Narodni poslanik Dragor Hiber. Uz izvinjenje imate preimućstvo, ustupio vam je red mladi kolega Nemanja Šarović.

Istina je da smo profesor Knežević i ja obojica profesori prava i da obojica nosimo bradu, ali tu se sličnost završava. Javio sam se da bih polemisao najpre sa argumentacijom koja je izneta u dosadašnjoj raspravi.
Moj uvaženi kolega narodni poslanik Krasić koji već drugi, treći put osporava profesorima prava mogućnost da valjano rade na pisanju zakona, pokazuje pri tom da je dobro da i profesora prava ima u komisijama koje pišu zakone, ali on pravi jednu grešku zbog koje bi na ispitu kod profesora prava bio kažnjen. On govori o parničnoj sposobnosti stranaka, a zatim govori o obaveznom zastupanju kao negaciji te parnične sposobnosti.
Pravo već 200 godina otprilike razlikuje parničnu i postulacionu sposobnost. Parnična je sposobnost sposobnost biti stranka, a postulaciona sposobnost je sposobnost samostalno, dakle izjavama svoje volje učestvovati u jednom sudskom postupku. Moguće je da parnična sposobnost postoji, a postulaciona sposobnost ne postoji. Dakle, generalna argumentacija nije dobra.
Drugo, u mnogim pravnim sistemima, ne samo u SAD, nego u mnogim evropskim pravnim sistemima, uključujući i one koji su bili uzor našeg parničnog prava, odnosno čije smo parnične zakonike receptirali, postulaciona sposobnost stranaka je isključena kada se radi o predmetima određene vrste ili predmetima određene vrednosti. U takvim stvarima se predviđa obavezno zastupanje od strane advokata ili drugog kvalifikovanog pravnika.
Naš pravni sistem to nije imao, ali je imao jednu ustanovu koja je tome vodila. Ako bi sudija, mislim na važeće pravo, primetio da stranka ili njen punomoćnik nisu u stanju da dovoljno kvalifikovano učestvuju u postupku, bio je dužan ili je dužan da na to upozori stranku i da joj preporuči da angažuje stručnog pomoćnika, odnosno advokata.
Sam zakonodavac je u predlogu ovog zakona predvideo da se postulaciona sposobnost stranke isključi kod zahteva za zaštitu zakonitosti. Istina nespretno, i zbog toga ja lično neću glasati za amandmane. Amandmanima je predviđeno da se postulaciona sposobnost ograniči i u nekim drugim slučajevima. Kod revizije i kada u trgovinskim stvarima vrednost spora prelazi određenu vrednost.
To ima smisla, naročito kod revizije. Revizija je vanredni pravni lek koji se može uložiti samo zbog povrede prava i potrebno je pravničko znanje da bi se utvrdilo da li ima ili nema razloga za reviziju. Potrebno je pravničko znanje koje bi s jedne strane destimulisalo stranku da ulaže reviziju kada očigledno nema mesta i da se ne izlaže troškovima, a s druge strane da bi se sprečilo da sud bude zatrpan velikim brojem revizija, kao što je to danas slučaj, pa danas Vrhovni sud Srbije ima u radu više revizijskih predmeta nego što ima ukupno predmeta u Palati pravde.
Amandman nije dobar, jer kaže da je zastupanje od strane stručnog punomoćnika neophodno u svim postupcima u kojima je predviđena revizija, a to bi značilo od prvostepenog postupka, pa nadalje. Da stoji da je zastupanje potrebno u postupku revizije kao što je zakonodavac predvideo u postupku zahteva za zaštitu zakonitosti, amandman bi bio dobar.
Dakle, ponoviću, ova široka argumentacija o tome da se ovim ukida ili umanjuje parnična sposobnost ne stoji. Parnična sposobnost je sasvim školski sposobnost biti stranka, a sposobnost samostalno učestvovati u postupku je postulaciona sposobnost. Ona se može ograničiti, ona je u većini pravnih sistema ograničena i razumno ograničenje treba uvesti kod nas.

Tražio je repliku narodni poslanik Zoran Krasić.

U potpunosti razumem potrebu da se zaštite pravi pisci ovog zakona, ali ne mogu da prihvatim činjenicu da neko upadne u Narodnu skupštinu, a da se makar ne informiše o ostalim članovima koje sam ja naveo prilikom prvog izlaska, povodom sličnog amandmana. Zamolio bih onoga ko kritikuje neke moje stavove da okrene predlog zakona strana 83, neka se pročita član 401. stav 2, gde kaže – ''revizija je nedozvoljena''. Tačka 2. – ''ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat''.
Lice koje izjavljuje reviziju može biti jedna od parničnih stranaka, a može biti zakonski zastupnik i punomoćnik, pošto lice koje izjavljuje reviziju, čitajte šta piše – ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat.
Pogledajte šta je napisano u članu 74. stav 1, tu je dobro napisano – stranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama preduzimati radnje u postupku. To je u zagradi napisano kao parnična sposobnost. Ja sam o tome pričao.
Znači, stranka, fizičko i pravno lice je parnično sposobno. Fizičko lice dokazuje parničnu sposobnost na taj način što dozvoljava da ona sama preduzima radnje koje zakon dozvoljava. Ako se radi o pravnom licu, njega zastupa zakonski zastupnik. On može svoje ovlašćenje da prenese i na punomoćnika koji takođe treba da ispunjava uslove.
Naravno da se ovo ne tiče toga, ako je postojala potreba da se prepiše ko može da bude punomoćnik, to je druga stvar, ali ovde se isključuje ekskluzivno pravo stranci da izjavi reviziju. Ne napadam ja advokate. Stranka je ta koja ima pravo da izjavi reviziju. Revizija je jedna od procesnih radnji. Ne sme niko da uskrati prvo stranci da izjavi reviziju.
Zato pravim vezu između člana 84. i 401. i dokazujem da je nekom gimnastikom, igrom reči stranka isključena. Nemamo mi pravo da isključimo fizičko lice, ukoliko poseduje parničnu sposobnost. Nisam kritikovao to što treba stranka, po njenom izboru, da ima punomoćnika. To je njeno pravo, neka izabere da li će da ima punomoćnika. Ako nije pravno kvalifikovan, tražiće punomoćnika i kvalifikovano lice da mu napiše reviziju, ali ne sme da stoji da samo on može da podnese....
(Predsedavajući: Vreme.)
... zaboravila se stranka. Kod mene bi sigurno taj profesor pao na ispitu.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, a zatim narodni poslanik Slobodan Vučković.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ovo nije dobar amandman i možda bi bilo bolje narodnim poslanicima koji su ga podneli da poput gospodina Markovića shvate da su pogrešili, da povuku na vreme ovaj amandman, jer im ne služe na čast i svakako da neće doneti bilo kakvu korist građanima.
O čemu se radi? Kada se kaže, da ne dođe do zabune, nema SRS ništa protiv toga da u pisanju zakona učestvuju i profesori univerziteta, ali svakako imamo dosta protiv toga da u pisanju učestvuju oni profesori univerziteta koji su ovako snažno inspirisani pravili međunarodnog ad hok tribunala u Hagu. Ovako nešto postoji jedino danas u Hagu, ali se zato tom ad hok tribunalu u Hagu izruguju svi pravnici sveta.
Ne radi se ovde samo o uskraćivanju mogućnosti stranci da podnese reviziju. Ukoliko bi bio prihvaćen ovaj amandman, došli bi u koliziju sa nekoliko članova ovog zakona, najpre sa članom 2. koji kaže da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava i da sud ne može odbiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan.
Ukoliko je sud nadležan za određeni zahtev, on ne može odbiti da postupa makar i da zahtev za zaštitu zakonitosti, odnosno reviziju podnese neko ko nije advokat. Ne radi se samo o uskraćivanju prava na podnošenja revizije, već se, ukoliko bude prihvaćen amandman DS radi i o uskraćivanju prava da se podnese tužba ili da se preduzme bilo koja druga procesna radnja pred trgovinskim sudom, ukoliko vrednost spora prevazilazi 2,5 miliona dinara.
Doći ćemo u situaciju da će neko fizičko lice koje je vlasnik određenog preduzeća ili firme ili koji ima neki spor, a koji može imati potpuno pravničko obrazovanje, može biti diplomirani pravnik, lice koje se tim poslom bavi više godina, ima uspešnu firmu, a to je jasno samim tim što barata iznosima koji su veći od 2,5 miliona dinara i mi onda kažemo da takva osoba nije u stanju da sama odluči da li će u nekom sporu angažovati advokate ili neće, već kažemo – ti si sposoban da vodiš firmu koja okreće milione dinara, ali nisi sposoban da odlučiš da li ćeš angažovati nekog punomoćnika ili nećeš.
Nedopustivo jer na ovaj način možemo doći u situaciju da neko ko je advokat, a pojavljuje se kao stranka u postupku, mora da angažuje drugog advokata. Ovo je logički potpuno besmisleno. Ne radi se ovde čisto o tome da neko nije dovoljno kvalifikovan, pa da će mu zbog toga biti uskraćena određena prava, već se na ovaj način uskraćuje pravo i onome ko jeste advokat i kvalifikovan je da u nekom drugom sporu zastupa neko drugo lice, ali neće biti kvalifikovan da u svom ličnom sporu zastupa sam sebe. Hvala.

Replika, narodni poslanik Milan Marković, izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, moj uvaženi kolega Šarović me nije dobro razumeo. Ja jesam povukao amandman, ali ne mislim da sam sa tim amandmanom pogrešio. Ja sam hteo tim amandmanom da ukažem na neko rešenje za koje mislim da će u budućnosti zaživeti. To nije prvi put. Mislim da se i kolega Šarović seća. Tako sam predlagao svojevremeno, da se uvedu neposredni izbori za izbor najviših nosilaca pravosudnih funkcija, odnosno sudija i javnih tužilaca. Tako sam sad predložio jedno rešenje za koje sam siguran da će za pet ili 10 godina i u našem društvu zaživeti.
Naime, mislim da ne može svako da se bavi svakim poslom. Kao što mi, uprkos tome, što smo stručni za neke stvari, možda neko za računovodstvo, ne možemo da vodimo računovodstvene poslove, jer nemamo licencu, nemamo taj dokaz koji sa sobom nosi određena prava, ali i određene obaveze, tako je i u određenim složenim pravnim postupcima, kao što su postupci po reviziji, ili u ovom slučaju, pred trgovinskim sudom od preko 2,5 miliona dinara.
Ne može taj postupak da vodi svako. Treba da vodi onaj ko je za to stručan, ko o tome ima sertifikat države da je stručan i koji za to na odgovarajući način odgovara, što je uređeno zakonom o advokaturi.
Ni prvi amandman nije bio greška, svesno je podnesen da bi se za njega čulo, a drugi amandman mislim da je prava mera za situaciju u kojoj se naše društvo nalazi i stoga predlažem da ga usvojite.

Hvala. Narodni poslanik Slobodan Vučković, odustaje.
Da li još neko želi reč?
Narodni poslanik Boško Ristić.

 Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, smatram da je ovaj amandman celishodan i da doprinosi pravnoj zaštiti interesa građana koji imaju sporove pred sudovima, a i interese vlasnika preduzeća koji pred trgovinskim sudovima imaju sporove iz poslovnog odnosa.
Inače, postoji već princip u pravu da advokat ne može sebe da brani u postupcima gde je po zakonu predviđena obavezna službena odbrana. I ako advokat, recimo, u nekom kaznenom postupku, pre svega u krivičnom postupku, bude stranka on će morati da ima u zakonom propisanim slučajevima obaveznog branioca, a ukoliko ga on ne obezbedi obezbediće mu ga sud.
Nema razloga da u parničnom postupku, u postupku zaštite imovinskih prava, lice ne dobije obavezu da obezbedi stručnu pomoć kako bi se zaštitilo i od pogrešnog vođenja postupka, ali isto tako i da bi što potpunije zaštitilo svoje imovinsko-pravne interese.
Logično je da u sporovima u kojima je veoma velika vrednost spora, lice mora da ima advokata. To doprinosi efikasnosti suda. Mi smo svedoci da pred trgovinskim sudovima vlasnici firme, koji jesu sposobni poslovni ljudi, ali nedovoljni poznavaoci prava, izjavljuju razne pravne lekove na koje nemaju pravo, ili iz pogrešnih razloga, a na taj način, gube pravo koje im je zakonom priznato.
Dakle, inflacija podnošenja vanrednih pravnih lekova, ili uopšte podnesaka, ili inicijativa pred nadležnim sudom može da bude na ovaj način ograničena, ukoliko stranka u određenim slučajevima ima stručnog zastupnika, odnosno advokata.
Evropsko pravo poznaje pravo na obavezno zastupanje od strane advokata, ali je to pravo u korelaciji sa obavezom države da obezbedi besplatnu pravnu pomoć onima koji ne mogu da sami finansiraju stručnu pravnu pomoć.
Moram da vam kažem da su se sve poslaničke grupe složile kada su učestvovale u ustavnoj komisiji, koju je formirala ova skupština, da se pravo na besplatnu pravnu pomoć zagarantuje Ustavom i da postane institut ustavnog prava.
I dalje se zalažem da postoji korelacija između obaveze zastupanja od strane advokata u pojedinim slučajevima koje propisuje Zakon o parničnom postupku, ali isto tako i za obavezu države da svim strankama koje nemaju ekonomsku mogućnost obezbedi finansiranje stručne pomoći.
Smatram da će jedno ovakvo rešenje doprineti i efikasnosti postupka i da se neće dolaziti u situaciju da stranke podnose pravne lekove koji će biti odbacivani zbog toga što se izjavljuju iz osnova koje zakon nije propisao, a radi se o veoma velikim sporovima, sa velikom vrednošću spora, tako da će i građani direktno a i posredno biti zaštićeni od svojih pogrešnih pravnih postupaka.