Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodina ministra nema, ali nadam se da će u toku rasprave doći, pa će biti prilike da se njemu lično obratim. Moju raspravu u načelu o predlozima ova dva zakona mogao bih završiti u jednoj rečenici, međutim, ključna reč u toj rečenici je ta koju ne mogu da izgovorim sa ove govornice, a da ne budem opomenut.
To je zbog kulture dijaloga, samo da prenesem, ambijent onih koji su nezadovoljni stanjem u kome žive, njihovim socijalnim statusom, njihovim materijalnim položajem i uslovima u kojima rade.
Kod ovih tekstova predloga zakona ne mogu a da ne kažem da se ponavlja u nekoliko predloga koji su ranije usvojeni, tih istih tekstova predloga zakona koje potpisuje Vlada i stavlja u skupštinsku proceduru. Nakon vođenja rasprave i sučeljavanja mišljenja, usvajanja tih zakona, ostaju kao zakoni koji se ne primenjuju u praksi.
Znači, Vlada, da li je sadašnja, bivša, ali uglavnom, ne insistira na primeni propisa koje je sama donela. Iz tog razloga se dešava u praksi da birači, građani često ne razlikuju zakonodavnu i izvršnu vlast, pa nas jednako grde, i videli ste tekstove u novinama koliko nas psuju, misleći da radimo isti posao, nekoristan za građane i veoma necelishodan.
Zbog toga bi se distancirao od takve vlade koja pokušava da probleme koji se rešavaju, predlaže da se rešavaju van institucija, a zagovaramo da jačamo institucije sistema, da se primenjuju propisi, da budemo ozbiljni i dosledni u primeni propisa.
Šta reći o ova dva predloga zakona. Jeste ocena da se želi da se amortizuju socijalni nemiri, da ministri imaju više vremena za poslove iz struke, a da neko drugi rešava probleme sukoba, odnosno nagomilanih problema, probleme štrajkova itd. Ja ću to objasniti na primeru ako pokušamo ove propise da prevedemo na praksu.
U praktičnim uslovima šta znači ako osnujemo socijalni savet, imajući na umu njihov cilj i čime se taj savet bavi, kako odlučuje, šta rešava, kakve stavove zauzima i o tome obaveštava ministra i Vladu.
Na primeru jednog preduzeća gde je država većinski vlasnik kapitala, na primeru Rudnika bakra "Majdanpek" koji je preduzeće u sastavu matičnog preduzeća RTB "Bor", gde su, da li ona Vlada ili sadašnja Vlada, manje je važno, ukinuli upravni odbor preduzeća, postavili vladin odbor, direktore koji su predstavnici vlasti. Znači, ima upravljačku i izvršnu funkciju i vlasnik je preduzeća. Može se desiti da vlada pet godina ili ako je ova vlada manji period ne brine o tom preduzeću.
Pravi poslodavac je gazda preduzeća. Brine kako mu preduzeće radi, vodi računa da može prodati proizvod na tržištu, angažuje stručnu radnu snagu, stvara uslove poštujući sve odredbe zakona koji su vezani za rad preduzeća, od Zakona o preduzeću, Zakona o zaštiti na radu, Zakona o radu, Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju itd.
U kontekstu ovog zakona vi kažete da ste videli u svetu kako to drugi rade. Šta može ta grupa ljudi, bez obzira na koji način izabrana: predstavnici Vlade, sindikata, predstavnici Unije poslodavaca. Šta može nama rudarima da kaže, kakav je naš materijalni status, ekonomski položaj, bilo da je u pitanju poslodavac ili zaposleni, kada pet godina to znamo, a nijedan potez Vlade nije usmeren da se ti problemi rešavaju. Veoma sporo, tromo ili nikako.
Od 3.000 zaposlenih u Rudniku bakra "Majdanpek" sveli smo na 1.300 i kao vlasnik preduzeća, kao gazda nismo uložili sredstva za razvoj preduzeća, za obnavljanje opreme, za kupovinu rezervnih delova, nismo odvojili sredstva za nabavku repromaterijala, nismo zaposlili radnike koji su formalno u radnom odnosu. Ne proizvodimo bakar više, ne prodajemo, a država to trpi, ne preduzima nikakve ozbiljnije korake da se taj status reši.
