Gospodin Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko bi odredbe navedenih članova, koje je kolega prethodno napomenuo, bile usvojene u Predlogu zakona, nastala bi katastrofa u parničnom postupku i naše civilno pravo bi bilo razrušeno do te mere da se više ne sudi po zakonu, nego se sudi po načelnim stavovima ili načelnim mišljenjima i stavovima Vrhovnog suda.
Dame i gospodo, predloženo rešenje u članu 176. u direktnoj je protivrečnosti sa Ustavom Republike Srbije. Pozivam se na član 22. Ustava Republike Srbije, gde svako ima pravo na zaštitu svojih prava i interesa u postupku pred nadležnim organima i nadležnim sudom. Po ovoj odredbi se vidi da nije zajamčeno pravo građanima da će ga ostvariti u bilo nekom drugom zakonu, a da će biti u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Žalba je, pre svega, onda ovde izlišna. Ako nađe za shodno prvostepeni sud, a ovo ne vodi efikasnosti suđenja, ovo vodi ka odugovlačenju sudova. Poznato je da parnice u Srbiji traju šest godina i pet meseci, u proseku.
Imaćemo sada u praksi sledeću situaciju: veliki broj sudija iz prvostepenih sudova, tj. opštinskih sudova neće sada znati kako da rešavaju sporove samostalno i da donose u prvom stepenu odluke, gde god ne budu sigurni da će im odluka ostati na pravnoj snazi. U toj situaciji se otvara mogućnost, ovo će sudije prvostepenog suda, tj. opštinskih sudova jedva da dočekaju.
Gde god nisu sigurni i ne znaju kako treba presuditi, oni će predmet da upute Vrhovnom sudu, mimo okružnog suda kao drugostepenog suda i tražiti pravni stav po određenom pitanju. Pravni stav će da zauzme Veće Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, pošto je ovo civilno pravo, građansko veće.
Šta ćemo imati u tom slučaju? Imaćemo brojne slučajeve, kao što je to uradilo građansko veće kada je, mimo odredaba Zakona o izvršnom postupku, zauzelo načelni stav da Republički javni tužilac, mimo Zakona o izvršnom postupku, može tražiti prekid postupka u izvršnom postupku, radi zaštite nekog pravnog javnog interesa. To je učinilo Građansko veće Vrhovnog suda Srbije 6. aprila 2004. godine.
Dame i gospodo, ako je u pitanju zakon, njega je doneo parlament, njega je doneo zakonodavni organ. Niko drugi ne može da odstupi i da izađe iz okvira zakona. Ko je dao pravo trojici, četvorici sudija građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije da oni svoje načelno mišljenje pretvore u primenu zakona i da daju mogućnost javnom tužiocu da na mala vrata sada ušeta u odredbe Zakona o izvršnom postupku, da se meša u nadležnosti drugih organa, u konkretnom slučaju, redovnih sudija. Sada će to biti slučaj u praksi.
Vrhovni sud jeste ovlašćen da zauzima pravne stavove i da daje svoja načelna mišljenja i načelne stavove, ali samo radi ujednačavanja sudske prakse.
Zato se pozivam na to načelno mišljenje koje je objavljeno u Biltenu Vrhovnog suda Srbije. Jedan bilten - nekoliko sudija Vrhovnog suda krši ustav, krši Zakon o izvršnom postupku, a sada će imati mogućnosti i otvorena vrata. Šta je najgore u ovom slučaju? Najgore je što, ako prvostepeni sud prekine postupak i predmet se dostavlja Vrhovnom sudu, građanin nema pravo žalbe na to rešenje. Da li je to efikasnost suda, da li je to cilj zakonodavca? Ne.
(Predsednik: Vreme.)
Ovo će produžiti trajanje parničnog postupka mesecima, a može biti i godinama. Ko je kriv što u Privrednom sudu u Beogradu imate da godinu i po dana sudija drži predmet u fioci i neće da prosledi žalbu nadležnom sudu. Sudija dve godine neće da zakaže raspravu. Šta je problem?
Nije problem, dame i gospodo poslanici, u zakonu, problem je u nestručnim sudijama i problem je što nema ko da zavede red u pravosuđu. Dakle, bez promene Ustava i novog reizbora svih sudija...
(Predsednik: Upozoravam vas, šest minuta je isteklo.)
Završavam. Dakle, bez donošenja novog ustava i bez reizbora novih sudija, dakle, izbor stručnih i sposobnih i kvalifikovanih i moralnih sudija, ne ubrzava se parnica ni rokovima ni novim propisima. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković, pa narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da ne delim mišljenje da će, odnosno da bi usvajanjem ove Glave 14. Predloga zakona,  došlo do haosa u našem pravosuđu, jer ovde ima jedno ograničenje, kaže se, u većem broju predmeta ako postoji takav značaj, onda će moći da se obrate.
Prema tome, ne bih zaista da izazivam haos, trebalo bi u svakom slučaju da prvostepeni sud nađe bar tri ili četiri takva predmeta, a to baš nije lako u jednom sudu, ali mi smo ipak predložili da se ova glava briše, a zašto? Zato što mislimo da nije dovoljno vešto i precizno izrađena, jer, pre svega, može se izraziti sumnja kako će prvostepeni sud prikazati to pitanje Vrhovnom sudu. To je prva stvar koja je vrlo važna.
Druga stvar, koja je još važnija, šta će od tih pitanja da se pokaže u kasnijem postupku, jer ne zaboravite da je predviđeno ovde sasvim nepotrebno, po našem mišljenju, da prvostepeni sud zastaje sa postupkom i šalje predmet Vrhovnom sudu. Pošto je to jedno pitanje teorijsko-pravno, naravno, ima svoje praktične implikacije na određenim slučajevima, tu se lako može objasniti, izložiti slučaj i da sud nastavi da radi i da izvodi druge dokaze, da sačeka, jer sa druge strane, zbog procesne ekonomije, kada to pošalje, ovde nema nikakvih rokova u kojima mora da postupa Vrhovni sud, to je rok koji je sudski i ništa ga ne obavezuje i nema sankcije.
Zakonski rok je sve, ali zakonski rokovi koji su sudski oni se stalno probijaju u praksi, tako da faktički tu, nemojte se zavaravati, jer, u stvari, nema roka. Ako Vrhovni sud za šest meseci reši šta će se desiti Vrhovnom sudu, ništa.
Prema tome, ja stojim na stanovištu da nema roka. Bolje bi bilo da ovu celu glavu na drugačiji način rešimo, Glavu 14. Predloga zakona, dakle, preciznije odrediti obavezu suda, ne tražiti od suda da dostavlja spise da on može stvarno da postavi pitanje Vrhovnom sudu, ali da nastavi da radi po predmetu da bi se sačuvala procesna ekonomija. Ne znam šta bismo mnogo dobili, jer kažem, u daljem toku suđenja, mogu se javiti nova sporna pravna pitanja koja su sada zabranjena po članu 180. da se ponovo u istom postupku ponavljaju u stvari ista pravna pitanja, biće isto, pa malo modifikovano, tako da ovo ne izgleda kao na ozbiljan način rešen problem.
Sa druge strane, imate u članu 178. iste Glave 14, da Vrhovni sud, kada odluči da rešava o ovom pitanju, on donese odluku, pa tu svoju odluku da će rešavati o pitanju objavljuje u "Službenom glasniku" u Biltenu Vrhovnog suda Srbije. Dok to izađe, pa onda na kraju on pristupa rešenju tog pitanja, poučava prvostepeni sud o pravnom stavu i onda kaže da on obrazlaže svoju odluku.
To nije odluka, jer je odluku već doneo i obrazložio u Biltenu Vrhovnog suda. Tu treba da stoji da obrazlaže pravno shvatanje, a o tome nema mnogo reči, tako da mislim da je celokupna glava u želji da se unese na silu neka novina zaista jedan promašaj i predlažem da se briše. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Dobro je što je predsednik Skupštine osetio da je ovo vrlo važan amandman i da se odnosi na vrlo važno poglavlje, a šteta što je napustio sednicu, mogao je da čuje ove jake argumente.
Ministarstvo, Vrhovni sud i svi sudovi se nalaze pred jednim problemom, dakle, šta da se radi kada se veliki broj slučajeva manje ili više identičnih nađe pred sudom i sud ne zna kako da primeni odgovarajuću odredbu nekog zakona.
Kao rezultat u nastojanju da se ta situacija razreši, a u cilju efikasnosti, došlo se do ovog poglavlja, gde bi se na bazi zauzetog pravnog stava kasnije serijski liferovale presude i na taj način obezbedila efikasnost suda.
Međutim, ovaj put je pogrešan. Ovo poglavlje treba da se nađe u zakonu o uređenju sudova i u odredbama zakona o sudijama, jer u suštini uređuje unutrašnju komunikaciju između nižeg, a tu su i viši sudovi, po pitanju pravnog stava u pogledu primene odgovarajuće odredbe materijalnog propisa. Ali, ovom poglavlju nema mesta u zakonu o parničnom postupku, jer je u suprotnosti sa osnovnim načelima koja su sadržana u prvih 12 ili 13 odredbi ovog zakona.
O čemu se radi? Kaže, kada u postupku pred prvostepenim sudom, dakle jednina, u većem broju predmeta, sudije i sudska veća nastupaju nezavisno, nemaju obavezu da prate šta kolega u susednoj kancelariji sudi. Šta znači to u većem broju predmeta, da li je to možda spor 20 radnika koji su podneli pojedinačno svako od njih tužbu protiv određene firme i pojavio se problem jednog člana i jednog zakona ili je to možda hiljadu ili dve hiljade i dokle taj treba da čeka da se pojavi veći broj predmeta.
Da li treba da čeka mesec dana, dva meseca ili godinu dana? Možda je posle mesec dana već tu sto predmeta, posle šest meseci deset hiljada predmeta, a sve u zavisnosti od toga o čemu se radi.
Šta dalje kaže? Postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju. Skrećem pažnju na nastavak koji sledi, on kaže – ''koja je od prejudicijalnog značaja za odlučivanje'', čak je i terminologija prejudicijalnog pitanja nešto što je uzeto iz krivičnog procesnog prava, nešto što se tiče parničnog postupka, a to se zove prethodno pitanje, ali ovo nije prethodno pitanje.
Vi ste pokušali nešto što bi bilo prethodno pitanje od opšteg značaja, a ono se svodi na sudsko tumačenje volje zakonodavca, jer ovde je nesporno da se odnosi na odgovarajuću odredbu odgovarajućeg zakona. Pojavila se potreba da se protumači, da se utvrdi prava volja zakonodavca u pogledu člana 265. Zakona o obligacionim odnosima. Na tom pravnom osnovu se zasniva nekoliko hiljada predmeta pred nekim sudom. Znači, nije prethodno pitanje, jer kod prethodnog pitanja se javlja situacija da sud rešava neko prethodno pitanje u smislu da li postoji pravni odnos, a da taj sud nije nadležan, ali ovde je sud nadležan, jer sud nije prezumpcija da on zna pravo i da je on jedini koji je ovlašćen da tumači volju zakonodavca.
Gde je tu pojedinac koji ima pravo na suđenje u jednom razumnom roku, njega nema. On ne može da utiče na postupak, ne može da utiče na efikasnost, jer sudija je dobio pokriće, imam pet predmeta i ja tražim da Vrhovni sud zauzme stav, da pravno protumači, da da pravno tumačenje odgovarajuće norme.
To što neki sudija ili neki sud ne zna da tumači odredbu taj i taj broj, tog i tog materijalnog propisa ne sme da pogađa stranku. Zato kažem da ovu materiju preselite u Zakon o uređenju sudova i u Zakon o sudovima, jer na ovaj način se izbegava ispunjavanje obaveze da se u razumnom roku okonča suđenje, jer sud dobija pokriće zašto nije efikasan.
U nastavku ovog prvog stava kažete – ''o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima'', u okviru istog stava govorite o prvostepenom sudu u jednini, o većem broju predmeta, pa onda unosite u množini prvostepene sudove, gde ne postoji ni teoretska mogućnost da komuniciraju sudovi. Odakle bi Prvi opštinski sud u Beogradu znao da sličnih deset predmeta povodom istog člana zakona postoji u Opštinskom sudu u Nišu, Kanjiži ili Kikindi ili tako dalje. Ovo je promašena tema, na promašenom mestu, ove tri - četiri odredbe treba da preselite u Zakon o uređenju sudova.

Narodni poslanik Gašo Knežević ima reč.

Gospodine ministre, kolege, ovo je dosta ozbiljno pitanje i ono naravno dovodi u vezu da vam ja sada ne pričam član 12. koji uopšte uvodi prethodno pitanje u igru u parničnom postupku, ovu čitavu novu glavu XIV i član nekadašnji 112, a sada sam video da je 115. o prekidu postupka, odnosno kako ovde kaže o zastoju postupka.
Međutim, postoji jedno drugo ozbiljno pitanje, šta se želi glavom XIV. Da li je intencija da se precendent uvede ili je intencija da se, što kaže kolega Krasić, tumači zakon i da to bude neka vrsta pokrića ili autentičnog tumačenja, koje ne daje Skupština, nego neko drugi.
Pitanje je šta se želi. Naravno, prema onome što hoćete i što želite, vi možete da kreirate i tekst sam koji je ovde u ovom momentu sporan. Ja vam skrećem pažnju da ako se pred parničnim sudom pojavi prejudicijalno pitanje, da će veoma često ono biti pokriveno prejudicijalnim prigovorom ili incidentalnom protivtužbom, kada ulazi u izreku o glavnoj stvari i onda nemamo problema da obavezuje sve.
Onda ne obavezuje samo taj sud, nego obavezuje i sve druge sudove na teritoriji Države. Jedan veliki broj slučajeva će vam se ovde uklopiti, jer će sama stranka koja želi da brzo reši stvar staviti prigovor ili će koristiti protivtužbu, a pri tome će otvoriti mogućnost da sud pravosnažno odlučuje. Prema tome, zaista ostaje u velikoj sumnji pitanje šta se htelo.
Šta je pravi cilj ovoga? Da se razumemo, ja sada moram da iznesem i lični stav, jer ovde stojim, ja nemam ništa protiv da se precedentno pravo, odnosno precedentna mala vrata uvedu u pravni sistem ove zemlje, ali onda se to jasno i glasno kaže, pa ćemo videti kako će Skupština reagovati. Zbog toga mislim da nije dovoljno jasno pokazan cilj ovih odredbi, i zbog toga smo mi dovedeni iz dve poslaničke grupe da, koliko ja vidim, imamo prigovore koji su usmereni na isto brisanje. Lično ne bi brisao, ali neće se svesti na ono što je cilj, upravo zbog ovih procesnih instrumenata, koje svaka pojedina stranka ima u svakom parničnom postupku.

Reč ima narodni poslanik Marko Krstin.

Dame i gospodo, mene raduje rasprava, zaista kolege imaju ispravnih argumenata i sa jedne i sa druge strane. Ja ću iskazati jedan drugačiji stav od kolega. Imamo stav da treba premestiti ovaj deo zakona u neki drugi zakon, a imamo stav da je on nepodoban, odnosno da komplikuje situaciju, da će otežati ostvarivanje prava, pa čak do neustavnosti.
Mislim da je ovo jedan od ključnih delova zakona, zato što ide u pravcu efikasnosti postupka pred parničnim sudovima. Mi smo imali jedan maraton prvostepenog i drugostepenog Vrhovnog suda po reviziji koji je trajao godinama, samo zbog toga što nismo znali pravni stav Vrhovnog suda. Mi ćemo sada brzo i lako za 90 dana u masovnim parnicama dobiti pravni stav Vrhovnog suda. Mislim da je to dobro.
Mislim da je šteta što ovakva eventualna maksima ili ovakav princip otvorenog pravosuđa nije više zastupljen u ovom zakonu, kada bi sudovi strankama saopštavali ne samo šta misle o tome, šta su sporne činjenice, koje dokaze treba izvesti, nego kada bi im saopštili i šta misle o pravu koje treba primeniti i kako bi primenili pravo. Mnogi postupci bi trajali mnogo kraće kada bi stranke znale šta sud o konkretnom pitanju misli.
Pošto stranke naravno prema našem zakonu ne znaju šta sud misli, onda se mnoge parnice vode samo zbog toga što neko ima onakav ili ovakav interes da parnica traje duže ili kraće. Ovo je jedan instrument koji će omogućiti da parnice traju kraće i koji će u potpunosti omogućiti da se kod pravnog pitanja dođe do odgovora na to ko je u pravu, a što će opet skratiti postupak. To je 90 dana, a to za jednu parnicu gde se zakazuje dva meseca, tri meseca ne znači ništa. Ne delim to mišljenje da će ovo otežati postupak, da to nije ustavno, i ja mislim da je to možda najbolje rešenje u ovom tekstu.