Dame i gospodo narodni poslanici, svoje učešće u ovoj raspravi doživljavam kao intelektualnu i moralnu potrebu pojedinca da doprinese ispravljanju jedne velike istorijske nepravde.
Međutim, kako je diskusija išla ovih dana, mislim na prethodna dva dana i danas, bojim se da smo mi na dobrom putu da nanesemo još jednu veliku nepravdu.
Zbog čega? Poslužiću se citatom jednog od tih preživelih pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, što je precizniji i tačniji naziv, s obzirom da se radilo o vojsci koja je radila po zakonima koji su tada važili, dakle, legitimna vojska Kraljevine Jugoslavije i koja je imala svoje ministarstvo, svog vojnog ministra i legitimnu vladu koja je priznavana i od strane saveznika i od strane zaraćenih strana do kraja rata.
Taj citat je u stvari da su za građanski rat najveći krivci neuhvatljive sive snage koje su delovale u pozadini obeju strana radi svojih interesa. Možda je ta metafora pregruba za ono što se dešava ovde, ali imam utisak i ovde da se radi o kreatorima koji se drže negde po strani ili su prividno vidljivi ili na momente više vidljivi ili manje da bi se ova diskusija odvijala u ovom toku.
Samo bih ukazao na nekoliko nespornih istorijskih činjenica, dozvolićete, politika je pet ili šest decenija nad našom domaćom istoriografijom. Ne bismo smeli upasti ponovo u tu zamku. Krajnje je neozbiljno, a dozvolićete da kažem i diletantski, mahati jednom knjigom, sa dve knjige ili podacima koje smo saznali čitajući jednu knjigu, bez obzira koje provenijencije, ove ili one, ili mahati jednim fotokopiranim dokumentom, bilo da se radi o odbrani, bilo da se radi o napadu ove ili one strane.
Ono što se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini najviše zamera, mislim da se može svrstati u četiri kategorije, odnosno u četiri razloga.
Prvi o kome je bilo reči ova tri dana jeste takozvana kolaboracija. A zašto to kažem? Veoma je velika razlika između nagodbe i između saradnje.
To su dve stvari koje treba razlučiti kada pričamo o kolaboraciji. Nagodba je svojstvena svim gerilskim pokretima, vazda bila i dan-danas. Znači, nagodba između dve zaraćene strane ništa ne menja u međusobnom osećanju neprijateljstva, ali služi za predah, za razmenu zarobljenika, za zbrinjavanje ranjenika i tako dalje.
Sa druge strane, saradnja predstavlja nešto sasvim drugo i, naravno, ne može se porediti sa nagodbom.
Iz više razloga mislim da je nepristojno, a i vreme nam može teško dozvoliti da o tome govorim, zašto je dolazilo do nagodbi između Jugoslovenske vojske u otadžbini, odnosno njenih pojedinih komandanata i okupatora.
Da li ćete poverovati ili ne, to je prirodno vaša stvar, ali nijedan jedini dokument ne govori o direktnoj saradnji Dragoljuba Mihailovića sa Nemcima, apsolutno nijedan jedini. Objavljeni su pojedini tomovi građe iz britanske arhive, nemačke arhive i, nažalost, uglavnom su naša saznanja u proteklih pet ili šest decenija bila bazirana na domaćoj istoriografiji, a mi znamo da je u njoj dominirao jedan službeni duh pisanja istorije.
Odatle su nastale i brojne zablude i brojni falsifikati, pa ako hoćete i neke tabu teme ili, kako mi istoričari kažemo, bele mrlje o kojima se jednostavno nije pričalo i preskakane su. Preskakani su pojedini događaji, izmišljeni. Nema potrebe da vam govorim da je u stručnim istorijskim časopisima objavljeno sijaset primera o tome kako je posleratna vlast i kako su ratni pobednici izvršili falsifikat pojedinih dokumenata.
Vidite, oni čuveni tomovi, takozvani zbornici NOR-a, izašlo je negde 14 tomova i ne znam koliko knjiga, sadrže niz osvedočenih i dokazanih falsifikata. Recimo, jedan od takvih falsifikata, 1943. godine navodno je upućena depeša Dragoljuba Mihailovića negde u Bosni i onda taj koji je pisao taj falsifikat, zamislite piše, kaže, drug Tito posle sloma ustanka u Srbiji, prebegao je u Bosnu itd.
