Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe G17 plus  narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, mi smo u ovom parlamentu usvojili zaista rekordan broj zakona u pokušaju da stabilizujemo institucije naše države, da stabilizujemo pravni i ekonomski sistem naše države. Poslanička grupa G17 plus glasala je za ove zakone sa dubokim uverenjem da je svaki od njih podjednako važan, jer predstavlja jednu važnu kariku u čvrstom lancu. Svaki od njih predstavlja korak koji našu državu čini stabilnom i jedan korak koji nas vodi ka Evropi.
Zaista, jako je teško reći za neki zakon da je više ili manje važan, ali ću sebi dozvoliti slobodu da, delom i sa ličnog aspekta, kažem da ovaj zakon o kome danas raspravljamo smatram jednim od najvažnijih zakona. Zašto? Pre svega, iz ličnih razloga, jer da je ovo jedini razlog koji je usvojila Vlada koju podržavam, za vreme svoje političke aktivnosti, smatrala bih da je moja politička misija uspešna, jer bih mogla da se vratim svom osnovnom poslu, a to je takođe zaštita dece. Drugi je razlog što svako od nas ima porodicu i što je svakom od nas važno da ova oblast bude detaljno i dobro uređena.
Dame i gospodo, složiću se i sa onima koji kažu da se zakonom ne regulišu porodični odnosi, jer su oni izvan zakona, jer su oni pre svega u emotivnoj sferi. Podsetiću vas na reči velikog pisca koji je rekao – sve srećne porodice liče jedna na drugu, ali nažalost sve su nesrećne na svoj način. Naravno, srećnim porodicama ni ovaj naš ni prethodni zakon možda nije bio važan i možda nikada nije bilo važno da znaju nijedno slovo ovog zakona.
Nesrećnim porodicama, onima koje su nesrećne svaka na svoj način i koje se svakog dana suočavaju sa delom te svoje nesreće, u jednom trenutku njihovog života može postati važno svako slovo i svaki zarez ovog zakona. Zato je jako važno da bude precizno i jasno definisan. Zato bih rekla da je jako važno što ovaj zakon, za razliku od prethodnog, jasno definiše neke oblasti, neke stvari i neke pojmove koji nisu bili definisani prethodnim zakonom.
Koleginice i kolege iz poslaničke grupe G17 plus govoriće tokom ove rasprave o raznim aspektima ovog zakona, zbog kojih G17 plus ovaj zakon podržava, ali ja ću reći one koje smatram najvažnijim i probaću da to zaista bude u kraćem vremenskom periodu.
Naravno, neću reći ništa posebno novo ako kažem da je ovaj deo koji je vezan za korpus dečijih prava jedan od najvažnijih delova ovog zakona, ne samo zato što se njime definišu neka dečija prava, već zato što je ovo prvi zakon u našem zakonodavstvu koji jasno uvodi ovu definiciju, koji jasno govori o dečijim pravima.
Zašto dečija prava? Da li je to zato da bismo razmazili našu decu? Da li dečija prava postoje zato da bi vaspitni postupci roditelja bili marginalizovani? Da li je to zato da bi se smanjio autoritet roditelja i porodice? Ne, upravo suprotno. To je zato što svi znamo da je dete otac čoveka, to je zato da bismo pokazali da su nam deca važna zaista suštinski, ne samo zato što smo za njih emocionalno vezani, nego i zbog toga što smo svesni da zdrav razvoj jednog društva zavisi zaista od zdravog razvoja dece.
Zašto je uopšte došlo do potpisivanja Konvencije o dečijim pravima? Ne iz luksuza i zbog toga što deca treba da ostvare neka prava koja možda nisu toliko važna, nego zbog toga što se širom sveta i danas u svim zemljama sveta dečija prava flagrantno krše, od toga da se deca zloupotrebljavaju u oblasti rada, nezakonitog rada, u oblasti pornografske industrije, u oblasti zlostavljanja dece, već i zbog toga što su ona zaista korišćena u ratovima i zloupotrebljavana na razne druge načine.
