Reč ima narodni poslanik Ivan Radić, a neka se pripremi Tomislav Penezić.

Dame i gospodo narodni poslanici, složio bih se na početku sa stavom velikog broja kolega iz različitih poslaničkih grupa, da je pre ova dva predloga zakona trebalo da razmatramo Zakon o radu, kao osnovni zakon iz sfere radnog zakonodavstva, kao zakon sa kojim bi trebalo da budu usklađeni svi ostali zakoni iz sfere radnog i socijalnog zakonodavstva, ali navikli smo od ove vlade da ide nekim suprotnim koracima, naopakim koracima, tako da nas ovo nije iznenadilo.
Što se tiče Predloga zakona o socijalno-ekonomskom savetu, dva pitanja su ovde suštinska. Prvo, zaobiđena je jedna velika grupacija građana Srbije, a to su nezaposleni. To je ono na čemu insistira SRS. Mi danas u Srbiji imamo preko milion, da ne kažem možda i blizu dva miliona nezaposlenih lica! Ministar je u svom uvodnom izlaganju rekao da u svetskoj praksi nije uobičajeno da u ovakvim savetima budu uključena i nezaposlena lica, da tu treba da participiraju predstavnici poslodavaca, predstavnici Vlade i predstavnici reprezentativnih sindikata.
Ali, u modernim evropskim zemljama nije tolika stopa nezaposlenosti, kao što je to slučaj kod nas, sa tendencijom porasta, tako da je i ova grupa građana Srbije trebalo da učestvuje u radu socijalno-ekonomskog saveta. Možda jeste problem naći odgovarajući modus kako odrediti predstavnike te grupacije ljudi za participiranje u ovom savetu, ali smo ubeđeni da su postojale mogućnosti da se i to razreši.
Drugo suštinsko pitanje je, kada je već situacija takva kakva jeste, kakva je ekonomska opravdanost formiranja ovakvog saveta, za koji su već obezbeđena sredstva u budžetu za 2004. godinu u iznosu od četiri miliona dinara, a za 2005. godinu od 15 miliona dinara. Jedna nelogičnost, u ovom savetu koji broji 18 članova po predlogu Vlade, svaki član ima svog zamenika. Znači, ovo je jedan od retkih organa i tela gde svaki član ima svog zamenika. Pretpostavljam da će i svaki član i zamenik imati određenu naknadu za rad u tom savetu, tako da se postavlja pitanje ekonomske opravdanosti formiranja ovakvog saveta.
Dalje, u članu 9. su navedene nadležnosti ovog saveta. Prosto je neverovatno koliko je tu široka lepeza, koliko su uopštene te nadležnosti. Praktično, ovaj savet ima nadležnosti neke mini vlade, pa čak, između ostalog, da ne nabrajam sve, kaže se i u oblasti zaštite radne i životne sredine, obrazovanja i profesionalne obuke, zdravstvene i socijalne zaštite i sigurnosti, demografskih kretanja u društvu itd.
Stičem utisak, nakon svih ovih saveta, agencija i ko zna kojekakvih tela, da Vlada polako prebacuje odgovornost sa sebe na neka druga tela, na neke druge organe i time želi da svoju nesposobnost prebaci na druge.
Takođe, ono što je još jedan nepromišljeni gest predlagača, to je da ovaj savet odluke donosi konsenzusom. Mislim da nema potrebe podsećati ministra koliko je teško naterati poslodavca i radnika, o predstavnicima Vlade, manje-više, oni su tu neka spona, koliko je teško naterati ih da se oko nekih stvari slože. Još teže je kada se zakonom predvidi da sve odluke ovaj savet mora da donese konsenzusom.