Šta uraditi u kontekstu i odnosu poslodavac – zaposleni? Izađu rudari, štrajkuju, blokiraju "paraćinsku petlju" i posle nekoliko dana štrajka Vlada shvati ozbiljnost problema. Izađe i na brzinu obeća rešenje problema, i to ne uradi!
Slušao sam vašu izjavu na TV, koja me je ogorčila, moram da vam kažem, kada ste rekli da, svi oni kojima nisu plaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, ne očekuju da će im biti regulisan radni staž. Šta uraditi tamo gde je država vlasnik preduzeća? Vi znate da je, po zakonu, poslodavac obavezan da, kada obračunava zaradu, dostavi i obračunski list radniku. Ako to ne uradi, biće kažnjen i poslodavac i odgovorni radnik.
Dobijali smo redovno obračun plata, sa svim obustavama: doprinosi i porezi za penzijsko, invalidsko, zdravstveno, odnosno za zaštitu nezaposlenosti. Na kraju, posle godinu dana saznamo da država nije uplatila ta sredstva, iako je bilo na obračunatoj listi. Kakve su pravne posledice takvog rada?
Kada je vlasnik privatnog preduzeća, preduzetnik, to je u manjem broju slučajeva, manji broj zaposlenih i manji društveni problem.
Šta uraditi kada su veliki sistemi, kao "Zastava", kao RTB "Bor", kao ŽTP, kao preduzeća gde je država većinski vlasnik? Kako te pravne posledice rešiti, jer je nedopustivo da Vlada, država ne insistira na primeni sopstvenih propisa. Kada je u pitanju obaveza poslodavca, samo jedan detalj iz penzijsko-invalidskog osiguranja, u određenom roku, u prvom tromesečju dostavi nadležnoj filijali penzijsko-invalidskog osiguranja podatke o zaradama i vremenu provedenom na radu. To ne uradi godinu dana, a niko nije kažnjen.
Kada radnik ispuni uslove iz člana 19. stav 1. tačka 3) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i podnese zahtev za ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, dobije odgovor da nema regulisan staž osiguranja i traži da to sam rešava, da plati. Odakle pare? Da li su to dospele obaveze prema državi, ako je poslodavac bio obavezan da to izmiri u određenom roku? Kako je uopšte mogao, po propisima koji važe, da isplati zarade a da ne isplati obaveze po osnovu doprinosa i poreza, i ne bude kažnjen. A, po pet godina neka preduzeća nisu regulisala obaveze iz penzijskog i invalidskog osiguranja.
Na kraju, vi kažete da to država neće moći da sanira, da reguliše. Da li negde na Zapadu ima takav slučaj da neko ne plaća toliko godina i da ne bude kažnjen, ne bude zatvoren, to preduzeće ne bude oterano pod stečaj, bankrot itd?
To je ono što je neoprostivo. Može li taj savet, na bilo koji način biran, bez obzira na znanje, umnost, mudrost, da drugačije to prikaže kada je u pitanju sukob između poslodavca i zaposlenog. Samo u delu koji se odnosi na mirno rešavanje sukoba - da li ima neki drugi način, nemirni način? Šta to znači "miran način sukoba iz radnih odnosa"?
Ako poslodavac da otkaz zaposlenom, ispoštuje odredbe po zakonu, kada može da otkaz da, ako zaposleni misli da ima osnova, on će pokrenuti tužbu sudu. Kada pokrene tužbu sudu, ima mogućnost inspektor rada, ako su očite povrede odredaba Zakona o radu, da vrati zaposlenog na posao, dok se ne okonča sudski postupak. Nije potreban miritelj, nije potreban arbitar, ali insistirati na primeni postojećih zakona, poštovanje propisa, disciplini i onda nećemo imati, kako vi to kažete, sukoba. Ne znam da li je neko rešio problem na taj način što je izudarao poslodavca, pa je ostvario neko pravo. Uglavnom je to u institucijama sistema.
