PRVO VANREDNO ZASEDANjE, 11.02.2005.

14. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

PRVO VANREDNO ZASEDANjE

14. dan rada

11.02.2005

Sednicu je otvorio: Vojislav Mihailović

Sednica je trajala od 10:40 do 17:00

OBRAĆANJA

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem se, gospodine Vučiću. Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić, potom narodni poslanik Milan Stevović, a onda Ljiljana Nestorović, da ne bude ponovo da vas nema. DS ima  16 minuta, samo da vam pomognem ako mogu. Izvolite.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Demokratska stranka – Boris Tadić
Dame i gospodo, Predlog porodičnog zakona u samom toku donošenja, a videće se i u primeni, otkriva svojevrsne zablude koje imamo, kao političarke i političari, i kao građanke i građani u ovom društvu o tome šta je u stvari porodica u našem društvu, na koji način je zaštićena i na koji način nije i kakav je korpus prava koja u okviru porodice, kao njen član ili članica, imate.
Uporedo sa raspravom u ovom parlamentu u našoj javnosti idu dve kampanje koje se naizgled ne tiču odredaba porodičnog zakona, ali slučajno istovremeno teku. Jedna kampanja formalno se poziva na odredbe ovog zakona, tvrdeći da se odredbama ovog zakona daju prevelika prava ženi i detetu i da je sasvim sigurno da će doći do zloupotrebe tih prava. Osim što u medijima takve izjave govore sve o onima koji ih izgovaraju, govore i o tome u kakvom je statusu zaista žena ili dete kao deo porodice, o slici u našem društvu i kakve zablude podržavamo ako govorimo da se ženi ili detetu u porodici uopšte mogu dati prevelika prava.
Druga kampanja koja traje istovremeno sa raspravom u Narodnoj skupštini Republike Srbije je kampanja za poseban zakonski predlog u kom se govori o potrebi smanjenja slobode odlučivanja o rađanju, odnosno zabrani prekida trudnoće, u interesu države i nacije. Naizgled, ni te odredbe tog zakona ni ta kampanja nemaju veze sa odredbama zakona koji imamo na dnevnom redu. Nažalost, imaju. Sadržaj te dve kampanje i ono o čemu želim da govorim u okviru komentara o porodičnom zakonu pokazaće kolike zablude imamo kao društvo, kada je u pitanju potreba uređivanja braka, porodice i porodičnih odnosa i kada je u pitanju nedostatak hrabrosti i spremnosti da se suočimo sa predrasudama i zabludama koje vladaju, pre svega, o pravima i statusu žene i deteta u našem društvu.
Osim toga, kroz raspravu o ovom zakonu praktično slušamo dve različite teme. Jedna je ona koja se tiče sasvim jasno sedam ili osam instituta koji postoje u ovom zakonu, novih, inoviranih, izmenjenih u odnosu na zakon iz 1980. Druga je tema koja se tiče populacione politike, odnosno nataliteta u Srbiji.
Ovaj zakon i populaciona politika su dve odvojene teme. Osim ako nećemo zabludama takve vrste sve da dovedemo u vezu, pa da utvrdimo da, sa malo karikiranja, žene imaju prevelika prava u ovom društvu i da treba ograničiti slobodu odlučivanja kada je rađanje u pitanju, pa da to sve produkuje povećani natalitet. To je slika najopasnije od svih zabluda koje možemo da odgledamo, a nadam se nećemo ćutke da odslušamo, u našem društvu.
Moja diskusija ticaće se podrške amandmanu koji je podnela narodna poslanica Anita Beretić na član 5, zatim dela koji se tiče nasilja u braku i mera koje se izriču kao zaštita od nasilnika, odnosno nasilja u braku, ma ko to bio.
Prvo o nasilju. Ogromna je zabluda da je bilo kakva tradicionalna vrednost poštovati onu čuvenu poslovicu - udari ženu, ona će već znati zašto. Kao što je ogromna zabluda da su deo vaspitanja batine, kojima treba iz deteta izbiti sav neposluh i sav nedostatak pokazivanja da poštuje oca ili majku kao autoritet.
