Ovo je novi pravni institut, koji se prvi put ugrađuje u naš zakon o parničnom postupku. To je situacija kada se preskače drugostepeni organ i u formi žalbe, uz saglasnost obe stranke, Vrhovni sud rešava, praktično, proforme, kao drugostepeni, a revizijski sud. To je jedan potpuno nov institut, gde se računa da može postupak da se ubrza. Nisam siguran da će postupak da se ubrza, iz prostog razloga što na ovaj način, praktično, strankama se omogućava da ne prihvate nadležnost drugostepeno suda.
Stranke mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ali stranke moraju da poštuju stvarnu nadležnost, moraju da poštuju uređenje sudova. Na ovaj način, praktično se omogućava da Vrhovni sud nešto reši i da, navodno, to bude brži postupak, da se što pre stvore uslovi da bi se krenulo ka izvršenju. Ovako nešto nema u našem neposrednom okruženju. U našem neposrednom okruženju postoje klasični tradicionalni vanredni pravni lekovi. Ovde je to navedeno kao vanredni pravni lek, da kažem, u najavi, pre odredbi o reviziji. Mislim da ovako nešto ne bi smelo da stoji u našem zakonu, da neće biti neke koristi od ovoga. Možda će biti zatrpavanja Vrhovnog suda. Ne pričam konkretno o uslovima pod kojima se dozvoljava korišćenje ovoga, a koji su takođe problematični. Verovatno zbog toga u većini pravnih sistema ovakav jedan institut ne postoji, barem ovakav ne postoji. Postoji neki modalitet, ali ovakav ne postoji.
Posebno bih naveo da se ovim pravnim lekom može pobijati presuda, naravno, ukoliko se radi o sporu koji ispunjava uslove da se protiv presude može izjaviti revizija, samo zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba člana 361. stav 2. tačka 5. Tačka 5. glasi: "Ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka – član 3. stav 3." Neka neko shvati član 3. stav 3. – raspolaganje stranke suprotno prinudnim propisima i da stranke postignu saglasnost povodom toga da o tome rešava Vrhovni sud.
Vidite i sami da tu ima malo i besmislenosti, nečega što je nemoguća situacija, faktički je nemoguća situacija. Zašto bi protivna stranka prihvatila da tako nešto postoji, ako je u prvostepenom postupku ostvarila svoj tužbeni zahtev i izdejstvovala presudu za koju se zalagala?
Mislim da se na ovaj način samo formalno daje mogućnost. Sudovi ovo teško da mogu da koriste, stranke verovatno da ne mogu da koriste, jer nemaju ni interesa da ovo koriste. Ovo je napisano sa ciljem da se ubrza postupak, ubrza ostvarivanje prava stranaka na brzo rešavanje nekog spora. Očigledno da je onaj ko je pisao ovaj zakon zaboravio da se u parničnom postupku sud uključuje da reši neki sporni odnos, ali taj spor inicijalno postoji samo zato što tužilac smatra da je nešto sporno, a tuženi tek naknadno prihvata da to možda postaje sporno.
Ovo sam naveo samo zbog toga što se ceo zakon zasniva na sistemu prezumpcija, a pogrešna je ona prva, polazna. Ako ne gledamo u prvu, polaznu prezumpciju ili prvi činjenicu, onda se gubi neki svoj smisao i neka svoja logika. Ovim institutom, praktično, ne štite se stranke, daje se mogućnost sudovima, bespotrebno se ubacuju neke odredbe koje, u suštini ništa ne znače.