Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 125 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju narodni poslanici Ksenija Milivojević i Goran Jakšić.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU (nastavak u pojedinostima)
Na član 279. amandman je podneo narodni poslanik Darko Glišić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Darko Glišić.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 279. predviđa da se u prvom stavu reč "sud" zameni rečima "Predsednik veća". Obrazloženje je vrlo kratko, u ime suda želimo da se precizno odredi da je to predsednik veća, dakle da se precizno zna ko je taj koji, u smislu stava 1. člana 279. donosi rešenja za ovih sedam pobrojanih stavki.
Videćemo da li će ovaj zakon doprineti povratku poverenja u pravosuđe, koje je zaista zadnjih godina dospelo na najniže moguće grane, i lično sam skeptik ministre, jer i sve da su ovo najbolji zakoni koje donosimo, imamo realan problem sa ljudima koji treba da sprovode ove zakone.
Mi i dalje imamo ljude koji su predsednici okružnih i opštinskih sudova, a da ne ispunjavaju zakonom predviđene norme da takvu funkciju obavljaju, i uglavnom kada se ljudi žale, i nama narodnim poslanicima, uglavnom su to primedbe na sudije koje su u tesnoj vezi sa advokatima, na bahato ponašanje baš onih koji ne ispunjavaju zakonske uslove da budu predsednici sudova. Ako neko ne posluša onda je podložan pritisku.
Ovde imam izjavu jednog sudije, koju ću vam dati, i nadam se da ćete vi ministre tu izjavu pažljivo pročitati i da ćete reagovati, koji je bio izložen pritisku zbog toga što nije hteo da sudi po diktatu jednog advokata, jedne grupe ljudi koja jednostavno želi da pravda ne bude ni brza, ni spora, ni dostižna, već da se pravda kupuje, odnosno da onaj ko ima više novca zadovolji svoje potrebe.
Toliko po ovom amandmanu i hvala.

Hvala vama.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 284. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković, Slobodan Pajović, Miodrag Đidić, Milan Marković, Leila Ruždić-Trifunović i Boško Ristić.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Slobodan Pajović.

Dame i gospodo narodni poslanici članom 284. predviđeno je da je tuženi dužan da u odgovoru na tužbu istakne sve procesne prigovore, kao i da, ukoliko osporava tužbeni zahtev, istakne sve činjenice na kojima zasniva svoje navode i dokaze na kojima se te činjenice zasnivaju.
Amandmanom koji su predložili poslanici DS-a predviđeno je da se stav 2. ovog člana briše i da se ne stvara obaveza kod tuženog da mora da iznese sve činjenice na kojima zasniva svoje navode i dokaze, već samo da se u odgovoru na tužbu izjasni da li osporava ili priznaje tužbeni zahtev. To je potrebno zbog toga što je u parničnom postupku u dominantno načelo dispozicije stranaka i neshvatljivo je zašto se u ovom zakonu toliko potencira aktivna uloga tuženog.
Mnogo je povećana uloga tuženog u odnosu na ulogu tužioca.
Članom 300. ovog zakona date su mogućnosti da se u svakoj fazi postupka sve stranke izjasne o svim navodima ili činjenicama i dokazima.
U prilog usvajanja našeg amandmana govori i činjenica da se nekada tužbe podnose, od strane tužilaca, radi šikane tuženog. Imamo i takve slučajeve. Sećam se primera kada sam još bio početnik, pripravnik, kada je jedna stranka došla i zahtevala od mene da podnesem tužbu a ja sam je savetovao da to ne čini jer će izgubiti spor, ona je ipak insistirala. Na moje pitanje - zašto to radi, odgovorila je - hoću malo da ustrašim komšiju.
