Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Zahvaljujem, druže potpredsedniče Skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pa da, druže, jer mi smo socijalisti i tako se oslovljavamo. Danas su na dnevnom redu, po meni, tri važna zakona i prosto ne znam o kome bih pre govorio u ovom vremenu, ali ću se ipak opredeliti da najpre govorim o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, jer mi se čini da je tu suština promena koje su predložene.
Naravno da bih kao socijalista, kao poslanik SPS, bio mnogo zadovoljniji da se ranije pristupilo promenama Zakona o privatizaciji, ne samo od strane Vlade gospodina Koštunice, nego i od one prethodne vlade i od onog prethodnog ministra. Mi se razlikujemo u konceptu privatizacije i te razlike ne može ni ova promena Zakona o privatizaciji da prevaziđe.
Ministar je dosta precizno podelio tri razdoblja u privatizaciji srpskih preduzeća, pa je rekao da su u toj prvoj fazi do 2000. godine prodata, odnosno privatizovana najbolja preduzeća, da su od 2001. do 2004. godine privatizovana, odnosno prodata solidna preduzeća, a da prethodnoj 2004. i ovoj 2005. godini pripada potreba da se izvrši privatizacija u onim preduzećima koja se nikako ne mogu nazvati dobrim.
Što je najgore, za nas socijaliste ova privatizacija će se završiti po modelu koji nikako za nas nije prihvatljiv. Nije prihvatljiv počev od toga da je obavezna prodaja 70% društvenog kapitala. Podsećam i vas i građane Srbije da je do 2000. godine pravo radnika bilo da steknu do 60% kapitala u svojim preduzećima, a oko 40% ili nešto malo više prenošeno je na akcijski fond, kojim akcijama, po izmenama i dopunama Zakona o Akcijskom fondu, treba da trguje Akcijski fond u budućem vremenu.
I ona vlada, a čini mi se i ova, prosto se plaše mogućnosti da radnici postanu u većoj meri vlasnici svojih preduzeća, po pravilu svojih, jer su učestvovali u stvaranju tog kapitala. Nikada mi niko nije odgovorio na pitanje - zašto se baš prodaje 70% kapitala. Nije to mogao ni gospodin Vlahović, a ne verujem da može ni gospodin Bubalo.
Niko nije uspeo da mi odgovori na pitanje - zašto baš 70%, zašto ne 51%, ako već insistiramo na tome da neko bude većinski vlasnik. Zašto ne 60%? Ali, zašto 70? Pri čemu i tih 30%, na koje radnici imaju pravo, da dobiju akcije, u životu, dakle, u praksi, dolazi u pitanje, jer po pravilu ne dolaze u posed tih akcija u tom procentu.
Sve zavisi od toga kako se izračunava, koliko ih ima u tom trenutku živih, koliko po jednoj godini staža imaju pravo itd. i onda se desi da i od tih 30% jedan deo kapitala u tim preduzećima nije moguće privatizovati, odnosno da pripadne radnicima, nego se u vidu tih akcija po osnovu tog tzv. neprodatog društvenog kapitala, bez naknade, prenosi Akcijskom fondu.
E, sada su došla na red velika preduzeća. Velika preduzeća, za koja ova vlada, moram da priznam, pokazuje i veliku brigu. Mislim da je ta briga iskrena i da se ona dešava u vremenu kada su objektivno i sužene mogućnosti Vlade da pomogne tim preduzećima, a promene koje su predložene u Zakonu o privatizaciji upravo se odnose na stvaranje uslova da se tim velikim preduzećima, u kojima, koliko razumem, radi preko 200 hiljada radnika, olakša život tako što će država, preko svih svojih segmenata koji u tome učestvuju, otpisati svoja potraživanja od tih preduzeća.
Ovde je to nazvano - otpustom duga. Ministar je sasvim tačno procenio, po mom mišljenju, da se otprilike 75% svih obaveza koje ta velika preduzeća imaju odnose na državu ili na neke državne fondove, kao što je fond za razvoj, na državne institucije jednom rečju. Za mene to nije sporno.
Sporno mi je zašto to nije učinjeno u protekle četiri godine, na samom startu privatizacije po ovom modelu, na kome se, evo vidim, i danas istrajava. Zašto Vlada gospodina Đinđića, zašto Vlada gospodina Zorana Živkovića, na predlog gospodina ministra Vlahovića, nije to učinila tad, te 2001. godine, kada je bilo moguće, mislim u boljim okolnostima, otpisati, odnosno otpustiti dug od strane državnih subjekata u velikim preduzećima, olakšati život tim preduzećima, pokrenuti u većoj meri proizvodnju, i ta preduzeća učiniti atraktivnijim za prodaju, pa makar i po ovom modelu.
Zašto se čekalo da kljoknu ti veliki? Da li je to bila namera? Da li je bio zahtev MMF-a, čime se mnogo toga pravdalo u protekle tri ili četiri godine u postupku privatizacije, pa i ta odredba da sva sredstva koja se ostvaruju prodajom moraju ići u republički budžet, a onda iz njega trošiti na način koji bude uređen Zakonom o budžetu.
Da li je trebalo čekati da 200 hiljada ljudi de fakto ostane bez posla i da se i to malo kapitala što je bilo u preduzećima koja se sada restrukturiraju istopi. Podsećam vas sve na činjenicu da radnici koji su zaposleni u tim preduzećima nemaju pravo na akcije. Jer se govori u kategorijama koje nikada nisam ranije čuo, da postoji negativni kapital u preduzeću. Što će u prevodu, bar prema ovome što razumem, značiti da ta preduzeća duguju više nego što im vredi kapital, odnosno imovina u tim preduzećima.
A, u međuvremenu kao da je neko hteo da upravo dođemo do toga da kapital sabiramo u negativnim kategorijama i sa negativnim predznakom. Nažalost, sve je u protekle četiri godine bilo uređivano na način koji nije bio, po mom mišljenju, saglasan sa Zakonom o privatizaciji, a mogu reći i sa Ustavom. Jer je sve bilo uređivano uredbama.
Između ostalog, način i postupak restrukturiranja preduzeća o kojima se danas ovde govori. Što nismo imali promene Zakona o privatizaciji na tu temu? Zašto je moralo sve uredbom?
