Hteo bih da kažem nekoliko stvari koje su danas bile predmet rasprave. Prvo, pošto sam to čuo, da još jednom kažem ili naglasim: moje je uverenje uvek bilo da svaka vlada treba da nastavi, da ima kontinuitet sa onim što je prethodna vlada dobro uradila ili radila. Više puta sam govorio o tome da kada je u pitanju ono što sam zatekao kao ministar, kada je u pitanju Ministarstvo za socijalna pitanja, da je to valjano nasleđe i u tom smislu je i ovaj predlog zakona koji je prethodno bio rađen u tom ministarstvu. U ovom periodu od godinu dana on je dorađen u određenim elementima, ali suština onoga što je urađeno ranije je da je to bilo to. Dakle, da otklonimo na stranu to pitanje.
Što se tiče člana 5. koji je toliko predmet rasprave, zaista moram jednu stvar reći. Ukoliko se pokaže u daljoj raspravi da to zaista može biti... Ali, ja imam uveravanja od ljudi koji su radili na ovom zakonu, znači od mojih najbližih saradnika (i tu bi verovatno trebalo obaviti razgovor sa ljudima koji su radili na zakonu van Ministarstva), da ovaj član ni u kom slučaju ne znači to čega se pojedini poslanici ili poslanice plaše. Ukoliko bi u najmanjoj meri to moglo to značiti, svakako da ćemo intervenisati u tom pogledu, ali ostavimo još par dana da proverimo tu stvar, da li je to zaista tako.
Treće što bih hteo da kažem – kada je u pitanju ovaj porodični zakon postoji nešto što je potpuno logično, gde se već vidi za govornicom u izvesnoj meri sukob dva sistema vrednosti, odnosno dva vrednosna sistema. To je i dobro u suštini, da još jednom srpsko društvo samo sebe proveri na neki način, u kom se stanju nalazi.
Znači, imamo to što bismo nazvali tradicionalno, konzervativno, da upotrebimo koju god hoćemo reč; imamo taj ugao i imamo ovaj drugi ugao koji mi nudimo praktično Predlogom ovog zakona. Čini mi se, i to je dobro, da većina poslanika u Skupštini Srbije, a to znači većina građana Srbije, podržava ovaj drugačiji koncept, drugačiji ugao, koji mi dajemo u Predlogu ovog zakona.
Čini mi se da se taj ugao, koji je ovde bio prisutan, taj strah od toga da su prevelika prava žene ili deteta, a posebno žene, možda najplastičnije, najbolje izražava u jednom vrednosnom sistemu o kome je pisao u svom romanu Ivo Andrić. Ivo Andrić svom junaku, a taj junak je naravno mračne azijatske provenijencije, stavlja u usta da izgovori - u ženi ima đavo, tog đavola treba ubiti radom ili rađanjem, a ako ne uspe ni jedno ni drugo treba ubiti ženu.
Mislim da je u tom tekstu Andrićevog junaka zapravo drugi vrednosni sistem i ova vlada i ja kao predstavnik ove vlade zalažemo se za sasvim suprotan princip ili pristup od ovoga.
Ono što je ovde bilo prisutno, pošto su to neke možda krupnije stvari opštije prirode – ne mislimo da su ovde data prevelika prava detetu. Mislimo da je potpuno normalno da dete koje ima 15 godina i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti u koju će školu ići, koju će školu učiti. Naime, potpuno je jasno koji je cilj ove norme. Vrlo čest je slučaj, a to mi roditelji svi znamo, da imamo situaciju kada su roditelji vrlo frustrirani zbog svojih neostvarenih ambicija i onda svoje dete od 15 godina primoravaju, teraju da ostvaruje njihove neostvarene ambicije. Svako od nas zna kakvi su to nesrećni slučajevi i šta se sve tu događa sa tim detetom.
Dakle, mislim da u tom pogledu ne treba da se plaše poslanici da je ovde previše prava za decu. Mislim da tih prava nikada nije previše, već samo može biti obratno u realnosti i nemojte u tom pogledu da se varamo.