Ministar je u svom izlaganju već napravio odstupnicu kada je to u pitanju i kaže, parafraziram sada - mi znamo da će ovaj savet jako teško da se oko nekih stvari složi, ali ćemo bar znati ko je kriv što nije donesena neka odluka ili što savet nije izašao sa nekim mišljenjem. Kakve mi koristi imamo od toga što ćemo znati ko je kriv? Mi treba da se staramo o tome da se rešavaju problemi, a ne da anatemišemo bilo koju stranu i kažemo da su oni krivi, a mi smo imali dobru volju, ali šta vredi, nisu uspeli da se dogovore.
Druga stvar, po predlogu SRS, jednim amandmanom predlažemo da ovaj savet odluke donosi dvotrećinskom većinom, čime bi se, između ostalog, sprečili preveliki apetiti pojedinih predstavnika, da li sindikata, da li predstavnika poslodavaca, a i ovaj predlog Vlade, u suštini, svodi se na to da pod kontrolom drže i sindikalce i poslodavce i da koliko-toliko balansira između njih i da sprečava podizanje tenzija.
Takođe, jedan propust čisto pravne prirode, dakle, da savet daje mišljenje nakon razmatranja nacrta zakona i drugih propisa od značaja za socijalno-ekonomski položaj zaposlenih koji se prosleđuje ministru, ima rok od 30 dana da na to mišljenje odgovori.
Ukoliko ministar ne odgovori, mišljenje se prosleđuje Vladi i tu se stavlja tačka. Znači, Vlada nije obavezna da na to mišljenje odgovori. Mi smatramo da bi Vladu trebalo obavezati da odgovori na mišljenje ovog saveta. Dosta propusta ima ovaj predlog zakona, a s obzirom na to da ima malo vremena, reći ću samo još jednu stvar, a to je ono što mi je posebno zasmetalo, naime, to su ciljevi za formiranje ovog saveta, gde se, između ostalog, u članu 3. kaže da je jedan od ciljeva za formiranje ovog saveta, razvoj demokratije i izdavanje časopisa, publikacija, brošura, itd.
Meni smeta što u svakom predlogu zakona, bilo kakvom formiranju tela, Vlada potencira da to ide samo ka jednom cilju, ka razvoju demokratije. Valjda smo mi društvo sa uređenom unutrašnjom demokratijom, tako da nema potrebe posebno naglašavati, a izdavačka delatnost takođe ne može biti cilj nikakvog saveta, već se to isključivo u skladu sa finansijskim mogućnostima može odraditi. Ja se zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Penezić, a neka se pripremi Miroslav Živković.

Dame i gospodo narodni poslanici, sve u životu je u stvari uređeno uzročno-posledično, tako da smatram da su i ova dva zakona, a to su, čuli ste već nekoliko puta, zakon o socijalno-ekonomskom savetu i zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, takođe  posledica jednog uzroka, odnosno donošenja jednog lošeg Zakona o radu, koji je stupio na snagu 2001. godine.       
Ovaj zakon, malo figurativno da se izrazim, je, u stvari, da malo iskrivim stihove Njegoševe, "čašu žuči još niko ne popi, što je s' malo meda ne zasladi". Čaša žuči je, u stvari, zakon koji piju radnici, piju građani Srbije, a ovo malo meda pokuša da se zameša ovim zakonima koji neće imati nikakvo pozitivno dejstvo.
Bilo bi dobro, obradovan sam što je gospodin ministar najavio da već uskoro dolazi taj zakon, novi zakon o radu. Često me pitaju građani na ulici, šta je sa zakonom o radu, da li će ga biti, a ja nisam znao šta da im kažem, ali mi je sada drago što mogu da im odgovorim da će to biti. Moglo je i ovo da sačeka taj zakon, pa ako u njemu bude propusta, a nijedan zakon nije savršen, onda da se donesu neke dopune u vidu ova dva zakona.
Kažem, nijedan zakon nije savršen, jedino je "božiji" zakon savršen, ali da ne bih prošao kao bivši ministar prosvete, reći ću i prirodni zakon.