A, podsećam vas da su uredbe donošene, recimo, u januaru mesecu 2003. godine, da Agencija za privatizaciju tek u oktobru mesecu te iste 2003. godine oglasi poziv poveriocima da prijave svoja potraživanja i da se od tog trenutka do današnjeg dana ništa ne desi. Nema restrukturiranja, a nema ni namirivanja poverilaca u bilo kojoj meri i bilo kom obimu.
Dakle, 70% dugova koje ćemo otpustiti u ime države je u redu, ali za mene se ovde otvara pitanje koje moram da postavim - šta ćemo sa onih 25% ili onih 30% duga tih velikih preduzeća, koja se restrukturiraju, prema tzv. komercijalnim poveriocima, a po pravilu malim ili srednjim preduzećima. Hoćemo li mi time dovesti ta preduzeća do prosjačkog štapa ili ih naterati da u produžetku, zato što nisu u mogućnosti da naplate svoja potraživanja od velikih, propadnu ili odu u stečaj.
U zakonu se kaže - ti komercijalni poverioci imaju mogućnost da se sa budućim kupcem preduzeća koje je u restrukturiranju dogovore oko načina i visine naplate svojih potraživanja. A, šta ako se ne dogovore?
Šta ako ne bude postignuta nikakva prodajna cena, što je moguće. Jer, postoje tzv. strateški partneri koji za ove naše firme, koje su sada predmet restrukturiranja, neće da daju ni jedan cent, ni jedan dolar, ni jedan evro, jer su dovedene do prosjačkog štapa, da moraju mnogo da ulažu da bi se ta proizvodnja tamo pokrenula itd.
I, sada imate paradoks da radnici umesto da žale za tim što nisu, po prethodnom zakonu, postali akcionari u tim preduzećima, imaju socijalnu, nasušnu, životnu potrebu da opstanu ta preduzeća da bi sačuvali ta svoja radna mesta. Da bi sačuvala svoja radna mesta!
I, molim vas, ubeđen sam da u pristupu ovom pitanju zakonodavac i Vlada moraju praviti razliku između onih preduzeća koja su prodata, ali podvlačim tu reč - prodata, u periodu od 2001. godine pa do današnjeg dana inokosnom vlasniku, jednom pojedincu, jednom kupcu, možda tajkunu, ili ne znam ni sam kakvom čoveku, koji je došao do nekakvih finansijskih sredstava i kupio to, da moraju praviti razliku između tih preduzeća i onih preduzeća koja su privatizovana do 2000. godine, upravo zbog činjenice što su u tim preduzećima većinski vlasnici radnici.
A radnici su u tim preduzećima, kao što se pokazalo na mnogim primerima, bili dobri domaćini, nisu kvarili priču ili kvalitet rada svog preduzeća.
Nažalost, imali su sankcije, imali su ratove, imali su posleratnu obnovu, imali su mnoge teškoće iz kojih nisu mogli da izađu na način na koji se danas, recimo, rešavaju ti problemi. Zato bi država ...
(Predsedavajući: Gospodine Todoroviću, hoćete li da nastavite?)
Da, da ... morala da razmisli o tome kako tim preduzećima pomoći, jer i ona imaju nagomilane obaveze prema državi, prema fondovima, a ako hoćete i prema nekim poslovnim bankama koje su u stečaju, o kojima brine Agencija za stečaj i likvidaciju banaka itd.
Ima još jedno pitanje koje je za mene sporno u Zakonu o privatizaciji. To je pitanje - hoće li neko zapitati radnike, akcionare sa 30% akcija u preduzeću, jeste li vi, gospodo akcionari, radnici, saglasni da promenite vlasnika, umesto Marka da vam dođe Janko.
Te obaveze ovde u zakonu nema, a prirodno je pomisliti da radnici koji su akcionari 30% – neko drugi je akcionar, odnosno vlasnik 70%, nije ispunio te svoje obaveze, želi uz saglasnost Agencije da prenese svoja prava upravljačka i vlasnička na novog kupca – moraju da se pitaju.
Nije svejedno da li će doći Kurta umesto Murte, jer i jedan i drugi moraju da pokažu radnicima dovoljno kvaliteta i dovoljno nekakve preduzetničke i poslovne vizije da će s njim biti bolje, a u najmanju ruku da im neće biti gore.
Nema takve odredbe u ovom zakonu i mislim da se ponovo čini greh prema radnicima akcionarima, i da se time širi neopravdani strah od učešća radnika u radničkom akcionarstvu i upravljanju preduzeća.
Sada ovde nastavljam priču o Akcijskom fondu. Nije mi sporno da Akcijski fond kao vlasnik akcija, ako hoćete imovine ili kapitala, svejedno, u preduzećima koja su privatizovana bude za nešto i pitan, ali jeste mi sporno da se radnici, akcionari o tome ništa ne pitaju. To mi je sporno.
Kada kažem da mi nije sporno da bude Akcijski fond pitan, pogledam o čemu sve treba da se pita Akcijski fond i dođem do zaključka da se ipak u ponečemu preteralo.
Evo u čemu se preteralo, u devet tačaka moramo da dobijemo saglasnost Akcijskog fonda za neku radnju: smanjenje, odnosno povećanje kapitala; reorganizacija akcionarskog društva; prodaje dela imovine; opterećenje imovine; zalaganje stvari i uspostavljanje hipoteke; dugoročnog zakupa; poravnanja sa poveriocima; uzimanja kredita; u slučajevima sticanja i raspolaganja imovinom.
Sledeći stav kaže - akcionarska društva su dužna da o ovome pribave pismeno izjašnjenje Akcijskog fonda. Mogu da budem dužan, ali ako Akcijski fond neće da da pismeno izjašnjenje, jesam li tada dužan.
Drugo što je u vezi sa ovim važno, da li će svako preduzeće u kojem postoji većinski vlasnik morati, kada se zbog tekuće poslovne politike obraća poslovnim bankama za određene kredite itd, prethodno da se obrati Akcijskom fondu, da mu se odobri kratkoročno ili nešto dugoročnije zaduženje u iznosu od milion, dva, tri ili pet, da bi pokrenuo neku proizvodnu liniju, neku proizvodnju ili da bi isplatio zarade zaposlenima.
