Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Miroslav Janković, a neka se pripremi narodni poslanik Žarko Obradović.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je sreće, a mi izgleda nemamo sreće, mi bismo o jednoj ovakvoj rezoluciji razgovarali na početku ovog mandata. Zašto? Ako postoji neki kamen temeljac spoljne politike ove zemlje o kome treba da se raspravlja u Skupštini Srbije to je rasprava o odnosu prema Evropskoj Uniji, rasprava o Evropi.
Mi smo se bavili svim i svačim ovde, svađali smo se oko svega i svačega, ali nismo razgovarali kuda ćemo i kako ćemo dalje.
Dok mi o tome razgovaramo deca vaših i naših prijatelja, deca mojih prijatelja, moje dete, razmišljaju da odu u inostranstvo ili su već otišli.
Ponavljamo one stare priče kojima smo zamerali socijalistima, drugima itd. kako su nam deca u inostranstvo odlazila, a evo i sada deca idu u inostranstvo, možda čak i više nego ranije. Zašto? Jednostavno zato što mi nemamo strategiju o tome gde je naše mesto u Evropi i sada smo se setili. Voleo bih da su građani ovaj tekst imali pred sobom danas u novinama pa kada prate ovaj prenos da mogu da čitaju šta smo mi to predložili.
Voleo bih da građani ovde vide javno glasanje pa da sutra prozovu one koji su protiv ovakve rezolucije da pitaju - gospodo, zašto ste vi protiv širenja evropskih vrednosti, zašto volite da nosite mašne, odela i to najčešće sa stranim etiketama, da vozite lepe automobile, imate dobre stanove, a nećete smederevac u sobici četiri sa četiri da širite naše domaće balkanske vrednosti?
Neću govoriti sada o onima koji će glasati protiv. Postavlja se pitanje onih koji će glasati za ovu rezoluciju, a posebno ako su u vladajućoj garnituri. Da li čine i šta će činiti da ova rezolucija zaživi i da ova rezolucija postane politika ove zemlje.
Pre par meseci sam imao priliku u jednoj parlamentarnoj delegaciji da budem u Skupštini Bugarske. Tamo, pored njihovih državnih simbola i obeležja, stoji i zastava Evropske unije. Na vladinim zgradama stoji svuda zastava Evropske unije. Pitao sam ih zašto, ako nisu u Evropskoj uniji. Jednostavno to je opredeljenje te države i tog naroda. Oni žele da uđu u Evropsku uniju i time pokazuju svoje opredeljenje. Ne verujem da smatraju sebe manje patriotama i nacionalistima i manje Bugarima samo zato što su stavili zastavu Evropske unije.
Ovde se postavlja pitanje: Šta će ova vlast – a za građane smo vlast mi, Vlada, predsednik Republike – uraditi da ispoštuje Rezoluciju? Do sada smo radili manje više sve protiv te rezolucije. Kao parlament, sporo smo donosili i usklađivali zakone sa zakonodavstvom Evropske Unije. Kao Vlada, nikako da rešimo ona najteža pitanja, a najteže pitanje od svih je saradnja sa Haškim tribunalom. Predsednik Republike, evo sada je nov, novo sito o klin visi, sinoć se uključio i evo doživeo je šta je doživeo.
Prema tome, postavlja se pitanje još jednom šta ćemo uraditi da ovo ispoštujemo ili da kažemo da ovo nismo u stanju da usvojimo. Ne da ne želimo, nego nismo u stanju da usvojimo i nismo u stanju da vodimo računa o tome šta ova zemlja treba da radi u narednom periodu.
Ne zaboravite, mi sada donosimo odluke koje se neće ticati samo nas. Ticaće se naše dece, dece naše dece.
Prema tome, još jednom kažem da oni koji budu glasali za rezoluciju imaju veliku obavezu da se založe u svojim strankama, u svojim poslaničkim grupama, kod svojih nosilaca vlasti da se odredbe rezolucije sprovedu.
Suština se ipak nalazi u osmoj tački – širenje evropskih vrednosti, a mi pričamo o Hagu, pričamo o NATO, pričamo o svemu onome što dira možda u emocije, dira možda u istoriju, ali verujte ne dira ni u čiji tanjir, ne dira ni u čije školovanje, ne dira ni u čiju budućnost.
