Dame i gospodo narodni poslanici, obraćam se istovremeno i onima koji nas gledaju elektronskim putem, a nadam se da je to jedan dobar deo Srbije, nažalost onaj koji nije zaposlen, ali dobro, biće i toga.
Ovo što smo razgovarali, na ovaj način, sa ovim temperamentom juče, nije to tako loše, to je naša vruća hajdučka krv i to je posledica toga što smo se izborili za demokratiju. Ja sam se prisetio, jer nekada ljudi kada hoće da razumeju vreme u kome žive tumače ga iz prošlosti, a ja ću malo da ga tumačim iz dimenzija budućnosti, iz dimenzija moje ćerke.
Ona sada ima 17 godina, a negde pre sedam-osam godina, valjda negde 1996. godine, u školi jednim povodom učiteljica da jednu reč pa vi treba da napišete kao đak celu rečenicu da biste vežbali. Ona ima taj talenat da rimuje i učiteljica dala da se oko reči cvetnik napiše neka rečenica.
Ona je čula u kući kako je babin brat, a moj ujak po kome nosim ime, kao dečak od 17-18 godina otišao u đački četnički korpus Marka Kotarca da pređe u Bosnu i Hercegovinu, da brani svoj srpski narod od ustaškog handžara. Čula je da su komunisti tamo negde oko Miljevine pobili preko 10.000 ljudi koji su pripadali đačkom četničkom korpusu Marka Kotarca.
Dete napiše ovakav stih: "Jedan mladi četnik pao je u cvetnik, ono što proklija zvaće se Srbija". I proklijalo je. Ovaj narod se ujedinjuje, pod onim istim znamenjima za koje su se borili ravnogorci, to su ova koja sada stoje iznad mene, to su one časne zastave, nose ih pripadnici svih političkih stranaka. Bogu hvala, izborili smo se i za ovu demokratiju.
Ono što je za mene takođe vrlo bitno jeste da su se i u Srpskoj Republici naši sunarodnici izborili pod istim tim znamenjima, istom tom himnom, za onaj deo prava na nacionalno samoodređenje koji se danas zove Srpska Republika. Rekao bih ne da je proklijalo nego je dobro rodilo, jer i partizanovi navijači nose Čičine slike na stadionu.
Meni je juče zasmetalo kada gospodin za koga znam, neću da ga imenujem, neću ja njega da dojavljujem srpskoj javnosti, ali čovek koji je došao iz Crne Gore i koji sa jednom skojevskom retorikom nosa ovde neke papire koji liče na one brošurice radničkih univerziteta svojevremeno, kada hoće ovde ponovo da ne dozvoli da se unese red među nas.
Vidite, mi jesmo ovde napravili jedan problem. Problem je što je Ravnogorski pokret politizovan u nekoliko političkih partija. To je problem, ali svi mi, svako na svoj način, da parafraziram onu špansku rečenicu, odani smo tom pokretu svako na svoj način, pet šestina ljudi koji su prisutni u ovom parlamentu, i to se juče pokazalo. Taj čovek sada se zalaže da nam priča da smo mi kolaboracionisti, kako ne dozvoljava da se ponovo zalepi podeljena i popucala Srbija, taj čovek neka ide u Crnu Goru i neka spaja podeljenu Crnu Goru danas, neka ne dozvoli da se podeljena Crna Gora otcepi, neka spaja popucalu Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, a ne da zavađa Srbiju koja mu je pružila utočište i gostoprimstvo.
Gospodin Ivica Dačić, koji je po mojoj oceni izvanredan intelektualac, mislim da je častan rodoljub, mislim da je vrlo pošten čovek i molio bih da se uvaži njegovo veoma izdiferencirano stanovište koje je juče izrazio. Kao što znate, pošto je na Baškom kongresu pre puno godina bila jedna stolica u kojoj je sedeo Živko Topalović, predsednik socijalista, i pošto ne verujem da je ova Socijalistička partija Srbije naslednik marksističkih političkih vrednosti, kada bude tako neki skup tim povodom voleo bih da gospodina Dačića tu čeka njegova stolica.
To je častan čovek i dozvolite, rekao bih da ga pomalo diskretno greje plamen četništva. Ako ima nešto onda je on možda četnik u tetrapaku, ali je častan čovek. Zato što je u tetrapaku imam i njega nešto da propitam, zna da ovo prijateljski pitam. Ako se, gospodine Dačiću, pozivate na mišljenje velikih sila u nekim ocenama, u nekim papirima kada je u pitanju Ravnogorski pokret, kako ne vidite da su te iste velike sile o ovoj državi, o ovom narodu 1992, 1993, 1994, 1999. i 2000. godine isto tako ogavno opisale? Zar ne pravite analogiju? Mi treba da se uzdamo u svoje iskustvo, u svoje istine.
Kada se pominje ono diktirano pismo kralju Petru II Karađorđeviću koje je uputio četnicima sa pozivom da se priključe Titu podsećam vas da je ista ta sila diktirala vama da napravite embargo na Drini 1994. godine, s tim što naši nisu poslušali taj diktat, a bogami ovi vaši jesu poslušali taj diktat.
Da se vratim sada na jedan više faktografski deo. Postoje dve istorije. Jedna službena istorija koju pišu pobednici i najčešće se piše u tim pamfletima radničkih univerziteta; i postoji druga istorija pokrivena tamom anonimnosti. Sada ću da vam ispričam jedan deo te priče.