Ispada da ako ne dobije saglasnost Akcijskog fonda, što bi rekao gospodin Vlahović, ćutanja administracije, ne može ni da uzme kredit koji mu u tom trenutku život znači.
Ili, zašto bi mi sprečavali većinskog vlasnika da proda višak imovine. Višak imovine može da bude sadržan u poslovnom prostoru.
Može da bude sadržan u nekakvim objektima koji ne koriste osnovnoj delatnosti, koji donose gubitak, a prodajom te imovine bi se ubrizgala sveža krv u finansijske tokove tog preduzeća i preduzeće bi samo po sebi krenulo napred.
Dakle, jesam za to da se svako ko je vlasnik, a pogotovo Akcijski fond, pita, ali nisam za to da njegove odluke određuju sudbinu čak i onim stvarima koje nisu pitanje strateškog odlučivanja, nego pitanje poslovne politike na kratak rok, na mesec dana, godinu dana itd.
Za mene je to prilično sporno.
Mislim da ovde ima jedan dobar amandman.
Možda bi čak mogli da prihvatimo i amandman gospodina Palalića, a čak i gospodina Vlahovića, pa da u pravno-tehničkoj redakciji rešimo ovu dilemu, jer postoje situacije u kojima jednostavno ove odredbe mogu da se zloupotrebe.
Nemam nikakvih predrasuda o gospodinu Bubalu, verujem da će on da radi na način koji je najbolji, ali biće jednog dana neki drugi ministar, biće možda neka druga vlada i ne bi to trebalo da bude subjektivno pitanje, nego upravo pitanje koje je uređeno zakonom, i to zakonom na način da ne sputava. Za mene je to suština.
Još nekoliko stvari koje su mi bitne. Govorio sam malopre o malim poveriocima velikih preduzeća.
Vi sada imate odredbu u Zakonu o privatizaciju, član 32, u kojem se precizira ono što je doduše bilo prisutno i do sada, a u članu 20. Zakona o privatizaciji, da se svi postupci prinudne naplate u preduzećima koja se restrukturiraju prekidaju, čak i po pravosnažnim sudskim presudama gde su počeli izvršni postupci, i to u rokovima koji po meni nisu primereni datom društvenom i ekonomskom, naročito finansijskom trenutku, jer su ti rokovi preširoko postavljeni.
Recimo, u članu 32. kaže se - protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, za koji je do dana stupanja na snagu ovog zakona doneta odluka o restrukturiranju, ne može se odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja, radi namirenja potraživanja u roku od godinu dana od dana njegovog stupanja na snagu.
To znači jedna godina od dana kada donesemo ovaj zakon, a odluka recimo o restrukturiranju nekog preduzeća je doneta pre dve godine, i plus ova, to je tri godine. Tri godine niko u ovoj zemlji ne može da naplati svoje potraživanje, ma koliko da može da postoji i obostrana želja i jedne i druge strane itd.
Ne treba zaboraviti da su kod preduzeća koja su u restrukturiranju mogući poverioci i lokalne samouprave. Javna preduzeća u lokalnim samoupravama, ona ovde nisu predviđena sa obavezom da otpuste dug, ali se pojavljuju u okviru tih 25 prosečnih procenata potraživanja od strane malih poverilaca, i šta da rade.
Ne mogu da vode izvršne postupke, dve godine sve to traje, plus jedna godina, to je tri godine, a za to vreme mnogo toga se u lokalnim samoupravama ne može da radi, a mali mogu da propadnu.
Sada u drugom stavu ide se i dalje na ruku u ovoj intenciji, pa se kaže - ako odluka o restrukturiranju subjekta privatizacije nije doneta do dana stupanja na snagu ovog zakona, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, prinudno izvršenje ne može se odrediti ili sprovesti u roku od dve godine od dana donošenja odluke o restrukturiranju. To bih sada mogao da razumem sa stanovišta roka u kojem je rečeno da se akcije Akcijskog fonda moraju prodati, najkasnije do 31. decembra 2008. godine. Ali to mi je malo sporno, jer kako može Akcijski fond biti obavezan da nešto proda do 2008. godine, a niko u ovoj državi nije bio obavezan da to kupi. Šta ako ne proda?
Kraj privatizacije u ovoj zemlji biće upravo da se taj rok ispoštuje, odnosno kada akcije Akcijskog fonda budu prodate. Za mene je to suština, jer nema završetka privatizacije dokle god postoji i u naznakama i u jednom jedinom procentu društveni kapital.
Moram da kažem da će odnos SPS-a, kada je u pitanju glasanje o ovom zakonu, biti upravo vezan za to kako će se predlagač i ova skupštinska većina poneti prema našim amandmanima. Hoćemo li mi dobiti saglasnost predlagača da će se u budućem vremenu ići u još neke promene koje se tiču Zakona o privatizaciji, naročito kada je u pitanju društveno zemljište, a podvlačim reč društveno, ne državno, jer imamo kao predmet privatizacije preduzeća koja raspolažu društvenim zemljištem, kao poljoprivredni kombinati itd, naročito u Vojvodini, i šta će sa tim da bude. O tome će govoriti neke druge moje kolege, recimo Žika Smiljanić, koji potiče iz tih krajeva.

Da li još neki ovlašćeni predstavnik ili predsednik poslaničke grupe želi reč? (Ne.)
Prijavile su sve poslaničke grupe govornike. Prvi reč ima narodni poslanik Živorad Smiljanić, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Knežević.
Istovremeno koristim priliku da vas obavestim o načinu na koji nameravam da vodim ovu sednicu. Reč je o datumima samo, a vodiću je po Poslovniku, kao i do sada. Dakle, sutra Skupština neće zasedati. Sledeće nedelje će zasedati u ponedeljak, utorak, sredu i četvrtak, a od one tamo nedelje, kada je u pitanju ova sednice, neće se radi ni jednog ponedeljka niti petka. Hvala. Izvolite, gospodine Smiljaniću.
