Da li se još neko javlja za reč od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa? (Ne)
Zaključujem načelni pretres. Saglasno članu 136. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Odbor za finansije i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Poslanička grupa SRS traži amandmanom da se briše član 1. ovog predloga zakona, ali prvo moram da vam kažem da nas je malopre dezinformisao poslednji predsednik poslaničke grupe G-17 plus. On je rekao da se radi o zakonu o izmenama i dopunama. To nije naziv zakona. Vi niste udahnuli na vreme da pročitate, to je zakon o regulisanju odnosa Republike Srbije i banaka u stečaju. One su već četiri godine u stečaju. Vidite, termini se ne slažu - po osnovu preuzetih inostranih kredita odnosno zajmova.
Da bi građani Srbije shvatili o čemu se radi, radi se o tome da je neko kukuriknuo da je napravio sporazum, da je otpisano 66,6% nečega što ne postoji. To su neke kamate i neka potraživanja koja su zastarela. Ali, to je bilo pokriće da se ugase četiri banke i da se u tom gašenju i tim bankama pridodaju još verovatno dvadesetak banaka, i tako da se formira na tržištu prostor da uđu ove banke, navodno iz inostranstva. Međutim, to su gotovo sve banke formirane kapitalom iz Republike Srbije.
Kada je ta operacija rađena, niko nije rekao, a to je G17 plus, odnosno Labus i Mlađan Dinkić, da postoji bilo kakva obaveza tih banaka u stečaju prema državi.
Sada, sa zakašnjenjem od nekoliko godina, javlja se ovaj zakon kojim se, praktično, u toku postupku stečaja koji je otvoren nad bankama menja status stečajnih poverilaca.
Vi imate tu ustavni problem, doduše i mentalni i logički. Sada onaj poverilac, koji čeka na svoje potraživanje da ga naplati u stečajnom postupku, biće izopšten, iz onog prostog razloga što se na bazi ovog običnog papira menja karakter potraživanja, odnosno Republika Srbija postaje poverilac banaka u stečaju, pa samim tim i postaje poverilac za onu imovinu gde su krajnji korisnici bili naša preduzeća.
Nedostatak ovog predloga zakona je u tome što se ne zna iznos, što se ne zna koje su obaveze Republike Srbije, prema kom investicionom fondu ili grupaciji banaka iz inostranstva, što se ne zna kolika je obaveza koje banke od ovih u stečaju, što se ne zna ko su krajnji korisnici tog kredita bili, koja privredna društva: RTB Bor, rudnici, "Zastava" i ova druga preduzeća, da bismo znali šta to država dobija.
Na ovaj način država kaže - praktično mi sada zaustavljamo stečajni postupak kod ovih preduzeća, jer je država postala vlasnik svega onoga što je bilo potraživanje ovih banaka prema privredi.
Praktično, ovde imamo kombinaciju tri originalne laži, da se ne bi videla istina da su ugašene banke, da bi se sakrili podaci o tome koliko para postoji u inostranstvu.
S pravom autor one knjige, "Demokratska pljačka Srbije", postavlja pitanje: "Gde su pare?"
Ovde ste imali prilike da čujete citate. Eliot Nes, zvani Mlađan Dinkić, otišao je da zavodi red, pa na Kipru nije uspeo da zavede red, ali uspeo da uzme 20 metara dugačkog sanduka sa materijalima, da skine nalog 1054, kako bi se izbegli podaci o potraživanjima i plasmanima Beogradske banke, što preko of-šor firmi, što na drugi način, koje stoje u inostranstvu.
Onda se ovde prave velikodušni, kao, otpisali su nešto što ne postoji, neko potraživanje nekih tamo klubova koji su ih finansirali da dođu na vlast.
Gde su četiri milijarde, s pravom postavlja to pitanje i autor ove knjige, s pravom to pitanje postavljaju i svi oni, postavlja ga i Velimir Ilić. Njegova izjava glasi: "Ne znam, po ovlašćenju i sa punomoćjem Vlade Republike Srbije vršio sam istragu. Bilo je 1.600.000.000, što je moglo da se povuče jednim potpisom, i to nije urađeno."
Te pare nam se vraćaju preko Evroaksis banke, "Malog kolektiva", onih vaših egzotičnih ostrva. Za to ne treba da budete eksperti. Vi se hvalite da ste eksperti.
To što radite je kriminal. Zato vam je stalo do tih potraživanja države kod banaka u stečaju. Kako vi ovde kažete, a neću da vam čitam član 1, on je neprimenljiv, i kaže: "Po tom osnovu je Republika Srbija stekla potraživanje", a osnova nema nigde, niste ni naveli koji je osnov.
