Samo da se razjasne neke stvari. Vidite, vi mene niste očigledno shvatili.
Radi se o sledećem, kada je neki državni organ ovlašćen da propiše ovo što je navedeno u članu 33, najniži iznos osiguranja od rizika i odgovornosti, onda se radi o ovlašćenju tog državnog organa da direktno utiče na nešto što se zovu elementarni uslovi za poslovanje jednog privrednog subjekta.
Ti uslovi moraju da se propišu zakonom, a ukoliko zakonom nisu propisani, jedina koja to može da uradi je Vlada, a ne Ministarstvo, o tome se radi. Nemojte da se sekirate, mi smo shvatili zakon o elektronskom potpisu i njegove dimenzije, njegov domet, a vi niste regulisali poslovanje i ne treba da regulišete poslovanje, ali definicija elektronskog potpisa, njegove mogućnosti, njegov značaj, direktno su pitanja koja utiču na način poslovanja. Vi na ovaj način kreirate to poslovanje, posebno kreirate poslovanje.
Posle ovog zakona sve banke će morati da promene svoje opšte uslove pod kojima izdaju kreditne kartice i komunikacione sertifikate. Moraće da se formira sertifikaciono telo za izdavanje ovih kvalifikovanih elektronskih potpisa, moraće, jer utičete na njih, definišete ih.
Znači, Vlada može da propiše minimalnu osnovicu ovog osiguranja kao garanciju da ta firma koja radi taj posao ispunjava u potpunosti sve uslove i da može da bude pravno lice koje će da nadoknadi štetu koju prouzrokuje klijentu.
Ako to prepustimo Ministarstvu, nije sada u pitanju lepota ministra, nego naprosto, ustavni sistem nešto zna, ustavni sistem za ovo kaže, to može da bude samo u nadležnosti Vlade. Vidite i sami, mi uopšte nismo ulazili u tehničke aspekte ovog predloga zakona, nego samo ono što je u nadležnosti zakonodavnog tela.