Određujem pauzu do 15,15 časova, s tim što imaće prvo pravo na repliku gospodin Vučić, pa gospodin Anđelković posle pauze. Hvala.

(Posle pauze – 16,55)

Dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo popodnevni rad današnje sednice. Po službenoj evidenciji prisustvuju 154 poslanika. Molim vas da pre nastavka utvrdimo kvorum. Molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice. Zahvaljujem. Konstatujem da primenom elektronskog sistema imamo kvorum za rad.

Stali smo kod replike koju je tražio gospodin Aleksandar Vučić. Da li ste ostali pri replici? (Da.)

Izvolite, replika, pa potom narodni poslanik Boško Ristić, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušali smo od gospodina Petrovića ono što već čitavu deceniju slušamo.
Gospodin Petrović, između ostalog, kaže, za to što u Mostaru nema Srba, dobrim delom krivi ste vi i vaša politika iz tog perioda. Ne znam na koju politiku mislite. SRS je bila jedina politička stranka u Srbiji koja je bila protiv Vens-Ovenovog plana, kao i ceo srpski narod u Republici Srpskoj. Odmah posle toga je došao neuporedivo bolji plan Kontakt grupe, podela na 49:51, a ne 42:58 procenata teritorije, sa direktnom vezom sa Bosanskom Krajinom, tadašnjom postojećom Republikom Srpskom Krajinom itd.
Ne znam da li misli na tu politiku, što smo rekli da Srbi imaju pravo da žive tamo gde su rođeni, tamo gde je njihova imovina, gde je njihova očevina, da zadrže ono što im po svim zakonima sveta pripada.
Moram da kažem da to nije ništa novo. Na to smo naučili, na to smo navikli, kao i za ovo gorivo za tenkove.
Ne znam za tenkove, ali vas pitam za avione, za koliko naleta imaju danas piloti u Vojsci SCG goriva, za jedan mesečno ili za jedan u dva meseca. Ne znam ko je odgovoran za to stanje i ko je bio ministar odbrane Vojske Jugoslavije, odnosno Vojske SCG.
Ne želim da ulazim u neku vrstu besmislenih rasprava sa predstavnicima DS o tome ko je i šta činio u prošlosti. Imamo samo nekoliko meseci od predsedničkih izbora na kojima je gospodin Tadić izabran za predsednika Srbije. Da li je išta od svojih obećanja ispunio?
Da li je jednu jedinu reč koju je rekao građanima Srbije da će uraditi ostvario? Da li su građani Srbije nešto time dobili? Da li im je danas bolje, da li im je danas lakše? Da li imaju nova radna mesta? Da li imaju veće plate, veće penzije? Da li im je veći životni standard? Da li bezbrižnije gledaju u budućnost, ne svoju već svoje dece pre svega?
Ne, samo im je lošije, zbunjeni su, ne znaju u šta da veruju. Jedan dan je protiv izlaska na izbore na KiM, jedan dan je za. Jedan dan je da ruši Vladu, drugi dan je da gradi, a ne da ruši. Treći dan on bi da daje nova radna mesta, ali nema ovlašćenja i nema ingerencije, kao da to nije znao u izbornoj kampanji.
Svakoga dana nešto novo, a ono što je najvažnije, to je kako i na koji način treba sebe da predstavi u što boljem svetlu. Pre neki dan je "Blic" objavio, videli ste jednu reportažu, u kojoj kažu – primio predsednik Republike deo studenata Beogradskog univerziteta i vodio ih po zgradi Predsedništva, pokazujući kako izgleda zgrada Predsedništva. Nije naš predsednik turistički vodič ili bar ne treba da bude turistički vodič.
(Predsednik: Vreme.)