Naravno, naša država je potpisnica ove konvencije i Konvencija bi trebalo da se automatski primenjuje, ali nažalost moram da vam kažem da iz svoje dugogodišnje prakse znam da to nije tako.
Želim da kažem da posebno važnim delom ovog zakona smatram i onaj deo koji govori o stručnom usavršavanju sudija koje se bave zaštitom dečijih prava i koje sude u ovim procesima, zbog toga što sam zaista imala prilike da učestvujem u jednom istraživanju koje je, nažalost, pokazalo da veliki broj sudija u Srbiji nije dovoljno informisan o Konvenciji o dečijim pravima, bez obzira što bi ona, kako sam već rekla, trebalo da se automatski primenjuje.
Zbog toga je ova oblast posebno važna, ali takođe se slažem sa koleginicama koje su govorile da je jedan posebno važan deo ovog zakona i onaj koji govori o zloupotrebi roditeljskog prava i koji tačno definiše šta to zloupotreba roditeljskog prava jeste. Slažem se sa onima koji će reći da u normalnim porodicama normalni ljudi ne rade takve stvari, da normalni roditelji imaju prirodan poriv da se o svojoj deci brinu, staraju i štite ih na svaki mogući način, ali reći ću vam, verujem ne veliku istinu, da nažalost nije tako u svim porodicama i da svi ljudi nemaju takve stavove. Naravno, ovo mogu da potkrepim brojnim podacima iz prakse, života, naučne literature.
Reći ću vam da, nažalost, u situacijama kada roditelji nisu sposobni ili nisu u stanju da zaštite svoju decu država i društvo jesu odgovorni da preuzmu na sebe tu zaštitu. Moram da kažem da je to ono što je do sada u našem društvu škripalo. Zaista poznajem porodice koje nisu u stanju da se o svojoj deci staraju. Poznajem majke koje su teški psihijatrijski bolesnici, koje su samohrane majke, čija su deca prepuštena njihovoj brzi, koja naravno nije dovoljno kompetentna.
Poznajem nažalost i slučajeve porodica u kojima su deca umirala zbog nebrige ili su dobijala teške telesne povrede zbog nebrige roditelja ili zbog fizičkog zlostavljanja.
Mi često volimo da ćutimo pred tom istinom ili da pak na drugi način, senzacionalistički, o njoj govorimo, ali naravno podaci su neumoljivi. Reći ću vam da u svetu 57.000 dece godišnje umre od posledica fizičkog zlostavljanja u porodici; 93% ovih teških fizičkih zlostavljanja dešava se, nažalost, u porodici.
Šta je sa seksualnim zlostavljanjem? Potpuno ista situacija: od četiri prijavljena slučaja tri su devojčice, od pet zlostavljača četiri su muškarca. Od svih prijavljenih slučajeva u 39,12% zlostavljač je otac, a u 53,22% figura oca, znači neko ko oca zamenjuje, a sve skupa 98,25% onih koji seksualno zlostavljaju decu su poznati, poznate muške figure. Dakle, za devojčice u Srbiji nisu najopasnije nepoznate čike, već porodica.
Isti je slučaj i sa fizičkim zlostavljanjem. U Srbiji su 2002. godine prijavljena samo 52 slučaja fizičkog zlostavljanja, da bi u 2003. godini bilo prijavljeno 199 slučajeva. To nije zato što je došlo do porasta fizičkog zlostavljanja dece, nego zbog toga što je došlo do povećane senzibilnosti, do povećanog broja prijavljivanja ovih slučajeva. Zato je jako važno da svi građani u Srbiji prepoznaju fizičko zlostavljanje dece, da se zlostavljanje dece prijavljuje i da se u našem društvu o njemu govori.