Da završim, mislim da je i jedan i drugi predlog zakona smišljen samo u želji da se rastereti ministar i Ministarstvo. Ne kažem da će to da im pođe za rukom.
Radnici traže neposredan kontakt sa Ministarstvom, ministrom, pa često i sa predsednikom Vlade, jer se dugo čeka na rešavanje tih problema, a oni se ne rešavaju.

Reč ima ministar Lalović.

Samo par rečenica koje su neposredno vezane za ova dva zakona, pošto i tema nije direktno, što je ovde govoreno, vezano za ove zakone, mada ću i njih, naravno, pomenuti.
Pošto je juče pomenut RTB "Bor", a i danas se pominje, potrebno je reći samo nekoliko stvari, da ne bi bili u zabludi.
Kada je u pitanju RTB "Bor" i "Majdanpek", u tim rudnicima, u periodu od 1990. godine i pre toga, otprilike, se prestalo sa investiranjem, vi koji živite u Boru to jako dobro znate, sa skidanjem raskrivke i krenuli ste u besomučnu eksploataciju i došli ste u bunar. Dobro znate o čemu se radi.
U prethodnih 10 - 15 godina, potpuno odsustvo investiranja u RTB "Bor" i "Majdanpek" je dovelo do toga da oba rudnika siđu u bunar, kako se to kaže. Sada su potrebne ogromne investicije, koje su prethodno izostale, jer je bila besomučna eksploatacija raspoloživog bez investiranja, da bi se to, eventualno, vratilo u život. To je prva stvar. Radi istine, to treba da se zna. Nije to palo sa Marsa, problem "Bora" i "Majdanpeka".
Drugo, vezano za "Bor" i "Majdanpek", jedino rešenje za ta dva rudnika ili ta dva preduzeća, jeste da se nađe ozbiljan investitor koji će ozbiljno investirati. Prema informacijama koje imam, a trebalo bi, pre svega, pitati ministra privrede, jer ja to ne pokrivam, ali sam dobio informaciju da su u toku ozbiljni razgovori sa nekim investitorima koji su raspoloženi da investiraju. Ono što treba reći radnicima, treba reći istinu, da imaju budućnost ako nađemo investitora koji će tu investirati. To je tako, sviđalo se nekom ili ne.
Druga stvar koju ste pomenuli, takođe moram da komentarišem, a radi se oko povezivanja staža. Govorimo o povezivanju staža, o problemu neuplaćivanja doprinosa. Prvo bih samo jednu stvar konstatovao, da jedan prednacrt zakona koji mi imamo u Ministarstvu, a u vezi tog problema, nadam se da ćemo relativno brzo izaći sa tim tekstom u jednu raspravu, pokrivamo period od 1992. godine, prema toj ideji.
Znači, problem nepovezivanja staža je krenu od 1992. godine i traje do danas. Ova vlada radi dve stvari u vezi toga. Jedno je, kao što verovatno i znate, preko Fonda za razvoj, da ne pričam sada tu priču, pravi konverziju, kada je u pitanju celo preduzeće, kolektiv i pokriva staž. Tako smo pokrili staž npr. "Zastavi" i mnogim preduzećima, kada su u pitanju zaposleni.
Drugo što radi, kada su u pitanju pojedinačni slučajevi, za period od 1992. godine, priprema ovaj zakon koji sam pomenuo, koji bi trebalo sada tu drugu grupu ljudi, kojima nije povezan staž, da reši.
Znači, to su dve stvari koje mislim da treba da se ovde kažu i da se zna šta je sa "Borom", šta se može sa "Borom" uraditi, šta je sa povezivanjem staža i šta se tu može uraditi.

Narodni poslanik Nikola Todorović, replika.

Gospodine ministre, ispričao sam priču u kontekstu obaveze države prema sopstvenim zakonima koje je donela, kada je u pitanju isplata zarada i rešavanje uplate doprinosa. To nije rađeno. Kako je moglo to državno preduzeće sebi da dozvoli, a da "poštuje" propise sopstvene države?