To jeste jedno časno zanimanje, ali turistički vodič dobija svoju platu za posao koji obavlja. Ovo je predsednik Srbije. U opisu njegovog posla ne piše da treba i da jeste turistički vodič. Srbiji je potreban predsednik koji će da vodi interese građana Srbije, čovek i ljudi koji će da brinu o ključnim problemima građana Srbije, o ključnim problemima našeg naroda zapadno od Drine i Dunava, a ne da brinu o tome...
(Predsednik: Vreme, drugi put.)
... kako će oni, završavam, gospodine predsedniče, kako će oni da se dopadnu građanima i da dalje vode kampanju. Da vas obavestimo, kampanja za predsednika Srbije je završena i na stranu to što on ne bi smeo da obavlja drugu javnu funkciju po stavu 8. član 86. Ustava Republike Srbije, a svim drugim se bavi sem poslom predsednika Republike. Posebno se bavi poslom predsednika DS i to je izgleda najvažniji posao koji u ovom trenutku obavlja, kao da je jedini.
Srbiji su potrebne promene, borba protiv korupcije, novi ekonomski i socijalni program. Zato je SRS krenula u izradu novog ekonomskog i socijalnog programa sledeće Vlade Republike Srbije. Ponudićemo građanima izlaz iz krize, ponudićemo žestoku borbu protiv korupcije i uveren sam da će to naići na veliku podršku birača u Srbiji...
(Predsednik: Hvala vam...)
Neka se predsednik malo ugleda na one koji žele da razmišljaju o narodu, koji žele da razmišljaju o građanima Srbije, bar na trenutak kad se nalazi na poslu i kad izigrava predsednika Srbije da o tome razmišlja, a ne o sebi. Siguran da će svima nama biti mnogo bolje, a možda malo bolje i DS, jer je ovako krenula u strahoviti pad i plašim se da do izbora neće biti ni treća ni četvrta stranka po snazi...
(Predsednik: U redu je, hvala vam...)
... a naravno znate da će srpski radikali biti ubedljivo prvi. Hvala najlepše.

 Reč ima narodni poslanik Boško Ristić. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić i to je poslednji govornik sa liste govornika danas o ovoj tački dnevnog reda.

Zbog javnosti i poslanika koji su skloni zaboravu moramo malo da se podsetimo da je ovaj zakon doneo DOS prošle godine, jednoglasno; bez obzira na unutrašnje sukobe i svađe, svi su glasali za taj zakon. SRS je bila protiv donošenja jednog takvog posebnog zakona iz prostog zakona što u postojećem pravnom sistemu i onoga što se tiče pravosuđa postoje rešenja, postoje odredbe da se u Republici Srbiji organizuju suđenja i za ovu vrstu krivičnih dela.
Međutim, onom nejedinstvenom DOS-u je bio potreban jedan ovakav zakon, jer u to vreme je bila jedna moda da se osnivaju posebni sudovi, posebna tužilaštva, sve nešto posebno, verovatno zbog toga što je odlazeća vlada imala ono breme četiri generala i na sve moguće načine pokušavala da eskivira tu obavezu koju je zdušno od 2001. godine hvalila, kako je to krajnji domet demokratije i neke katarze kojoj smo mi podložni ili treba da budemo izloženi.
I danas, kada se predlaže ova izmena zakona, situacija se okreće. Glavni pobornici tog zakona sada, navodno, nešto prigovaraju, a SRS i dalje stoji kod onog svog polaznog i jedinog ispravnog stanovišta, da ovakav zakon nama nije ni potreban.
Pošto je očigledno da mi u Srbiji moramo da se podelimo na one koji su ljubitelji Haškog tribunala, to je čitav sklop nevladinih organizacije koje, između ostalog, postoje zbog toga da bi prikupljale neku građu za takmičenje, kako pljunuti Srbiju i Srbe.
A imamo one koji pokušavaju nekim činjenicama, nekim standardima i pravilima međunarodnog prava da pokažu da Haški tribunal ne sme ni da postoji u ovakvom obliku i u ovakvoj formi.