Ovde, nažalost, imam članak koji o tome govori, ali neću ga sada citirati ni u jednom delu, pošto shvatam da bi to možda u ovom trenutku bilo previše, ali želim da vam kažem da je zbog toga važno to što ovaj zakon jasno definiše da fizičko, seksualno i emocionalno zlostavljanje dece, izrabljivanje dece, podsticanje dece na vršenje krivičnih dela, navikavanje dece na odavanje rđavim sklonostima, napuštanje deteta jeste grubi prekršaj i grubo zanemarivanje roditeljskih prava i da zbog toga u takvim slučajevima država mora da reaguje. To je obaveza svih nas.
Želim da vas podsetim na to da je samo u Beogradu u proteklih nekoliko meseci nažalost došlo do tragičnih slučajeva, čiji smo svedoci svi mi zajedno. Želim da vam kažem da sam evo i danas u jednom članku potpuno slučajno, što samo govori o tome da je to svakodnevna pojava, naišla na informaciju o porodičnom nasilju. Naime, ovde piše da kada je patrola policije ušla u kuću, nakon što se iz nje čula velika buka i zapomaganje, zatekla je pretučenu ženu i dvoje dece, od četiri i osam godina.
Možda će, dame i gospodo, zato što se preduzimaju mere da bi se zaštitile porodice od porodičnog nasilja, u izvesnim slučajevima doći i do neke zloupotrebe, ali ja apsolutno smatram da je mnogo veća zloupotreba ukoliko takve slučajeve ne otkrijemo na vreme.
Želim da vam kažem da ona naša "batina je iz raja izašla" apsolutno ne stoji, zbog toga što fizičko nasilje nad decom nije incidentan čin, zbog toga što se ono uvek ponavlja, zbog toga što ako jedno pretučeno dete vratimo u njegovu porodicu ima 60% šanse da bude ponovo teško pretučeno i izloženo najtežim povredama i ima 10% šanse da od tih povreda umre. Reći ću vam da sam bila u prilici, nažalost, da vidim snimke sa obdukcije ovakve dece koja su završila sa smrtnim ishodom i sasvim pouzdano mogu da vam kažem da je batina nad decom iz pakla izašla i da je ona najgori deo nas i našeg društva.
Zbog toga vas pozivam da glasamo za ovaj zakon. Zbog toga vas pozivam da predložimo i usvojimo zakon o deci, koji će decu posebno štititi, i zalagaću se naravno i za to da u ovoj skupštini bude formiran odbor koji će se posebno baviti decom. Mislim da je to obaveza svih nas, jer kada na ovakav način jedno dete ode iz naše države sa njim odlazi deo svih nas, kao što kaže veliki pisac - ne pitaj za kim zvono zvoni, ono uvek zvoni za tobom, jer niko od nas nije sam, svi smo mi deo kontinenta i deo zemlje.
Zbog toga, dame i gospodo, sa tom decom odlazi najbolji deo nas, ali nama ostaje najveća obaveza i srazmerno našoj obavezi koju imamo u ovoj državi ostaje i obaveza da o deci brinemo. Zato vas G17 plus i ja pozivamo da ovaj zakon podržite.

Članovi Odbora za kulturu i informisanje, večeras u 18,00 časova, na četvrtom spratu, kratka sednica, samo da bi se pomerila sutrašnja sednica i razgovor koji je bio zakazan. Dakle, neophodno je prisustvo.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sve poslaničke grupe.
Dajem reč narodnom poslaniku dr Žarku Obradoviću, a neka se pripremi narodni poslanik Vladan Vučićević, pa potom narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, u raspravi koja se do sada čula o Predlogu porodičnog zakona više puta i od strane više govornika se čula reč "porodica". Mislim da bi razgovor o Predlogu porodičnog zakona mogao biti potpun, svrsishodan ako bismo pokušali da damo i jedan odgovor – šta je, u stvari, porodica.