Što se tiče RTB "Bor", 37 godina staža imam u RTB "Bor" i odlično poznajem problematiku. Ima puno grešaka, što države, što nas samih koji smo u tom periodu radili. RTB "Bor" i Rudnik bakra "Majdanpek" ima instalisanih 12.350.000 tona kapaciteta godišnje prerade rude. Da bi proizveo 12.350.000 rude, treba mu 40 miliona tona iskopina, ukupno, kada je u pitanju mehanizacija na kopu, počev po fazama, od bušenja, miniranja, utovara, transporta, drobljenja itd, dok se ne dobije koncentrat bakra koji topimo u Topionici "Bor".
Proizvodili smo 50 - 60 tona bakra u koncentratu. U tom bakru je bilo tri do pet tona zlata, bilo je 12 - 13 puta više srebra, selena itd. To je po planovima i programima razvoja rudnika, onim petogodišnjim planovima, pa dugoročnim planovima. Govorim od perioda 1983. do 2000. godine. Tada smo razvijali kapacitete, u 2000. godini imamo 14, 16, čak i 18 miliona tona rude. Pravili smo nove kapacitete za preradu, nismo imali dovoljno rude ni za instalisane kapacitete.
Ima dosta grešaka, ali vam govorim o periodu kada je to preduzeće bilo državno preduzeće. Kada država upravlja i rukovodi preduzećem i donosi pogrešne odluke ili ne donosi nikakve odluke, i da se taj problem sporo rešava, a da rudari nemaju šta da jedu, nemaju od čega da žive, nemaju da zadovolje osnovne egzistencijalne uslove, a državno smo preduzeće.
Država ne preduzima ni korak dalje da preduzeće osposobi, da ga dovede do situacije da pripremi za stečaj i likvidaciju ili sada bankrot ili prodaju.
Nema u rudarstvu šta da se proda. Zemlju da prodamo, ne možemo. Vlasnik je država, mogu samo koncesije. Oprema je dotrajala, tehnologija je stara, treba sve ispočetka kopiti da se skine ogromna nagomilana jalovina da bi se došlo do rezervi koje su prisutne, a neotkrivene su, da bi moglo da se eksploatiše.
Teško je nama rudarima koji smo u toj oblasti, a i vama profesorima koji niste u toj oblasti, a često ste u ulozi i odlučujete da ubedimo nekoga ko će da uloži pare, da eksploatiše rudu koja je relativno siromašna; gde je sadržaj metala 35%, gde su ogromni troškovi, kada treba sa kapacitetima koje mi danas nemamo, a imali smo, pričam vam, imali smo godišnje kapacitete do 40 miliona tona iskopina, da skinemo jalovinu koju 10 ili 15 godina nismo skidali i da dođemo u dinamiku, da proizvodimo neku količinu rude da se ona može rentabilno eksploatisati.
Dakle, da se pokriju troškovi, da se zaradi od bakra i da se državi izmire sve obaveze.
Rudnik bakra "Majdanpek", tako će se zvati i ako proizvede 13, 30 ili 40 miliona tona. Dakle, isto će se zvati.
Postavlja se pitanje, da li ima tu ulaganja i može li ova Vlada da uloži toliko para da se ostvari neka proizvodnja na četiri ili pet miliona tona, jer je Vlada vlasnik preduzeća, država je vlasnik. Ne kažem ja da je to ova Vlada, ne govorim politički, govorim stručno.
Znači, može li vlasnik preduzeća, gazda, onaj ko je zainteresovan da preduzeće dobro radi, da smanji troškove, onaj ko je zainteresovan da ima dobru organizacionu strukturu, dakle, da ima stručne ljude koji će u svim fazama sve procese rada da zadovolje, pa ako ne valja, dobiće otkaz u skladu sa zakonom.
Naš direktor nema uslove da radniku da otkaz, ni onom radniku koji ne ispunjava svoje zadatke, odnosno koji ne sluša. Neko je juče počeo da komentariše, čije ponašanje nije u skladu sa očekivanjem poslodavaca, jer ne može nijedna odredba iz člana 101. ...

Znam da je prekoračeno vreme, ali tema je RTB "Bor".

