Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, u ovoj sali nema ni četnika, ni partizana. Ima nekih koji se uživljavaju prilično parodično i farsično u ulogu četnika, ali njih nema. Niti se ovde nastavlja građanski rat, niti se ovde nastavlja Drugi svetski rat. Drugi svetski rat je završen ubedljivom pobedom narodnooslobodilačkog pokreta, narodnooslobodilačke borbe. Oni su bili na boljoj strani sveta, pobedili su ubedljivo, pobedili na strani saveznika. Bili su zajedno i narodnooslobodilačka borba i Narodnooslobodilački pokret, dobili veličinu koju im niko ne može uzeti.
Zbog toga nije dobar povod da jedan ovakav akt koji se nalazi pred nama, a koji bi trebalo da bude zakon, a koji naravno ni po čemu neće biti zakon, jer neće proizvoditi nikakve pravne posledice, kao što znamo, nego služi za marketing i za priču, ne može promeniti istorijsku istinu. Ne samo istorijsku nego i istoriografsku. U svetskoj istoriografiji je manje-više opšte mesto, potpuno opšte mesto, da četnički pokret pripada snagama kolaboracije i snagama saradnika sa fašističkim okupatorima i predstavlja neborbeni faktor na Balkanu.
Dakle, niti se narodnooslobodilački pokret može poistovetiti sa komunističkim pokretom. On je bio mnogo širi, nešto mnogo veće i u tom Narodnooslobodilačkom pokretu je poginulo u borbi protiv okupatora 305.000 pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta.
Međutim, ovde se sa ove govornice non-stop govori kako je ovaj akt i ovaj papir neki doprinos nacionalnom pomirenju, ispravljanju nepravdi i kako je to neka ruka pomirenja. A evo šta piše u obrazloženju ovog zakona koji bi trebalo da bude akt pomirenja. Piše tako da je masakr srpskog sveštenstva ravan onome koji su izvele ustaše. Upoređuje se narodnooslobodilački pokret sa ustašama.
Sa ove govornice niko nije uporedi četnički pokret sa ustaškim pokretom jer je to jednostavno stavka koja je neuporediva, ali u ovom predlogu koji pledira na pomirenje piše da se upoređuje sa ustašama. Piše se ovako u ovome aktu pomirenja: “Veliki zločin decenijama je promovisan u vrlinu, laž za istinu, a mržnja za veru”.
Priznaje se da su četnici ratovali protiv narodnooslobodilačkog pokreta, pa se kaže u članu 15 – sva prava predviđena ovim zakonom odnose se na sve pripadnike NOR-a, bez obzira da li su osuđeni pravosnažnim sudskim presudama da su učestvovali u borbi protiv partizanskih odreda narodnooslobodilačke vojske i Jugoslovenske armije; i to se priznaje.
Dakle, šta je još poziv na navodno pomirenje? U jednoj TV emisiji kaže Vuk Drašković – na jednu stranu su otišli najbolji, odani zakletvi datoj kralju, otadžbini, precima, tradiciji, otišli su oficiri, otišle su sudije, inteligencija, građanska klasa, seljaštvo, a na drugu stranu su otišli probisveti, ovo se odnosi na partizanski pokret, talog, veoma često ljudi bez biografije, ljudi koji su u nesreći svog naroda i u nekakvoj nasilnoj revoluciji videli priliku da se dograbe vlasti. To je navodni poziv na pomirenje i onda apel u ovoj skupštini da prestanemo sa svađama.
Ovo bi trebalo da bude doprinos miru, doprinos istini itd. Uopšte, stalno se pominju reči kao istina, pomirenje, pravda, budućnost, pa kada je već reč o ovoj istorijskoj istini i prilogu istini i ovome što je izjavio Vuk Drašković u TV emisiji, pa evo da ovaj znameniti feljton ponovim, šta kaže Vuk Drašković o četničkom pokretu.