Zakon o radu (pa ću se vratiti na ovo) potreban je što pre, (da ne govorim o ovome) jer SRS smatra da su ovi zakoni suvišni, ako uzmete u obzir onoliko amandmana koliko smo podneli, a te amandmane su podneli naši eminentni pravnici.
Ponosim se što SRS ima toliko pravnika da se ja ne mučim, da ulazim u pojedinosti, da objašnjavam, jer tu su oni i na vrhu te grupacije, vrsni, a tu je jedan koji je najbolji među nama, a i među vama, a to je dr Vojislav Šešelj kao pravnik i kao čovek.
Mi smo protiv nekih stavki u ovom zakonu. Ne slažemo se sa agencijama, savetima, mirotvorcima, arbitrima, a posebno stalno se negde nameće ta konstrukcija, odnosno ta reč "nevladine organizacije". Otkud one? Još malo pa će početi da nam se uvlače u naše domove, da nam govore šta ćemo da radimo, kako ćemo da jedemo, kako se drži viljuška, a kako nož. Dakle, smatram da te nevladine organizacije mogu da nose drugi predmet, da budu kao vlada, da oni vladaju, a vlada da nosi ove druge predmete.
Skupštinska većina će verovatno usvojiti ova dva zakona. Vreme mi ne dozvoljava da nešto citiram, ali ću završiti i to će biti rešeno amandmanima.
Molim vas, samo da vam kažem da, ako skupštinska većina usvoji ove zakone, neka se potrudi da prihvati amandmane SRS, jer oni nisu loši.
Završiću sa jednom sumnjom, anegdoticom.
Kažu, kada je "hodža izgubio sahat", ovde dugujem objašnjenje, jer sam upotrebio jednu stranu reč, mislim na sahat, jer to je reč iz novonastalog jezika na našim prostorima, pa ću vam prevesti, to je časovnik, dakle, dalje u tekstu ću govoriti da biste vi razumeli, znači da je izgubio časovnik i kaže: "Ako ga nađe brat Musliman, neka ga donese u džamiju, ako ga nađe brat Hrvat, neka ga donese pred džamiju, a ako ga nađe brat Srbin, džaba ja ovo govorim".
Prema tome, nemojte da džaba govorimo mi srpski radikali. Usvojite bar amandmane koje smo podneli, pa da bar taj zakon bude malo bolji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Živković, a neka se pripremi Branislav Stevanović. Odustali ste? Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović, a neka se pripremi Vjerica Radeta, pardon, Milan Stanimirović, izvinite.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da imam veoma malo vremena ispred poslaničke grupe SRS, a pred nama su dva projekta zakona, Predlog zakona o socijalno-ekonomskom savetu i Predlog zakona o rešavanju radnih sporova mirnim putem, kod radnika i poslodavaca, osvrnuo bih se više na probleme koji se dešavaju u Kolubari.
Ova Dosovska vlast, poznato je da su zahvaljujući radnicima Kolubare došli na vlast, a oni su, 2001. godine, uzvratili radnicima Kolubare na taj način što su doneli ovaj skandalozni Zakon o radu.
On bi morao da ispravi sve ove nelogičnosti koje sada predlažete. Mislim na ovo mirno rešavanje radnih sporova.
Naime, hoću da kažem da ovim zakonom o radu, poslodavci, koje ste nazvali kao sadašnje direktore preduzeća, u stvari, pre mogu da se nazovu robovlasnici, a zašto to kažem? Zato što u Zakonu o radu imamo pet stavki gde poslodavac, odnosno direktor preduzeća ima puno pravo da zakonski da otkaz svakom radniku.
Ne želim da navodim primere, a to je juče više puta rečeno, ali hoću da naglasim da je ovaj zakon, koji je donesen 2001. godine, dao velika ovlašćenja direktorima preduzeća, koji sada više kao politički aktivisti, nego stručnjaci, deluju na taj način što više rade posao policajca ili obezbeđenja, nego što koriste svoje stručno znanje.
Zašto to kažem?