Možete pomisliti jednog pripadnika ovog antifašističkog pokreta koji će suprotnog vođu osloviti, ni manje ni više, nego sa "drug Tito". Kažem, besmisleno je pričati o jednom, dva, tri ili više podataka. Dakle, što se tiče te kolaboracija, rekao sam da moramo razgraničiti nagodbu i saradnju. Ovde su posledice, pre svega, bile i organizacionog ustrojstva Jugoslovenske vojske u otadžbini i, naravno, slabe discipline.
Međutim, ne smemo zaboraviti ni tzv. egzistencionalno prilagođavanje, kako to istoričari nazivaju, a koje je bilo prisutno u Bosni, u Hrvatskoj, odnosno u Hercegovini, znači, u dalmatinskom zaleđu. O čemu se tu radilo, naravno, veoma nam je poznato. Radilo se o zbrinjavanju srpskog stanovništva ispred ustaškog noža. Tu je zaista dolazilo do pojedinih nagodbi između komandanata Jugoslovenske vojske u otadžbini, a ista situacija je bila i u italijanskoj okupacionoj zoni.
Međutim, kada govorimo o drugom grehu koji se spočitava poraženoj strani, to su zločini. Naravno, opet kažem, malo je vremena, ali dozvolićete i to je notorna činjenica, u svakom građanskom ratu ti zločini se zaista nekontrolisano dešavaju, prosto rečeno, otimaju kontroli i, naravno, na obe strane. Opet, besmisleno je sada navoditi primere koliko je toga urađeno u Hercegovini, u Crnoj Gori, gde su potpuno bila uništena čitava sela, naravno sa partizanske strane i obrnuto, naglašavam, kada su dolazili pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini. Dakle, to je nešto što je notorna činjenica i što je činjeno sa obe strane.
Ali, nema opravdanja za pobedničku stranu za ono što su učinili, od Zidanog mosta, od Kočevja preko marševa smrti ka unutrašnjosti i, naravno, posle u onim kazamatima. Ima jedna anegdota za jednog sudiju Stijovića, koji je, prilikom presuda ravnogorcima, zavlačio ruku u džep, izvlačio pregršt kukuruza, bacao na sto i rekao – da vidimo koliko ovoj bandi da odmerimo. To je zaista istina. Onoliko zrna koliko se u tom trenutku našlo u ruci tog sudije, toliko je taj dobijao. Dakle, ne bih više pričao o tome.
Treća stvar, koja je takođe veoma bitna, to je međusobno optuživanje za izazivanje građanskog rata. Naravno, oni ratni pobednici su se trudili da u potpunosti okrive poraženu stranu u emigraciji i poslednjih desetak godina u našoj domaćoj istoriografiji saznaju se druge činjenice. Kažem, poslednjih desetak godina, jer proces istorijskog saznavanja je dugotrajan i zahteva iščitavanje novih istorijskih izvora, ali isto tako iščitavanje i onih starih i njihovo novo vrednovanje.
Odgovornost za građanski rat možda je na najbolji način sadržana opet u jednoj rečenici u memoarima jednog od preživelih učesnika, gde kaže da je za rat kriva manjina koja se naturala većini i većina koja se toj manjini oružanim putem odupirala. Možda je to više filozofski i metaforički, ali dosta ilustrativno govori o tome zašto je došlo do građanskog rata.
Briga za taj biološki potencijal naroda, naravno, uticala je na strategiju i na kompletnu koncepciju gerilskog pokreta, odnosno gerilskog načina borbe koji je primenjivala Jugoslovenska vojska u otadžbini.
Ako vam kažem podatak, ali to, opet kažem, morate verovati, jer to kaže struka, a ne kaže poslanik ili ne kaže neki ostrašćeni političar: od septembra do kraja decembra 1941. godine poginulo je oko 4.000 boraca, streljano 35.000 talaca. Zauzvrat, Nemci su imali 160 poginulih, 378 ranjenih. Mislim da bi nas daleko odvelo da pričamo šta se desilo sa Kozarom, šta se desilo sa Kadinjačom itd. Sve su to primeri, a na osnovu gerilskih pokreta koji su tada bili prisutni u Evropi.