Kaže i da nije znao kralj za izdajničku i zločinačku ulogu njegovih četnika. Istoričari raspolažu silnim i nepobitnim dokazima da je Petar drugi za sramnu rolu četničku ne samo znao od samog početka rata, već i on lično stajao na čelu i na vrhu tog kvislinškog pokreta. Novembra 1942. godine, onda kada su iza četnika, kao nemi svedok njihovih zlodela stajale stotine i stotine spaljenih sela, hiljade grobova, u crno zavijenih majki, onda kada su četnici uveliko dobijali sledovanja sa nemačkih i italijanskih kazana, eto baš tog novembra kralj je itd.
Kada već govorimo o pomirenju i ovim prilozima pomirenju, hoću da kažem šta je narodnooslobodilački pokret uradio na pomirenju. Da podsetim poslanike i javnost Srbije, svi oni koji su se odazvali apelima partizanskih jedinica do pada Italije 1943. godine su već uveliko korisnici ili bili korisnici penzija sa duplim stažom. Ko god se vratio, došao u partizanske jedinice, pre pada Italije, taj je ostvario sva boračka prava po svim zakonima koji su tada bili pozitivni. To je prvo.
Drugo, oni koji su to uradili posle tog datuma ostvarili su svoj ratni staž i uživaju danas penzije, nadam se i dao bog da požive dugo, uživali su penzije i uživaju penzije koje su stekli po ovom boračkom osnovu.
Josip Broz je takođe dve amnestije proglasio. Prava amnestija je bila 23.8.1944. godine, a druga 1.11.1944. godine. Pod tim amnestijama se takođe završilo sa zločinima i moglo se uključiti u narodnooslobodilački pokret. SPS i Slobodan Milošević od početka raspada Jugoslavije nisu u srpstvu pomagali ni četnike ni partizane, niti delili, nego su pomagali kompletan srpski narod. Dakle, nikakvu razliku nije pravio režim u Beogradu, kako se kaže, nikakvu razliku nije pravio, pomagao je srpski narod.
I ako tome dodamo ovu rezoluciju o narodnom jedinstvu, koju je malopre gospodin Anđelković pomenuo, onda je jasno koliko se radilo u okviru partizanskog pokreta na pomirenju i šta su pravi akti pomirenja i pravi akti oprosta grehova, a šta je izazivanje i rastavljanje obraza u srpskom narodu.
Podsećaju mnogi, treba da se vratimo savremenom, novim temama. Imamo mnogo aktuelnih i bitnih pitanja, i tačno je, mi smo potomci četnika i partizana, neko nije potomak ni jednog ni drugog i nas dele druge stvari i različite stvari, i različiti problemi i različita pitanja od ovih, ali deli nas i ovo.
Međutim, zašto je to važno. Važno je zato što se uporište istorijsko za današnje aktuelno ponašanje dela vlasti u Srbiji, i Vuka Draškovića, i Borisa Tadića i ne znam koga sve nalazi upravo u ovim istorijskim tmušama koje su se nekada nadvile nad srpskim narodom.
U prilog tome ću da pročitam izveštaj Pavla Đurišića Draži Mihailovića o zločinima u kojem kaže – (13. februar 1943. godine) akcija u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom srezu protiv muslimana izvršena je, operacije su izvedene tačno po naređenju i izdatoj zapovesti. Za vreme operacije se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa, bez obzira na pol i godine starosti.
Žrtve. Naše ukupne žrtve bile su 22 mrtva, od kojih dva nesretnim slučajem i 32 ranjena. Kod muslimana 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava, žena, staraca i dece. Pavle Đurišić piše - to su dokumenti. Sve dokumente koje su poslanici SPS-a koristili su dokumenti četnički, italijanski, američki, engleski itd. Šta je ovde nedosledno?
Hoćemo danas u Skupštini Srbije ili sutra da većinom izglasamo priznanje za ovo što se učinilo ovde, za ovo etničko čišćenje, a u isto vreme Vuk Drašković i predstavnici pojedinih političkih stranaka zagovaraju, traže da se hitno izruče oni na koje je pala lažna sumnja da su izvršili etničko čišćenje. Nedokazana. Znači, priznanje za dokazano etničko čišćenje juče, a za ovo nedokazano kazna, i tu je problem. Tu se primičemo novim i modernim temama i vremenima.