Znam klimu u "Elektroprivredi": ako uzmemo naše najveće kompanije "Obrenovac" i "Kolubaru", tu su "Svilajnac" i "Kostolac", verovali ili ne, meni je žao što ministar nije tu prisutan da čuje ovo da je neophodno da dođe do promene ovog zakona o radu iz razloga što svi radnici, većina sigurno, kaže, možda svi u Srbiji na osnovu ovog zakona svakodnevno odlazeći na posao strepe za svoje radno mesto.
Ne samo to što strepe za otkaz, nego većina njih koji rade 20, 30 i više godina na jednom radnom mestu, strepe od pojave da li će direktor svojim ličnim ovlašćenjem da ga premesti na neko drugo radno mesto gde jednostavno čovek ne može da se uklopi radeći dugo godina na jednom određenom radnom mestu.
Vi ovde, ovim predlogom o mirnom rešavanju radnih sporova radnika, hoćete da institucionalno rešavate neke nagomilane probleme koji se dešavaju u državi; ja sam član Odbora za privatizaciju i evo jedan od slučajeva što je gospodin Novaković govorio.
Mi smo pokušavali kao Odbor da nešto u tom smislu radimo, da izmirimo od strane privatnika koji je kupio preduzeće i radnika koji su ugroženi - većinom dobili otkaze i verujte da nismo uspeli. Ti novokomponovani privatnici se tako bahato ponašaju da je to neverovatno.
Samim tim hoću da kažem da arbitri u ovom slučaju kod individualnih rešavanja sporova zaista neće imati šta da rade, a posebno miritelji kod kolektivnih slučajeva, gde masa radnika trenutno u Srbiji veoma teško živi i veliki broj, nažalost, skoro milion ljudi je ostalo bez posla.
Hoću da kažem i to, za ova dva predloga zakona ,u stvari, traži se da se izdvoji iz budžeta Republike Srbije 25 miliona dinara za realizaciju ovih zakona. Mislim da je to i suviše, mnogo, za ovu našu državu.
Što se tiče ovog socijalno-ekonomskog saveta, hteo bih da kažem i to, da ova sredstva koja se izdvajaju za ovih 18, kako bih nazvao, džabalebaroša, mislim da bi mnogo pametnije bilo da se ta sredstva izdvoje za 18 vanstranačkih, veoma stručnih ekonomista koji bi pokušali za ovo društvo i ovu državu da naprave jedan socijalni program i da na taj način pomognu da se izvuče država iz teške situacije. Toliko, pošto imamo veoma malo vremena.

Reč ima narodni poslanik Milan Stanimirović, a neka se pripremi Dragoljub Stamenković.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege narodni poslanici, ovde je bilo dosta primedbi na Zakon o radu i više se maltene govorilo o Zakonu o radu i o potrebama njegove izmene, nego o ova dva predloga zakona.
Čuli smo i od gospodina ministra da je u pripremi izmena i dopuna Zakona o radu, pa je možda bilo logičnije, ukoliko ministar želi i ima većinu za izmene Zakona o radu, da se to nađe na dnevnom redu, prvo izmene i dopune Zakona o radu, pa onda da razgovaramo o Predlogu zakona o socijalno-ekonomskom savetu i Predlogu zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Ja sam, između ostalog, i podneo jedan amandman, jer se u članu 153. Zakona o radu derogira jednim od ovih zakona koji treba da donesemo u Danu za glasanje.
Naravno, mi nismo za to da se menja Zakon o radu. Nismo za to iz više razloga, a osnovni razlog jeste što investitori koji su neophodni ovoj državi i našoj posustaloj ekonomiji, jednostavno, neće da dođu i da ulože u onu državu u kojoj nemaju zakon o radu koji je sličan zakonima kakvi su u njihovim državama. Naravno da je proteklih više od pola veka života u socijalizmu ostavilo svoj trag.