Porodica je najstarija i najuniverzalnija društvena ustanova, u kojoj žena i muškarac na najbolji način ostvaruju svoje biološke i socijalne potrebe, a društvena zajednica rađanjem i podizanjem dece unutar takve porodice obezbeđuje svoj demografski i ekonomski opstanak. Namerno pominjem ovu temu i ovaj pojam i njegov sadržaj, jer je to suština i ovog zakona i stanja koje imamo u Srbiji.
Mislim da razgovor o ovom predlogu zakona zahteva da čujemo i kakve su posledice razgradnje porodice u savremenoj kulturi u evropskim zemljama i Americi. Ako je rađanje i podizanje dece osnovni kriterijum validnosti porodice, onda se, prema poslednjim podacima Odeljenja za stanovništvo Ujedinjenih nacija, može konstatovati da 60 najrazvijenijih zemalja sveta ima nedovoljnu stopu rađanja dece. U dokumentu koji sam nabavio za ovu sednicu, dokumentu američkog udruženja demografa, sa skupa održanog u Bostonu 2004. godine, u aprilu, gde su saopšteni ovi podaci, jasno se konstatuje ovo što sam sada rekao - da 60 najrazvijenijih zemalja sveta ima nedovoljnu stopu.
Pored toga, u ovom dokumentu se konstatuje i sledeće: da su mnoge vlade država u kojima je plodnost stanovništva ili stopa rađanja dece ispod praga obnavljanja generacija sve više zabrinute zbog ekonomskih, socijalnih, kulturnih i geopolitičkih posledica smanjenja i starenja stanovništva. Rastući broj zemalja posmatra svoje niske stope rađanja dece i opadanje stanovništva i njegovo starenje kao ozbiljnu krizu koja ugrožava osnovne temelje nacije i njen opstanak. Ekonomski razvoj, odbrana, penzioni i zdravstveni fondovi za odrasle, primera radi, oblasti su koje su pogođene ovim činjenicama.
U pokušaju da podignu stopu rađanja dece, vlade pokušavaju da, u odnosu na osnovne uzroke niske plodnosti, nađu odgovarajuće programe koji će ohrabriti parove, a posebno žene, da podignu stopu rađanja dece. To su neki od zaključaka ovog cenjenog skupa.
Mislim da razgovor o ovom predlogu zakona zahteva i da čujemo kakvo je stanje porodice u Srbiji danas, kakva je demografska situacija. U prilog tome nabavio sam jedan časopis, "Demografski pregled" Instituta društvenih nauka u Beogradu, u kome se konstatuju za Srbiju frapantni podaci. Citiram: "Početkom 21. veka stanovništvo Srbije spada u grupu najstarijih populacija Evrope i sveta. Srbija je, prema medijalnoj starosti stanovništva, među deset najstarijih zemalja sveta".
Kada se ova konstatacija razvije u konkretne ocene, naravno, koje su potkrepljene i činjeničnim podacima, dolazimo do sledećeg: da je sve veći broj starijih ljudi među starijima u Srbiji; da je sve manji broj mladih ljudi među mladima; da je sve manji broj bračnih parova u Srbiji; da je sve veći broj bračnih parova bez dece; da opada broj bračnih parova koji imaju dvoje ili više dece, i još jedna konstatacija – da raste broj zajednica bez jednog roditelja, po pravilu bez oca.
Šta ovaj predlog zakona nudi? Moram reći da on sadrži dosta instituta, dosta rešenja koja predstavljaju u ovoj oblasti nešto što se zove međunarodni standard.
Ima i nekih stvari koje, po mom dubokom mišljenju i mišljenju poslanika SPS, predstavljaju samo puko prepisivanje i, u odnosu na ovo što sam sada rekao, neće bitno popraviti demografsku sliku Srbije.
Predlagač je u obrazloženju zakona naveo nekoliko razloga zašto se donosi ovaj zakon. Citirao je četiri glavne grupe razloga. Naš stav je da takav pristup, odnosno poimanje značaja porodice ne odražava složenost različitih društvenih, istorijskih, religijskih i kulturnih uticaja, koji poređenje ili pokušaj naglog i radikalnog izjednačavanja statusa porodice u evropskim zemljama i Srbiji čine potpuno neprimerenim.