Da ne bi bilo većih zabluda, moram da vam kažem da je 1993. godine februarskom rezolucijom Saveta bezbednosti naloženo generalnom sekretaru da razmotri mogućnost postojanja i osnivanja jednog takvog suda. Sedamdeset osam najuglednijih teoretičara međunarodnog krivičnog prava i međunarodnog javnog prava iz SAD je izrazilo stav da ne sme da se formira jedan takav sud po glavi 7. Povelje organizacije Ujedinjenih nacija.
Tog stava su se SAD držale sve do onog trenutka dok neko nije izmislio aferu Levinski. Tu aferu je izmislila jedna strana obaveštajna služba, a sa ciljem da u to vreme ona gospođa, koja je vodila spoljnu politiku SAD, pošto je ona bila jedina u SAD za osnivanje ad hok suda, postigne uspeh; pokleknuo je Klinton i 25. maja 1993. godine, na rođendan voljenog predsednika Tita, dakle, voljenog od onih koji slede njegov trag, doneta je rezolucija.
Ali, u izveštaju generalnog sekretara, u kome je sadržan i neki predlog tog statuta od 30 i nešto trapavo smišljenih članova, stajala je konstatacija Butrosa Galija da ne postoji pravni osnov za osnivanje jednog takvog suda. Dakle, na osnovu Glave 7. Povelje OUN i da bi se to prevazišlo, obzirom da je deset država dalo mišljenje o nacrtu jednog takvog akta i oni su se svi izjasnili negativno, što znači da je samo političkom silom ili silovanjem uspostavljen. Rezolucijom broj 827 donet je Statut Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica koja su izvršila teške povrede međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine.
U nekom trapavom obrazloženju su naveli da taj tribunal ad hok posto kao pomoćni organ iz člana 29. Povelje Saveta bezbednosti i tu su prekršena sva moguća pravila i da bude stvar čudnija, Butros Gali u svom izveštaju je čak i naveo koji je pravi put za formiranje jednog međunarodnog suda, a to je rezolucija Generalne skupštine ili posebno održavanje međunarodne konferencije na kojoj bi se putem međunarodnog ugovora formirao takav jedan međunarodni sud.
To je, doduše, i učinjeno 1998. godine 27. jula u Rimu, kada je usvojen Rimski statut i gle čuda, jedini protivnik formiranja i usvajanja Rimskog statuta bio je Teodor Meron, predstavnik SAD na toj međunarodnoj konferenciji. Usput, to je čovek koji je tridesetih godina rođen u Poljskoj, do 1984. godine je živeo i radio u Izraelu, bio je izraelski ministar u Kanadi, izraelski ministar u Savetu bezbednosti, a sada je predsednik Međunarodnog krivičnog suda u ime SAD.
Dakle, svi oni koji razmišljaju o tome da li Haški tribunal može da postoji i da li je to pravna i politička tvorevina, kažem vam da je to čak i politička nakaza.
Niko od značajnijih teoretičara međunarodnog krivičnog prava ne podržava, ne računajući ovaj naš ekspertski blok, poput Biljane Kovačević-Vučo, Nataše Kandić, Vojina Dimitrijevića, nema ga više onaj Fatić, nekada je i on bio ljubitelj, ali ga nema, ne javlja se, ne pominje se više.
Pošto su takve stvari, dobro, ne mogu baš sve da pomenem, verovatno i ta Sonja Biserko, ali mi smo na političkoj sceni Srbije suočeni sa jednim velikim problemom, a to je taj sindrom ljubiteljstva. On bi se sveo na sledeće, iskoristiću jedno ime, ali bez namere da se to odnosi baš konkretno na tog čoveka, a to je moguće sindrom – Čanak. Ima puno takvih ljudi koji su apsolutno sigurni da sve ono što rade i što pričaju izaziva revolt građana Srbije, zato što je u sukobu sa mentalnim zdravljem, sa nekom zdravom logikom, da ne pričam da je u sukobu sa Ustavom i drugim stvarima.