Svojevremeno sam rekao, govoreći u ovoj skupštini kada je donošen Zakon o radu, da izvorna narodna izreka ovog naroda kaže: "Ko radi ne boji se gladi", a da smo onda za pola veka izmislili: "Ne mogu oni mene toliko malo da plate, koliko mogu ja malo da radim"; "Ala volim ovaj režim, plata ide a ja ležim"; "Uči školu da ne bi morao da radiš"; "Radio ne radio, svira ti radio"; "Ko voli da radi, radilo mu se o glavi" itd. i tako slično.
Radi se o nekim ostacima prethodnog sistema u kome smo živeli, sa kojim moramo da se izborimo. U nekim zapadno-evropskim zemljama, jer mi ipak gradimo nešto što se zove kapitalizam sada iznova, ne postoji termin "neradnik". Ili ste radnik ili dobijate otkaz. Dakle, ovaj zakon nije usmeren protiv radnika, nego protiv onih koji su navikli da primaju platu, a da ništa ili vrlo malo rade i doprinose kolektivu u kome su zaposleni.
Da se vratimo na predlog ova dva zakona. U skladu sa državnom i nacionalnom ozbiljnošću sa kojima pristupamo svakom zakonu i evropskom orijentacijom DS mi ćemo podržati ova dva zakona, jer smatramo da su oni svakako potrebni. Svi akteri socijalnog dijaloga trebalo bi prevashodno da prihvate osnovne vrednosti savremenih društvenih sistema, a to su: neprikosnovenost privatne svojine, tržišna privreda, postojanje instrumenata socijalne zaštite, ljudska prava, demokratski izborni sistem i slično.
Zaključivanjem socijalnog dogovora na nacionalnom nivou postavlja se kao imperativ za smirivanje socijalnih tenzija i mirno sprovođenje tranzicionih procesa, u kome svako od socijalnih partnera ima svoju izraženu ulogu i interese i koji zajedno čine skup mera za prelazak društva iz nerazvijene ili srednje razvijene u razvojnu fazu.
Dakle, potreban nam je konsenzus kuda želimo kao društvo svi zajednički da krenemo. Potreban nam je taj minimum socijalnog dogovora kako bismo mogli našu ekonomiju da vratimo iz pepela kao feniks.
Treba da znamo da u poslednjoj deceniji, i to često ponavljam da bismo imali svest o tome koliko je naša ekonomija propala, da smo sa 29 milijardi dolara bruto nacionalnog proizvoda devedesetih godina, 2000. godine bili na svega desetak milijardi dolara bruto nacionalnog proizvoda i da je to nezabeleženi pad bruto nacionalnog proizvoda u ekonomskoj istoriji.
Potreban nam je dogovor, potreban je konsenzus, sporazum svih onih koji žele napredak ove države, ovog društva i naše ekonomije. Zemlje zapadne demokratije u kojima se socijalni dijalog smatra jednom od osnovnih poluga političkog i ekonomskog sistema, daleko su odmakle u sprovođenju njegovog najnaprednijeg oblika, a to je, kontrola sprovođenja potpisanih socijalnih sporazuma i traganju za sve savremenijim i sveobuhvatnijim oblicima socijalnog dijaloga.
Daleko su i Francuska i Nemačka i Danska i druge države da bi se sa njima poredili. Takođe i od zemalja u tranziciji sa kojima bismo mogli da se poredimo i one su donekle odmakle od nas, ali još uvek rezultati nisu zadovoljavajući u punoj meri, pa bismo možda mogli da primenimo iskustva Irske - gde su svi društveni činioci postigli konsenzus kuda želi društvo da krene i postali su danas društvo sa punom zaposlenošću i velikim rastom bruto nacionalnog proizvoda.
Predstavlja se jedan princip donošenja odluka konsenzusom, jednoglasnošću, koji se promoviše i u ovom zakonu, svih socijalnih partnera iako nije obavezujući predstavlja jedan od osnovnih principa socijalnog dijaloga.
