Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre Ivana Dulić-Marković, kao član Odbora za poljoprivredu, negde krajem 2004. godine na jednom od tih odbora nam je rečeno da će Ministarstvo poljoprivrede predložiti u 2005. godini oko 25 zakona.
Mi, članovi Odbora iz SRS, bili smo skeptici, da bismo, negde, polovinom januara 2005. godine, ipak, od pomoćnika ministra dobili uveravanje da će Ministarstvo predložiti 14 zakona o poljoprivredi i nadam se da će 15. biti zakon o zadrugarstvu.
Predlagač u obrazloženju navodi tri razloga za donošenje ovog zakona: da donošenje ovog zakona treba da omogući domaćim proizvođačima semena pristup međunarodnom tržištu, da obezbedi seme boljeg kvaliteta domaćim potrošačima, kao i da se izvrši usaglašavanje sa propisima Evropske unije.
Radi ostvarivanja prva dva cilja, zakon nije morao ni biti donet, pošto je domaće seme prisutno na međunarodnom tržištu, a domaći potrošači imaju kvalitetno seme, što dokazuje činjenica da u konkurenciji sa vodećim semenarskim kompanijama koje su prisutne na domaćem tržištu domaće seme izdržava konkurenciju, posebno što se tiče semena osnovnih ratarskih kultura koje i zauzimaju najveće poljoprivredne površine.
Radi ispunjenja ova dva cilja Vlada treba da preuzme druge mere, prvenstveno ekonomske, a tu bi mogla da se stavi osnovna primedba da ni ova, ni prethodna Vlada ne da nisu preduzele mere u tom cilju, nego suprotno, preduzimale su mere sa kontraefektom koje dovode do gušenja domaće semenske proizvodnje.
To se odnosi na potpuno otvaranje domaćeg tržišta za ulazak vodećih svetskih semenarskih kompanija i uvoz stranog semena, pa do uvođenja PDV, koji se plaća i na seme poljoprivrednog bilja; nestimulisanje izvoza; nerešen vlasnički status naučnih instituta, stvaraoca i oplemenjivača sorti i hibrida, poljoprivrednog bilja; nerešavanje statusa poljoprivrednih stanica, od kojih je jedna privatizovana, neke posluju kao društvena preduzeća, druga kao društvo kapitala; odugovlačenje sređivanja stanja vlasništva na poljoprivrednom zemljištu sa poljoprivrednim preduzećima; nerešavanje statusa zemljoradničkih zadruga koje koriste značajne površine poljoprivrednog zemljišta itd.
Ostaje treći cilj donošenja zakona, usaglašavanje sa propisima Evropske unije. Radi tog cilja treba podržati donošenje ovog zakona ukoliko se predloženim odredbama taj cilj postiže. Upada u oči da predlagač zakona propisuje uslove koje treba da ispuni lice da bi vršilo posao u proizvodnji, doradi i prometa semena, a ne propisuje uslove koje mora ispunjavati lice da bi se bavilo selekcijom semena i stvaranje novih sorti, što znači da svako može da se bavi ovim poslom. Predlog zakona ima nedoslednosti i nedostatke, odnosno loša predložena rešenja tako da bi zakon trebalo doneti uz poboljšanje loših rešenja, odnosno usvajanje predloženih amandmana.
Nedoslednost u zakonu se može primetiti na primeru odredbi člana 4. stav 2. gde se kaže da seme u prometu (iako se u obrazloženju zakona kaže da je osnovno seme kategorija semena namenjena prometu) pod kontrolom ministarstva, a viša kategorija semena je pod kontrolom opleminjavača, što bi trebalo da znači da nije u prometu. Dalje, za sve faze semenarske proizvodnje, odnosno svih učesnika u ovoj proizvodnji su propisani uslovi koje lice treba da ispuni osim za posao ispitivanja i utvrđivanja kvaliteta semena, gde samo kaže da je u pitanju akreditovana laboratorija, tj. važeći zakon unapred propisuje uslove za vršenje ovog posla.