Prvo pauza. Nastavak u 15,00 časova.
(Posle pauze – 15,55)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad sednice. Po službenoj evidenciji prisustvuje 145 narodnih poslanika. Molim vas da pre početka utvrdimo kvorum. Molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da ima dovoljno prisutnih za rad.
Za reč se javio gospodin Stamenković, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPO - Nova Srbija.
Koristim priliku da vas obavestim da će, zbog velikog broja zakazanih odbora, ovo popodnevno zasedanje trajati samo do 17,00 časova.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, evo nas u trećoj fazi privatizacije, sa već četvrtim zakonom, koji su menjani kako su menjani i pred poslom koji će ujedno biti najteži, odnosno najteža faza u celom ovom procesu sa kojim smo se do sada susreli.
Da ne bih ponavljao reči ministra o stanju u preduzećima koja su ostala neprivatizovana, a to je preopterećenost dugovima, tehnološka zaostalost itd, postavlja se pitanje koji deo tih preduzeća će biti prodat, odnosno privatizovan po zakonu ili, što je možda i realnije kod većine, otići u privatni sektor putem stečaja, odnosno bankrota ili reorganizacije.
Što se tiče nas, poslanika iz poslaničkog kluba SPO - NS, mi ćemo teške volje podržati ovaj zakon zato što se on direktno suprotstavlja nekim našim programskim načelima i onome čemu mi težimo, iz jednog jedinog razloga, što smo nasledili stanje kakvo jeste i što ne možete menjati pravila igre u trećoj trećini jedne utakmice, jer onda dolazi do raspada sistema i do najgoreg modela privatizacije, a to bi bio onaj model privatizacije bez zakona, odnosno bez privatizacije, jer najgora je ona privatizacija koja se otegne unedogled i vrši se rastakanje kompletne imovine.
Nažalost, spomenuo sam naša programska načela, za nas su upravo ono što bismo želeli da ugradimo u ovaj zakon tabu teme. Objasniću zbog čega. Odbor za privatizaciju se godinu dana bavi, pre svega, analizom u postprivatizacionom periodu i, pošto smo imali stvarno veliki broj problema, još sredinom prošle godine formirali smo radnu grupu, da bismo iz niza pojedinačnih slučajeva izveli neka načela, koja bi trebalo ugraditi upravo kod ovakvih izmena i dopuna zakona, kako bi se proces privatizacije ubrzao, ali ne samo zbog ubrzavanja procesa privatizacije već zbog transparentnosti, zbog čestitosti i zbog uvažavanja svih učesnika u procesu privatizacije.
Mi smo još 9. juna prošle godine predložili jedan program mera, skoro 40 mera, od kojih je jedan deo ugrađen u ove izmene i dopune. Međutim, većina toga nije. Koje su to tabu teme o kojima, nažalost, nismo mogli da govorimo kod izmene ovih zakona? Prvo i osnovno jeste model privatizacije. Odmah da se razumemo, bez obzira što su ga neki hvalili, ovaj model je dobar samo za uterivanje novaca u budžet.
No, da ne gledam i suviše crno, ima i nekih drugih prednosti, međutim to je model koji je dao najmanje rezultata u onom delu koji smo očekivali, a to je prirast proizvodnje, nova radna mesta, povećanje standarda zaposlenih i upravo su to efekti koje jedna privatizacija treba da da.
Ukoliko posmatramo onaj zakon koji je usvojen 2001. godine, u suštini tamo ima i dobrih stvari kao deklaracija. Međutim, nažalost, mi smo na Balkanu pa veoma često jedno pričamo, drugo mislimo, a treće radimo. Kažem da su ova programska načela iz člana 2, koji nije predmet ovih izmena i dopuna, dobra, divna.
Stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Ko to neće? Obezbeđenje javnosti, odnosno tzv. transparentnost itd. Znate da je taj zakon baziran na četiri načela, ali kada pogledamo primenu tog zakona mnogo toga je upravo suprotno u odnosu na deklarisana načela.
Ako je u pitanju javnost, samo da vas podsetim, ako je u pitanju jednakost kupaca, jednaki položaj kupaca u procesu privatizacije, mi smo imali tri šećerane za po tri evra, šećerane koje su radile, da bi se sada pripremala za prodaju šećerana koja ne radi godinama i već joj je cena na 3,5 miliona evra. Uzgred rečeno, 3,5 miliona evra nije puno, ali je mnogo više od tri evra.
Znam da će pojedinci reći - pa jeste, međutim nije samo tri evra, tu je investicija, tu je socijalni program. Nažalost, to je još jedna da ne kažem prevara, ali pogledajte, bar mi u Odboru za privatizaciju imamo dosta iskustava, investicije se uglavnom zaobilaze na različite načine.
Dobiju se izveštaji revizorskih kuća, pa se u konfekciju ubace šume i šupe, a u mlinarsko-pekarsku industriju se ubaci brašno kao investicija. Brašno je trošak koji se vraća preko cene hleba. To ne može da bude investicija. Pogotovu kod ovih tenderskih, investira se direktno iz tekućeg priliva, iz tekućeg dohotka; pa to nije cilj procesa privatizacije i na taj način se ne obezbeđuju nova radna mesta u obimu kako smo mi to hteli.
Mi smo predlagali, između ostalog, izmenu modela, pa čak i parcijalnu, sa radničkim akcionarstvom tamo gde je to moguće, gde je bolje dati firmu radnicima nego je na osmoj aukciji prodati u bescenje nekome ko je došao samo da opere kapital. Imali smo ideju, i tu se čak prethodni direktor Agencije Pavlović složio sa nama, da je dokapitalizacija jedan od veoma dobrih modela za nove investicije, jer logično onaj ko dolazi sa investicijama radije pravi novu fabriku u krugu nego da daje u budžet, odnosno državi određene novce. To ode, a fabrika ostane, ostaju novi programi, nova radna mesta.
Tu smo bili spremni da govorimo o procentu dokapitalizacije, pa ko preko takve dokapitalizacije ne bi postao većinski vlasnik i obezvredio ostatak, ali i to nije ušlo. Znači, na model nismo mogli da utičemo i to jeste tabu tema, jer promena modela predstavlja mogući raspad procesa privatizacije i zato ćemo, sedeći na rukama celo popodne, glasati za ovakav zakon, ali molim one koji ga zagovaraju da se ne busaju da je to idealan model i da se zbog toga ne menja.