Postoje zemlje gde ovaj princip nije u potpunosti usvojen, tako da kao alternativno rešenje predviđa i donošenje odluka većinom glasova, ali se postavlja pitanje kakva je to onda ugovorna obaveza, još više stvarna volja učesnika socijalnog dijaloga u sprovođenju odluke sa čijim predlogom nije bio saglasan ili je preglasan u odlučivanju.
Koji su to ciljevi koji bi trebalo da budu postignuti ako ovi socijlano - ekonomski saveti budu bili formirani, po ovom predlogu zakona?
To su: uspostavljanje i ostvarivanje demokratskog dijaloga tri socijalna faktora o bitnim socijalnim i ekonomskim pitanjima; praćenje i davanje mišljenja i predlaganje odgovarajućih rešenja za zaštitu radnih i socijalnih prava u procesu privatizacije u oblasti radnog zakonodavstva i drugih propisa kojima se reguliše materijalno-socijalni položaj zaposlenih i poslodavaca.
Tu je pokretanje zajedničkih inicijativa za promenu postojećih i donošenje novih zakonskih i podzakonskih akata pred nadležnim organima, davanje smernica radno-socijalne politike u procesu tranzicije, praćenje, ocenjivanje i davanje mišljenja o uticaju promena cena i visina zarada na položaj zaposlenih i poslodavaca, zatim, međusobno informisanje o bitnim pitanjima, o kojima socijalni partneri zauzimaju zajedničke stavove. Tu je – podsticanje socijalnog dijaloga na lokalnom nivou i u okvirima preduzeća.
Što se tiče trećeg učesnika socijalnog dijaloga – Vlade, tesna poslanička većina u Skupštini Srbije, koja podržava ovaj predlog, doprinosi destabilizaciji socijalnog dijaloga, što se manifestuje kroz različit odnos socijalnih partnera iz redova sindikata prema njoj, na potrebu zaključivanja nacionalnog i socijalnog sporazuma o minimumu nespornih interesa o pitanjima gde o načinu rešavanja postoji zajednički
konsenzus, tako da će on obavezivati sve buduće socijalne partnere u vremenu u kome je zaključen, bez obzira na političke i druge okolnosti.
Znači, potrebno je da pronađemo taj minimum nacionalnog konsenzusa oko ovih pitanja.
Najznačajniji problemi u uspostavljanju socijalnog dijaloga u Srbiji mogu se izraziti u teškoćama u sazrevanju svesti o značaju socijalnog dijaloga, kao jednog od osnovnih instrumenata transformacije privrednog i društveno-ekonomskog sistema, problem legitimiteta aktera socijalnog dijaloga. U vezi s tim je podneto nekoliko amandmana, znači o reprezentativnosti udruženja poslodavaca i udruženja sindikata.
Tu je i nepostojanje jasno definisanog dogovora o ulozi i zadacima svakog partnera u socijalnom dijalogu. Znači, potreban nam je nacionalni konsenzus po svim ovim pitanjima.
Dalje, određivanje reprezentativnosti poslovodnih organizacija predstavlja takođe značajan problem, iako je Zakon o radu, kao i kod sindikata, odredio kriterijume za utvrđivanje ovog svojstva. U vreme samoupravnog društveno-ekonomskog uređenja i društvene svojine nije postojao pojam "poslodavac", nego su organizacije udruženog rada bile učlanjene u privredne komore i to po principu obaveznosti.
Budući da socijalni dijalog nije bio sprovođen, privredne komore su imale ulogu komunikacije između organa vlasti i rukovodstva organizacija udruženog rada. Donošenje zakona o preduzećima to je značilo reformu organizovanja i funkcionisanja privrede, nije donelo mnogo novina po ovom pitanju, tako da su privredne komore, iako modernizovane i transformisane, i dalje predstavljale dominantan vid udruživanja privrednih subjekata.