Naravno, ako su panegirici kolaboraciji, ako danas ozakonimo i ove ovde kolaborante postavimo, logično je onda da je kažnjiva svaka odbrana zemlje i logično je onda što se ove političke stranke koje izglasavaju ovo bore da se što pre i Lazarević, i Pavković i generali izruče. Oni imaju istorijsko uporište i tu je doslednost predlagača, kao što je ovde bila nedoslednost.
Ako se legalizovalo u okviru okupatora, ako su legalizovane vlastite jedinice, ako su legalizovani kod nedićevaca, nedićevci, četnici itd. logično je onda da se radi na legalizaciji kosovskih privremenih institucija i da se sarađuje i sa Haradinajem.
Kada je reč o četvrtoj temi, koju je gospodin Aligrudić pomenuo, a to je državna zajednica, onda je vrlo interesantan pristup očuvanju državne zajednice, koji proističe iz ovog predloga zakona, da ono tamo što se smatra zvaničnom politikom Crne Gore, a vi znate da oni dozvoljavaju da se digne spomenik i Pavlu Đurišiću i slave 13. jul kao dan ustanka itd. mi hoćemo da očuvamo državnu zajednicu time što na falsifikatima, na lažima istorijskim, na proverenim lažima hoćemo da prekinemo i tu vezu. I ne samo to, da pre toga u Beogradu promenimo sve ulice crnogorskih heroja itd. koji su poreklom iz Crne Gore, da promenimo sve ulice i da na taj način tobož očuvamo državnu zajednicu.
Dakle, nisu samo ovo razlozi istorijski, nego imamo i aktuelne razlike. Mi socijalisti tražimo uporište u onim vertikalama narodnooslobodilačke borbe, borbe za slobodu, pravdu i istinu, a svi oni koji traže uporište u kolaboraciji oni logično da se ponašaju ovako snishodljivo, slugeranjski, priznajući okupaciji legitimitet i priznajući i dižući kolaboraciju na najveću moguću veštinu.
Govorimo i o četvrtoj temi, to je put u Evropu. Zanima me kako izgleda put u Evropu koja počiva na antifašističkim tradicijama, kako taj put u Evropu izgleda preko afirmacije kolaboracionizma. Kako taj put izgleda, živo me zanima, da se potre ova vertikala narodnooslobodilačka, borbe za slobodu i ko to hoće da izdvoji NOB, srpski narod iz snaga antifašizma, gde im je bilo mesto 1945. godine. Godine 1944. na oslobođenju Beograda videćete da svi partizanski komandanti, od Peka Dapčevića, Koste Nađa, do Koče Popovića, govore ispod američkih, ruskih, engleskih zastava. Znači, to je uvažena saveznička sila. Nema traženja modusa izvan ovoga i nema evropskih integracija, i tu se pokazuje da ovim falsifikatom nema istinske reči u Evropi.
Da privedem kraju, zbog vremena, partizani i NOP su se našli i bili na boljoj strani sveta. Oni su taj ispit položili kada je trebalo. Možemo ovom skupštinom neke od njih da uvredimo, ali da promenimo njihove zasluge, njihovu veliku ulogu u vreme u kome su oni pokazali herojstvo, hrabrost, slobodarstvo, to im ne može nikakva debata u ovoj skupštini.
Oni koji ih vređaju, koji ih napadaju i koji afirmišu zločin nad njima, moraju da znaju da su ti isti borci, ta ista plemenita mladost omogućili da to rade. Dešavaju se stvari dobre i loše, ali mi socijalisti nećemo glasati za ovaj zakon, ni za bilo koji drugi zakon koji ide u ovom pravcu. Mi stojimo postojano na socijalističkoj tradiciji, na slobodarskoj tradiciji koja postoji i to nema nikakve sumnje. Druge stranke će verovatno u izbornoj kampanji krenuti ponovo da zastupaju neke druge priče. Ovo je naš kontinuitet i tako će ostati.