Niko se ovde nije javno založio za batine kao metod da iz nekog isterate neposluh, ali se u okviru zablude podrazumeva da ćemo, kao što smo mnogo puta do sada, ćutke prelaziti preko onoga što znamo da se dešava u našem društvu i što smo od kolega poslanica i poslanika čuli kao statističke podatke o broju neprijavljenih slučajeva nasilja u braku, i žena i muškaraca i deteta, kao i o broju krivičnih dela ubistava, teških ozleda.
Sa cinizmom moram da kažem da se najveći broj ubistava u našem društvu dešava između ljudi koji se najbolje poznaju, dakle, između bliskih srodnika, osim što nema zabeleženih slučajeva da je sestra ubila brata ili naudila bratu. Dakle, ima i to. Evo, dopunjavaju me narodni poslanici da i to imamo kao nesreću u našem društvu, da zabeležimo kao akt nasilja.
Ako se u okviru ovog zakona ne oslobodimo zabluda i ne počnemo slobodno da govorimo i ohrabrimo sve one koji su žrtve nasilja i procenimo društveno neprihvatljivim one koji su vinovnici nasilja, onda ćemo postati tihi saučesnici u kulturi nasilja koje kao poratno i postautoritarno društvo imamo u Srbiji i protiv čega, ako želimo da se zovemo modernim proevropskim političkim partijama, moramo da se borimo.
Teza da je bilo koja odredba previše slobode za ženu i dete da se obrati i da će je odmah zloupotrebiti govori o tome koliko još borbe treba uložiti da bi žena zaista ravnopravno zauzela svoje mesto u ovom društvu, u politici i na mestima odlučivanja, na svakom drugom mestu gde nas nema. Ima nas uvek tamo gde treba da se radi, da se sluša, da se bez pogovora i bez pitanja obave silni poslovi, pa bili oni u političkim strankama, u preduzećima, u firmama, u bankama, u izvršnim odborima, ovde u Skupštini, ali nas nema tamo, jer nekako ne stiže se na mesta gde se odlučuje.
Na kraju, podrška amandmanu koji je podnela narodna poslanica Anita Beretić kojim se menja član 5. stav 1. tako da glasi: "Žena slobodno odlučuje o rađanju". U Prelogu zakona u poglavlju - Rađanje, majka i dete (dakle to je naslov poglavlja) član 5. stav 1. glasi: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju".
Nedeljama već razgovaram sa ekspertima za porodično pravo, sociolozima, članovima nevladinih organizacija, pravnicima, aktivistkinjama ženskih organizacija, koleginicama i kolegama ovde u Skupštini o ovoj odredbi i o ovom amandmanu. Obrazloženje je da je "svako" uobičajena pravna odredba.
Netačno, iz prostog razloga što ta uobičajena pravna odredba ne daje odgovor na pitanje ko je – svako.
Zaista bih molila ministra da mi obrazloži – ako su "svako" samo muškarac i žena koji učestvuju u odlučivanju o tome hoće li roditi dete, šta se dešava u slučaju kada jedno od tog "svako" hoće da rodi dete, a drugo neće? Ako je ta koja hoće da rodi dete žena, a muškarac je taj svako koji neće, kako će odredba ovog zakona sprečiti mene kao jednu od svakog da to dete rodim?
Problem je ako imate odredbu koja predstavlja korpus nečijeg prava, a nemate instrumente kojima će to pravo zadovoljiti, ili ona, svejedno. Da li ćemo završiti na sudu? Da li je taj svako samo partner u bračnoj, vanbračnoj ili bilo kojoj trajnoj zajednici ili je taj svako bilo koji društveni akter? Nažalost, daje nam za pravo da imamo sumnju oko ovakve odredbe, jer se radi prosto o pokušaju da se na veoma mala vrata uvede ograničenje stečenog prava slobode rađanja za žene u ovom društvu.
I, nadamo se, jer nemamo razloga da ne verujemo ministru i Ministarstvu, s obzirom da su s pravom uzeli dobar predlog zakona (i oko ovog sam imala rasprave i u mandatu prethodne vlade), dakle, želeli bismo da čujemo garancije da to nije tako.
Najbolje bi bilo da koleginice i kolege poslanici podrškom amandmanu Anite Beretić jasno pokažu da se ne može zakonom propisivati ništa što se tiče ženinog tela. To je na njoj da odlučuje.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Reč ima ministar Slobodan Lalović.

