Jeste, još uvek smo na članu 10. i amandmanu na član 10.
(Iz sale: Da čujemo nešto novo.)
Čućete. Predlogom ovog zakona i članom 10. predviđeno je vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim organizacijama.
Međutim, članom 3. je predviđena mogućnost da evidentiranje oduzete imovine mogu da vrše samo fizička lica. Javiće se problem kako će crkve i verske zajednice da evidentiraju tu imovinu, kada jednostavno zakon ne dozvoljava tu mogućnost.
Ovaj zakon o evidentiranju oduzete imovine predviđa da samo fizička lica mogu da prijave svoju imovinu koja je oduzeta na neki od načina koji su predviđeni u članu 1. ovog zakona.
Druga načelna primedba je zašto se, ako se već donosi drugi zakon koji treba da reguliše ta prava o oduzetoj imovini i načinu vraćanja, poseban zakon donosi za crkve i verske organizacije. Zbog čega se one izdvajaju u poseban korpus i zašto se njima daje veći značaj nego drugim licima, kojima je oduzeta imovina na bilo koji način koji je predviđen u članu 1. ovog zakona.
Postoje već iskustva iz nekih zemalja koje su rešile ovaj problem restitucije. Sve zemlje, koliko znam, koje su donele te zakone, imaju jedinstven zakon, bez obzira da li su u pitanju fizička ili pravna lica ili crkve ili verske organizacije.
Na primer, da saznate nešto novo, a pošto vidim da ima primedbi da se priča jedna ista priča, u Nemačkoj je formiran fond od 18 milijardi maraka za povraćaj oduzete imovine državljana i pravnih lica iz DR Nemačke, iz bivše DDR, i oni su unapred limitirali visinu sredstava sa kojima će se vršiti restitucija.
Pošli su od toga da se do iznosa od 10 hiljada maraka vraća sto posto, a da se preko iznosa od 10 hiljada maraka imovina, koja je vredna više miliona maraka, vraća procentualno umanjena, tako da za imovinu preko četiri miliona maraka vraća se samo 10 posto imovine.
Slovenci su izvršili rekompenzaciju, znači izdavanje hartija od vrednosti. Rok dospeća je 20 godina, s tim što obveznice glase na donosioca i isplaćuju se dva puta godišnje, sa godišnjom kamatom od 6 posto. Hrvati su takođe izdali obveznice na 20 godina, a Makedonci na 30 godina.
Međutim, svi oni imaju mnogo manji problem zato što je oduzimanje imovine urađeno posle 1945. godine, a i posle 1918. godine, ali 85 posto te oduzete imovine vezane za član 1. ovog zakona vezano je za Srbiju. Taj problem je mnogo manji za bivše republike koje su pripadale SFRJ, tako da je Crna Gora svojim zakonom na neki način izvršila restituciju.
Međutim, obim oduzete imovine koja je oduzeta po raznoraznim osnovama, a bilo da je u pitanju agrarna reforma, konfiskacija, eksproprijacija i ne znam koji oblik oduzimanja imovine, mnogo je manji nego u Srbiji. Sve što se odigravalo uglavnom se odigravalo u Vojvodini, na Kosovu i Metohiji i u Šumadiji i Pomoravlju. Eksproprijacije, konfiskacije najveće konfiskacije su vršene i za vreme Informbiroa, opet u Srbiji, nije rađeno u Hrvatskoj i Sloveniji.
Najveće opterećenje i najveća obaveza za vraćanje oduzete imovine leži baš na Srbiji. Ovaj zakon je baš zbog toga izuzetno važan i da li uopšte može da se izvrši na valjan način restitucija, a pogotovo što je od tada prošlo 60 godina, i uvek postoji opasnost da jedna nepravda zameni drugu nepravdu, vraćanje neke imovine ljudima koji su naslednici, potomci. Obavezu vraćanja treba da preuzmu građani, koji apsolutno nemaju veze sa onim što se odigralo pre 60 ili 50 godina.