Danas imamo i neka druga udruživanje poslodavaca, ali pitanje njihove reprezentativnosti je jedno od otvorenih pitanja za normalno funkcionisanja ovog zakona o socijalno-ekonomskom savetu.
Principi socijalnog dijaloga su u razvijenim evropskim društvima podrazumevali i princip dobrovoljnosti, odnosno dobrovoljnog pristupa poslodavca u svoje asocijacije, te na članstvo privrednih komora i zemalja jugoistočne Evrope u ekonomsko-socijalnim savetima se nije gledalo blagonaklono, baš zbog odsustva ovog principa, ali moraju se na neki način utvrditi kriterijumi na osnovu kojih se određuje da li je neko udruženje poslodavaca reprezentativno.
U svakom slučaju ovaj zakon o socijalno-ekonomskom savetu je potreban. U vezi sa tim dao sam nekolik amandmana o kojima ću govoriti u pojedinačnoj raspravi, pokušaću da preciziram neke članove ovog zakona.
Što se tiče Predloga o mirnom rešavanju radnih sporova, ceo niz zakona je ovde zreo da se nađe pred Skupštinom Republike Srbije i pred narodnim poslanicima. Imao sam jednu situaciju u lokalnoj samoupravi - jedno poljoprivredno preduzeće, gde su radnici hteli da štrajkuju i gde je trebalo da se propiše minimum procesa rada, a poslodavac i radnici nisu mogli da se dogovore o tome šta je to neophodan minimum procesa rada, došlo su u tu lokalnu samoupravu da im ona, po postojećem Zakonu o štrajku, propiše šta je to minimum procesa rada.
Mislim da nije potrebno na ovakav način to raditi i da Zakon o štrajku treba ponovo da se nađe pred nama, sa izmenama i dopunama, da se preciziraju neke stvari. Da se ova oblast radno-pravnog zakonodavstva, koja je jedna od najznačajnijih oblasti, konačno uredi kako ne bismo samo kritikovali Zakon o radu, nego da bismo uspeli da sprečimo njegovu zloupotrebu od strane poslodavaca ili bilo koga drugog.
Dakle Demokratska stranka će, kao stranka koja se sa državnom i nacionalnom ozbiljnošću odnosi prema svakom zakonskom predlogu, koji se nalazi pred ovom skupštinom, shodno svojoj evropskoj orijentaciji podržati ove predloge zakona. Naravno, mi smo podneli niz amandmana i nadamo se da će ih ministar prihvatiti.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, a neka se pripremi Zoran Krasić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče sam pažljivo slušao gospodina Albijanića, šefa poslaničke grupe G17 plus, i njegove reči posebno pribeležio, koji je govorio o Predlogu zakona o socijalno-ekonomskom savetu, da će ovaj zakon dovesti do poboljšanja socijalno-ekonomskog statusa zaposlenih. Nažalost, nije rekao kako će dovesti do poboljšanja.
Čitajući pažljivo ovaj zakon, više puta, nigde nisam našao nešto što dovodi do poboljšanja socijalno-ekonomskog statusa zaposlenih. Da verujemo gospodinu Albijaniću na reč, teško da je to moguće.
Analizom pojedinih članova zakona, počev od člana 2, gde se kaže da je socijalno-ekonomski savet nezavisan organ koji čine šest predstavnika Vlade, šest predstavnika poslodavaca i šest predstavnika sindikata, pitamo se – od čega je to onda nezavisan? Da nije možda od Vlade, kada ima šest predstavnika Vlade?! Da nije možda od sindikata, kad ima predstavnike sindikata?! Ili, da nije možda nezavisan od poslodavaca, koji takođe čine jedan deo tog saveta?!
On je verovatno nezavisan samo od onih kojima treba da poboljša socijalno-ekonomski položaj, od radnika, i on neće njihovu volju uzimati u obzir. Uostalom, ko po ovom Predlogu zakona čini reprezentativne sindikate? Jedan od tih sindikata je i ASNS, ona famozna asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata.
