Dame i gospodo narodni poslanici, po onoj "da je čovek gospodar svake neizgovorene reči, a rob svake izgovorene" pokušaću da ne dodajem ništa na ono o čemu je govorio gospodin Marković, iako smo u međuvremenu čuli da je reč o vrlo opasnim mafijašima, te su me neki upozorili na bezbednost, ali šta da im radim, i opasni mafijaši moraju jednom iza rešetaka da se nađu.
Dakle, kada je reč o ovom amandmanu narodnog poslanika gospodina Markovića, on ima sličan smisao u ovom trećem delu popunjavanja budžetskog deficita, tzv. neto domaćeg finansiranja, uz deo privatizacionih prihoda i emitovanja hartija od vrednosti, dakle, pominje se i zaduživanje, odnosno uzimanje kredita od poslovnih banaka. Naša je namera i ovim amandmanom bila da pokušamo da taj deficit popunjavamo na drugačiji način ili da ga izbegnemo u svakom smislu, ali ne na taj način što će neko reći – imaćemo manjak u svakom slučaju, što znači imaćete penziju manje ili pola penzije manje, pa se vi tobož zalažete za to da penzioneri ne dobiju svoja primanja.
Naprotiv, mi smo za to da penzioneri imaju redovne penzije, da one budu neuporedivo više, a zbog gotovog transfera nominalnog novca iz prošle u ovu godinu, videćete da će te penzije biti realno niže, nažalost.
Mi mislimo da treba da se obezbedi drugačija i bolja budućnost za građane Srbije, time što ćemo im garantovati da ne moraju da se zadužuju svake godine u tolikom iznosu i da nam se procenat otplate kamata u budžetu iz godine u godinu povećava. Da nam 2006. godine u budžetu to ne bude još veće.
Još nešto, ono o čemu je govorio gospodin ministar danas, želeo bih samo da pokažem da nije bio u pravu za jedan detalj. Naime, govoreći, obraćajući se poslanicima SRS danas, a rekao bih u ovoj skupštini jedinoj opozicionoj poslaničkoj grupi, rekao je – nemojte, 4 meseca nismo imali u 2004. godini predsednika.
Imala je Srbija formalno u svakom trenutku predsednika, ali vi to niste mogli da znate, ni da pravite obračun u trenutku kada ste predlagali budžet za 2004. godinu. Vi ste predlagali budžet za 2004. godinu kada ste računali da Srbija ima predsednika. Niste vi pravili a posteriori račun, već je to išlo pre toga. To je bio vaš proračun da toliko predsednik Republike ili ko obavlja dužnost predsednika Republike može da potroši para.
Vaša računica je bila 33 miliona za 2004. godinu, a zatim je danas vaša računica, vi ne znate da li možda za 2 meseca u 2005. ćemo zbog vanrednih izbora ili zbog donošenja Ustava ostati bez predsednika, ali predvideli ste 185 miliona. Šest puta više. Dakle, to je suština onoga o čemu smo mi govorili.
Nema opravdanja nije ga bilo 4 meseca. Nije ga bilo, ali ste vi pre toga polagali račun pred Narodnom skupštinom i rekli – evo, ovo je moj predlog budžeta, vrlo restriktivan, nema mnogo trošenja u državnoj administraciji, a danas nam objašnjavate – to je zato što nije bilo. Ne možete nikada da znate da li će ga biti ili ne, jer vi predviđate za instituciju, a ne da li je u pitanju gospodin Tadić ili ćete možda biti vi, ili možda gospodin Proroković. Ne verujem, ne veruju ni građani, ali ništa nije nemoguće.
Dakle, prosto, to je jedna od stvari na koju sam želeo da vam ukažem i bilo bi dobro, jer kada obični ljudi razmišljaju kako se to bankama i na koji način isplati, a kako to i na koji način mi ulazimo, polako ali sigurno, u dužničko ropstvo, kamata na međubankarskom tržištu od 1,6 do 1,8%, oni ovde svoja sredstva plasiraju sa 8, 9, 10, 11, 12% na godišnjem nivou; ide prvo usklađivanje sa evropskom valutom, pa zatim kreditiranje ili se ulazi u drugu vrstu bankarskih poslova. Razmislite da li smo mi u stanju da napravimo takav višak vrednosti, takav profit, iz koga ćemo sve to moći nekada da vraćamo, jer to ostavljamo našoj deci.