Član 101. stav 1. tačka 108) Zakona o radu, ne može da primeni jer ima zaostalih šest ili sedam zarada. Dakle, tu su neizmirene obaveze, a nema otkaza ako ne isplati zaostale zarade, ako ne isplati otpremninu i jedino da proglasi radnika kao radnika za čijim je radom prestala potreba.
U tom rudniku, kada bi pokrenuli proces proizvodnje, treba zaposliti veliki broj stručnih ljudi, zdravih, kvalifikovanih, a u isto vreme je veliki broj ljudi koji su višak; izgubili su radnu sposobnost ili im je umanjena radna sposobnost, zbog toga što su veoma teški uslovi rada u rudarstvu i što država, odnosno preduzeće nije ulagalo u potrebne mere i u zaštitu na radu, što često rade u nemogućim uslovima, a nema adekvatnih sredstava za zaštitu na radu.
To je sve problem, ali govorim u kontekstu gazde, odnosno vlasnika preduzeća, jer mora da brine o preduzeću čiji je vlasnik, sa željom da to preduzeće dobro posluje, da zarađuje, da ne pravi gubitke.
Nisam kritikovao vas kao ministra, jer tamo su bili ministri Bubalo i Naumov, ali obećati i nešto ne ispuniti, odnosno obećati, a nemati na umu kako taj problem rešiti, to nije u redu. Nebitno je da li je ova vlada ili nije. Neko je govorio o Vladi gospodina Živkovića. U to vreme ja sam ostao bez godinu dana staža i nešto, iako sam sve vreme radio i primao zaradu, malu, sa zakašnjenjem od pet ili šest meseci, ali mi nisu plaćeni doprinosi za PIO.
Da li može država da dozvoli takvu nedisciplinu i za one koje ste vi pominjali, iz ranijeg perioda, jer negde je teža situacija, a negde je lakša. Nije korektno da radnik koji se pojavi sa zahtevom kod nadležne filijale da ostvaruje pravo iz penzijskog osiguranja, da sam taj problem rešava!
Da li da tuži državu, preduzeće, koga da tuži? On to sam ne može, ako država ne pomogne da se poslodavac natera da izmiri obaveze prema državi, odnosno prema PIO da bi taj radnik ostvario prvo; i kada više ne može da radi, kada je izgubio radnu sposobnost, jer je radio u tim teškim uslovima.

Zahvaljujem se. Izvinjavam se što sam omogućio četiri minuta duže repliku, nego što je predviđeno po Poslovniku, ali imajući u vidu važnost teme, pošto je RTB "Bor", mislim da je za sve poslanike to prihvatljivo.
Reč ima ministar Lalović.

Samo da završimo oko Bora: socijalni program u vezi Bora koji je prethodna Vlada donela je uglavnom realizovan, subvencije su išle kako su išle, a ono poslednje što je bilo, ne govorim o prošlosti, to je bilo vreme protesta, tu su bile tri stvari koje su dogovorene.
Prva je stvar, da dobiju podršku, u suštini, podršku od Vlade da kroz povećanu proizvodnju stignu do prosečne zarade u Republici.
Prema informacijama koje ja imam, negde su tu, blizu su.
Što se tiče druge stvari i to je stvar koja je za Bor sudbinska, da to sada nismo uradili, džabe cela priča, a to je, da donesemo "odluku o restrukturiranju", da ih ne bi poverioci pojeli.
Znači, tu smo odluku doneli, tako da je Bor zaštićen od poverilaca dok ne nađemo strateškog investitora.
Treće, bio je dogovor da Vlada garantuje, odnosno da posreduje da se dođe do jednog ozbiljnijeg komercijalnog kredita. To su tri stvari. Ono što želim da naglasim, to su dve važne stvari, odluka o restrukturiranju je Bor spasla od poverilaca, a sada imamo prostora da se dogovorimo sa strateškim partnerom i kroz povećanje proizvodnje bi se ovo realizovalo.
Kada je u pitanju Bor, to je to.
U pravu ste kada otvarate pitanje i kažete da nije radnik odgovoran za to što mu staž nije uplaćen i što je u problemu, a rekao sam da radimo na rešavanju tog problema.