Da li još neko želi reč? Da, narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Kod ove stvari, kod ovakve nametnute međunarodne obaveze koju imamo, a nametnu ta je odlukom Saveta bezbednosti, mi nemamo mnogo da razmišljamo. Dakle, neophodno je međunarodne obaveze ispunjavati. Imamo obavezu prema jednoj instituciji, za koju lično držim, to je moje mišljenje, da nije sud, nego je politička institucija koja je napravljena iz određenog političkog razloga i koja, nažalost, sa pojmom suđenja ili onoga što mi pravnici volimo da nazovemo pravdom u suđenju, nema mnogo veze. Ali, radi se o jednoj nametnutoj obavezi.
Kako odgovoriti na takvu nametnutu obavezu? Nju prosto ne možemo izbeći, a odgovor na to ne leži ni u aroganciji prema takvoj instituciji i prema međunarodnom okruženju, niti u nepotrebnoj snishodljivosti. Jednostavno, ono što je nama neophodno i ono o čemu je DSS govorila sve ovo vreme, to je da moramo smoći snage da oko nekoliko važnih državnih pitanja nađemo jedinstven odgovor, bez obzira ko kojoj političkoj stranci pripada.
Tako i po ovom, nažalost, u trenutku u kome živimo, veoma važnom pitanju odnosa prema Haškom tribunalu, moramo takođe imati jedinstven stav, dati jedan jedinstven odgovor koji mora biti razuman.
Koliko se možemo razlikovati po ovako važnom pitanju najbolje govori i sam naslov ovog zakona koga mi danas menjamo, a koji se do ovih izmena i dopuna zove Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, koji u sebi krije jednu opasnu tezu ranijeg predlagača ovog zakona, koji je usvojen od strane Narodne skupštine, da ovde imamo posla sa dokazanim ratnim zločincima i da se ovde radi o postupku njihovog privođenja međunarodnom sudu, što bi predstavljalo tu našu obavezu.
Iz ove razlike, koja se ovde potcrtava izmenama i dopunama koje je sadašnji predlagač - Vlada Srbije predložila, vidi se i sva razlika koja kod nas, nažalost, postoji u pristupu ovoj materiji i u pristupu rešavanju određenih međunarodnih obaveza koje su nam nametnute. Dakle, to se vidi po tome što se sada predlaže da se naslov ovog zakona promeni i da se on ne zove Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločinaca, nego u postupku za ratne zločine.
Prema tome, svako ko je optužen za bilo kakav zločin, ima se smatrati nevinim dok mu se pravosnažnom sudskom presudom ne dokaže da je kriv. To je izuzetno važan postulat međunarodnog prava i domaćeg Ustava, koji mi moramo da poštujemo. Na taj način se štite ljudska prava i slobode.
Način na koji se pristupa obavezi prema Međunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu može se ogledati u tom načinu na koji je ranija vlast pristupala toj obavezi, kada je bilo reči o hapšenju optuženih za ratne zločine. Dostojanstvo čoveka se nije poštovalo i nije se poštovalo upravo tako što se i vidi iz naslova zakona koji je ranije bio usvojen, jer su se ti ljudi tretirali kao obični zločinci i kriminalci, i na taj način se prema njima ophodilo u postupku hapšenja.
Mi smo rekli šta su nam prioriteti. Prioriteti u načinu saradnje sa Haškim tribunalom nikako ne mogu biti hapšenja, a pogotovu ne na način na koji su ranije sprovođena. Prioritet svakako mora biti dobrovoljna predaja optuženih Haškom tribunalu.
Naravno, svesni smo toga da se međunarodne obaveze moraju poštovati i da se, u tom smislu, mora poštovati i savezni zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, koji u sebi, na kraju krajeva, uključuje i represivne mere koje se sastoje u privođenju.
Međutim, ne možemo pobeći od toga da mi imamo određeni dostojanstveni odnos prema sebi, kao državi i prema narodu, i prema licima koja se nikako ne mogu unapred smatrati zločincima, dok im se pravosnažnom sudskom presudom to ne dokaže. U interesu je ove države da se sve učini da dobrovoljna predaja bude prioritet.
Naravno, u ovom predlogu zakona, o tome je ministar već govorio i neću ponavljati ono što je rečeno, postoje još dve vrlo važne izmene. Jedna se odnosi na preciziranje funkcije tužilaštva, a druga izmena se odnosi, to je član 7. ovog predloga zakona, na uvođenje novog člana 14a zakona, koji, praktično, čini da se ovaj zakon uskladi sa pravilima o postupku i dokazima Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, čije su izmene stupile na snagu 17. jula 2004. godine.