Upravo je predsednik tog sindikata, Milovanović, dok je bio ministar za rad i zapošljavanje, a svojevremeno je taj sindikat bio udarna pesnica DOS-a za izazivanje nemira u radnim organizacijama i preduzećima kako bi se srušila prethodna vlada, bio predlagač, on je predložio i obrazložio Zakon o radu, za koji se svi slažemo da je to loš zakon i da ga treba hitno menjati.
Možemo li sa takvim predstavnicima sindikata razgovarati o poboljšanju socijalno-ekonomskog statusa zaposlenih?
U članovima 9. i 10. ovog zakona govori se da socijalno-ekonomski savet zauzima stavove o pitanjima koje razmatra i dostavlja ih Vladi. A, za zauzimanje stavova potreban je konsenzus – jedinstvo. Toga nije bilo ni u Socijalističkom savezu radnog naroda koji je osnovan u okviru Komunističke partije, radi pluralizma u okviru jedne partije.
Pa niko nije mogao da dođe do zajedničkog, jedinstvenog stava. Da je to moguće ne bi bilo potrebno ni osnivati ovakav savet.
U članu 10. se kaže da socijalno-ekonomski savet razmatra nacrte zakona i drugih propisa od značaja za ekonomsko-socijalni položaj zaposlenih i poslodavaca i njima daje mišljenja. A ko je do sada branio sindikatima ili bilo kojoj asocijaciji da razmatra predloge zakona i da daje mišljenja Vladi ili nekom drugom.
Dalje, kaže – ukoliko Ministarstvo u roku od 30 dana ne odgovori ili da negativan odgovor na predloge ovog saveta, može se savet obratiti Vladi. Šta od toga? Šta kada se obrati Vladi? Kakve obaveze Vlada ima prema tom savetu? Nikakve! To je čisto gubljenje vremena i naravno bacanje para.
U obrazloženju, kod Polaznih osnova, se kaže da su za donošenje ovog zakona korišćena iskustva nekih drugih zemalja razvijene tržišne ekonomije. Da, ali se u tim državama radi o razvijenoj tržišnoj ekonomiji. Tamo je, pre toga, donet zakon o radu, kakav i treba da bude, zatim, zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, kakav treba da bude.
Tamo su rešili problem zakona o železnici. Tamo su kao država vratili dugove građanima. Ovo mi liči na nešto "čula žaba gde se konji kuju pa i ona digla nogu", tako i mi donosimo zakone koji su u ovom trenutku ishitreni i nepotrebni.
Kako je govorio Toma Bušetić, shvatio sam da socijalisti neće glasati za ove zakone. Ali, tu je ona čuvena kohabitacija. Većina je našla drugog partnera koji teži da odnose kohabitacije podigne u bitno kvalitetnije odnose, odnose bračne obaveze itd. Upravo zbog te vaše kohabitacije Srbija ide nazad!
Zbog te kohabitacije i želje DSS i vladajuće većine da privuče DS i da poboljša odnose, da ih uvuče u vlast, imamo primere da se ne može skupiti skupštinska većina u mnogim jedinicama lokalne samouprave; ne mogu se uspostaviti organi lokalne vlasti, jer upravo vama je potrebna DS, jer vi ste jedno. Ne postoji ni DSS ni DS, ni G17 plus – vi ste svi zajedno frakcija jedne sekte!
Na kraju, moram u nečem da se složim i sa gospodinom Prorokovićem i sa gospodinom Boškom Ristićem. Gospodin Ristić je rekao da je ova vlada izgubila legitimitet, jer je na lokalnim izborima osvojila veoma malo glasova i to je tačno. Ali, slažem se i sa Prorokovićem – i Tadić nema legitimitet, jer je pozvao građane da izađu na izbore, a oni nisu izašli.
Dakle, mi radikali se sa vama slažemo, ali šta je rešenje kada Vlada i predsednik izgube legitimitet? Gospodo, to su novi izbori.