Druga tabu tema, opet, to je, kako reče kolega, prokletstvo neizvršene denacionalizacije; citiram gospodina Matića. To prokletstvo ostaje i na nama opet iz čisto pragmatičnih razloga – bez obzira što je u programskim načelima SPO-NS prvo denacionalizacija, međutim, mi ulazimo u petu godinu privatizacije bez izvršene denacionalizacije – jer je oduzeta imovina toliko inkorporirana u društvenu imovinu da je veoma teško racionalno ih podeliti i zato ide ovaj novi zakon o registrovanju oduzete imovine.
Imamo ukupno, kada smo pravili popis, 39 različitih zakona po osnovu kojih je izvršena nepravda, otuđivana, oduzimana privatna imovina. Sad smo rekli - nažalost, to mora biti i kod drugih izmena i dopuna tabu tema, jer ako pokušamo ovog trenutka da izvršimo denacionalizaciju, opet bismo imali katastrofu, mada je bilo pokušaja kod prošlih izmena, pre dve godine, da se kod definisanja predmeta privatizacije u članu 3. izdvoji makar ta imovina koja je oduzimana, pa da se ne prodaje sa ostalom imovinom, no da čeka bolja vremena za denacionalizaciju, da bismo na taj način smanjili količinu nepravde.
(Predsednik: Koristićete i drugih 10 minuta?)
Da. Da se vratim na zakon, pa da krenem od nekoliko institucija koje ove izmene i dopune donose, pre svega od restruktuiranja. Restruktuiranje pozdravljam, ali od ove tri tačke, statusne promene, otpis glavnice i duga i otpuštanje dugova, preporučujem Ministarstvu druge dve. Statusne promene, to su veoma problematične promene i najskuplji deo procesa restruktuiranja.
Ne bih se složio sa jednim od prethodnih govornika koji reče da je potpuno izostao postupak restruktuiranja 2004. godine i da je to nedostatak ove vlade. Nažalost, takvo restruktuiranje kakvo smo imali u prethodnom periodu, opisaću vam ga preko rezultata tog restruktuiranja, a to su javni pozivi, ovde imam samo dva primera za "Prvu iskru" Barič i za "Viskozu" iz Loznice. Bili su u procesu restruktuiranja po prethodnom modelu, "Rotšild" je bio finansijski savetnik.
Ali, šta su radili, pogledajte molim vas. Opisani su rezultati prethodnog, istekao je ugovor tom savetniku, sad tražimo novog savetnika za neke nove novce. Šta su uradili: dijagnostički izveštaj, drugo - izveštaj o proceni vrednosti kapitala, treće - nacrt programa restruktuiranja, četvrto - pravno mišljenje o reprogramu duga, peto - nacrt privatizacione strategije, iznos dugova, to je bilo kod Loznice; kod "Prve iskre" Barič su, između ostalog, radili i nacrt privatizacione strategije, usaglašavanje dugova na nivou itd, pa onda podelu preduzeća na biznis centre, poslujuće jedinice, kako bi se prodavali po delovima; upravo takav posao koji je zaludan.
Tu se sa nama složio čak jedan od kreatora prethodnog zakona o privatizaciji na okruglom stolu, kolega, moj imenjak, prof. Miodrag Zec, kad je opisujući restruktuiranje iz prethodnog perioda doslovce rekao -šta vi radite? Slikovito, uzmete jedan stan, stavljate nove pregrade, krečite ga, udarite crvenu boju, a onda dođe kupac, pa kaže -džaba ste krečili, to neću, hoću drugačije pregrade, drugačije regale, odnosno statusne promene koje odgovaraju kupcu.
Ne treba se iscrpljivati statusnim promenama za nepoznatog kupca. Finansijski savetnik mora da obezbedi pravog strateškog partnera, odnosno kupca, a za njegov račun da predlaže program restruktuiranja, statusne promene. Zašto sam rekao da je to bio način za pranje para?
Svedok sam šta se dešavalo na terenu, šta je radila "Numura", šta je radio čak i "Deloitte and touche", pa su u programima privatizacije za pojedina preduzeća, kad su vršili snimanja na terenu, slali sve te renomirane strane kuće sa velikim imenima, pošto im se ne isplati da na našem terenu rade njihovi stručnjaci, angažovali su naše ljude, i to po pravilu one golobrade, gledao sam ih na terenu, koji mnogo znaju, ali ništa ne umeju, jer im je to prvi posao, prvo zaposlenje.
To je "Numura" radila u "Neveni" Leskovac, doduše ne u programu restruktuiranja, ali u pripremi tenderske dokumentacije. Propao je tender, kao i mnogi, jer takvi finansijski savetnici nisu odgovorili svom zadatku i zato od svega ovoga pozdravljam otpis dugova i otpust dugova. To treba da podigne atraktivnost preduzeća i to treba da obezbedi, neko ovde, doduše, reče sa malo cinizma - navalu kupaca. Biće navale kupaca, jer kad relaksirate preduzeće, ima mnogo više šanse da se pojave pravi partneri.
Vreme brzo teče. Neke ću preskočiti. Pozdravljam ugovorne obaveze i raskid ugovora po ovom zakonu. Zašto? Upravo je najveći problem kojeg smo mi imali na Odboru za privatizaciju, pa smo čak zakazali tematsku sednicu sa jednom temom - ugovori. Imali smo četiri tipa ugovora od početka privatizacije do današnjeg dana i svi problemi su nastajali upravo zbog nepreciznosti ugovora.
Ovakav način je jedan, a drugi vid problema je da je raskid ugovora išao preko Trgovinskog suda, i pored naših molbi i kukanja, da uzimaju preferencijalno takve slučajeve, gde je u pitanju raskid ugovora, da se ne bi u međuvremenu rastakala imovina preduzeća, naši trgovinski sudovi bili su veoma spori. Nažalost, od tri stuba našeg društva, sudstvo je, mogu to odgovorno da kažem, onaj segment društva koji je najmanje restruktuiran i najmanje efikasan. To se odrazilo i na proces privatizacije.