Na taj način vaša ekspozitura, koja se zove Agencija za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, postaje nominalni vlasnik, a ne država.
Vidite, u onom Zakonu o Akcijskom fondu vi ste primenili jedno rešenje, pa ste tamo rekli da se otpisuju potraživanja, a ovde niste otpisali potraživanje nego ste ga zadržali.
Ovo je legalizovana pljačka, legalizovani kriminal u režiji G17 plus, koja treba da se spasi od krivične odgovornosti. Seti te se i sami da je Mlađan Dinkić tražio neke pare na Kipru, a našao je svog rođaka.

Reč ima poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine predsedavajući, ako u toku mog govora, kao što se desilo za vreme govora gospodina Krasića, budem čula da neko od verovatno pripitih poslanika iz većine u ovoj skupštini zvižduće na bilo koji način, lično ću da priđem i da mu iščupam bar jedno uvo.
Što se tiče ovog zakona i svega onoga o čemu je danas u višečasovnoj diskusiji govorio gospodin Aleksandar Vučić, moram da vas podsetim, dame i gospodo poslanici, a vi ste svi svedoci toga, pre svega, gospoda iz DSS, koji danas na sve moguće načine trpe, u političkom smislu, u finansijskom i svakom drugom, šamaranje od strane Mlađana Dinkića, koji je ministar finansija, da su i oni tada želeli javnosti, kao nekakvu odstupnicu za opoziciono delovanje, da pokažu da se i te kako solidarišu sa hiljadama onih iz četiri srpske banke koje je jednog dana Mlađan Dinkić odlučio da zatvori.
Danas se ovde ne postavlja pitanje za članove grupacije G17 plus, čiji je Dinkić "ekspert" i ministar - zašto ga oni brane, zašto se trude da opravdaju svaki njegov postupak, nego za samog premijera Vojislava Koštunicu, koga smo mi sa ove govornice upozoravali na dan izbora Mlađana Dinkića za ministra finansija, da to ne čini.
Bilo bi za građane Srbije prihvatljivo da kažu - evo, Skupština je donela jedan od sto pedeset i ne znam koliko zakona u novom sazivu, a da ovaj zakon omogućava da se tih nekoliko hiljada ljudi iz banaka, koje je Dinkić otpustio, vrati na posao.
Mi danas imamo sasvim obrnutu situaciju. Imamo situaciju da im se više ne zna broj, ni u Kragujevcu, u kome je 40.000 ljudi nezaposleno, ne zna se koliko je stranih banaka koje, navodno, posluju kao domaće, a lihvarskim kamatama svu štednju koju kupe od građana i kroz naročito potrošačke kredite, na koje su građani prinuđeni da idu zbog nemaštine i bede, kroz ogromne kamate koje se uzimaju od strane građana Srbije, poslovanjem tih banaka, vrši nova pljačka ionako potpuno ispražnjenih džepova građana Srbije.
O čemu mi onda ovde pričamo? Koja je to velikodušnost sada ministra finansija i države Srbije, pa će da izvrši otpis dugova te četiri banke koje je trebalo da uđu ne u stečaj, nego u proces sanacije, u njihovo ozdravljenje, da mogu da rade i plasiraju u domaću privredu, koja danas uopšte ne funkcioniše. Nasuprot tome, vi govorite o studiji izvodljivosti i o procesu stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji.
Moram da vas podsetim, naročito vas, dame i gospodo, iz ove potpuno destruktivne većine danas u Skupštini Srbije, da se u tom izveštaju Evropske komisije, do čijeg mišljenja vam je i te kako stalo, spominje i slučaj četiri srpske banke, i nešto što oni nikako neće da vam dozvole i neće da vas prime, iako se trudio gospodin Albijanić da nam predstavi kako je Evropa ispred, pa samo što nije oberučke prihvatila da i on kao takav primerak i svi ostali odu tamo.