Stavovi o napretku civilizacije, kako stoji u obrazloženju ovog zakona, sa ovim standardima ili uslovima koje zahteva tržišna privreda, kao i drugi koji su pomenuti, kojima se opravdavaju takve promene u porodičnom zakonodavstvu i praksi kod nas objektivno nisu prihvatljivi, pogotovo ako se imaju u vidu pokazatelji vitalne statistike koji se odnose na brak, porodicu i rađanje dece.
Naime, tradicionalna porodica, kao najstarija i najuniverzalnija društvena ustanova koja na najbolji način zadovoljava biološke i socijalne potrebe individua suprotnog pola, a rađanjem i podizanjem dece obezbeđuje demografski i ekonomski opstanak zajednice, ozbiljno je ugrožena u savremenoj kulturi. Pitanje je koliko akti, kao i ovaj, vode računa o tim stvarima i koliko oni objektivno mogu promeniti ovo stanje.
Poziv na primenu evropskog zakonodavstva u ovoj oblasti, ako se imaju relevantni i uporedivi podaci u evropskim zemljama u Srbiji, stope sklapanja i razvoda braka, procenat dece rođene van braka, stope rađanja dece i drugo, kao i činjenica da je Srbija izložena jednom od najtežih oblika otvorene depopulacije (bela kuga), suprotan je nacionalnim i državnim interesima.
Stoga se može zaključiti da i Predlog ovog zakona ne ispunjava osnovni društveni cilj, a to je potreba jačanja porodice i odnosa među polovima i generacijama, kao preduslova biološkog i ekonomskog opstanka naše zajednice.
Šta mi predlažemo? Moram reći da će SPS pokušati da predloži Narodnoj skupštini u prolećnom zasedanju jednu rezoluciju o obnavljanju stanovništva, koja će, pored drugih vrlo jasnih i konkretnih mera, sadržati i predlog o raspisivanju referenduma o populacionoj politici u Srbiji. Mislimo da je referendumsko izjašnjavanje jako bitno, jer se radi o sudbinskom pitanju koje se ne može rešavati na dosadašnji način.
Ovakav pristup ističe jedan od vodećih demografa savremenog sveta Pol Demenji. Na opisanom skupu u dokumentu koji sam ponudio Demenji konstatuje, citiram: "Uvid u napore vlada razvijenih zemalja koje se nalaze u stanju depopulacije pokazuje da su mogućnosti podizanja stope rađanja dece ili plodnosti stanovništva do sada primenjenim metodama finansijske i druge socijalne podrške porodici i zaposlenoj ženi neuspešni, odnosno ne ostavljaju nikakvu nadu da se njima može postići prosto obnavljanje stanovništva. Po svim dokazima nema nade da se nepovoljni demografski tokovi mogu spontano popraviti, odnosno dovesti do praga obnavljanja generacija.
Razvijena društva, suočena sa depopulacijom, verovatno će odbaciti domen ekonomističkog proračunavanja tzv. cene deteta i preći u domen političke ekonomije, tj. umesto", kako on kaže, "redistributivnog mangupluka, tj. prebacivanja sredstava prema generacijama od starijih ka mlađim i obrnuto, mora se preći na fundamentalne promene ustava i zakona koji postavljaju pravila društvenih odnosa." Ovo su reči čoveka koji važi za jednog od najpoznatijih i najuticajnijih demografa sveta.
Moram reći, istine radi, da ovaj zakon sadrži dosta instituta koji su apsolutno, po našem mišljenju, primenljivi, koji će rešiti sijaset problema u Srbiji, ali ovaj osnovni - opadanje stanovništva u Srbiji, odnosno njegovo starenje, neće.
Mislim da treba reći još dve stvari. Ako je ovaj predlog zakona usaglašen sa osnovnim međunarodnim dokumentima koji regulišu ovu oblast, mislim da je bilo potrebno ta rešenja primeniti i u članu zakona koji se odnosi na rađanje, majku i dete. U članu 5. Predloga ovog zakona u stavu 1. stoji da svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju. Znam da je ovo rešenje koje je usvojeno kao i u sadašnjem Ustavu i da je to rešenje koje je bilo preneto iz prethodnog ustava, ali pošto imamo Ustavnu povelju koja jasno kaže da međunarodna dokumenta imaju primat nad domaćim, mislim da postoji ili je bar postojala osnova da se primene rešenja koja postoje u dokumentima koja se odnose na ovo pitanje.
U osnovnim dokumentima iz ove oblasti, Opšta deklaracija o pravima čoveka UN iz 1948. godine, Treća populaciona konferencija - Bukurešt 1976. godine, Strategija za unapređenje položaja žene - Najrobi 1985. godine, Međunarodna konferencija o stanovništvu - Meksiko 1984. godine, preporuke 19 usvojenih deklaracija o stanovništvu, a posebno najznačajniji motiv dokumenata - u programu akcije Pete svetske konferencije o stanovništvu i razvoju (Kairo, 1994. godine) izričito se navodi, citiram: "Svi parovi i pojedinci imaju osnovno pravo da slobodno i odgovorno odlučuju o broju i razmaku rađanja dece, kao i pravo na informaciju, obrazovanje i sredstva da to učine". Reč - odgovorno nedostaje ovom predlogu zakona i moglo je učiniti to rešenje apsolutno boljim.
Osećam obavezu da pomenem, po mom mišljenju još jedan nedostatak ovog zakona. Reč je o članu 4. koji se odnosi na vanbračnu zajednicu. Znam da to reguliše jedno stanje, ali stanovište SPS-a je da je porodica osnovni nukleus koji treba da donese unapređenje i razvoj društva i mislim da rešenja koja su ovde predviđena nisu dobra. I ne možda u članu 4, koliko u članu 101. koji podrazumeva usvajanje deteta od strane vanbračnih partnera. Mislim da je to duboko nehumano, protivprirodno i tuđe našoj kulturi.
Sam ministar, čini mi se, pažljivo sam ga slušao kada je pomenuo taj deo zakona i mogućnost da vanbračni partneri usvoje dete, rekao je - porodica. Nije rekao – vanbračna zajednica. Mislim da je na taj način ministar, svesno ili nesvesno, rekao suštinu ovog pitanja, da usvajanje dece ipak treba da bude u porodicama, jer to jeste jedno okruženje koje će doprineti zdravom rastu i razvoju tog deteta.
Na kraju, ukoliko želimo da opstanemo kao narod, moraćemo usvojiti populacionu politiku na drugačijem sistemu vrednosti od onog koji nam se nudi, ne u ovom zakonu, nego generalno. Mislim da je ovaj predlog koji ćemo saopštiti u rezoluciji, o unošenju ovih instituta u Ustav i zakone, nešto što može Srbiji doneti poboljšanje u demografskoj slici i da je ono potpuno u skladu sa vodećim demografima sveta. Dok to ne učinimo, problem nismo objektivno počeli da rešavamo, on će postojati. Siguran sam da ćemo usvajanjem ovog zakona rešiti sijaset problema u Srbiji, ali nećemo rešiti osnovni problem Srbije, a to je smanjenje stanovništva. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo poslanici, poštovani predsedavajući, temelj i stub svake države jeste zdrava i srećna porodica. Naravno da je ovaj zakon o porodici jedan od najbitnijih zakona za svaku državu, a naročito za državu kao što je Srbija.