Sa ovim rešenjem, da su ugovorom precizirani raskidni uslovi i da se ugovor raskida po ovom ugovoru, biće mnogo efikasnije i neće biti onog intermedija, kad nastaje bezvlašće u firmi, kad se ne zna kakva je struktura vlasništva, vlasništvo prelazi u Akcijski fond. To je možda načet model, jer ako kod neuspele prodaje, odnosno kod nesavesnog kupca raskinemo ugovor i njegovu imovinu prebacimo u Akcijski fond, vršimo podržavljenje.
Kamo sreće da smo 2001. godine kompletnu društvenu imovinu podržavili, sačuvali bi je od rastakanja. Pošto bismo imali titulara koji bi postavljao menadžment, ne bismo imali ovo što je menadžment u društvenim preduzećima radio samo u svoju korist.
Zadržava se radničko akcionarstvo, jer onih 30% vlasništva ostaje, ne dira se. Prema tome, to kao model pozdravljam. Kažem, kamo sreće da smo se i ranije organizovali na taj način.
Imamo takvih iskustava za samo ovu prethodnu godinu rada u Odboru za privatizaciju da bismo mogli danima da pričamo o problemima. Još samo jedna stvar, pošto mi se bliži kraj, nivo prihoda, vrši se tipična zamena teza ovde i rezultat ovog ministarstva, odnosno ove vlade se meri sredstvima ubranim iz procesa privatizacije u 2003. i 2004. godini.
Nažalost, to nije uspeh one vlade, jer ona vlada je prodavala bez strategije, ono što se moglo prodati, što je najprofitabilnije, uspeh privatizacije u 2003. godini meren novcem je samo zbog prodaje atraktivne Duvanske industrije, zbog prodaje tržišta duvana, koje je u Srbiji na nivou od 1.200.000.000 dolara.
Za dve godine čisti ostatak dohotka vraća ono što su dali kod kupovine.
Prema tome, to nije uspeh, to je pomanjkanje strategije, jer u normalnim državama se pravi nacionalna strategija privatizacije.
Pre dve godine sam u ovom parlamentu pričao o slučaju ljubljanskog "Leka", koji je 1989. godine vrednovan na 20 miliona dolara, a pre dve godine je prodat za milijardu dolara. Mi smo najprofitabilnija preduzeća u startu prodali za nikakve novce.
"Zdravlje" u Leskovcu je prodato za 3,5 miliona evra, a pre nedelju dana smo imali aukciju za zemljište za benzinsku pumpu pored koridora 10 i znate li koja je vrednost dostignuta na aukciji - 210 miliona, skoro tri miliona evra.
Jedna strateška farmaceutska firma je prodata za 3,5 miliona. Neko će mi reći - jeste, ali investicije. Jeste, investicije su, dokumentovaću vam, sve izvučene iz tekućeg dohotka, kao i socijalni program.
Prema tome, ovaj zakon će poslanička grupa SPO-NS podržati, kao što reče novinar "Danasa" u svom napisu, "kao popravljanje cipela koje žuljaju", a ne kao dobar zakon.
Nažalost, mora se završiti proces privatizacije, pa i ovako.

Reč ima ovlašćeni predstavnik DSS narodni poslanik Radmilo Milošević.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo ovde tri izmene i dopune zakona, koje su, u stvari, iznuđene.
Za ovaj zakon, usvojen 2001. godine, i DSS je glasala. Bio sam zdušno za taj zakon. Mislim da je model dobar, ali učesnici u privatizaciji za ove tri godine nisu se ponašali baš najbolje i zato smo morali da izvršimo dopune i izmene.
Ne bih se složio ni sa prethodnim govornikom - profesorom da nije usvojeno mnogo primedbi koje smo mi na Odboru za privatizaciju govorili.
U suštini, sve te primedbe su usvojene kroz ovaj stav da Agencija raskida ugovor, a ne sud. Sve one primedbe koje mi imamo tamo, i raspravljamo o nekih preko 100 preduzeća, bile bi rešene da je ovako bilo predviđeno u prvobitnom zakonu.
Ono što je izuzetno bitno, to je da je u izmeni Zakona o privatizaciji taksativno navedeno zbog čega će se ugovor raskinuti, tako da neće biti mnogo dilema ni kod kupca, ni kod Agencije kada bude predlagala raskid ugovora.
Primedba da će kupce oterati ovakav stav i da neće kupovati zato što će Agencija raskidati ugovor ne stoji, jer Agencija raskida ugovor, ali ne oduzima pravo kupcu da na sudu dokaže da Agencija nije postupila po ovom zakonu i da je on ispunio sve stavke koje su u zakonu.
Imenuje se zastupnik kapitala koji će upravljati firmom, ako se kupac bude žalio, do konačnog rešenja suda. Ovim načinom mi ćemo izbeći to što se događa, pošto parkiram kola u Masarikovoj, nema dana da nema tamo radnika ispred Trgovinskog suda koji demonstriraju i vrše pritisak na sud da se što pre okonča proces. Radnici ne traže u tom sudskom procesu da oni dobiju, nego traže da se reši.
Jednostavno, ima preduzeća, kao što je "Venčac" iz Aranđelovca, koji devet meseci ne radi, a pre privatizacije je radio skoro bez gubitaka i sa nekih 500 maraka prosečnom platom.
Znači, ovim zakonom ćemo izbeći sve to, nećemo imati radnike na ulici i sačuvaćemo ta privatizovana preduzeća. Mislim da će ovaj stav zakona samo uozbiljiti kupce, da neozbiljni kupci koji su kupovali na desetak preduzeća u Srbiji odustanu od takvog načina dalje kupovine.
U ovom zakonu je još jedna novina, koja je izuzetno dobra i koja daje mogućnost korektnom kupcu, koji možda u startu nije predvideo sve okolnosti i koji je, kada je ušao u posed firme, video da ne može da ispuni sve one stavke koje su predviđene ugovorom i zakonom, da pre nego što počnu štrajkovi, pre nego što preduzeće bude propalo, nađe nekoga kome bi ustupio i ugovor i preduzeće, koji može nastaviti da radi. To će se, naravno, odnositi samo na korektne kupce, koji će na vreme videti da neće moći da urade ono što je predviđeno ugovorom.