E, pa ne vidim razloge da bi tuženik uvek morao da daje jedan detaljan odgovor na tužbu već je dovoljno da samo ospori tužbeni zahtev i da nakon toga vidi kako teče tok postupka, u kom smeru idu dokazi od tužilačke strane, pa da tek posle toga predlaže svoje dokaze i iznosi neke navode. Npr. ne znamo kako će se izjasniti svedoci koje je tužilac u tužbi predložio.
Dakle, tuženi je u mogućnosti da sačeka, u stvari treba mu pružiti mogućnost da sačeka i vidi kako teku dokazi, kako se izjašnjava tužilac, pa tek onda da se tuženi izjasni. Ovo će u svakom slučaju doprineti ubrzanju postupka, ali nije prevashodni cilj da se potencira ovoliko aktivna uloga tuženog, već da je dovoljno da se on izjasni da li osporava ili priznaje tužbeni zahtev. Hvala.

Hvala vama.
Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovo je možda treća tačka na kojoj se odslikava problem ovog predloga zakona. Naravno, neću pričati i neću koristiti razloge koje je moj prethodnik koristio, jer je to njega motivisalo da podnese amandman, ali bih ukazao da, ako se već nešto prepisuje iz nekog zakona, onda to treba prepisati do kraja, u punom tekstu, da bi to imalo nekog smisla.
Profesori koji su radili ovaj predlog zakona prepisali su to iz člana 71. onog zakona koji su koristili i taj član 71. je potpun, kreće se u obliku onog sistema koji promoviše taj inostrani zakon, a ovde imamo jedan miks iz koga se praktično ne vidi pravna priroda odgovora na tužbu.
Zašto kažem da je ovo treća uporišna tačka o kojoj mora nešto da se kaže? Pričam zbog amandmana na član 285. i neminovne veze koja postoji sa članom 338.
Vi ovde dajete jednim podneskom koji se zove odgovor na tužbu obaveznu snagu, da je to obavezan podnesak. Ukoliko njega nema, tuženi preuzima gotovo apsolutni rizik da se parnica okonča na njegovu štetu samo zbog toga što nije podneo odgovor na tužbu. To je u suprotnosti sa nekim osnovnim načelima na kojima se temelji ovaj predlog zakona.
Ne može pasivna odbrana tuženog da bude zakonski razlog za donošenje neke presude kojom će on biti osuđen, odnosno presuda će biti na neku činidbu. Znači, pravna priroda odgovora na tužbu je tako strogo postavljena. I zato što ste to strogo postavili naveli ste sve zahteve koje mora da ispunjava odgovor na tužbu.
Formalno-pravno odgovor na tužbu treba da ispunjava još neke zahteve, ali to što se navodi trebalo bi da bude u zakonu kao instrukcija, kao preporuka, kao nešto što treba da sadrži odgovor na tužbu, da bi se ubrzao postupak u smislu pripremnog ročišta i ročišta za glavnu raspravu. Vi ste to ovde postavili kao zakonski uslov, jer onda ceni sudija da li je odgovor na tužbu uredan, neuredan, potpun, nepotpun i praktično pasivnost jedne stranke koja čak i nema obavezu da dokazuje. Zašto bi tuženi dokazivao nešto? Zašto bi dokazivao svoju nevinost? Valjda tužilac dokazuje osnov i postojanje činjenice i daje dokaze da je njegov tužbeni zahtev osnovan. Da li će tuženi da brani svoje interese? Kako će da ih brani? To je njegova dispozicija.
Cenim to što ste hteli da se u fazi pripreme rasprave, i u fazi pripremnih radnji do pripremnog ročišta što više raščiste stvari procesne prirode, obezbede dokazi, navedu koje činjenice treba dokazivati itd. Ja to cenim i to je u funkciji ubrzanja i efikasnosti jednog sudskog postupka, ali vi ste prekoračili tu crtu. Ovde ste onemogućili tuženog da se brani.