Prema tome, vreme je da se sada ovde uzmemo u pamet, da ovo usvojimo i da vidimo kako ćemo ovo sprovesti. Ovde, na kraju krajeva, imamo predstavnika Vlade koji će nam reći šta Vlada planira u ona tri meseca kada će podneti izveštaj i šta Vlada planira da inicira ovde pred Skupštinom Srbije tako da i Skupština Srbije brže radi na realizaciji ove rezolucije.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a neka se pripremi narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, danas razgovaramo o Rezoluciji o pridruživanju Evropskoj Uniji. Ta tema sama po sebi nameće odgovor na dva vrlo prosta pitanja da li postoji saglasnost svih političkih snaga u Srbiji o potrebi pridruženja Srbije Evropskoj uniji i mislim da je odgovor svih – da. Da li postoji konsenzus? Da. Da li ovaj dokument obezbeđuje konsenzus? Ne. Zašto ne? Zato što u svom sadržaju ima teme koje nisu predmet pridruženja Srbije Evropskoj Uniji.
Da li se želi na ovoj temi pokazati nejedinstvo je drugo pitanje. Ako se želi stvarno pokazati saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije onda predlog ove rezolucije treba da ima samo dva stava. Prvi stav je – sve političke stranke u Narodnoj skupštini i Narodna skupština izražava želju, potrebnu nadu, očekivanja Srbije za priključivanje Evropskoj uniji, formulišite kako hoćete, a drugi stav – zadužuje se Vlada Republike Srbije da uradi nacionalnu strategiju pridruženja Srbije Evropskoj uniji. Sve drugo nije konsenzus i jeste podela.
Zašto u ovom dokumentu postoji potreba da stoji – Partnerstvo za mir? Zašto? Da li je Partnerstvo za mir program Evropske unije? Da li je Partnerstvo za mir uslov za punopravno članstvo u Evropskoj uniji? Ili je nešto treće. E, to nešto treće nama smeta. Partnerstvo za mir je program NATO-a, predvorje NATO-a, čistilište NATO-a. To treba da se zna.
Građani Srbije treba da znaju da temi - Partnerstvo za mir nije mesto u ovom dokumentu. Ako želimo da raspravljamo o Partnerstvu za mir onda je trebalo da zakažemo posebnu sednicu Narodne skupštine sa tom temom.
Da vidimo da li ko i zbog čega želi da bude članica tog programa Partnerstvo za mir. Zna se da je Partnerstvo za mir NATO, a tim ugovorom, jer svaka zemlja članica potpisuje bilateralni ugovor, članica NATO-a prihvata niz političkih, vojnih i finansijskih obaveza, dok NATO ne preuzima nikakve obaveze. Čak ni da pomogne u odbrani te zemlje kad je napadnuta.
I nije korektno pominjati Srbiju i zemlje u okruženju, jer je zemljama u okruženju NATO pomogao. Ne treba pominjati šta je NATO uradio za Hrvatsku kada je bilo reči o proterivanju Srba 1994-1995. godine. I, nije ista uloga NATO-a u zemljama u okruženju i u odnosu prema Srbiji. O tome treba da se javno govori.
Partnerstvu za mir ovde nije mesto i zašto je stavljeno – videćemo. Mi smo predložili amandman da se ta rečenica skloni, ako se želi konsenzus. Drugo, postoje delovi ovog dokumenta koji prikriveno, da kažem – na mala vrata, uvode za nas jednu vrlo bolnu temu. To je Haški sud.
Svi znamo, ili bar većina zna, šta je sadržaj odredaba Dejtonskog sporazuma, obaveza tadašnje SRJ da sarađuje u istraživanju zločina na prostorima bivše Jugoslavije. Od tog istraživanja zločina bivše Jugoslavije došli smo do Haga i onog što ovde ne piše, ali se na mala vrata ubacuje, jer se u sadržaju rezolucije lepo pozivamo na Deklaraciju iz Soluna.
Pošto predlagač nije imao mogućnosti da nas upozna sa tom deklaracijom iz Soluna, biću slobodan da samo citiram jedan deo te deklaracije koji govori o tome da je potrebno da ta nedvosmislena saradnja sa Haškim tribunalom uključuje i transfer preostalih optuženika u Hag. Za nas, za SPS, to je neprihvatljivo.
Znači nije tek tako neka međunarodna obaveza u pitanju, nego je u pitanju transfer optuženih u Hag. Pre tri godine, pre hapšenja predsednika Miloševića, tadašnji DOS je govorio – ili on ili svi mi. Samo on i niko više. Pa, ne samo da je predsednik Milošević kidnapovan, nego su i drugi ljudi isporučeni Hagu, neki su i dobrovoljno otišli, da kažem – postigli određenu saglasnost sa Hagom, a ni te obaveze Hag nije poštovao.