Što se tiče primedbe gospodina Vlahovića da je prošle godine zastala privatizacija, ona nije zastala samo zbog nesposobnosti Vlade, nego i sami znamo, naravno tu nije kriv gospodin Vlahović, da su u prve dve godine prodata najbolja preduzeća i da su ostala ona preduzeća koja nisu interesantna za kupce.
To su preduzeća koja nazivamo srednja i velika preduzeća, sa preko 1.500 do 3.000 radnika, sa viškom zaposlenih, i kao takva nisu interesantna za kupce. Zato je u ovom zakonu predviđeno restrukturiranje tih preduzeća.
To je jedna stvar koja će sigurno poboljšati privatizaciju i ubrzati je, jer samim otpustom dugova prema državi i radom na socijalnom programu ta preduzeća će sigurno biti atraktivna za kupce.
Ono što mi moramo da uradimo sa tim preduzećima sigurno je pozitivno, jer preduzeće "Šamot", koje je isto iz Aranđelovca, još nije došlo do restrukturiranja, ali kreće ka tom putu. Već se javljaju neki kupci.
Neki Česi već sutra dolaze u Aranđelovac da vide. Jednostavno, sigurno će to preduzeće neko kupiti, jer ono ima tržište na ovom našem prostoru i u metalurgiji i u našoj energetici.
Još jedna stvar je bitna u ovim izmenama Zakona o privatizaciji, gde se predviđaju i kaznene mere za nesolidne kupce. Ne bih više o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, rekao bih nešto o Akcijskom fondu.
Tu isto ima primedbi da država hoće na osnovu svog udela u tim preduzećima, koja su privatizovana najčešće po starom Zakonu o svojinskoj transformaciji, da uzme upravljanje i da do ramena uđe u ta preduzeća.
Nije to cilj ni Ministarstva, ni Akcijskog fonda, niti Vlade, ali znamo da u prethodnom periodu akcije sitnih akcionara i paketi u Akcijskom fondu nisu mogli da se prodaju zbog toga što direktori nisu hteli da daju prospekt. Jednostavno su blokirali dalju prodaju tih preduzeća.
Ono što je karakteristično za ta preduzeća koja su prodata po starom zakonu, da tamo i skupštine akcionara i upravni odbori nisu po volji tih sitnih akcionara, jer je menadžment napravio za sebe i upravne odbore i skupštine. Bez obzira koliko ta preduzeća loše stajala, menadžment se bori da ostane što duže tu, jer uvek ima mogućnosti, naravno, ne mislim na sve, ali uvek ima mogućnosti da se od tog ničijeg kapitala nešto uzme i pretoči u privatni kapital.
Mislim da, što je ovim izmenama zakona predviđeno, Akcijski fond ima pravo da kontroliše preduzeća u kojima ima 41 posto, a možda i više, kapitala.
To neće usporiti prodaju tih preduzeća, jer kontrolom samom i samim tim da će morati menadžment da traži saglasnost od Agencije i oni će krenuti u privatizaciju, u iznošenje svojih akcija na berzu, i brže ćemo se osloboditi akcija iz Akcijskog fonda.
Ono što je rečeno ovde, Zakon o hartijama od vrednosti trebalo bi da se menja, a mislim da je to rekao gospodin Vlahović. Naravno, iz poslednjeg preuzimanja "Knjaz Miloša" videli smo da taj zakon ima svojih nedostataka, verovatno će ići novi zakon.
U ovom trenutku je bitno da se izvrše ove izmene da bi paketi koji se nalaze u Akcijskom fondu, Penzionom fondu, mogli da idu na berzu i da mogu da se prodaju preko tendera.
Mi znamo da je samo primenom Zakona o hartijama od vrednosti, koji je sa savezne države prenet na Republiku, da je nama berza stala od septembra 2003. godine i da nije radila do avgusta 2004. godine.
Ako bismo sada čekali da se Zakon o hartijama od vrednosti komplet promeni, da bi bio stavljen i investicioni fond i tako dalje, mislim da bi nas to isto zadržalo još jedno godinu dana, pa tako bi nam se privatizacija odužila. Mislim da će ove izmene i dopune zakona o privatizaciji, Akcijskom fondu i hartijama od vrednosti doprineti da privatizacija bude brža, a i da će biti časnija.

Zahvaljujem. Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne)
Obaveštavam vas da su saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: SPS, DS, G-17 plus, SRS i DSS.
Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Dajem reč narodnom poslaniku Živoradu Smiljaniću iz poslaničke grupe SPS, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Knežević iz DS.

Poštovani poslanici, poštovani ministre, kada je predsednik Koštunica izabran za predsednika Vlade, njegov govor sam posebno pratio, a posebno onaj deo koji se odnosio na privatizaciju. On je tada doslovno rekao, kada je u pitanju privatizaciju ona mora da bude pravedna, mora da bude u korist malih akcionara i u korist države.
Nažalost, DOS-ov Zakon o privatizaciji niti je u korist malih akcionara, niti je u korist države. On je, nažalost, bio u korist pre svega tajkuna koji su kupovali i u korist onih koji su ona najkvalitetnija preduzeća prodali uz dobre provizije, i to će vreme pokazati i dokazati da su se mnogi, kako reče jedan poslanik, u toj privatizaciji dobro ovajdili.
Zašto Zakon o privatizaciji ovakav, gde 30% deonica pripada radnicima ne valja, a 70% država prodaje, a 90% privatizacije je bilo transparentno, providno ili namešteno.
Danas ako hoćete da poništite i da ugovorne obaveze pogledate, u 90% slučajeva možete ih poništiti jer rezultat loše privatizacije je armija ljudi koja je ostala bez posla.
Znači, da je dobra privatizacija i da je bila dokapitalizacija, kako su Slovenci uradili, ne bi radnici ostajali bez posla.