Ovim zakonom poštuju se svi oni zakoni EU. Srbija dobija jedan moderan zakon o porodici, koji će omogućiti u nekom kasnijem periodu da Srbija uđe u EU. Naravno da su prethodni govornici mnogo toga rekli o ovom zakonu. Mnogo toga iz starog zakona je ostalo u ovom zakonu i normalno je da određene odredbe ostanu, ali sigurno je i to da su mnoge odredbe dopunjene i mnogi novi članovi prepisani iz evropskih zakona, što će omogućiti da sutra Srbija lakše uđe u EU i da porodica bude onaj zdrav temelj društva i uzdanica svake normalne države.
Ono što treba posebno naglasiti u ovom zakonu, to je da je bitno promenjen odnos prema nasilju u porodici, a ne možemo se pohvaliti da u Srbiji toga nije bilo.
Bilo je, naravno da će biti i ubuduće, ali u svakom slučaju, zakonski je to regulisano na drugačiji način i omogućiće se da to bude u manjoj meri i da porodica značajnije bude zaštićena.
Ono što bih posebno naglasio jeste izdržavanje deteta samohrane majke ili drugog roditelja. To je u prethodnom periodu bilo devalvirano, pa i u odnosu na neke sudske odluke i presude bilo je smešno šta je jedna samohrana majka dobila, ili šta je sve trebalo da preživi i pretrpi da bi došla do onoga što je sudskim rešenjem odlučeno i na neki način izdržavala svoje dete, tj. zajedničko dete sa nekadašnjim supružnikom.
Međutim, ne bih mnogo pričao o detaljima ovog zakona, biće sigurno u kasnijoj diskusiji i kritike određenih članova; i najbolji zakon na svetu se može kritikovati, ali mislim da je ovaj zakon, u odnosu na prethodni, dopunjen puno kvalitetnije i Nova Srbija će sigurno glasati za jedan ovakav zakon.
Ali, želim da kažem nešto drugo. To je da Srbija ima svojih specifičnosti. Srbija je danas, kao što je prethodni govornik rekao, zemlja starih i iznemoglih ljudi, i naravno postavlja se pitanje, kada budemo došli u situaciju da uđemo u Evropsku uniju, sa čim i kako ćemo ući u Evropsku uniju. Da li ćemo ući sa mladom populacijom ili sa starim ljudima koji su biološki svoj radni vek odradili.
Mladi danas traže spas, traže oglase, traže mogućnost da izađu iz zemlje Srbije; traže brak. Umesto da se sklapaju brakovi u Srbiji, a u Srbiji ih je sve manje, traže mogućnost da bračnu zajednicu osnuju van granica ove zemlje i da tamo nastave da žive svoj život. Naravno, za to sigurno postoje razlozi.
Smatram da je možda ovim zakonom trebalo obuhvatiti upravo populacionu politiku, koja je na neki način uvek sa strane i ostane zaboravljena. Nama u budućnosti sigurno preti bela kuga. O beloj kugi se mnogo priča, ali se malo vodi računa na koji način je sprečiti. Preko 170 škola u Srbiji je zatvoreno. Nema osnovaca. Nema dece. Nema mladih naraštaja. Država koja ostane bez mladih ljudi nema budućnost i nema perspektive. Ako se ovakav način razmišljanja o sklapanju braka i odnos prema braku bude nastavio, Srbija će biti bez mladih ljudi i neće imati budućnost ni perspektivu.
Nekada je možda položaj mladih ljudi bio bolji no što je danas. Nekada je postojala mogućnost dobijanja, po automatizmu, radnog mesta, dobijanja stana. Danas su mladi ljudi oslonjeni upravo na svoje stare roditelje, koji su završili svoj radni vek. Tužno je da jedan mlad čovek živi i zavisi od roditelja koji imaju 60, 70, pa možda i više godina.
Naravno, ne preti nama bela kuga samo zbog toga. Na neki način i mladi ljudi se ponašaju komotno, pa i razmaženo. Ja sam porodičan čovek, oženjen sam i imam troje dece. Ništa mi to treće dete nije posebno oduzelo od kućnog budžeta, jer je, naravno, mnogo toga ostalo od prvog i drugog deteta. Jednostavno, želeo sam da imam troje dece. Nova Srbija je stranka u kojoj većina porodica ima troje, pa evo naš predsednik ima petoro dece.