Neće da vas prime, jer oni strogo sankcionišu nešto u čemu je Mlađan Dinkić ekspert, a to je pranje novca, pranje novca preko Kipra, pranje novca preko banaka koje lično kontroliše Mlađan Dinkić, sa svojom kumovsko-mafijaškom bratijom, pranje novca građana Srbije i pljačka koju on sada radi preko banaka, stranih banaka koje kontroliše u našoj zemlji. Bilo bi dobro da nam bilo ko od vas kaže i nekome od građana Srbije objasni kako je moguće da sa ove skupštinske govornice u lice lažete ljude kada im govorite da su te banke velikodušne, da daju odlične i povoljne kredite, kada znate da to nije tačno, kada znate da se na taj način dodatno ljudi pljačkaju i kada znate i svesni ste toga da branite čoveka koji danas predstavlja najveće zlo. On kontroliše ne samo novčane tokove, nego sve vas, disciplinuje vas načinom na kojim vam se obraća, i preko svojih obraćanja na konferenciji za novinare u Vladi Srbije, preko svojih medijskih nastupa. Onda nam se podmeće neka priča i bajni ekspertski potezi i G17 i Mlađana Dinkića, koji će državu da izvuku iz krize. Pre svega bih želela uz odbranu ovog amandmana i brisanje člana 1, koji je podneo u ime poslaničke grupe gospodin Zoran Krasić, da poručim vama, gospodo, koji ste iz stranke aktuelnog premijera Vojislava Koštunice, da se prizovete, ako je to još uvek moguće, pameti i da se potrudite da se, ukoliko je moguće što pre, ako želite dobro ovoj državi i ovom narodu, otarasite nekoga kao što je grupacija G17, a pare svega Mlađan Dinkić.
Jer, verujem da i mnogo ljudi koji sede u poslaničkoj grupi G17 plus ne opravdavaju ovakve poteze ogoljenog kriminala i čoveka koji danas na najperfidniji način personifikuje kriminal u ovoj zemlji, a to je, nažalost, ministar finansija u Srbiji Mlađan Dinkić.

Da li se još neko javlja za reč? Narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, ova priča oko domaćih banaka započela je negde krajem 2001, početkom 2002. godine. Ona se u stvari razvijala u dva pravca. Prvi je pranje novca, odnosno sklanjanje novca koji nije mogao, zbog spoljnog zida sankcija, zbog NATO agresije, zbog ekonomskih sankcija UN, da bude u legalnim tokovima. Najveći deo tog poslovanja obavljala je Beobanka.
Dolaskom DOS-a na vlast i nasilničkim preuzimanjem Narodne banke nekome je palo na pamet, a taj neko se zove Mlađan Dinkić, da taj novac sliva u privatne džepove, svoje i svojih poslovnih partnera. Čitava ova priča, prvi deo priče oko naših banaka koje su u stečaju, likvidaciji, bio je isključivo zbog toga.
Drugi deo priče je u stvari nastavak pljačke državnih ili društvenih banaka, nazovite ih kako god hoćete, a pljačka se odvijala na sledeći način. Ostalo je na hiljade kvadratnih metara poslovnog prostora u najekskluzivnijim delovima gradova. Gde god su te banke imale svoje ekspoziture i filijale, one su se nalazile u centru grada. Poslovni prostor je koštao preko hiljadu i po, dve, tri, a u Beogradu verovatno i više hiljada evra.
Taj poslovni prostor preuzimaju nove banke, koje su bliske tadašnjem guverneru, a sadašnjem ministru finansija. Da zlo bude veće i da ima stvari koje im idu i na ruku jeste odluka zemalja EU da sa nacionalnih valuta pređu na jednu jedinstvenu valutu, na evro. Poklapa se otprilike i vreme gašenja domaćih banaka, državnih banaka, sa tim prelaskom nacionalnih valuta u evro, tako da su neke banke, koje su se odjednom pojavile na našem tržištu, akumulirale kapital od preko osam milijardi maraka.
Prvobitne procene Mlađana Dinkića, i svih ostalih koji su bili u toj igri, jeste bilo da je u pitanju četiri milijarde, sada se ispostavilo da je osam milijardi. Taj novac uopšte više ne može da kontroliše Narodna banka, ne može više da kontroliše država, dobrim delom je već iznet ili se ono malo što je ostalo koristi kao pokriće za davanje kamate.
Novac po viđenju, devizna sredstva po viđenju ili oročena kod banaka imaju kamatu 1,5 do 2%, i to možete da proverite, i baš su u pitanju ove banke koje je Aleksandar Vučić nabrojao. A plasman tog novca našim građanima nije po evropskim kamatama, koje se kreću od pet do 5,5% na godišnjem nivou, nego u najmanju ruku 16 do 18%.
I te iste banke, da im ne bi bilo malo, taj isti dinarski kredit koji daju sa deviznim pokrićem vezuju za evro, pa mu zaračunavaju plus skok evra koji, morate da priznate, postoji, pa vezuju još i za rast cena na malo, za razne kamate, bankarske, zatezne itd.
Tako da tim istim novcem, koji su na određen način nepošteno stekle, pljačkaju građane Srbije. Postavlja se pitanje da li bi to uopšte i bilo moguće da nije jedne takve paklene mašine koja je u stanju da smisli jednu takvu prevaru, oličene u jednoj šifriranoj stranci kao što je G17.

Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, a potom ćete vi koleginice Vjerice.

Poštovani narodni poslanici, očekivao sam ovu raspravu i ministra finansija da ga pogledam ovde u ovom odstojanju od govornice, ali je pobegao, jer sam jedan od 9.000 radnika koje su usrećili Dinkić i Labus januara meseca 2002. godine.
Ta njihova takozvana reforma ili početak reforme bankarskog sistema, sa uništavanjem četiri najveće banke u Srbiji, sa tradicijom i ogromnim ugledom, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, smišljeno da bi se otvorio prostor bankama koje su počele da se otvaraju, od stečaja tih banaka do današnjeg dana.
Ali, imao sam konkretna pitanja ministru da postavim. U to vreme on je bio član Upravnog odbora Agencije za sanaciju i stečaj banaka, a Labus, aktuelni potpredsednik Republičke Vlade, bio je predsednik Upravnog odbora. Ta pitanja su: kako su sprovodili postupak navodne sanacije ove četiri banke od juna meseca do kraja 2001. godine; ko je doneo odluku preko noći da se ove četiri banke likvidiraju?
Pošto sam radio u Jugobanci Kraljevo, bio sam uključen u ceo postupak navodne sanacije ove četiri velike banke i tu prevaru koju su prvo prema radnicima tih banaka učinili sa navodnim programom o sanaciji tih banaka, do tajnog dogovora ili sprovođenja programa koji su dobili da izvrše na pregovorima u Parizu. Ti pregovori u Parizu o navodnom otpisu 66% dugova banaka iz Srbije u suštini su velika obmana i prevara, a i velika pljačka građana Srbije i države Srbije.
Hteo sam konkretno pitanje ministru da postavim: zašto su dolarski krediti, to je bila većina kredita u tim pregovorima koje su vodili, pretvoreni u kredite u evrima? Sama ta činjenica je koštala u tom momentu 300 miliona evra. Da li su gospoda Labus i Dinkić imali tu koristi, samo tom činjenicom, pretvaranjem dolarskih kredita u evre?
Šta se posle događalo, od otvaranja stečajnog postupka za ove četiri banke. Normalno, Kljajević kao predsednik Trgovinskog suda, tada Privrednog suda, sada Trgovinskog suda Beograd, sa stečajnim sudijama, do današnjeg dana nije uradio ništa u pogledu stečaja i likvidacije tih banaka.
Nažalost, radnici iz ovih banaka nisu mogli da dobiju – i pored ogromne imovine u pogledu novca i u pogledu pokretnih stvari, a da ne govorim o ogromnim nepokretnostima, dakle, sa ogromnom vrednošću u najelitnijim delovima gradova Srbije –ni decembarske plate iz 2001. godine, a radnici koji su navodno po programu o sanaciji otišli u penziju nisu dobili do današnjeg dana otpremnine.
Isto bih postavio pitanje ministru Dinkiću, koga nema ovde, šta je sa novcem koji je bio blokiran od početka sankcija u Agenciji Jugobanke u Njujorku, radi se o 120 miliona dolara; šta je sa novcem iz Veksim banke iz Moskve, koja je bila pravni prethodnik ove čuvene banke Lazarevića i Hamovića, u čijem poslovanju učestvuju i Dinkić i Labus, gde je bilo najmanje 20 miliona dolara kada je ta banka osnovana od Jugobanke Beograd; šta je sa 20 miliona dolara, kada je trebalo da se osnuje jugoslovensko-engleska banka u Londonu, nije osnovana zbog sankcija, ali su sredstva negde otišla.
Ko je uzeo sav ovaj novac?
Šta je sada sa ovim zakonom, kada se predlaže preuzimanje dugova, navodno ovih banaka u stečaju i likvidaciji, od strane države, da li će za kredite koji su odobravani ili uzeti u inostranstvu za Trepču, "Feronikl" na Kosovu i druga preduzeća Srbija plaćati dugove?
Ministar finansija je rekao da se oko jedna milijarda kredita odnosi na Kosovo i Metohiju.
Na Kosovu i Metohiji se vrši privatizacija, odnosno otuđenje državne imovine. Država, Vlada i ministar ne preduzimaju ništa da zaštite državnu imovinu, bar zbog ovih obaveza koje su preuzeli u ime države.

Vreme, gospodine Četroviću.

Izvinjavam se, ne javljam se često, ali ću završiti jednom mudrom izrekom Vladimira Bulatovića Viba: "Novim bogatašima malo je pet čula. Oni imaju čulo primanja, čulo sopstvenog imanja, čulo rabljenja, čulo grabljenja i čulo za rasulo". Hvala.