Usklađivanje ovog zakona sa pravilima Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu predstavlja jedan procesni uslov, koji bi omogućio da učinimo ono što priželjkujemo već duže vreme - da se uspostavi puna dvosmerna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, opet ponavljam, bez obzira na to šta mi o suštini tog suda mislili, jer je u pitanju nametnuta obaveza.
Dvosmerna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu podrazumeva nekoliko stvari. Jedna bi bila, između ostalog, ustupanje predmeta Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu za suđenje u našoj zemlji. Pri tom se podrazumeva da bi naši sudovi mogli da se koriste svim dokazima koji su, u skladu sa tim pravilima, prikupljeni i obrađeni u Međunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu, odnosno koje je prikupio tužilac Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju u postupku pred tim sudom.
Prema tome, na taj način bi stvorili procesne uslove, odnosno otklonili svaku smetnju koja bi mogla da stoji kao argument da nije moguće u našoj zemlji suditi za ove ratne zločine i prema otpužnicama koje su podignute pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu. Možemo o ovome pričati šta god hoćemo, možemo imati tezu o tome da imamo različita shvatanja o ovom pitanju, različita shvatanja politike, izražavati sumnje i strahove da je ta puna saradnja u tom smislu moguća, ali mi ne smemo sebi dozvoliti da propustimo ovakvu mogućnost i da na neki način drugoj strani, ako je Međunarodni krivični tribunal u Hagu druga strana, a mislim da, nažalost, jeste, damo bilo kakav argument, formalne prirode, da odbiju naše zahteve i naše vapaje za tim da se optuženima za ratne zločine sudi u našoj zemlji.
Ovaj tekst predloga zakona sadrži u tom smislu i dva amandmana koja su prihvaćena, dakle koja su postala sastavni deo ovog teksta zakona.
Jedan je amandman Zorana Krasića, koji je u članu 3. predloga ovog zakona pojasnio na šta se ovaj zakon praktično primenjuje i u tački 2) rekao da se radi, zapravo, o slučajevima suđenja za ratne zločine na području bivše Jugoslavije pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu.
Naravno, radi se o amandmanu DSS na član 7. kojim se obogatio član 14a i koji govori o merama zaštite svedoka i oštećenog od strane Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, koje ostaju na snazi, i sada se precizira u tom amandmanu šta se dešava sa licem koje boravi u inostranstvu, da ono ne može biti lišeno slobode, pritvoreno ili krivično gonjeno za ranije učinjeno krivično delo, dok se nalazi na teritoriji Republike Srbije, radi davanja iskaza u svojstvu oštećenog svedoka ili veštaka u predmetima krivičnih dela iz člana 2. Na taj način se omogućava da se na jednostavniji, bolji i brži način ostvaruje ova saradnja.
Dakle, usvajanjem ovog zakona, bez obzira na sve razlike u mišljenjima o svim ovim pitanjima koja smo čuli, veoma je bitno jer otklanja ovu prepreku o dvosmernoj saradnji. Mislim da je to naša obaveza. Privremeno puštanje na slobodu osuđenih, da se brane sa slobode, može da iziskuje i otvara određena pitanja u javnosti u našoj zemlji - zašto su ta lica, zašto to nisu neka druga, ali bez obzira na sve to, ako se radi o jasnom signalu da je to moguće učiniti, onda je logično očekivati da će takvih slučajeva biti u budućnosti.
Na kraju krajeva, kada govorimo o različitosti politike, o različitom viđenju naše obaveze prema Međunarodnom sudu, govorimo i o tome zbog čega nekim optuženima za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalu nisu bile date ranije garancije ove države da se brane sa slobode, nego se to čini tek sada.
To se vidi iz ranijeg naziva, to jest još uvek za sada važećeg naziva ovog zakona koji se menja ovim predlogom, pa u tom smislu pozivam sve narodne poslanike, sve političke stranke u Srbiji da konačno doprinesemo svojim ponašanjem tome da steknemo jedan jedinstveni stav po ovom pitanju, da se na jedinstveni način ponašamo i da ne ispoljavamo razlike tamo gde nije nužno da ih imamo, pa da na taj način omogućimo da ova naša nametnuta međunarodna obaveza bude ipak ispunjena na način koji je najlakši za naše građane i našu državu. Hvala.

Da li još neko želi reč od predstavnika poslaničkih grupa? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: SRS, DS i DSS. Imamo četiri govornika.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić, a neka se pripremi narodni poslanik Milica Gavrilović.

Dame i gospodo, zakon o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, a koji je danas pred nama, u mojoj raspravi kao tema biće podeljen na dva dela. Prvi se tiče  pitanja koje želim da postavim ministru radi pojašnjenja nakon završetka načelne rasprave i rasprave u pojedinostima, a drugi opšte ocene koji se tiču kako teksta zakona, tako i teme zbog koje i za koju donosimo ove izmene i dopune zakona.
Pitanja koja upućujem ministru su sledeća; izmene, kako je ministar u uvodnoj reči rekao, odnose se terminološki na popravak dosledno od naslova kroz članove, na preciziranje, odnosno dodatak člana 14a i, kako sam razumela, usvajanjem nekih amandmana, preciziranje ukupnog korpusa krivičnih dela protiv humanitarnog prava i čovečnosti, što se unosi u zakon taksativno; prvo pitanje je, dakle, zamena reči "učinilac ratnih zločina" sa– postupak za ratne zločine; koliko je to terminološki problem?
Toliko bih volela da ministar objasni da se ne radi o pokušaju depersonalizacije u zakonu, jer ako se u samim odredbama izmene i dopune i u obrazloženju pozivamo na Krivični zakon, tamo stoji učinilac krivičnog dela, počinilac krivičnog dela. Dakle, ne sporeći da može da se kaže – postupak za ratne zločine, jednostavno smatram da je dobro objasniti, i za našu javnost i za nas ili neke od nas koji imaju nejasnoća pravih razloga ovakve vrste terminološke zamene.
Drugo pitanje tiče se prihvatanja dokaza i svih dokumenata iz izvršnih radnji Haškog tribunala. Dakle, molila bih pojašnjenje od ministra, kako se ceni, hoće li se prihvatiti ili ne ono što je protiv nekog od osumnjičenih, a čiji predmet preuzima domaće pravosuđe, hoće li se prihvatiti ili ne. Znam da to piše u poslednjim stavovima, ali prosto smatram da je dobro da ministar to razjasni, kako javnosti tako i nama koji ne čitaju to na isti način kako to čini predlagač.
Pretposlednje pitanje je, u javnosti, a i ovde za govornicom, govori se o Međunarodnom tribunalu kao o političkoj instituciji, a ne sudu. Molila bih objašnjenje, zašto se odredbe statuta, te političke institucije, unose u naš zakon, a time i u naše pravosuđe. Ne mogu da opstanu oba stava. Ne može i da je Međunarodni tribunal isključivo politička institucija, koja je osnovana da bi se sudilo samoj jednoj stranci učesnici u ratnim sukobima i strahotama na teritoriji bivše Jugoslavije, a da smatramo dobrim da citiramo statut ili pravilnik, pozivajući se, kao, proceduralnom potrebom da bismo mogli uopšte da preuzmemo neke predmete. Ili je ono sud, i naš sud, ili nije.
Ono što me još zanima, da li u predlozima, izmenama i dopunama i ovog zakona, da li se za naše domaće pravosuđe podrazumeva komandna odgovornost u procesu, odnosno u dva vida. Da li ćemo je mi imati kao odgovornost i zbog koje ćemo teretiti nekoga, i da li će eventualno to biti odluka po kojoj ćemo ceniti da li ćemo nečije dokaze izvedene u istrazi pred Haškim tribunalom, a po statutu i pravilniku, prihvatati ili ne. To ovde iz izmene ne vidim. Ne vidim iz osnovnog teksta zakona. Bilo bi dobro, i zbog javnosti i zbog nas koji imamo takva pitanja, da ministar to pojasni.
Poslednje pitanje, s obzirom na član 3. koji u osnovnom tekstu podrazumeva i izvršioce i žrtve, bez obzira na državljanstvo, kao nekoga ko je kao žrtva bio učesnik ili kao počinilac bio učesnik na teritoriji bivše SFRJ, da li ministar ima saznanja jesmo li mi kao država na osnovu nečijeg svedočenja, a ako ne po bilo kojim drugim podacima, blizu toga da podignemo optužnicu, a na osnovu istog tog člana. Dakle, da bude potpuno jasno, ne tražim ni imena, ni događaj, nego pitam ministra da li ima saznanje da je država Srbija zainteresovana, makar preko nečijeg svedočenja, da pokrene sama bilo koji postupak sumnjičenja za nekog od počinilaca ratnih zločina.
To je spisak mojih pitanja. Nismo sporili donošenje ovog zakona ni u osnovnom tekstu. Poslanički klub DS neće sporiti ni donošenje ovih izmena i dopuna, uz zahtev ministru da ova pojašnjenja ponudi našem poslaničkom klubu.
U drugom delu, ono što želim da podelim sa vama kao opšti stav, to je razlog, uzrok ili razlozi i uzroci zbog koga uopšte imamo ovaj tekst zakona, i u osnovnom tekstu usvojenom u prethodnom sazivu Skupštine i u izmenama i dopunama. Ovaj zakon i u Skupštini, a smatramo i u javnosti, treba da otvori jedan dugotrajan proces suočavanja sa svim onim što nam se dogodilo između 1990. i 2000. godine iz najmanje tri razloga. Prvo, da se nikada ne ponovi. Drugo, da se jasno označi lična krivica počinilaca ratnog zločina. Treće, kada to obavimo kao društvo, kao ljudi, da možemo da krenemo napred pomireni sa prošlošću, pomireni sa sobom, suočeni sa svim onima što nam se dogodilo, da bi bilo uopšte napretka i u našem društvu i u regionu.
Ako pogledamo političku scenu i saradnju sa Haškim tribunalom, ona kao odgovor od političara ima: da, treba sarađivati, kao i sa bilo kojom drugom institucijom međunarodnog nivoa; da, treba, ali mi ne bi baš ako jako ne moramo; i, ne treba sarađivati sa Haškim tribunalom.
To su tri legitimna stava koje imamo zato što nismo preuzeli važan posao koje svako poratno društvo mora da obavi, ako zaista hoće napred i da se suoči sa onim što je bilo i da se ponovilo nikada više ne bi. Šta je dokaz, prvo, samog donošenja ovog zakona?
Kako god da komentarisali na političkoj sceni, jeste saglasnost o tome da je bilo ratnih zločina na teritoriji bivše SFRJ, ko god da ih je počinio, ko god da je bio počinilac i ko god da je bio žrtva.
Šta nedostaje, i u ovaj deo diskusije unosim lični stav. Nedostaje da pre svega mi kao narodni poslanici, pa onda i javnost, na temi ratnih zločina potpuno razdvojimo dve stvari. Prva stvar, pravo pojedinca, društvene grupe ili šireg dela društva na upotrebu poslednjeg apela u sukobu sa sopstvenom državom.
Kada se iscrpe svi mehanizmi koje pojedinac, društvena grupa ili deo društva ima sa nekom državom, onda se svakom daje pravo na poslednji apel. To je oružana odbrana, samoodbrana, možete politički da je bojite ili da je ne bojite, ali poslednji apel kao institut postoji, prihvaćen je i priznat, ne samo na Balkanu, nego i inače u ljudskom društvu.
Odgovornost politike je da do poziva na poslednji apel ne dođe. Tu sada stavljamo političke stavove, i opet mogu da kažem lični stav, moja osnovna zamerka i zašto smatram odgovornim političare devedesetih je što su ratovi započeli, dakle što nisu na pravi način, po mom političkom mišljenju, iscrpljeni svi drugi mehanizmi pre nego što je očigledno uspostavljena institucija poslednjeg apela.
To treba odvojiti od nepostojanja prava da se učini ratni zločin. Znači, nema tog poslednjeg apela kojim možete opravdati učinjenje ratnog zločina. Ratni zločin je ako jedno nenaoružano lice, jednog civila u ratni sukobima ubije naoružano lice. Sve ostalo je stravična statistika, horor poređenja, sve ostalo je strahota koja može da se zloupotrebljava, manipuliše, ne manipuliše. Jedno nenaoružano lice i jedno naoružano lice, i ovaj prvi kao žrtva, to jeste ratni zločin. Ako se oko toga saglasimo mislim da će nam biti jednostavnije kao društvo da otvorimo i druge teme.
Zašto mi je važno da sa vama podelim svoj stav o nepostojanju prava na ratni zločin, koliko god ga bojili emocionalno i politički. i o postojanju prava na poslednji apel. Zato što se o ljudima radi i radi se o jednoj društvenoj grupi ljudi koji su, bilo kao mobilisani, bilo kao dobrovoljci, bilo sa prebivalištem ili mestom stanovanja na područjima ratnih sukoba, učestvovali u ti ratni sukobima.
Kasnijim dogovorima, mirovnim sporazumima i NATO bombardovanjem praktično smo uspostavili situaciju na teritoriji bivše SFRJ da nemate ni pobednika, ni poraženih. U sociološkom i psihološkom smislu to podrazumeva ogromnu teškoću za ljude koji su učestvovali u tim sukobima pod pretnjom ili dobrovoljno, kako god, da ćete ih retko čuti da su bili negde po zadatku na koji ih je poslala bivša JNA ili kao dobrovoljci. To ćete čuti od svih, ne samo od ljudi koji su iz Srbije služeći JNA bili mobilisani ili bili dobrovoljci.
U tom trenutku možete da otvorite retoričko pitanje da li bi imali ovakvu situaciju na Balkanu kakvu imamo da nije bilo ratova. U tom korpusu retoričkih pitanja, koja su potpuno nepotrebna, imate niz ličnih pitanja onog ko je bio deo tog rata, onog ko se osetio prevaren, izmanipulisan, da ne govorim o strahotama onoga ko je iz rata izašao kao invalid ili o strahotama porodica koje su u tim ratovima nekoga izgubile. Pravo tih ljudi da strahotni deo naše zajedničke istorije imaju u svojim biografijama krši se opštim stavom da nema učinjenih ratnih zločina i to je stepenica na kojoj smo bili 2000. godine ili 2001. godine, dakle stepenica poricanja da su ratni zločini uopšte i činjeni.
Sada smo, srećom po budućnost, ne srećom po onom što se dogodilo, na stepenici saglasnosti da je ratnih zločina bilo. Dokaz je zakon koji je pred nama bio prošle godine i izmene i dopune zakona koji je pred nama sada. Zašto smatram da je to tema o kojoj treba kao neposredni povod da ovaj zakon bude? Zato što se trenutno politička scena na ovaj ili onaj način, kao što se devedesetih prividno delila na one koji podržavaju rat i na one koji su protiv rata ili stvarno se delila tako, sada se prividno deli na neki deo političke scene koji je za sankcionisanje ratnih zločina i one koji su protiv sankcionisanja ratnih zločina.
Mislim da je, uz saglasnost da ovaj zakon imamo zato što je ratnih zločina bilo, potrebna druga saglasnost, a to je da sankcionisanja ratnih zločina mora biti. Delite ih posle po spektru onih koji kažu: u saradnju sa Hagom da, to je međunarodna institucija, onih koji ne bi, ali eto moramo, uključujući i one koji kažu – ne bi mi uopšte da sarađujemo sa Hagom.
Ono što je na kraju moja želja da podelim sa vama kao stav o temi koju imamo na dnevnom redu jeste pretpostavka nevinosti. S obzirom da smo političari i neki od vas srećom vrsni pravnici, koje imamo ovde prilike slušati, ja to nisam, ali od vrsnih pravnika uvek učim, pretpostavka nevinosti je termin za sud i mi imamo jednu uspešnu političku poruku uvlačenja pretpostavke nevinosti kao stava prema svemu onome sa čime se nismo suočili, a što se dogodilo na prostorima bivše SFRJ. Sud će da ceni da li je neko nevin ili nije. To političari ne bi trebalo da rade, jer mogu onda da se jave sa istim stavom i "čisti kriminalci", koji mogu da očekuju od političara da se i o njima govori u javnosti kao pretpostavci nevinosti.
Da li će ovaj zakon sa izmenama i dopunama dovesti do toga da zaista bude predmeta koji su predati našem pravosuđu? I na kraju bih zaista zamolila ministra, ako je zapamtio pitanja, da mi zaista pruži odgovore na pitanja koja sam postavila na početku.
Naša pitanja su kako, ako je Hag politička institucija, njegove odredbe statuta i pravilnika ulaze u ovaj zakon?
Zašto i na koji način je učinilac, sa kojim obrazloženjem, ne učinilac ratnih zločina, nego za ratne zločine? Kako se ceni hoće li dokazi biti prihvaćeni ili ne? Da li u ovom zakonu postoji komandna odgovornost? Da li ministar ima saznanja, bez imena, bez događaja, da država Srbija, bar na osnovu svedočenja, ima nameru ili je pokrenula postupke za sumnjičenje lica koja su po članu 3. osnovnog teksta zakona lica koja su, bez obzira na državljanstvo, počinila ratni zločin za vreme sukoba na teritoriji bivše SFRJ?
Ukoliko ovaj zakon zaista ne omogući da imamo otvoren proces, kao što imamo trenutno različitog profila, učinićemo sami sebi medveđu uslugu zbog toga što, kako god da to nailazilo na negodovanje jednog dela političke scene, nije saradnja sa Hagom, nije isporučivanje Hagu i nisu suđenja za ratne zločine ili protiv učinilaca ratnih zločina u prvobitnoj verziji teksta zakona interes međunarodne zajednice. Na jedan način ako zaista stanete i pogledate u budućnost, to je interes ovog društva. Ako to ne učini ova generacija, moraće učiniti neka druga.
Mislimo da je vreme da kao generacija prihvatimo da ne ostavljamo nezavršene poslove svima onima koji dolaze posle nas i da poslove koje su nama ostavili iz raznih razloga, da li nedostatka političkog talenta, nedostatka volje, neodgovornosti, da ih završimo.
Jedan od najtežih poslova te vrste jeste suočavanje sa prošlošću, suđenja ratnim zločinima i stvaranje jedinstvenog stava da nam se ono što se dogodilo ne dogodi nikada više.

Ministar pravde, gospodin Zoran Stojković ima reč.

Traženo je da odgovorim na neka pitanja. Na neka ću moći, a na neka neću, jer se radi o političkim stvarima, a one nisu vezane za predmet rasprave o ovoj tački dnevnog reda.
Što se tiče ove izmene termina, ona je adekvatna jer se regulisanje materije ne vezuje za pojedince, za učinioce, nego za materiju koja se reguliše zakonom. Zato i imate, npr. kažu, krivična dela, krivična materija, parnična materija, pa krivična dela protiv toga, protiv toga, protiv toga, znači, nema učinioci, nego se govori o materiji i u tom smislu se vrši ovo preciziranje.
Pitanje da li je Haški tribunal politička institucija ili ne, to je vaša rasprava ovde u Skupštini, a koliko znam u zakonu se to ne pominje. Što se tiče ovog pitanja prezumpcije nevinosti i vaše tvrdnje da je to stvar sudskog postupka, moram da vas informišem da nije tako. Naš Ustav predviđa kao jedno od osnovnih prava, a to je ta prezumpcija nevinosti, i molim da bar to poštujemo, a imate druge odredbe, pa čak u konvenciji o ljudskim pravima koju smo mi potpisali, o pravu građanina na pošteno i fer suđenje.
Prema tome, mi možemo o tome da razgovaramo, ali što se tiče ovoga budite sigurni da zakon vrlo precizno to definiše i određuje, baš da ne bi to dovodilo do ovakvih nedoumica, pa da postavljate pitanja.
Treće pitanje, čini mi se, bilo je vezano za ovo, ako je politička institucija zašto se unose dela. Vrlo jednostavno, ako prihvatamo međunarodne obaveze, reč je o delima koja nisu predviđena samo u statutu. Imate u statutu Rimskog suda, a imate i u našem krivičnom zakonodavstvu. Ovo je samo izvršeno preciziranje za određene obaveze koje su prihvaćene i mislim da tu ne bi trebalo da ima nikakvih smetnji, jer se ne bavim ovom drugom tematikom, o političkom ili nepolitičkom karakteru tog organa.
Posebno želim da ukažem kod ovog zadnjeg da nije trebalo da se upućuje meni. Tužilac za ratne zločine izabran je u ovoj skupštini, ako imate neko pitanje da li se pokreće ili ne pokreće postupak, uputite ga organu kojeg ste vi izabrali, a ne meni. Nemam te podatke, sem isto što čujem kao i vi, da se prikupljaju određeni dokazi. Koliko znam, ima samo Ovčara koja je pokrenuta, a ostali postupci su bili u redovnom postupku pokrenuti i druge podatke nemam. Tako da kažem, ako ima ikakvih potreba da se dobiju te informacije, molim da se obratite organu koji ste vi izabrali ovde u Skupštini.

Pre nego što dam reč narodnom poslaniku, samo dva obaveštenja, da je Zakonodavni odbor u toku. Ako ima još članova koji nisu otišli, molim da prime ovo obaveštenje. I u 13,30 je Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja.
Reč ima narodni poslanik Milica Gavrilović, a neka se pripremi Zoran Krasić.

Čini mi se da je ministar zaboravio da odgovori na jedno pitanje, koje je gospođa Čomić pomenula, a to je da li će činjenice, odnosno na osnovu tih dokaza koji su izvedeni u sudu, biti prihvaćene kao dokaz ili ne. Gospođo Čomić, to zavisi isključivo od načela slobodnog sudijskog uverenja i to je tema u koju mi ovde ne možemo da ulazimo, a to je isključivo rezervisano samo za sud.
Da bi našim građanima bilo jasnije, odmah ću da kažem šta dobijamo usvajanjem ovog predloga zakona. Njime bi se omogućilo da se u većem broju slučajevi predmeti Međunarodnog krivičnog tribunala ustupaju domaćem pravosuđu i da se postupci protiv okrivljenih vode u našoj zemlji. To je oduvek bila namera DSS, a i ove vlade.
Priča o suđenjima u Beogradu i uopšte o suđenjima u Srbiji nije nova. Prisetićemo se da je još krajem 2000. godine tadašnji državni sekretar SAD Madlen Olbrajt govorila o mogućnosti da se zvanični Beograd i Tribunal dogovore o dislokaciji određenih postupaka.
U to vreme, nažalost, nije postojala zainteresovanost ni na jednoj strani Prosto povoljan politički ambijent nije stvoren, ali je on stvoren početkom 2004. godine, kada je ova vlada i formirana.
Postavlja se pitanje da li su naši tužioci, odnosno naše sudije dorasli i spremni da sude za ratne zločine?
Formalno, moram da kažem da oni ispunjavaju sve te uslove, tim pre što su sva krivična dela koja su pobrojana u Statutu Haškog tribunala predviđena i u našem domaćem krivičnom zakonodavstvu, tačnije u Krivičnom zakoniku Republike Srbije, uključujući i ozbiljne povrede ženevskih konvencija iz 1949. godine, uključujući i genocid, uključujući i zločin protiv čovečnosti i naravno kršenje zakona i običaja rata. Osim toga, optuženi u našoj zemlji bi imao veći izgled na pošteno suđenje. To potvrđuju i neka od pravila našeg krivičnog procesnog prava.
Za razliku od Haga, kod nas ne postoje zapečaćene optužnice. Ne postoji mogućnost da se rasprave o žalbama vode pred istim većem. To jednostavno nikada u našem zakonodavstvu nije postojalo. Takođe, sudska i kancelarija tužilaštva su razdvojene, i licima koja su bezrazložno zatvorena mi garantujemo pravo na obeštećenje.
Ne znam kakva je situacija sa drugim zemljama u okruženju, ali moram da izrazim sumnju kada je jedna država u pitanju, odnosno kada je u pitanju sama Hrvatske. Da li je ona sposobna i dorasla da sudi za ratne zločine. Ovu svoju sumnju izražavam prvenstveno zbog toga što sam pratila dosta suđenja, odnosno postupaka koji su vođeni pred županijskim sudovima u Hrvatskoj, a najviše me je na ovakvu moju sumnju i stav izazvao slučaj Lora.
Ne znam koliko su naši građani prosto upoznati sa ovim slučajem, ali tu je postupak pokrenut protiv osam okrivljenih, tačnije pripadnika hrvatske vojne policije, zbog ubistva, torture i mučenja nad Srbima u ozloglašenom logoru Lora. Takođe, ne znam da li većina vas zna kako je završen ovaj postupak. Oni su oslobođeni optužbe.
Za razliku od Hrvatske, Srbija je dorasla da sudi za ratne zločine, što potvrđuju i mnogi postupci koji su ovoj zemlji pokrenuti. To samo pokazuje da Srbija ima svest i hrabrost da se suoči sa ovakvom problematikom. Prvi slučaj za ratne zločine u Srbiji bilo je suđenje braći Dušanu i Vojinu Vučkoviću, poznatije pod nazivom "Žuta osa". Ovde je pokrenut postupak 1996. godine pred Okružnim sudom u Šapcu, da bi 1998. godine Dušanu Vučkoviću bila izrečena kazna u trajanju od 10 godina zatvora zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva.
Pomenuću i slučaj Štrpci, kada je Viši sud u Bijelom Polju osudio 2002. godine Nebojšu Ranisavljevića na 15 godina zatvora zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva.
Prvo suđenje za ratni zločin u vezi sa dešavanjima na Kosovu bilo je održano pred Okružnim sudom u Prokuplju 2002. godine, kada je Ivan Nikolić osuđen na kaznu zatvora od osam godina.
Neću se dalje zadržavati na postupcima koji su vođeni u našoj zemlji, samo ću da ih pomenem. Radi se o slučaju pukovnik Mančić i ostali, Sjeverin, Podujevo, Orahovac i naravno Ovčara. Ovčara je postupak koji je procesuiran pred našim sudom uz saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Ovde je optužnica podignuta protiv sedam okrivljenih pripadnika teritorijalne odbrane Vukovara zbog ubistva 192 pripadnika oružanih snaga Hrvatske, koji su kasnije streljani na poljoprivrednom dobru Ovčara, u noći između 20. i 21. novembra 1991. godine.
Ovo je prvi slučaj za ratne zločine koji se vodi pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda za ratne zločine u Beogradu i upravo iz tog razloga on predstavlja izuzetno važan slučaj za našu državu. On predstavlja na neki način test za naše pravosuđe, koje treba da dokaže da su naši sudovi sposobni da sude za ratne zločine.
Ustupanje optužnice domaćem pravosuđu doprinelo bi izlaznoj strategiji Tribunala, koja predviđa da se sve istrage pred Haškim tribunalom završe do kraja ove godine, sva suđenja do 2008. godine i svi žalbeni postupci do 2010. godine. Ustupanje optužnica srpskim sudovima bi doprinelo razlazu sa prošlošću i procesu pomirenja na Balkanu.
Čini mi se da ovo shvata i Hag jer se nikada ranije nije dešavalo da Hag preporučuje da se jedan postupak dodeli Posebnom odeljenju Okružnog suda za ratne zločine. Radi se o slučaju Vladimira Kovačevića, koji je pred Hagom optužen za napad na Dubrovnik.
Ovo sve potvrđuje da je Srbija i te kako sposobna da sudi za ratne zločine, a to je u svom izveštaju upravo i pokazala gospođa Karla del Ponte. Ona je prosto opisala sudije i tužioce kao "profesionalno i tehnički sposobne da sude po međunarodno priznatim i pravnim standardima".
Ustupanje predmeta – "Vukovarska trojka" ili "Vukovarska bolnica" bi imalo svoje pozitivne efekte na buduće dobrovoljne predaje optuženih i na sam postupak daljeg pomirenja na Balkanu.
Ovaj predlog zakona otklanja jedinu zamerku koju su predstavnici međunarodne zajednice imali na naše domaće krivično zakonodavstvo. Ovim predlogom zakona se omogućava da dokazi koji su pribavljeni i izvedeni u inostranstvu sada mogu da se koriste kao dokazi u krivičnim postupcima u našoj zemlji.
Pozivam na kraju sve one koji smatraju da je dobro da se optuženima za ratne zločine sudi u našoj zemlji da podrže ovaj predlog zakona.

Izvolite, replika, narodni poslanik Gordana Čomić.

 Dame i gospodo, pravo na repliku na osnovu direktnog pominjanja imena u izlaganju narodne poslanice Milice Gavrilović i pogrešnog tumačenja onoga što sam imala u dijalogu sa ministrom.
Dakle, ili imate novu zamenicu i pomoćnicu, ili ste zaboravili odgovor. Molila bih sve poslanike koji podržavaju ministre, to je njihovo pravo, da se uzdrže od takve odbrane ministra. Mislim da je ministar u odnosu na moja pitanja sasvim u sposobnosti da odgovori sadržinom za koju smatram da je dovoljna i tačna, i ne smatram potrebnim da narodni poslanici umesto ministra, znajući šta je on zaboravio i šta nije znao, daju odgovore.
Ono što je meni promaklo i zato ponovno pitanje jeste komandna odgovornost. Da li je bilo odgovara u vašem obraćanju i da li se podrazumeva da će komandna odgovornost biti osnov za otvaranje istrage, podizanje optužnice i terećenje osumnjičenog lica.
Ono što bi zaista bilo dobro, osim pozivanja na član 18. Krivičnog zakonika Republike Srbije, jeste da zaista čujemo jasno bar vaš stav, kao ministra, kao čoveka iskusnog u pravosuđu i kao nekog ko je imao priliku da se bavi slobodnim sudijskim uverenjem. Šta je to što će naše pravosuđe ceniti, da i ako nije izvedeno u skladu sa Statutom i Pravilnikom Haškog tribunala, neće biti prihvaćeno kao dokaz i kako se onda shodno primenjuju odredbe Krivičnog zakona.
Meni je taj odgovor potreban zato što smatram da bi time razvejali neke sumnje oko odredaba ovog zakona, a mislim da bi i zbog javnosti bilo dobro. U svakom slučaju, zahvaljujem koleginici na odbrani ministra, ali poslanik se obraća ministru, a ne drugom poslaniku. Kad se obraćamo drugim poslanicima, onda mi to radimo na svoj način, ne uplićući ministra i Vladu u to. Hvala.