Što se tiče druge vrste primedaba koje su bile prisutne, a to je pitanje svojine (pa je čak u jednom momentu postavljeno i pitanje ustavnog prava na slobodu kretanja itd.), neumesnost tih primedaba proizilazi iz jednostavne činjenice, prvo na moralnom planu, da je valjda nečiji život vredniji od imovine o kojoj pričamo. Valjda je život deteta ili žene vredniji od te nepokretnosti, kolika god da je.
Ali, da sklonim taj moralni aspekt, jer često moramo da ga sklonimo u Srbiji. Ima i druga dimenzija. Naime, šta mi kažemo?
Mi uređujemo upotrebu te nepokretnosti dok se ne raščisti pitanje na sudu šta će se dogoditi sa tim svojinskim pravom. Mi samo kažemo da u tom periodu, dok sud ne presudi čije je to, žrtva treba da bude unutra, a da nasilniku bude hladno i da bude napolju. Mislim da time ni na koji način ne diramo u pitanje svojine i mislim da je to neumesno, u tom pogledu.
Što se tiče pitanja slobode kretanja, kada bismo tu logiku poslušali, onda ne bismo smeli nikoga da zatvorimo, nijednog ubicu ne bismo smeli da stavimo u zatvor. Zaboga, mi ograničavamo slobodu kretanja svakome koga stavimo u zatvor. Znači, potpuno neumesna stvar, verovatno u nekom pokušaju da se ipak stavi nekakav prigovor koji liči da ima smisla.
Još dve stvari. Ovde se pominje, kao neka vrsta primedbe, zašto nije definisan pojam porodice. Dva su razloga. Jedan je što, po pravilu, kada zakonodavac u nekom zakonu uređuje neko pitanje, definiše za sebe pojam porodice. Tako imamo u radnom pravu, pričali smo o Zakonu o radu, gde definišemo porodicu. U drugim zakonima je to prvi razlog, što je praktično nemoguće tako opšte i precizno pojam porodice definisati.
Naravno, postoji važniji, pragmatičniji razlog što se ovim zakonom ne uređuje pravo porodice kao entiteta. Ovde se uređuje pravo članova porodice kao pojedinaca, pa je u tom smislu potpuno nepotrebno definisanje pojma porodice. To je razlog što se u to nije ušlo.
Što se tiče prigovora oko definisanja odredbi o nasilju, moram reći da je sve vreme bilo konsultovano Društvo viktimologa, i u raspravi i u izradi teksta zakona. Mislim da nema nikog ko je pozvaniji od tih koji se bave viktimologijom da pomogne da ovaj zakon u tom delu bude realizovan kako valja.
Što se tiče priča o strancima usvojiteljima, dve stvari: i sada mogu stranci da usvajaju našu decu, po sadašnjim propisima. Prvo je potrebno imati tačnu informaciju kada se za ovom govornicom govori. Znači, sada mogu stranci da usvajaju našu decu. Prošle godine je usvojeno četvoro dece od strane stranaca. Po pravilu, to su deca koja su ometena u razvoju, hendikepirana deca. Njih stranci usvajaju. Zaista mislim da je krajnje neumesna čitava ta priča oko toga. Potpuno je bezvezna priča.
Kada je u pitanju to usvajanje od strane stranaca, još samo jedna stvar, a to je ta obaveza po konvencijama – i mi možemo tamo, kao što i oni mogu ovde. Kada je u pitanju dete ometeno u razvoju koje ovde niko neće da usvoji, valjda ćemo onda to uraditi; ako postoji stranac koji ispunjava sve uslove, valjda ćemo to učiniti. Prosto, to je nešto što je, po mom mišljenju, potpuno bezveze.
Što se tiče stvari koja je ovde bila više parapolitička - zašto nemamo ministarstvo za porodicu, mislim da je najvažnije šta radimo i kako radimo. Imali smo ministarstvo za porodicu, nismo imali porodični zakon. Sada nemamo ministarstvo za porodicu, a imaćemo porodični zakon. Mislim da je to mnogo važnije, suština i sadržina, da imamo zakon, da radimo šta treba, nego forma - da li je to izdvojeno. To je moj komentar na pitanje postojanja ministarstva za porodicu.
Još samo jedna stvar, da završim današnje izlaganje, čujem da je stavljena primedba da sam upotrebio neadekvatne reči kada su u pitanju nasilnici. Mislim da su reči koje sam upotrebio blage, nedovoljne, pa ću da dodam još jednu reč - baraba.