Slobodan Lalović

Samostalni poslanik
Hteo bih da kažem nekoliko stvari koje su danas bile predmet rasprave. Prvo, pošto sam to čuo, da još jednom kažem ili naglasim: moje je uverenje uvek bilo da svaka vlada treba da nastavi, da ima kontinuitet sa onim što je prethodna vlada dobro uradila ili radila. Više puta sam govorio o tome da kada je u pitanju ono što sam zatekao kao ministar, kada je u pitanju Ministarstvo za socijalna pitanja, da je to valjano nasleđe i u tom smislu je i ovaj predlog zakona koji je prethodno bio rađen u tom ministarstvu. U ovom periodu od godinu dana on je dorađen u određenim elementima, ali suština onoga što je urađeno ranije je da je to bilo to. Dakle, da otklonimo na stranu to pitanje.
Što se tiče člana 5. koji je toliko predmet rasprave, zaista moram jednu stvar reći. Ukoliko se pokaže u daljoj raspravi da to zaista može biti... Ali, ja imam uveravanja od ljudi koji su radili na ovom zakonu, znači od mojih najbližih saradnika (i tu bi verovatno trebalo obaviti razgovor sa ljudima koji su radili na zakonu van Ministarstva), da ovaj član ni u kom slučaju ne znači to čega se pojedini poslanici ili poslanice plaše. Ukoliko bi u najmanjoj meri to moglo to značiti, svakako da ćemo intervenisati u tom pogledu, ali ostavimo još par dana da proverimo tu stvar, da li je to zaista tako.
Treće što bih hteo da kažem – kada je u pitanju ovaj porodični zakon postoji nešto što je potpuno logično, gde se već vidi za govornicom u izvesnoj meri sukob dva sistema vrednosti, odnosno dva vrednosna sistema. To je i dobro u suštini, da još jednom srpsko društvo samo sebe proveri na neki način, u kom se stanju nalazi.
Znači, imamo to što bismo nazvali tradicionalno, konzervativno, da upotrebimo koju god hoćemo reč; imamo taj ugao i imamo ovaj drugi ugao koji mi nudimo praktično Predlogom ovog zakona. Čini mi se, i to je dobro, da većina poslanika u Skupštini Srbije, a to znači većina građana Srbije, podržava ovaj drugačiji koncept, drugačiji ugao, koji mi dajemo u Predlogu ovog zakona.
Čini mi se da se taj ugao, koji je ovde bio prisutan, taj strah od toga da su prevelika prava žene ili deteta, a posebno žene, možda najplastičnije, najbolje izražava u jednom vrednosnom sistemu o kome je pisao u svom romanu Ivo Andrić. Ivo Andrić svom junaku, a taj junak je naravno mračne azijatske provenijencije, stavlja u usta da izgovori - u ženi ima đavo, tog đavola treba ubiti radom ili rađanjem, a ako ne uspe ni jedno ni drugo treba ubiti ženu.
Mislim da je u tom tekstu Andrićevog junaka zapravo drugi vrednosni sistem i ova vlada i ja kao predstavnik ove vlade zalažemo se za sasvim suprotan princip ili pristup od ovoga.
Ono što je ovde bilo prisutno, pošto su to neke možda krupnije stvari opštije prirode – ne mislimo da su ovde data prevelika prava detetu. Mislimo da je potpuno normalno da dete koje ima 15 godina i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti u koju će školu ići, koju će školu učiti. Naime, potpuno je jasno koji je cilj ove norme. Vrlo čest je slučaj, a to mi roditelji svi znamo, da imamo situaciju kada su roditelji vrlo frustrirani zbog svojih neostvarenih ambicija i onda svoje dete od 15 godina primoravaju, teraju da ostvaruje njihove neostvarene ambicije. Svako od nas zna kakvi su to nesrećni slučajevi i šta se sve tu događa sa tim detetom.
Dakle, mislim da u tom pogledu ne treba da se plaše poslanici da je ovde previše prava za decu. Mislim da tih prava nikada nije previše, već samo može biti obratno u realnosti i nemojte u tom pogledu da se varamo.
Što se tiče druge vrste primedaba koje su bile prisutne, a to je pitanje svojine (pa je čak u jednom momentu postavljeno i pitanje ustavnog prava na slobodu kretanja itd.), neumesnost tih primedaba proizilazi iz jednostavne činjenice, prvo na moralnom planu, da je valjda nečiji život vredniji od imovine o kojoj pričamo. Valjda je život deteta ili žene vredniji od te nepokretnosti, kolika god da je.
Ali, da sklonim taj moralni aspekt, jer često moramo da ga sklonimo u Srbiji. Ima i druga dimenzija. Naime, šta mi kažemo?
Mi uređujemo upotrebu te nepokretnosti dok se ne raščisti pitanje na sudu šta će se dogoditi sa tim svojinskim pravom. Mi samo kažemo da u tom periodu, dok sud ne presudi čije je to, žrtva treba da bude unutra, a da nasilniku bude hladno i da bude napolju. Mislim da time ni na koji način ne diramo u pitanje svojine i mislim da je to neumesno, u tom pogledu.
Što se tiče pitanja slobode kretanja, kada bismo tu logiku poslušali, onda ne bismo smeli nikoga da zatvorimo, nijednog ubicu ne bismo smeli da stavimo u zatvor. Zaboga, mi ograničavamo slobodu kretanja svakome koga stavimo u zatvor. Znači, potpuno neumesna stvar, verovatno u nekom pokušaju da se ipak stavi nekakav prigovor koji liči da ima smisla.
Još dve stvari. Ovde se pominje, kao neka vrsta primedbe, zašto nije definisan pojam porodice. Dva su razloga. Jedan je što, po pravilu, kada zakonodavac u nekom zakonu uređuje neko pitanje, definiše za sebe pojam porodice. Tako imamo u radnom pravu, pričali smo o Zakonu o radu, gde definišemo porodicu. U drugim zakonima je to prvi razlog, što je praktično nemoguće tako opšte i precizno pojam porodice definisati.
Naravno, postoji važniji, pragmatičniji razlog što se ovim zakonom ne uređuje pravo porodice kao entiteta. Ovde se uređuje pravo članova porodice kao pojedinaca, pa je u tom smislu potpuno nepotrebno definisanje pojma porodice. To je razlog što se u to nije ušlo.
Što se tiče prigovora oko definisanja odredbi o nasilju, moram reći da je sve vreme bilo konsultovano Društvo viktimologa, i u raspravi i u izradi teksta zakona. Mislim da nema nikog ko je pozvaniji od tih koji se bave viktimologijom da pomogne da ovaj zakon u tom delu bude realizovan kako valja.
Što se tiče priča o strancima usvojiteljima, dve stvari: i sada mogu stranci da usvajaju našu decu, po sadašnjim propisima. Prvo je potrebno imati tačnu informaciju kada se za ovom govornicom govori. Znači, sada mogu stranci da usvajaju našu decu. Prošle godine je usvojeno četvoro dece od strane stranaca. Po pravilu, to su deca koja su ometena u razvoju, hendikepirana deca. Njih stranci usvajaju. Zaista mislim da je krajnje neumesna čitava ta priča oko toga. Potpuno je bezvezna priča.
Kada je u pitanju to usvajanje od strane stranaca, još samo jedna stvar, a to je ta obaveza po konvencijama – i mi možemo tamo, kao što i oni mogu ovde. Kada je u pitanju dete ometeno u razvoju koje ovde niko neće da usvoji, valjda ćemo onda to uraditi; ako postoji stranac koji ispunjava sve uslove, valjda ćemo to učiniti. Prosto, to je nešto što je, po mom mišljenju, potpuno bezveze.
Što se tiče stvari koja je ovde bila više parapolitička - zašto nemamo ministarstvo za porodicu, mislim da je najvažnije šta radimo i kako radimo. Imali smo ministarstvo za porodicu, nismo imali porodični zakon. Sada nemamo ministarstvo za porodicu, a imaćemo porodični zakon. Mislim da je to mnogo važnije, suština i sadržina, da imamo zakon, da radimo šta treba, nego forma - da li je to izdvojeno. To je moj komentar na pitanje postojanja ministarstva za porodicu.
Još samo jedna stvar, da završim današnje izlaganje, čujem da je stavljena primedba da sam upotrebio neadekvatne reči kada su u pitanju nasilnici. Mislim da su reči koje sam upotrebio blage, nedovoljne, pa ću da dodam još jednu reč - baraba.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Narodni poslanik Miroslav Nedeljković, replika.

Miroslav Nedeljković

Kada sam juče govorio o poglavlju Nasilje u porodici, odmah sam izrazio bojazan da se pogrešno i površno ne protumači da je poslanička grupa SRS protiv zaštite članova porodice od nasilja u porodici. To što smo izražavali bojazan da se ovaj institut zaštite od nasilja može zloupotrebljavati ne znači da mi nismo za zaštitu članova porodice. Siguran sam da su poslanici to dobro razumeli, da je javnost koja je to pratila isto to dobro razumela. Ministar nije dobro razumeo ili nije hteo dobro da razume, ali potpuno je jasno da smo samo izražavali bojazan da će biti zloupotrebe.
Danas je gospodin Vučić samo dopunio tu bojazan zbog toga što prvostepena presuda ne zadržava izvršenje, u svetlu toga što drugostepeni sud mora, po ovom zakonu, u roku od 15 dana da donese konačno rešenje. To je naša jedina rezerva što se toga tiče.
Što se tiče prava deteta, ministar je pomenuo našu nedoumicu oko toga da li treba normativno, decidirano reći da dete samo bira koju će srednju školu da pohađa. Nismo mi rekli da detetu treba ograničiti pravo izbora, ali smo izrazili sumnju da to treba zakonom tako eksplicitno reći, zato što se neke stvari moraju ostaviti porodici.
U velikoj većini porodica – svi smo mi, ili većina nas, roditelji – uglavnom nema tih situacija da roditelj izričito naredi koju će školu dete da pohađa. Imate dece koja su malo više zrela, dece koja su malo manje zrela, dece koja malo fantaziraju što se tiče izbora svog budućeg zanimanja. U praksi se neće voditi sudski spor oko toga ako dete i roditelji imaju različite stavove. Koliko znam, razlika će biti samo u tome što više roditelj neće morati da svojeručno potpiše prijavu na konkurs za upis u srednju školu i deca će da kažu - ne mora otac ni da zna šta smo upisali.
Srpska porodica je emancipovana porodica. Što se tiče tih ekstremnih slučajeva da će roditelj preko deteta da zadovoljava svoje ambicije, on će ih zadovoljavati i pored ovog zakona, ako je takav, zato što roditelj mora da finansira školovanje tog deteta. Ako je takav, on će i pored ove zakonske norme to da nastavi.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović.
...
Demokratska stranka

Leila Ruždić-Trifunović

Demokratska stranka – Boris Tadić
Imam samo jednu malu repliku. Moram da priznam da je ministar Lalović jedini ministar koji ne beži od toga da je kontinuitet sa prošlom vlašću kada se donose zakoni koje je prošla vlada pisala. Međutim, mi sa ove govornice i u izjavama slušamo da je Skupština donela 87 zakona, a nikada nismo čuli da je većina tih zakona već bila napisana, pa da ih je ova skupština donosila. Znači, to je rad Skupštine, a ne rad Vlade. Prosto sam imala potrebu da repliciram kada nam se prebacuje što pominjemo da su zakoni napisani za vreme prošle vlade.

Zoran Anđelković

Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem se narodnoj poslanici Leili Ruždić - Trifunović, time što je i ovaj zakon trajao prethodnih 25 godina, što znači da je bio mnogo dobar i važan, kada je uspeo sve to da preživi. Prema tome, sve je stvar kontinuiteta.       
Nastavljamo u 15,00 časova.
(Posle pauze – 15.45)

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad. Molim na početku da utvrdimo kvorum. Molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Zahvaljujem. Konstatujem da imamo dovoljno poslanika za rad.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Ilić.