Na taj način predlagač zakona hoće da monopolizuje ovaj posao, samo za određeno lice, kao i za posao izdavanja etiketa. Zakon je propustio da reguliše, da ministar poljoprivrede utvrđuje norme kvaliteta semena kao pravu semenarsku materiju. Za ovo ne bi trebalo da bude nadležno drugo ministarstvo po Zakonu o standardizaciji. U vezi sa tim, trebalo bi da se reguliše ovlašćenje ministra da za proizvodnju u određenoj godini može propisati i niže norme kvaliteta za seme određenog bilja, kao što ima ovlašćenje iz člana 4. u zadnjem stavu, pa da u nedostatku kategorije sortnog semena odobri proizvodnju i niže kategorije semena.
Realnost trenutka donošenja zakona za domaće semenarstvo je da vlasnik sorte uglavnom propisuje uslove za umnožavanje njegove sorte, a da ostali učesnici u semenarskoj proizvodnji, a misli se na proizvođača, dorađivača i prometnika (osim poslove koje je država uzela za sebe i koje sama vrši i ne angažuje drugo lice da ih vrši), zavise od aranžmana vlasnika sorte. Ovakva pozicija naučnog instituta oplemenjivača i stvaraoca sorti i hibrida poljoprivrednog bilja je rezultat njihove borbe za tržište u konkurenciji sa vodećim svetskim kompanijama.
To će dovesti da dorađivači, tražeći svoje mesto pod suncem, postaju sami održavaoci sorti, a prvenstveno stranog semena, kao zastupnici stranih kompanija na domaćem tržištu, što će dovesti do daljeg urušavanja domaćeg semenarstva. Posebno nije rešena delikatna pozicija dorađivača. Inače, delatnost dorade semena poljoprivrednog bilja nije ni predviđena važećim Zakonom o klasifikaciji delatnosti, pa je deo dorađivačkih preduzeća delatnost dorade regulisao i upisao u sudski registar kao ratarstvo, a deo kao promet na veliko.
Shodno članu 34. Predloga zakona, samo dorađivač semena odgovara za kvalitet semena, iako je samo on jedan od učesnika u ovoj proizvodnji, a u svim fazama proizvodnje semena se utiče na kvalitet semena. Ovakva odredba je posebno problematična kada dorađivač po ugovoru sa vlasnikom sorte vrši samo uslužnu doradu.
Znači, dobiće naturalno seme po nalogu vlasnika sorte, doradiće ga, drugo lice će uzeti uzorke iz partije semena, laboratorija će ispitati kvalitet uzetog uzorka i po izveštaju o kvalitetu laboratorije, dorađivač mora da deklariše seme, treće lice mora da mu izda etiketu, a samo on odgovara za kvalitet semena. Rešenje bi bilo solidarna odgovornost dorađivača i vlasnika sorte, a to bi trebalo da se reguliše ugovorom koji sklapaju vlasnik sorte i dorađivač.
Smatramo da je odredba Predloga zakona, da etiketu na vrećama semena izdaje posebna stručna organizacija, potpuno nepotrebna, a ne možemo razumeti koji je cilj ove odredbe. Ukoliko je tako i u drugim zemljama. Smatram da se tako u ovaj proizvod ugrađuje cene još jednog subjekta, a procedura izdavanja etiketa može stvarati probleme na pripremi semena za prodaju na tržištu.
Smatramo da bi trebalo imati zakon o semenu i zakon o priznavanju novostvorenih sorti poljoprivrednog i šumskog bilja. Nameće se jedno drugo pitanje, šta je sa predlogom zakona o zaštiti novostvorenih sorti poljoprivrednog i šumskog bilja koji treba da je usklađen, a kako reče jedan od kolega, sa Konvencije UPOV, a koliko mi je poznato nacrt tog zakona se nalazi u Skupštini zajednice Srbija i Crna Gora.
Bez ovog zakona ne možemo postati članovi UPOV, a time i naše članstvo u STO, odnosno Svetskoj trgovinskoj organizaciji, biti dovedeno u pitanje. U svakoj organizovanoj zemlji ovaj zakon pripremaju specijalisti za semenarstvo sa poljoprivrednih fakulteta i instituta sa ministarstvom.
Mišljenja sam da je trebalo samo prilagoditi našim uslovima zakon o semenu, koji važi u zemljama članicama Evropske unije. Treba znati da je naša nauka stvorila veliki broj sorti i hibrida. Recimo, znatno više nego nauka Italije, a da ne spominjemo neke druge zemlje. Trebalo bi da ima adekvatnu zakonsku regulativu koja će biti usklađena sa regulativom Evropske unije. Nažalost, mi smo na začelju u Evropi. Hvala.