Nažalost, ovaj zakon je DOS-ova vlada, a koji su pravili eksperti, a mi znamo da od tih eksperata u Vladi od 23, 19 nikada nije imalo radnu knjižicu, a to je Velja Ilić jednom lepo dokumentovao i rekao, znači, ti eksperti su izmislili jedan zakon kojim je ozakonjena pljačka društvene imovine, i praktično milioni i milijarde su prelili u privatne džepove.
Evo samo jednog primera, iznosio sam ga više puta, ali neću da se vraćam na to, kod nas je "Delta" kupila "Podunavlje" za 400.000 maraka. Odmah je "Delta" prodala 50 radnji, a sticajem okolnosti pivarski radnici su imali dobre deonice i 50 radnji je prodato za 1.700.000 evra. Ostala mu je robna kuća džabe i magacinski prostor. Ako bi ovaj zakon se pošteno primenjivao, onda od zajedničke imovine koju je "Delta" prodala jedna trećina pripada tim radnicima. Od 1.700.000 evra trebalo je da 500.000 dobiju radnici. Radnici nisu ništa dobili.
Voleo bih da mi neko dokaže da u jednoj firmi, gde je 30% pripalo radnicima po ovom zakonu, šta su dobili. Samo u onim preduzećima koja su se privatizovala po našem zakonu radnici su se obogatili, po onom našem zakonu socijalističkom, deoničarskom. Po ovom, tom delu od 30% odmah posle pola godine mahinacijom u računovodstvu je smanjena vrednost, prepolovljene deonice i praktično nisu dobili ništa. Ne želim dalje o tome da pričam i da gubim vreme.
Postoji drugi problem koji je sada predmet privatizacije u Vojvodini. To je prodaja kombinata i društvene zemlje. Mi imamo sada situaciju u Vojvodini da se prodaju kombinati, a da nismo izvršili identifikaciju zemlje. Kupuju ljudi gde se ne zna šta je društvena, a šta je državna zemlja. Predmet prodaje je samo društvena zemlja, a ona je u mnogim kombinatima veća od 50%.
Danas kada prodajemo zemlju, mi smo imali, nedavno sam bio u Baču, i ministar je bio, kada mu je jedan rekao da je "Sokolac" kupio mađarski državljanin, ono biserno ostrvo u Bečeju, i kupio je neki Arapin. A šta su uradili Mađari: kada je 70% obradive zemlje kupljeno od strane Austrijanaca, oni su doneli zakon da zabranjuju dalje prodaju zemlje.
Šta su Rumuni uradili? Kada je bila ova navala, demokratija, rasprodaja zemlje, Italijani su kupovali po 300 evra hektar u Rumuniji. Sada kada su ušli Evropsku zajednicu, ta ista zemlja vredi 6.000 evra. "Matijević" koju god je kupio zadrugu – uništio je, sve je radnike otpustio i zadržao je zemlju koju će preprodavati, a ostalo je sve preprodao.
Mi to tražimo, i od ministra, a u stvari podrška SPS će biti uslovljena da društvenu zemlju pretvorimo u državnu i da ne dozvolimo više da prodajemo ni domaćim tajkunima, a ni strancima.
Mi smo tu zemlju koju danas prodajemo pozajmili od svojih potomaka, nemamo pravo da im prodamo, nemamo pravo da naši potomci budu kmetovi kod novih feudalaca, jer će Vojvodinu kupiti tri tajkuna i mi ćemo imati situaciju da imamo ponovo feudalce.
Moramo zemlju da zaštitimo, jer ako su Slovenci imali hrabrosti da 1991. godine donesu taj zakon, nije im Evropska unija ništa zamerila. Prema tome, molim ministra da ovo bude uslov i da taj zakon, a jeste da mora početi od poljoprivrede, a to je vezano za privatizaciju, da se obustavi prodaja kombinata, gde uopšte nije razdvojena državna i društvena zemlja.
Drugo, kakva je razlika između državne i društvene. Državna se ne može prodavati, a društvena može. Zemlja u Vojvodini je nacionalno blago. Na kraju, ta Vojvodina, koja je 50 godina bila praktično žitnica bivše Jugoslavije i socijalni mir čuvala, 50 godina u onoj velikoj Jugoslaviji, u 10 godina bar nas je prehranila i sačuvala da ne pomremo od gladi, kada smo bili izloženi. Prema tome, to je jedan od razloga zbog kog moramo tu zemlju zaštititi i molim ministra da se o tome izjasni.
Na kraju, želim da kažem da se svi trudimo da što pre završimo privatizaciju. Ovaj model privatizacije, kada se završi, i stečaj, imaćemo milion ljudi na ulici bez posla.
Sticajem okolnosti sam treći put predsednik opštine Apatin. Od svih poslova najteži mi je da razgovaram sa ljudima, građanima koji traže posao. Ljudi su gladni. Ljudi su ogorčeni. Ljudi ne vide nikakvu perspektivu. Bez obzira na to što pričamo o porastu proizvodnje, zapošljavanje je nikakvo. Katastrofa je među ljudima. Ljudi su nezadovoljni i verujte mi udruživanje malih akcionara, koje se masovno dešava svuda u Srbiji, upamtite, biće najveći pokret: to će biti najveća radnička klasa.
To će biti najjača partija za četiri godine, jer će biti preko dva miliona ljudi u malim akcionarima, jer jedino tu vide mogućnost, kada dobiju status pravnog lica, da mogu da tuže tajkune i da pokušaju nešto da povrate.
Na kraju da vam kažem - u Srbiji, ministre, sada je najpopularnija pesma i najbliža radničkoj klasi: "Ustajte prezreni na svetu, vi sužnji koje mori glad". Stvarno ljude mori glad i onaj ko ima kontakt sa ljudima, a s njima razgovaram i kao lekar i kao predsednik opštine, zna da su ljudi gladni, očajni, nezadovoljni.
Mentalitet srpski nije kao mađarski. Ako se digne kuka i motika, i po tajkunima i po onima koji su im to omogućili, verujem da mnogi neće imati vremena da pobegnu iz ove zemlje.

Zahvaljujem. Izvinjavam se kolegi Novakoviću zbog male promene u redosledu. Zamolio bih ga da sada uzme reč, a potom neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić.