Upravo govorim o onome što će ova vojna odeljenja morati hitno da rade. Ovo je samo par slučajeva koje smo pročitali u štampi. Koliko toga stvarno ima, to će tek da se vidi i tek će sredstva javnog informisanja, ukoliko im neko ne stavi katanac, moći da nas obaveste.
Sve ovo o čemu sam govorio ukazuje na stravičan napad na vojsku kao instituciju, sa ciljem da se vojska narodu najprostije rečeno ogadi, a činjenica je da sada imamo ispod 50% odziva u poslednjem pozivu na služenje vojnog roka i to znači da je ugled vojske i kod onih koji vojsku treba da služe drastično opao.
Deca regruti odlaze u bolnice na civilno služenje vojske. Rade najprljavije poslove u svim službama koje su potpisale sa vojnim odsecima, najprljavije poslove, pa i kod predsednika Republike u Narodnoj kancelariji. Tamo ima onih regruta koji služe vojsku. Onaj drugi zdraviji deo srpstva je svoje sinove poslao na odsluženje vojnog roka, jer smatra da ti ljudi moraju da se obuče, da brane možda već na proleće ovu državu, jer kako stoje stvari sve više se Šiptara konkretno naoružava i velika je opasnost da nam one tri opštine, na koje su odavno bacili oko, a i ceo jug Srbije na koji su bacili oko, ali se o tome ne priča, otmu.
Da li će ovaj koji sada drži metlu u nekoj od bolnica ili drži plajvaz u Narodnoj kancelariji biti spreman i sposoban da uzme pušku i brani državu ili će i dalje oni držati metle u bolnicama i plajvaze u kancelariji predsednika države, to ćemo tek da vidimo, ali mislim da se namerno srozava ne samo ugled vojske, nego i odbrambena moć ove države.
Prema tome, ova vojna odeljenja koja će se formirati pri sudovima imaće pune ruke posla, ukoliko taj posao budu htela, mogla i ukoliko im bude dozvoljeno da rade, a nadam se da hoće.
To što je Perišić prodao torbu dokumenata, to se samo uhvatilo i to su uhvatili vojni istražni organi i počeo da sudi vojni sud. To što se nije uhvatilo, što je odlazilo kamionima i to što su nam špijuni iz celog svega zaposeli sve institucije, počev od Vlade 2000. godine, posle one poznate buldožer revolucije, i što se u mnogim ministarstvima govorilo isključivo na engleskom, tu i tamo čujete poneku srpsku reč od onih čistačica i kafe kuvarica, koje baš nisu naučile engleski, to je druga priča.
Posebno kolo su vodile nevladine organizacije ili kako ste im tepali NGO tamo negde 2001. godine, a pri tom mislim na razne Sonje Biserko, na Nataše Kandić, na Olivere Vučo itd.