz etičkih odluka.
Činjenica je da je tokom NATO bombardovanja ubijeno nekoliko hiljada naših sugrađana. Namerno ću da izbegnem da budem patetičan, ali to je i moj bol, kao što je, verujem, i bol većine vas.
U momentima smo čuli da ne postoje elementi za optuživanje NATO za genocidnu radnju protiv našeg naroda. Čulo se u diskusiji da su se SAD nagodile sa Narodnom Republikom Vijetnam i nisu se međusobno tužakali samo zbog toga što je iznela pravna teorija po okončanju tog rata. A najzanimljiviji je bio, inače estradno veoma poznati advokat Žak Verže, nije blizak meni po političkim uverenjima, ali je tada izneo tvrdnju da, kada postoji nasumično ubijanje civila, tu postoji genocidna radnja. U Grdelici, u Varvarinu nije bilo nasumično nego je bilo namerno ubijanje civila.
Pitam – ko ima pravo da amnestira bilo koga od odgovornosti za ubijanje naših sunarodnika i naših sugrađana? To pravo na sebe iz moralnih razloga ne bih mogao da preuzmem.
Drugo, ako se svi zalažemo za vladavinu prava, onda to pravo mora da važi na nacionalnom nivou, ali mora da važi i na međunarodnom nivou. Ko ima prava da amnestira NATO za kampanju bombardovanja naše zemlje bez pravnog utemeljenja, bez utemeljenja u odluci Saveta bezbednosti, i to na isfabrikovanom povodu u selu Račak, kao što su nam nametnute ekonomske sankcije koje su opustošile našu zemlju na isfabrikovanom povodu koji se zove pijaca u Markalama.
Najzad, da pređem na ovo što se tiče pragmatičnosti. Gospodin Verko Stevanović, žao mi je što nije tu, pomenuo je princip dobre volje u međunarodnim odnosima. Ne isključujem tu mogućnost. Za razliku od nekih drugih diskutanata, ne mislim da je gospodin Verko Stevanović izdajnik. Inače, pamtim kao građanin ovog grada veoma časnu i veoma efikasnu ulogu SPO na nivou gradske vlasti tokom bombardovanja, a to kažem radi istine, da se zna.
Međutim, gospodin Verko Stevanović je u svom ekspozeu prevideo da dobru volju uvek pokazuje onaj ko je jači, a mi smo dali dovoljan signala dobre volje – dva predsednika ove države su u Hagu, nekoliko generala, nekoliko visokih funkcionera i nijedan uzvratni signal.
Dva druga primera – krnja Vlada Bosne i Hercegovine, dakle bez saglasnosti predstavnika Republike Srpske, nema nameru, i jasno i glasno ovih dana govori da apsolutno nema nameru, da povuče tužbu protiv naše zemlje, čak uprkos činjenici da smo mi povukli tužbu protiv Bosne i Hercegovine.
Ovih dana je, inače, pokrenuta inicijativa da se pred Parlamentarnom skupštinom Saveta Evrope pokrene diskusija o navodnom šikaniranju pripadnika mađarske nacionalne manjine u Vojvodini. Žalosno je što su tu i taj naš saveznik Rusija, njeni predstavnici, Ukrajina, za Azerbejdžan me manje čudi itd. Hoćete li da vas pitam – da li je ijedan dobar signal dat ovoj zemlji kada je pre dva meseca ozvaničena kandidatura Republike Hrvatske za članstvo u Evropskoj uniji, sa jednim od argumenata da je ispunila uslove tzv. delujuće demokratije.
Pitam, da li ti uslovi važe i za 300.000 etnički očišćenih Srba, koji danas žive u našoj zemlji i kojima će, pošto je Hrvatska očigledno u ovom trenutku u prednosti u tempu, biti potrebna šengenska viza da bi ostvarili svoja elementarna politička prava, recimo pravo glasa u Republici Hrvatskoj? Da li je to dobar signal za našu zemlju?
Dakle, ne bih bio apsolutno i bezuslovno protiv povlačenja tužbe, ali prihvatio bih jedino jednovremeno povlačenje svih tužbi, jer je to jedini modus koji ne bi uvredio naše žrtve tokom kampanje bombardovanja naše zemlje. Ne radi se ovde o materijalnoj šteti, to su drugi govorili koji su kvalifikovaniji od mene, ali bih rekao da bi povlačenjem tužbe protiv NATO, a pri ostajanju svih onih tužbi protiv naše zemlje i zaključaka iz kampanje satanizacije naše zemlje, mi ostavili jedan veoma problematičan testament ili nasleđe našim potomcima, da su njihovi preci zaista bili krivi za sve.
Mi nismo bili krivi za sve. Prema tome, povlačenje tužbe u ovom trenutku može da dođe, između ostalog, samo ukoliko bi se prestalo sa satanizacijom Srbije i ukoliko bi se na međunarodnom planu doneo ipak jedan zaključak koji bi bio i rehabilitacija srpskog naroda kao takvog.
Takođe, postoji jedan veliki paradoks u našoj međunarodnoj politici kod onih koji je vode, a to je – diplomatija i njen prvi čovek trebalo bi da deluju na međunarodnu zajednicu a ne na nas. Međutim, prvi čovek naše diplomatije želi da nas ubedi da mi promenimo stav prema ovom događaju o kome govorimo, o bombardovanju naše zemlje, umesto da se njegova uspešnost meri, koliko je uspeo da ubedi međunarodnu zajednicu da promeni stav prema Srbiji i srpskom narodu.
Najzad, istovetnost ocene o bombardovanju, o tom događaju, moram da kažem, ni na koji način ne podrazumeva istovetnost u oceni politike koja je prethodila bombardovanju naše zemlje.