Kod protagonista takvih stavova je psihološko zadovoljstvo da ga narod psuje zbog toga, dakle, toliko je veće da oni pristaju i da lupaju gluposti, jer uživaju u tome da ga narod proganja, psuje i da izaziva revolt i da ljudi gase TV kada ga vide. Radi se o vrlo inteligentnim ali, verovatno, nastranim osobama, koji nalaze jedno psihološko zadovoljstvo u tome što psuju majku, što ljudi gase TV itd.
To je naša svakodnevica. Tako imamo situaciju da u toku ove izborne kampanje za izbor predsednika Republike, dakle, jedan kandidat kaže, naravno, i ostali kandidati će biti srećni što ću da budem izabran za predsednika Republike, jer sam samo ja garancija da će se svim Srbima koji su optuženi, suditi ovde, neće biti isporučeni Hagu. Mislim da je tako, tako bar beše, gospodine Petroviću, tako ste rekli u onoj emisiji na TV Most.
Gospodin Tadić garantuje, ako on bude izabran, biće suđenja ovde. Ne lezi vraže, završiše se izbori, on pobeže u Ameriku, kada se vratio, on je zaboravio, totalna amnezija.
Sada se ljuti što se ne isporučuju. Moram da vam kažem da u Ustavu SRJ i Ustavu Republike Srbije nema odredbe o isporuci naših državljana inostranstvu. Neko kaže, naša međunarodna obaveza. Da vidimo kako te obaveze ispunjavaju druge zemlje, jer kada je Nemačka donosila zakon o saradnji sa Haškim tribunalom donela ga je zbog Dušana Tadića i njihov ministar pravde u njihovom parlamentu je izašao i rekao, molim vas, nema zabune nikakve, mi ovaj zakon donosimo, ali on se ne odnosi na državljane Nemačke, ne nego se samo odnosi na ove druge državljane.
Malopre smo slušali ovde da se kaže, prezumpcija nevinosti, to je neki sudski pojam. To je elementarno ljudsko pravo, molim vas, a ko ne zna da je elementarno ljudsko pravo, nema potrebe, nema šta da traži u ovoj zgradi, dezavuiše javnost. Nemojte, moramo mentalne manipulacije da izbacimo iz ove sale, mentalne, medijske i sve druge podvale. To mora da se izbaci, kao što nam nekada neko reče, kaže, za mene je patriotizam da mogu da putujem u inostranstvo.
Gde je našao u enciklopediji da piše to, ne zna šta je i svi slušaju neke lične želje, neke lične opservacije nekih ljudi, i ljudi su svesni da to nema to značenje, ali se iznosi, jer kada to krene preko ovih demokratskih medija, nesvrstanih, nevezanih, nezavisnih, samostalnih, a sve Soroši, onda nije ni čudo što možemo da čujemo kod nekih građana da maltene podržavaju svoju štetu. To je naša realnost.
Dakle, Haški tribunal ne bi smeo da postoji. Haški tribunal treba razoriti kao Kartaginu, zato što je to opasan presedan.
Statut ima 30 i nešto članova, sudije same donose svoj pravilnik o postupku i dokazima, materijalno pravo ne postoji, materijalno pravo je hibrid, surogat, smešten u četiri proizvoljna člana i onaj deo Međunarodnog suda, a zovu se pretresna veća i žalbeno veće, tumači po svojoj volji, a da bude stvar najtužnija, kao izvor međunarodnog običajnog prava nisu haške i ženevske konvencije, nego čak neke presude Ninberga i vojnog suda u Tokiju, kada prava nije ni bilo i kada su pravo i sud formirale sile pobednice.
U Hagu on nije nastao voljom sila pobednica, jer u ovim oružanim sukobima, u ovom građanskom ratu, u ovoj situaciji kada je jedna država razorena spolja, ne iznutra, nije se raspala ona iznutra, nego je neko došao spolja, naredio, a pogodno tle za kvislinge postoji na ovom prostoru ovde, tako je rasturena jedna država, a sada u liku nekih sudija, gotovo svi su ucenjeni, jednog tužioca, krajnje problematičnog, ne zaslužuje ni da se pomene njeno ime ovde, i 1.100 zaposlenih u njenom tužilaštvu sa kriminalnim biografijama, gde su svi uslovljeni da rade ove pakosti što rade ove pakosti.
Na sve to dodaje se ova plaćenička peta kolona. Kada ćete da donesete taj zakon o nevladinim organizacijama, da se prekine, jedan čovek ima 60 nevladinih organizacija, on je samo obična transmisija za pare koje se usmeravaju u subverzivni rad pojedinaca. Nažalost, to se dešava, to je naša realnost. Suđenja treba da se obave ovde, treba da se prihvate svi mogući dokazi, da li će sud da da veru tim dokazima, to je stvar sudskog postupka, onog uverenja i onih činjenica do kojih dolazi sud, i tu nemamo potrebe bilo šta mi da prejudiciramo.
Naše iskustvo - bilo je nekih postupaka za zločine, vođeni su od strane sudova opšte nadležnosti. Pokazalo se da naši sudovi to znaju da rade, da mogu da sude.
Međutim, treba imati u vidu i tu činjenicu da je Haški tribunal u sukobu sa onim sudom preko puta, koji je formiran po Rimskom statutu, koji se takođe nalazi u Hagu. To je onaj stalni sud.
Moram da vas podsetim da oni koji se najviše zaklinju u demokratiju i ljudska prava nisu predali instrumente o ratifikaciji tog rimskog statuta i brže-bolje su ponudili da bilateralnim ugovorima uspostave imunitet za svoje vojnike koji se nalaze širom sveta. Da li može neko da mi ukaže koja je razlika između Vukovara i Faludže, po zgradama, po broju žrtava, po vojsci itd?
Nađite odgovor na to pitanje, pa mi onda kažite da li je Hag sud koji može da postoji na osnovu međunarodnog prava ili je to rezultat političke želje onih koji su rasturili bivšu SFRJ, da ne bi bili odgovorni za ono što se desilo ovom narodu, a ovde neki služe da nas posvađaju i da, praktično, žrtva postane agresor.
U prilog ovome, možda će najbolje da vam posluži sledeća činjenica: članovima 5-8 Rimskog statuta Međunarodnog (stalnog) suda za ratne zločine, dati su elementi i bića krivičnih dela ─ ratni zločin, genocid, zločini protiv čovečnosti. Uvedeno je i novo delo: agresija. Bića tih krivičnih dela utvrdiće države potpisnice Rimskog statuta, na osnovu sporazuma koji treba naknadno da postignu. Što se tiče dela agresije, još ne postoji biće krivičnog dela, s obzirom da agresija kao krivično delo nije rezultat međunarodnog ugovora, već jedne rezolucije Generalne skupštine.
Ove činjenice vam ukazuju da se u Hagu sprovodi apsolutno nezakonito suđenje. Onda ne treba da vas čudi da sve što je najblistavije u međunarodnom krivičnom pravu, stručnjaci međunarodnog javnog prava, svi osporavaju mogućnost postojanja Haškog tribunala. Jedino se kod nas u Srbiji nalaze ljubitelji tog Haškog tribunala. Mogu da shvatim da imaju neki politički, mada to nije kod njih politički interes, jer oni nemaju nikakvu politiku, nemaju ideologiju.
Mogu da zamislim da im je drago, pošto su se fokusirali na jednog, dva, tri, pet, desetoro ljudi i da je mržnja uslov njihovog postojanja na političkoj sceni, ali ne mogu da shvatim da gaze preko onoga na šta se uvek pozivaju, a to je demokratija, poštovanje prava i ljudska prava. U stanju su da zaborave svako ljudsko pravo i, naravno, nikada nisu digli glas što u Hagu u pritvoru sede ljudi, a da pritvor vremenski nije ograničen.
U svim zemljama, najobičnijim, gde je demokratija na najnižem mogućem stadijumu, kada se neko smešta u pritvor zato što je potreban radi vođenja krivičnog postupka, taj pritvor je vremenski ograničen ─ mesec dana, tri meseca, uz mogućnost produženja itd. Hag je jedino mesto gde pritvor faktički znači izdržavanje kazne na neodređeno vreme.
Svi oni što veličaju Hag, što smatraju da on predstavlja međunarodnu obavezu, neka se pogledaju u ogledalo, neka nađu gde je taj član, gde je taj međunarodni dokument, neka izađu na oči onim ljudima kojima je struka međunarodno krivično i međunarodno javno pravo, pa neka im održe predavanje zašto smatraju da je Hag potreban.
Ukoliko uspete to što ste naumili, da prebacite ta suđenja ovde i da se taj Haški tribunal što pre ugasi, to nije nikakav uspeh, nego pokušaj da se uspostavi nešto elementarno što svi u svetu vide. Zašto nema tribunala za Irak, zašto nema tribunala za Avganistan, zašto nema tribunala za Vijetnam? Bio je jedan jedini predmet jednog poručnika, pa je prvo bio kažnjen na 20 godina, pa mu je žalba usvojena na deset godina, a sve vreme je izdržavao kaznu u kućnom pritvoru u vojnoj bazi, a onda, posle Niksona, čak je i pomilovan. Zločina nije ni bilo, a ubio je 180 i nešto ljudi u jednom selu u Vijetnamu.
To je pogled na ratne zločine, to je pogled na ova krivična dela. U našem krivičnom zakonu postoji glava XVI Zločin protiv čovečanstva i međunarodnog prava. Obuhvaćena su sva krivična dela koja bi mogla da se sude i koja bi predstavljala teške povrede međunarodnog humanitarnog prava. Nikakva smetnja ne postoji da se organizuje suđenje. Postoji nešto što se zove ta komandna odgovornost, ali ne ova iskrivljena komandna odgovornost.
Ljubiteljima Haškog tribunala bih poručio da malo pročitaju one presude u Hagu, pa neka odgovore na pitanje kako je moguće da Srbin iz Ključa bude agresor u Ključu. Kako je moguće da on bude agresor, kako je moguće da se formira udruženi zločinački poduhvat za ćošak od ulice, za ovo brdo, za ovo naselje, za ovu republiku?
Ljubiteljima Haškog tribunala bih preporučio da pogledaju, neka pročitaju tačku 11. u gotovom svim optužnicama protiv Srba i neka pokušaju da definišu ko su sve to učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.
Budite sigurni da ćete pronaći i sebe na tom spisku, jer pored onog dela gde se imenom i prezimenom navode ljudi koji su predstavljali rukovodstvo ove zemlje, a postojala su rukovodstva na bazi izborne volje građana ove republike, tamo se nalaze i pripadnici JNA, teritorijalne odbrane, učesnici u javnom i političkom životu u Republici Srbiji.
Zamislite, čak se tamo nalazi i Boris Tadić, i Vuk Drašković, i Biserko, i Kandić, i Vojin Dimitrijević, koji se vozi besplatno u Beogradu, i svi drugi protivnici srpskog naroda. Samo je pitanje dana kada ćete da dođete na red, pošto je sad trenutno gužva.
Poručujem onima što su pisali optužnice protiv Srba i onima koji su skupljali dokaze, pogrešili su, uhvatili su se ćoravog posla.