Zanimljivo je pitanje zašto Evropska unija toliko insistira na poštovanju rada Haškog tribunala, institucije koju je osnovao Savet bezbednosti. Odgovor je vrlo prost – zato što taj sud treba da aminuje agresiju NATO-a na našu zemlju, jer su zemlje Evropske unije učestvovale u toj agresiji; treba da da konačan sud o zbivanjima 1999. godine i da kaže da mi nismo bili žrtve nego da smo bili krivci. Da jednostavno preokrene istoriju, jer mu je to i namena.
Zašto se ne govori o obavezi primene pravila stalnog Međunarodnog krivičnog suda, osnovanog Rimskim sporazumom. To se ne želi, jer, naravno, takve odredbe ne idu u prilog.
Četvrta stvar, stalno se priča o vrednostima, obavezama, obavezama, obavezama i samo obavezama. Da li je pitanje obaveza dvosmerna ulica? Nije. Da li obaveze važe samo za nas? Da. Pre par minuta sam izašao da repliciram jednom mladom kolegi i pomenuo situaciju na Kosovu i Metohiji. Da li je međunarodna zajednica, to što se zove međunarodnom zajednicom, izvršila makar jednu od svojih obaveza od 1999. godine pa na ovamo?
Govorim i o Rezoluciji 1244, o Sporazumu Hakerupa i Čovića i o drugim dokumentima koji su potpisani. Da li je međunarodna zajednica vratila nekog od 280 hiljada proteranih Srba i drugih građana, pripadnika raznih nacionalnosti? Jeste. Znate li koliko? Nepuna 2 procenta. Da li je obezbedila mir, slobodno kretanje, protok robe i kapitala? Nije. Da li je obnovila neku kuću? Nije. Da li je našla nekog ko je počinio ubistvo? Nije. Da li je makar jedno lice privedeno pravdi, od onih koji su dole počinili taj teror? Nije.
Sem, pod znacima navoda, snažne zabrinutosti, ništa nisu uradili. Da li to neko konstatuje? Ne. Stalno se priča o obavezama. Možda je u pitanju igra reči, različito značenje istih reči, moć, sila ili je u pitanju ucena ali onda nazovimo stvari pravim imenom. Recite – jeste, mi smo ucenjeni od strane te međunarodne zajednice i moramo da radimo tako; ili – mi smo obavezni da radimo tako; ili – mi hoćemo da radimo tako.
Srbiji se to duguje. Nemojte da pričamo o priključenju Srbije Evropskoj uniji 2012. godine. Da, ali u kojim granicama. Princip nepovredivosti granica u Evropi je proklamovao Helsinki još 70-tih godina, ali ga naše diplomate ne pominju. Princip poštovanja rezolucija Saveta bezbednosti je opštevažeći, ali mi o njemu najmanje govorimo.
Status Kosova utvrđen rezolucijom je nešto o čemu mi najmanje govorimo i što najmanje tražimo, a stalno govorimo o obavezama, o obavezama. Pa, gde su obaveze te iste Evropske unije kada je u pitanju odnos prema nama? Da li je neko od diskutanata ili predlagača, pomenuo koje su to obaveze?
Kada je reč o zastoju u odnosu prema Evropskoj uniji, ovaj dokument, koji smo dobili na ulazu u salu danas, vrlo zanimljivo, na 52. strani sam po sebi govori šta je uzrok zastoja. Tokom 2003. godine, citiram, dolazi do zastoja, najpre u političkim i ekonomskim reformama, krize državne zajednice i zloupotrebe preferencijalnog tretmana na izvoz šećera.
Pitanje šećera je nešto što se rešava. Ali postavlja se pitanje funkcionisanja državne zajednice. Ko je potpisao Beogradski sporazum i druge dokumente kojima je stvorena državna zajednica? Pa, isti ti predstavnici Evropske unije i domaći političari a mi sada kritikujemo što je državna zajednica nefunkcionalna, što nema ugovorni kapacitet. Pa kome to pričamo? Da opravdamo sebe ili Solanu? Ili i jedno i drugo? Ako radimo za interese drugih, za potrebe drugih, onda to Srbiji treba da kažemo.
Na kraju, ono što sam preskočio da pomenem o Kosovu i Metohiji i s tim ću završiti. Ovaj dokument sam po sebi govori kakav je odnos Evropske unije prema Kosovu i Metohiji. Ovde se veoma lepo kaže da se modalitet pregovaranja na Kosovu i Metohiji odvija odvojeno od onog predviđenog za Srbiju i Crnu Goru tj. da se odvija po posebnom programu. To najbolje govori kakav je odnos Evropske unije po tom pitanju.