Moja majka Staka Marković, rođena u Valjevu, službenik Ministarstva spoljnih poslova, diplomirani ekonomista pre Drugog svetskog rata, po svom patriotskom zovu i po istoj onoj srpskoj hajdučkoj krvi još 1941. godine stupila je u kontakt sa komandom Ravnogorskog pokreta direktno na Ravnoj gori. Jedan deo moje familije, jedan deo mojih prijatelja su upravo sa Ravne gore, iz sela Kadina Luka, Paležnica.
Molim vas obratite pažnju na faktografiju, vi koji istoriju učite iz komunističkih udžbenika. Daću kardinalni primer. Kada su Nemci opkolili Ravnu goru da hapse Dražu Mihailovića, gospodine Omeroviću poštujte, ovo je istorija mog naroda. Kada su Nemci opkolili Ravnu goru u oktobru da hapse Dražu Mihailovića, on se te noći krio u kući Dušana Obradovića i Milice Obradović u selu Kadina Luka.
Moja majka je te noći bila u toj kući i te noći su Nemci, tražeći Dražu Mihailovića, uhapsili časne srpske oficire, jedan je slovenačkog porekla, Fregl i majora Mišića. To je inače sin vojvode Živojina Mišića. Uhapšeni su i streljani, i jedan i drugi.
Moja majka je kao časni srpski patriota proganjana od Gestapoa, čak bila na prekom nemačkom vojnom sudu, proganjana od Gestapoa. Kada je mogla pomagala je i pripadnicima onog drugog pokreta, prosto zato što su Srbi, govoreći – to su i srpska deca. Ta srpska deca će joj doći glave 1945. godine lažno svedočeći protiv nje.
Moja majka je uhapšena 16. maja 1945. godine, nekoliko dana posle tzv. oslobođenja i osuđena i odležala pet godina robije od komunista. Nosila je u Zabeli u Požarevcu broj 356. Prestali su da daju brojeve kada su dogurali u ženskom odeljenju do 20.000.
Dakle, hoću da kažem da sam radostan. Ono za šta su se moji borili to je pobedilo, ali to nije bilo ni protiv koga. Mogu danas da kažem da možda ima suludih glava koje još uvek veruju u rezoluciju kongresa u Drezdenu pre nekih 80 godina, da je glavni politički interes Komunističke internacionale da se slomi kičma srpskom hegemonizmu na Balkanu i da se ta fraza još uvek upotrebljava, i upotrebljavala se i bila je fatalna i u ovom raspadu Jugoslavije u proteklih 10 godina.
Neću da verujem da takvih ima više u ovoj sali. Neću da verujem da neko može da misli da je pobeda jednog, do danas manjinskog dela srpskog naroda nad većinskim delom srpskog naroda, da je to pobeda. Pobeda je, gospodo, svih nas i zato mogu samo ovo da kažem, da su primordijalni politički ciljevi Komunističke partije Jugoslavije, čak nije bilo ni srpske komunističke partije kako su dobro mislili o Srbima, bili ne borba protiv Nemaca, to je izvedeno, nego borba za komunističku državu.
To su bili dokumenti pre Drugog svetskog rata, a ovo je bila časna misija, apsolutno ništa u tome ne sporim. Mislim da nama nije potrebno pomirenje. Mi koji smo hteli da se pomirimo, mi smo na neki način juče svi dali amnestiju, niko nije optuživao ovaj drugi pokret, niko nije crveni pokret optuživao, ali nećemo ni da se branimo više. Gotovo. Mi smo pružili tu ruku pomirenja. Mislim da smo mi između sebe, kažem uz neke meni besmislene političke razlike apsolutno u miru.
Šta je ono što mislim da je duboki smisao ovog zakona? Ne toliko pomirenje, to zavisi od morala, to zavisi od strukture karaktera ljudi, nego izjednačavanje u pravima. Ko hoće da se miri, neka se miri. Pitajte generala Mirkovića da li hoće da se miri sa nama? Nema mira sa Mirkovićem. Mi samo hoćemo pravdu, izjednačavanje u pravima.
Mi hoćemo da se ponište sudske odluke protiv ravnogoraca i to se stručno u pravu ne zove rehabilitacija. Znate šta je rehabilitacija? Kada je bilo malo krvi ovde u Požarevcu i u Zabeli, onda se 1948. hvatalo i među svojima, pa se teralo na Goli otok, pa tamo uredno se pretuče, mučeni pet-šest puta, pa kada se vrati posle pet-šest godina, onda ga pitaju kako je bilo, a on onako bez zuba mučenik kaže – poučno. Onda ga oni rehabilituju.
Mi rehabilitaciju ne tražimo, mi hoćemo poništenje presuda i ono što se pravnim jezikom zove deskulpacija, a to znači skidanje montirane krivice sa pripadnika ravnogorskog pokreta.
Na kraju, da završim sa ovim ženskim rodoslovom, verujem u karakter i moral Srpkinja. Opet ću da pomenem kada je moja ćerka iste te neke godine u trećem razredu osnovne škole čula od učiteljice kako su ravnogorci, četnici, narodni neprijatelji, a ona onako mala, plava, sićušna, ali hrabra, kao i svaka Srpkinja, ustane i kaže: “Moja baba je četnik, ali nije narodni neprijatelj.”