Znate, danas je istoričaru mnogo lakše da priča o tome, jer zna šta je bilo i zna da su svuda bile direktive, kao što je De Gol, posle jedne velike odmazde u Monpeljeu, u Nansiju i još u tri-četiri francuska grada, poručio da se uzdrže od provokacija, naravno, zbog onih poznatih odmazdi.
Sa druge strane, takođe znamo da su saveznici, pre svega Englezi, uporno poručivali i Mihailoviću i, naravno, engleska obaveštajna misija, koja je sve vreme bila u Mihailovićevom štabu, od 1941. pa do zaključno one 1944, kada je Mekdauel, odnosno pripadnik američke obaveštajne misije, otišao, njima je sugerisano da po svaku cenu izvode što veće akcije, što veće sabotaže.
Da li je to prirodno da se, s jedne strane, sugeriše gerilskom pokretu, na primer, pokretu otpora u Francuskoj, da se uzdrže od svih provokacija, naravno, zbog one egzekucije okupatora, a sa druge strane, da se to traži od samog Mihailovića. To je samo jedna od njegovih nerešivih enigmi bila. Bilo je još, i oni njegovi objektivni nedostaci itd, što možemo otići i iskoristiti fond Narodne biblioteke, vrlo je bogat, a setite se, od jula smo svi kolektivni članovi. Toplo bih vam savetovao da iskoristite slobodno vreme i da iščitavate o čemu se to tamo piše.
Zaboravio sam još četvrti faktor, a to je ono što se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini spočitava, a to je neborbenost. On je vezan i za ovu prethodnu priču. Od 31. avgusta, a to i osnovci uče u osmom razredu osnovne škole, u udžbenicima, kada je potpukovnik Veselin Misita oslobodio Loznicu, do zaključno oslobađanja Kruševca, a mislim da ovde ima poslanika iz Kruševca, kada je četnički major, komandant Rasinskog korpusa, Dragutin Keserović, oslobodio Kruševac.
Ali su ga posle, naravno, crvenoarmejci predali partizanima i u ekspresnom suđenju, koje nije trajalo više od 15 dana, još sa nekolicinom istaknutih nacionalnih boraca, osuđen i streljan, pa sve do, recimo, lažno prikazanog oslobađanja Prijepolja, Višegrada itd. preko BBC. Kažem lažnog, pošto je tamo predstavljano da su to uradili partizani, ali to je već sasvim drugi problem, to je problem krivotvorenja informacija koje su išle preko Kaira, odnosno jedne od sekcija engleske obaveštajne službe, u kojoj su sedeli svi prokomunistički i levičarski orijentisani oficiri. O tome, takođe, postoje dokumenti i iz nemačke arhive, i iz britanske arhive. Staniša Vlahović je to objavio, Ivana Mihajlović, prema nemačkim izvorima itd.
Znači, moramo se uzdržati, s jedne strane, da paušalno govorimo pričajući o jednom dokumentu, o jednom događaju, o jednoj možda činjenici, a sa druge strane sve to negirati, ako je druga strana u pitanju. Nije to put koji nas vodi onome zbog čega smo mi danas ovde. Prosto se radi samo o želji, da li mi imamo nameru da ta prošlost ostane istoričarima.
Naravno, moram da kažem da se u našoj domaćoj istoriografiji još uvek vodi taj, da kažem, nastavljeni građanski rat. Tačno je da su to najveći krivci, ja i odavde to slobodno govorim. S jedne strane imamo te koji će se apologetski odnositi prema tekovinama itd. slavne revolucije, ali sa druge strane imamo jednu plejadu mlađih istoričara koji pokušavaju da na jedan krajnje kritički način prikažu našu najnoviju prošlost drugačije.
Prema tome, još jednom apelujem da razmišljamo o budućnosti, da ovu prošlost ostavimo stručnjacima, istoričarima i da se, jednostavno, ovde ne svađamo i ne gubimo vreme, ne rasipamo energiju nečim, u stvari, što i nije, najblaže rečeno, naša struka, odnosno struka većine.