Tuženi može da se brani ćutanjem, jer tužilac treba da dokaže da je njegov tužbeni zahtev osnovan. Ovde preuzima rizik tuženi ako nije dostavio odgovor na tužbu, i to ćete videti kada dođemo do člana 338. On je izgubio parnicu. Znači, ako ste prepisivali, onda ste trebali da prepišete član 71. tog zakona iz inostranstva, pa i član 182. i ove druge, jer taj zakon i ima neku logiku, a ovo što su vam profesori napravili to je običan miks koji ne vodi ničemu.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković.

Gospodo narodni poslanici, na ovom članu se vidi kakva konfuzija pravnih načela postoji u ovom zakonu o parničnom postupku. Pre svega ovo o čemu je govorio malopre  gospodin Krasić, o teretu dokazivanja. Teret dokazivanja ne može biti na tuženom.         Ovde je stavljen teret dokazivanja na tuženog, s tim da ima najstrašniju posledicu, da gubi parnicu ako ne podnese dokaz i ako ne da odgovor na tužbu. To je jedna stvar koja apsolutno nije u skladu sa našim pravnim, da ne kažem pravnom kulturom i pravnim navikama uopšte.
Druga stvar je veoma značajna. Ovde sada tuženi mora da navede dokaze kojima parira, u stvari, navode tužbe. Kako zna šta će koji svedoci izjaviti pa da on pozove te svoje svedoke? Šta zna kakav će razvoj postupka biti, pa treba svoje dokaze da prezentira. Osim toga, ovim se uvodi princip, onaj princip materijalne istine i treba da navedeš sve dokaze koji su relevantni itd. Dakle, mešanje raznih načela.
Vidi se tek sada da je načelo usmenosti, jedno od bitnih načela, potpuno narušeno. To načelo u našoj pravnoj kulturi postoji apsolutno, do sada je postojalo, i to su naše pravne i kulturne navike. Nema načela usmenosti više. Nećeš govoriti na sudu, nego ćeš napisati podnesak u kojem ćeš navesti sve dokaze ako ne gubiš parnicu. Katastrofa i to posebno u jednom društvu u kojem još uvek ima od 15 do 20 posto nepismenih. Vodimo računa o tim stvarima.
Nemojmo strane uzore i strane sugestije uzimati kao podlogu za donošenje naših zakona. To je jako opasno, a pogotovo kada se naše kulturne navike, naši običaji ovako pomešaju sa nekim sugestijama koje smo dobili spolja.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, smatram da je osnovan predlog poslaničkog kluba Demokratske stranke da se izvrši promena u ovom članu koji zaista stvara jednu neprimerenu obavezu za tuženog, i tuženog kao stranku stavlja u nepovoljan položaj u odnosu na tužioca.
Zamislite neke parnice ili neki spor koji je veoma komplikovan i gde je potrebno učešće veštaka različite struke. Imate građanina koji dolazi u poziciju tužioca koji ima priliku da se godinu dana priprema za taj spor, da prikuplja činjenice, prikuplja obiman pisani materijal, pribavlja mišljenja stručnjaka i onda tuži, podnese tužbu, a tuženi koji nije ni znao da je u nekom spornom odnosu sa tužiocem ima obavezu da u roku od 30 dana u odgovoru na tužbu taj obiman materijal pregleda, analizira, da podnese odgovor, argumentovano ospori činjenice i da odbije taj pravni napad koji možda ničim nije izazvao.
Na taj način ćemo, u suštini, forsirati zloupotrebu procesnih ovlašćenja, upravo kod najsloženijih sporova sa najvećom vrednošću spora. Smatram da je ovo nepotrebno i necelishodno opterećenje tuženog, tako da će se neko pravo, odnosno efikasnost u postupku sukobiti sa načelom ravnopravnosti stranaka u postupku, a naravno i sa nekim drugim načelima gde je tužilac dužan da dokazuje činjenice i osnovne svojih navoda.
Na ovan način se prevaljuje obaveza dokazivanja na tuženog, prostim isticanjem činjenica ili neargumentovanih navoda tužioca koje je izneo u tužbi.