Građanima Srbije poručujem - ukoliko se u Hagu, povodom one tužbe za naknadu štete, desi nešto loše po građane Srbije, idite kod ovih ljubitelja Haškog tribunala i tražite da u vaše ime oni plate deo štete koji treba da plate. To je pravi odgovor na ovo naše pitanje.
Znači, podelili smo se. Prema anketama, ima nas 70% koji smatramo da Haški tribunal ne treba da postoji. U onih 30% nisu sve ljubitelji Haškog tribunala. Ima nekih ljudi koji samo prividno navijaju za tu stranu, ali glavni su oni koji nisu mogli da ostvare ekstraprihode u desetogodišnjem periodu, kojima žiro-računi sa inostranstvom nisu radili, nisu mogli da budu veliki zastupnici ljudskih prava, oni koji su jedva izabrani za profesore pravnog fakulteta, oni koji su registrovani kao špijuni koji su upropastili državu, koji su zastupali državu, pa podnose jedan izveštaj, a izveštaj je bio drugi, i šta su radili tamo. To su oni. Dajte, otvarajte te dosijee, ali vodite računa, tamo ste vi.

Hvala na ovom sažetom izlaganju o zakonu.
Gospodine Petroviću, izvolite, replika.

Pošto je gospodin Krasić pomenuo poimenično, mene lično, a i predsednika DS-a, a što je manje važno, zato što nemate, gospodine Krasiću, dobro pamćenje. A nisam rekao da će se u slučaju ovakvog ili onakvog ishoda na izborima suditi u Beogradu za ratne zločine, već da se povećava mogućnost da se to desi. Vi, gospodine Krasiću, čujete ono što vama odgovara i skloni ste da izvrćete istinu.
Važniji razlog moje replike, gospodine Krasiću, što ste predsednika države nazvali protivnikom srpskog naroda. Ne mislim da ste vi, gospodine Krasiću, protivnik srpskog naroda. Vi vodite štetočinsku politiku za srpski narod. Verovatno je to vaše ubeđenje, ali o vašim ubeđenjima ovde mogu da polemišem sa ove govornice.
I pored toga što mislim da imate politiku koja nanosi, još jednom da kažem, štetu interesima svakome od osam miliona građana Srbije, ne mislim da ste protivnik srpskog naroda po svom intimnom i subjektivnom stavu, ali objektivno, kao što je prouzrokovana šteta interesima države i naroda u proteklim deset godina, u onih poslednjih deset godina dvadesetog veka, pa tako i ova vaša politika, gospodine Krasiću, sada proizvodi štetu po interes svakog od osam miliona građana. Hvala. Ovo je bila replika.

Znam da je bila replika. Samo trenutak, gospodine Krasiću. Molim sve poslanike, te molim i vas da odustanete. Bilo je i u jednom i u drugom izlaganju osnova moje krivice što nisam opomenuo da se karakterišu politički stavovi poslanika, a što je najnormalnije, da ih ima i da se razlikuju, da se karakterišu kao neprijateljstvo prema državi. Molim vas, od toga odustanite, a ako je nešto drugo po Poslovniku, izvolite. Red je da se vratimo zakonu, to je naš osnovni posao.

Vi znate, predsedniče, da uvek polemišem sa stavovima, a ne sa ljudima. Primoran sam da ne primećujem, nego moram da odgovorim na politički stav, obzirom da neku štetočinsku politiku vodim, a to sam i protumačio da se odnosi na neke moje političke stavove.
Moram samo, ako pomognem gospodinu, da se razjasne neke stvari. Bili smo u televizijskoj emisiji i vi ste jasno rekli, ukoliko Tadić pobedi na izborima, neće biti suđenja u Hagu, nego će se Srbima suditi u Srbiji, pred našim sudovima. Podržao sam vas u tome i ne znam zašto se vi ljutite, u čemu se ogleda moje štetočinstvo što sam vas podržao, to mi uopšte nije jasno....

U redu je to, to nije po Poslovniku, uporedićete snimak, molim vas. Hvala vama.