Ako je neko spreman da se odrekne dela teritorije Srbije zarad priključenja Evropskoj uniji onda to treba danas reći, a ne pričati priču o vrednostima i drugim stvarima koje su nešto što je daleka budućnost. Evropska unija da, ali bez gubljenja državnog i nacionalnog suvereniteta, a pogotovo bez gubljenja teritorije Srbije. Hvala.

Hvala.
Izvolite. Da li je to replika?

Mene ne mrzi danas da ponavljam i po više puta neke stvari da bi raščistili činjenice jer, kako sam rekla i u uvodnom obraćanju i nadalje, ova rezolucija se bavi činjenicama.
Prva činjenica, koja je od suštinskog značaja, je ta da ne odlučujemo mi o uslovima za priključenje Evropskoj uniji, već o tome odlučuje Evropska unija. Ti uslovi se ne odnose samo na nas, nismo mi nikakvo zamorče Evropske unije, već se odnose na bilo koju državu koja bi u bilo kom trenutku poželela da postane punopravni član unije. Dakle, ne postavljamo mi uslove, kao što nikada ne postavljate uslove kada ulazite u formirani klub koji se zasniva na određenim principima.
U tom smislu, svi mi možemo svaki dan da se deklarativno zalažemo za članstvo u Evropskoj uniji, odnosno možemo svaki dan da ponavljamo kako smo za evropske integracije, ali nam to ništa neće značiti ukoliko po tom pitanju nešto konkretno ne uradimo, odnosno ukoliko uslove koji su za to članstvo neophodni ne ispunimo.
Dakle, u slučaju da nećemo iz bilo kog razloga da sarađujemo sa Haškim tribunalom, u slučaju da nećemo da izvršimo reformu oružanih snaga, koja se i obavlja u okviru programa Partnerstva za mir i olakšava je, ukoliko nećemo da ispunjavamo svoje međunarodne obaveze, Evropska unija će reći – nema problema, to je vaš izbor. Ali posledica tog izbora je ta da nećemo biti ni u Evropskoj uniji. Prema tome, moramo biti svesni šta je to što želimo i šta to što želimo podrazumeva.
Takođe moramo biti svesni da bilo koja nacionalna strategija o pristupanju Evropskoj uniji koja se izrađuje, upravo mora da sadrži prioritete, aktivnosti i mere koje su u skladu sa tim uslovima. U suprotnom, niko nas neće terati da mi ulazimo u Evropsku uniju. Može ona i bez nas, ali se postavlja pitanje toga da li je to naš interes.
Predlagači ove rezolucije smatraju da jeste. Predlagači ove rezolucije smatraju da je mnogo veći i jači interes priključenje u Evropsku uniju, pa makar do tog priključenja morali da ispunimo i neke veoma bolne uslove, nego da u Evropskoj uniji nikada ne budemo, a to je alternativa ovome.
Sa druge strane, kada govorimo o granicama, već sam rekla da se Evropska unija zasniva na četiri osnovne slobode, a to je slobodno kretanje ljudi, roba, kapitala i usluga. Evropska unija ukida granice. Mi danas, nažalost, s obzirom da nismo u sistemu Evropske unije, kako je neko ovde i pomenuo, moramo da imamo popunjene pasoše vizama i jako nam je teško da putujemo po Evropskoj uniji.
Upravo članstvo u Evropskoj uniji, odnosno ubrzani proces evropskih integracija omogućuje da se te granice izbrišu i da mi mnogo lakše možemo u Evropskoj uniji i da boravimo, da se krećemo, da se naši mladi ljudi usavršavaju i vraćaju u svoju zemlju i da naši ljudi mogu da rade u Evropskoj uniji ali ne kao gastarbajteri već kao njen sastavni deo, kao građani Evropske unije. U tome je suština.
Prema tome, onog trenutka kad budemo u Evropskoj uniji, tada ćemo imati i sve Srbe na okupu u Evropskoj uniji, odnosno u okviru njenih granica, tj. granica ujedinjene Evrope. To je način da izbrišemo granice, a ne da ih u međuvremenu samo još više gradimo među sobom i da podižemo i u regionu i u samoj Evropi još veće barijere.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Stamenković, a neka se pripremi narodni poslanik Milorad Mirčić.

Uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, dame gospodo narodni poslanici, taman sam se ponadao da je prošla ova predizborna kampanja i ludnica izbornog ciklusa i da ćemo zaista već jednom početi da se bavimo ozbiljnim državotvornim poslom, kad ono danas imamo žešću kampanju nego što smo imali u prethodnom periodu.