U Srbiji danas ima veliki broj neudatih devojaka preko 30 godina starosti. Biološki, žena je najzrelija da rodi od 20. do 40. godine. Plašim se da će ih u Srbiji, ako ostane stanje ovakvo kakvo jeste, biti još više.
Stav i briga države su vrlo bitni za razvoj porodice. Mislim da je ova populaciona politika trebalo da bude ugrađena i u ovaj zakon, da kao narod u budućnosti ne bismo bili izgubljeni, izgubljeni u smislu da nemamo mladih, zdravih, pametnih i kreativnih naraštaja, da ostanemo zemlja starih, bolesnih i iznemoglih.
Nadam se da će, uz ovaj zakon, u vrlo bliskoj budućnosti biti donet i zakon o populacionoj politici Srbije, koji će garantovati mladim bračnim parovima, i naravno budućem naraštaju, da ima nade da se u ovoj zemlji živi i radi, i da svaka porodica i svaki mladi bračni par bude stimulisan od strane države ne da ima jedno dete, da bi samo rekli - da, ja imam porodicu, imam sina, imam ćerku, već da imamo dvoje, troje pa možda i, kao nekada naši stari, desetoro dece.
Onaj ko je sa jednim detetom... Sećam se jednog Albanca koji mi je pre 15 godina rekao, to je neka njihova filozofija, "jedan deca loša deca, mnoga deca dobra deca, malo dece", hoće reći da onaj ko ima jedno dete a nije mu dobro ima mnogo problema. Ali, ako znate da očuvate i vaspitate decu, ni desetoro dece ne predstavlja za porodicu nikakav problem.
Naravno da to stoji pred nama kao jedan veliki zadatak, ako želimo da očuvamo Srbiju, jer u mnogim krajevima Srbije danas se znatno smanjio broj stanovnika, i ako želimo da sačuvamo državu onda ćemo morati da napravimo jedan zakon.
Nova Srbija podržava ovaj zakon, glasaće za njega. Smatramo da je ovo jedan kvalitetan zakon, neophodan za budući razvoj ovog društva, ali priželjkujemo da dođe i onaj drugi zakon, koji će na neki način stimulisati mlade da dođe do sklapanja što većeg broja brakova i, naravno, da isti ti mladi bračni parovi žele da imaju što više dece. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Neka se pripremi narodni poslanik Miroljub Marić.
Po Poslovniku? (Obraća se narodnom poslaniku Leili Ruždić-Trifunović.)
Istovremeno koristim priliku da izreknem "najoštrije upozorenje" narodnom poslaniku Stanimiroviću koji je tek 38. trebalo da da doprinos ovom zakonu, a dao je među prvima, odnosno dobio je četvrto dete pre 15 minuta. Čestitam. Nadam se da povlači diskusiju. (Aplauz.)
Izvolite po Poslovniku, narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.

Moram priznati da sam izašla da reklamiram član 99. Poslovnika, da prigovorim da nam nije na dnevnom redu populaciona politika, nego porodični zakon.
I, htela sam da kažem da je u smislu populacione politike Demokratska stranka dala danas svoj doprinos, preko jednog oca, četvrto dete, i da mu u svoje ime i u ime naše poslaničke grupe, a nadam se i svih prisutnih, i majci koja je malopre rodila, čestitam.

Hvala vama, ali ja vam se izvinjavam, zbilja nije korektno, molim vas, vređati dostojanstvo narodnih poslanika. Ja sam tačno rekao, ne daj Bože Demokratska stranka, nego Milan Stanimirović i njegova supruga. (Smeh.)
Molim vas, izvolite.

U našoj poslaničkoj grupi se samo demokrate rađaju.