Nažalost mnogo je demagogije i demagoškog populizma prosipano sa ovog mesta i uvek se počinje sa jednom te istom floskulom da nema parlamentarne stranke koja sedi u ovom parlamentu, a da je protiv pridruživanja Evropskoj uniji. A onda dođe "ali", pa onda to "ali" predstavlja da ne prihvatamo ni jednu obavezu, ni jedno pravilo ponašanja koje nam upravo ta Evropska unija nameće.
Narodni poslanici se nažalost i u ovom sazivu više ponašaju kao stranački poslanici promovišući političke interese stranke i udvarajući se biračkom telu. Zaboravljaju da su narodni poslanici izabrani od naroda upravo da se ovde bore za boljitak života, za bolju državu koja će to omogućiti, znači, za državotvorne funkcije.
No, da skratim uvod. Čemu rezolucija? Prateći iskustva zemalja koje su ili već pristupile Evropskoj uniji ili su na tom putu, mnoge od njih su usvajale rezolucije i deklaracije. Makedonija čak četiri: 1998., 2000., 2003. i 2004. godine. Hrvatska 2002. godine. Slovačka u četiri navrata: 1997., 1998., 2002. i 2003. godine.
Jedina zemlja koja nije imala ni jednu rezoluciju, na njenu sreću, i koja je imala je čistu situaciju pred sobom i jasne ciljeve je Slovenija. Samo ukratko ću vam opisati njen put. Ona je 12 godina razrađivala svoj pristup Evropskoj uniji i 1992. godine je sa delegacijom Evropskog parlamenta razmotrila situaciju oko mogućnosti pridruživanja, a od tada pa nadalje, zahvaljujući državnoj strategiji, na svakoj sednici Vlade je prva tačka uvek bila ostvarivanje napretka pregovora oko pridruživanja Evropskoj uniji.
U Sloveniji su, što je veoma bitno, tokom 12 godina procesa pridruživanja, više puta održavani parlamentarni izbori, menjao se skupštinski sastav, pobeđivale jedne ili druge stranke i koalicije, menjali se premijeri i vlade, ali apsolutni prioritet evropske integracije je bio neprikosnoven. Parlamentarne stranke su se 3. jula 1997. godine obavezale posebnim sporazumom da će kooperativno učestvovati u procesu pridruživanja itd. Šta je radila zakonodavna vlast? Oni su pravili 31 radnu grupu koja je radila na sasvim konkretnim slučajevima, u svakoj oblasti života i rada države, vršeći harmonizaciju.
Zbog čega mi krećemo sa ovim dokumentom? Naš stvarni cilj na početku je bio nacionalni konsenzus pa smo spustili nišan na politički konsenzus kao preduslov za nacionalni konsenzus. Značaj tog političkog konsenzusa je u tome da poboljšava pregovaračku poziciju Srbije i Crne Gore prema Evropskoj uniji, doprinosi većoj stabilnosti državne zajednice, olakšava rad Skupštine u procesu priključenja Evropskoj uniji, pozitivno podstiče nastavak reformi, poboljšava životni standard građana, povećava kapacitet države za mirno rešenje eventualnih sukoba, kao i problema na Kosovu i Metohiji.
Upravo da bismo ostvarili taj konsenzus, Odbor za evropske integracije je formirao radnu grupu i ambicija je bila da u toj radnoj grupi bude predstavnika iz svih parlamentarnih stranaka. Ta radna grupa je mukotrpno radila skoro sedam meseci bez jedne stranke koja je u startu odbila da sarađuje.
Njeni predstavnici u Odboru za evropske integracije insistirali su na tome da to ne treba da rade ni poslanici, ni skupštinski odbor, niti neka radna grupa, no lideri.
Šta je trebalo da radimo? Da pokupimo ove lidere koji su nam preostali, na avion, da ih pošaljemo u Hag i da tamo za okruglim stolom napišu rezoluciju o pridruživanju EU i da to glatko prođe u ovom parlamentu? Čemu onda služimo mi poslanici ovde, ako lideri sve treba da nam napišu, a da mi onda kao klonirani lideri pritiskamo ove dugmiće i sprovodimo to što oni zamišljaju?
Hoćete da znate kako sve nas u parlamentu ceni naš narod? Kancelarija za evropske integracije je napravila ozbiljnu analizu u ispitivanju javnog mnjenja. Samo nekoliko podataka da vam dam o stavovima ispitanika o učlanjenju u EU: pomoći će razvoju naše ekonomije - 67% je reklo da; više zemalja članica jača EU u svetu – 76% je reklo da; više zemalja članica veći mir i sigurnost u Evropi – 71% da; prirodno je da naša zemlja bude članica – 74% da; više članica Evropa kulturno bogatija – 70% da; članstvo naše zemlje poboljšava kvalitet naše zemlje – 76% da.
Ali je na zadnje pitanje – rukovodstvo zemlje čini ono što je potrebno da postanemo član EU – manje od 40% je reklo da. Rukovodstvo zemlje smo pre svega mi koji sprovodimo zakonodavnu vlast. Mi donosimo zakone, mi usaglašavamo zakone sa evropskim zakonima.
Još nešto. Par stvari je ovde rečeno, par kvalifikacija je dato, bilo je i naknadne pameti kod usvajanja ovog našeg predloga rezolucije. Prvo, ova rezolucija se pravi skoro sedam meseci i nije tačno da je napravljena po izjavi predsednika države gospodina Tadića da bi pokrila ono što je on juče rekao, kao što neko reče. Mnogo ranije smo je započeli i upravo iz onih interesa o kojima sam malo pre govorio.
Rečeno je ovde da se strateški i nacionalni interesi ne podudaraju. Strateški cilj i interes naše države je pridruživanje EU. U ovom dokumentu, ako ste ga pročitali, stoje jasne obaveze Vlade da već u sledećem koraku završi nacionalnu strategiju. Koliko znam, gospodin potpredsednik vodi tu grupu. Ako iskazujemo sumnju da je nacionalni cilj naše države suprotstavljen članstvu EU, da li su to maline, višnje, mleko ili ne znam šta, čemu onda ovaj zaludan posao? Sigurno jeste nacionalni i strateški cilj uključivanje u evropske integracije, pristupanje društvu razvijenih naroda.
Ukoliko se budemo operativnije ponašali nego što smo do sada, možda ćemo pristupiti, kao što gospodin potpredsednik reče, 2012. godine. Sloveniji, koja je mnogo racionalnije radila, trebalo je 12 godina. Mislim da je krajnje vreme da se prizovemo pameti i da počnemo svi da radimo u jednom interesu, u interesu države i naroda koga ovde predstavljamo.
Imali smo malo širi konsenzus u ovom dokumentu neposredno kad smo ga usvajali, ali da ne diram neke koji su dali saglasnost pa je naknadno povukli. Verovatno je posle ovih izbora radikalni deo njihove stranke digao glavu, nametnuo neke nove zahteve i sad imamo nešto suženiji konsenzus. Ali da vas podsetim, i u evropskom parlamentu ima 12,5% euroskeptika. Kod nas ih očigledno ima više. Nije ni čudno, imali smo mnogo toga što se događalo i imamo mnogo populizma u našoj politici. Nadam se da ćemo to prevazići.
Mi iz poslaničkog kluba SPO i Nove Srbije ćemo, normalno, podržati ovu rezoluciju i sve pozitivne akcije koje budu tekle u smislu evropskih integracija. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Homan.

Prvo bih želeo da razjasnim nesporazum do koga je  došlo kada je prof. dr Labus bio za govornicom. Predsednik Marković je meni izrekao opomenu. Ja ni jednog trenutka od kad sam u ovoj skupštini, dugo se poznajemo profesor i ja, ni jednog trenutka nisam dobacivao sa mesta, pogotovo kada je profesor koga ja privatno i lično cenim. Ovo bih želeo zbog javnosti, ne vredi mi naknadno izvinjenje od predsednika, jer to je otišlo u javnost. Izvinjavam se profesoru Labusu, pre svega.
Što se tiče rezolucije, malo je čudno da 2004. godine raspravljamo o rezoluciji čiji su, većim delom, potpisnici koji od 2000. godine, ako ništa drugo, ono aktivno ili na neki drugi način učestvuju u vlasti i učestvuju u radu ove skupštine. Ova rezolucija bi trebalo, koliko sam ja razumeo, što je obrazložio i predstavnik predlagača, da obuhvati sve te evropske standarde kao uslove ulaska Srbije, odnosno zajednice Srbije i Crne Gore u EU.
Samo radi jasnoće i javnosti Srbije, da bude jasno o čemu se radi, ovo je kandidatura za ulazak Srbije u EU. Mi treba da se kandidujemo kao zajednica Srbije i Crne Gore, pa kao kandidati da budemo praćeni, da vidimo da li ćemo biti pred pragom EU, a onda ispred tog praga ulazimo u predsoblje, pa iz predsoblja u EU, to je mnogo. Zato su neki preuranjeno počeli da viču i najavljuju da je 2007. godina, godina kada zajednica Srbije i Crne Gore ulazi u EU.
Koliko su bili u pravu govori upravo njihova karijera, odnosno sudbina političara. Oni su odavno u političkoj penziji i kakva im je lična sudbina takva je i sudbina Srbije, odnosno zajednice Srbija i Crna Gora sa EU.
Naime, ova rezolucija sadrži određene standarde i to je jasno. Kada je u pitanju spremnost zajednice Srbija i Crne Gora da ispoštuje prava čoveka i manjinska prava, mi to odavno predočavamo EU, svim njenim forumima.
Tražimo da nam ukažu gde mi to u Ustavnoj povelji ili zakonskim aktima koja se odnose na ljudska, građanska, a pogotovo na manjinska prava, zaostajemo za evropskim standardima. Kad kažem "mi" pre svega mislim na većinu političkih partija i Vladu, nevezano od saziva i njihovog sastava. Uvek smo pozivali predstavnike EU da nam ukažu šta to fali u zakonodavstvu Srbije što ne ispunjava uslov da se kandidujemo u EU.
Do dana današnjeg bar mi, srpski radikali, nismo obavešteni šta to fali, šta treba da ugradimo, šta treba dodatno da uradimo da bi ispoštovali te evropske norme, kada su u pitanju ne samo prava čoveka, nego i manjinska prava.
S druge strane, svedoci smo da se u jednom gotovo cikličnom periodu ponavljaju pritisci od strane Evropske unije, kada su u pitanju manjinska prava. Sada smo suočeni sa činjenicom da nas Savet Evrope i te kako opominje za nepoštovanje manjinskih prava u Srbiji. Zahvaljujući upravo političkim liderima i političkim partijama mi smo u situaciji da sada još naknadno dokazujemo da imamo i dodatna prava u odnosu na stečena prava nacionalnih manjina. Gde to u Evropi jedna zemlja treba da ispuni ta dodatna prava? Gde je to uporedno pravo, da vidimo kako je to u Evropi, pa još dodatno?
Ako je u pitanju efikasnost rada zajedničkih organa državne zajednice Srbija i Crna Gora, oni su regulisani i definisani Ustavnom poveljom. Povelju je manje-više, hteli to ili ne da priznamo, nametnula upravo Evropska unija. Kako će to Srbija i na koji način da utiče da poboljša zajednički rad, odnosno rad zajedničkih organa kada ta ista povelja služi kao krunski dokument ili osnovni dokument drugoj Republici, odnosno drugoj državi za odvajanje iz zajednice Srbije i Crne Gore?
Tako definisana povelja, potpisana od strane lidera i predstavnika Srbije i Crne Gore služi crnogorskom rukovodstvu kao i te kako značajan argument da se izdvoji iz zajednice Srbije i Crne Gore. Neka nam kažu kako će nam to oni pomoći. Mi smo tu nemoćni. Možemo mi da se igramo, možemo da se nadmećemo na ovoj govornici ko je proevropski više ili manje naklonjen ili orijentisan, ali Evropa nam je nametnula ovu povelju. Mi nemamo šanse, ako Evropa ne insistira na izmenama te povelje da bilo šta poboljšamo u radu zajedničkih organa Srbije i Crne Gore.
Možemo da gledamo jedan skup zaslužnih političara koji se skupe u Palati federacije i donose kao neke kobajagi značajne odluke. Te odluke se najviše odnose na to koliko ćemo Srba, kada i kojim redom isporučiti Haškom tribunalu. Uz svo uvažavanje njihovih funkcija, imena, druga funkcija ne postoji. Funkcija u smislu da ima neku realnu vrednost.
Kada se govori o regionalnoj saradnji, to je moguće tumačiti po evropskim standardima ako je tzv. državna geografija završena, ali mi smo u geografiji kada još se nije formirala granica države Srbije ili zajednice Srbija i Crne Gora. Još smo svedoci vremena kada se rastače savezna republika, pa vidimo da je sada najaktuelnije razdvajanje Srbije i Crne Gore, ali kako to potpredsednik Vlade reče, a i mi to dobro znamo, 2005. godina je odlučujuća godina kada je u pitanju Kosovo i Metohija.
Kako može da se definiše jedna dugoročna regionalna saradnja jedne države koja još nije definisala svoje granice? To je nemoguće. Zašto je zajednica Srbija i Crna Gora na ovako nezahvalnom poslednjem mestu zapadno-balkanskih zemalja? Jedan od glavnih razloga je upravo činjenica da je Evropa svesna da predstoji još razdvajanja, ne samo zajednice Srbija i Crne Gora, odvajanje Crne Gore ili Srbije, nego predstoji odvajanje i izdvajanje još nekih delova Srbije.
Zar nismo svedoci da čak i u medijima visoki funkcioneri u ovoj predizbornoj kampanji za izbor američkog predsednika javno govore da 2005. godine najmanje ono što će dobiti Kosovo i Metohija, a u čemu će ih Amerika podržati, je republika Kosovo i Metohija? Zar nismo svedoci da se internacionalizacijom pitanja Vojvodine pravi prvi korak kako bi u skorijoj budućnosti, a kako i reče potpredsednik, samo nije apostrofirao Vojvodinu, ali svima nam je jasno ako je 2005. za Kosovo i Metohiju, 2006. godina je za Vojvodinu?
Da li će to biti drugi model ili će to biti viši stepen autonomije, sve zavisi od strukture vlasti u Skupštini Vojvodine, jer ako prepustimo onima koji su do sada ucenjujući preko pokrajinskog parlamenta ucenjivali i republički parlament i Vladu Republike Srbije onda će to možda biti i za kraći period. Slažem se sa vašim čuđenjem, gospodine Labus, i ja sam siguran da može da bude istovremeno kada i priča o Kosovu i Metohiji.
Ako pustimo one koji nam Vojvodini nametnuše grb, zastavu, vojvođansku Akademiju nauka, pa još imaju i pripremljen ustav, onda će to možda biti i pre nego Kosovo i Metohija. To je, iz prostog razloga, navođenje činjenica i uzroka koji ne zavise od nas. Mi ne možemo značajno da utičemo bez pomoći upravo ove Evropske unije.
Šta nam se ovde kroz ovu rezoluciju potura? Šta se podmeće? Podmeće se nešto što je uslov, a podmeće se i definiše kao neka vrsta standarda Evropske unije, a to je ispunjenje svih međunarodnih obaveza Republike Srbije i odlučno se podržava stav da sva lica osumnjičena za zločine počinjene tokom oružanih sukoba u periodu 1991-2000. godine na teritoriji bivše SFRJ privedu pravdi u skladu sa pozitivno-pravnim propisima i međunarodnim obavezama.
Kakav je ovo standard? U krajnjem slučaju, kakav je to uslov? Ko ovaj uslov propisuje? Evropska unija? Nije ovo standard Evropske unije. Nije Hag standard niti sud Evropske unije. Evropska unija je transmisija svetske politike Saveta bezbednosti kada je u pitanju Haški tribunal. Evropska unija je, konkretno, realno transmisija uslova koje postavlja javni tužilac Haškog tribunala, Karla del Ponte, prema Srbiji.
Nema tu Evropska unija nikakav standard. Nema ni uslov. A da ima uslov, Evropska unija bi jedinstveno izašla i rekla da, posle izručenja, kidnapovanja Slobodana Miloševića, posle predaje Vojislava Šešelja, dobrovoljnog odlaska, imamo još potreba za tim i tim licima i tu se završava uslovljavanje. Evropska unija nije definisala ove uslove. Ne postavlja ona ove uslove. Nisu ovo njeni standardi. Ovo su uslovi koje diktira javni tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte. Svedoci smo da iz dana u dan ni ona sama ne zna koji sve trebaju uslovi, a ti uslovi se, nažalost, sadrže u broju Srba, srpskih glava koje treba isporučiti.
Do čega smo došli? Došli smo do situacije kada u ime tih standarda i u ime ispunjenja uslova od strane Karle del Ponte treba da isporučimo četiri generala. Četiri generala koji su braneći Srbiju od NATO agresije ispunjavali svoje patriotske i profesionalne obaveze. Da li neko može ovde da pita šta je sledeći korak. Šta je sledeći uslov? Kakvi su to standardi koje nam nameće ta Evropska unija iz usta ili kroz Karlu del Ponte.
Ne može niko da pita. Zašto? Zato što se u cilju jeftinih političkih poena nakon održanih lokalnih izbora i u istom trenutku kada se kršeći sve rezolucije i odluke Vlade Srbije Srbi na Kosovu i Metohiji pozivaju na izbore, predlaže rasprava o ovakvoj jednoj rezoluciji. Dolazimo u situaciju da ovu Srbiju, ovakva kakva jeste, u zajednici sa Crnom Gorom udaljavamo sve više i više od Evropske unije.
Prijem u Evropsku uniju, gospodo, ne zavisi toliko od nas ili od aktuelne vlasti. Zar vam nije za primer, za nauk, primanje ili prijem u Savet Evrope. Kada je Srbija bila policijska država, u vreme vanrednog stanja, primljena je u Savet Evrope. To je presedan. Biće primljena onog trenutka kada raspoloženje i stav Evropske unije bude takav da Srbija uđe u Evropsku uniju. Nažalost, ja iskreno strahujem da će Srbija tada biti toliko mala da će se zvati beogradski pašaluk.