Dame i gospodo narodni poslanici, naš kolega Rajko Baralić je rekao stav SPS-a povodom Predloga zakona o turizmu, a ja dozvoljavam sebi da kažem još nekoliko stvari za koje mislim da su važne u sadržaju ovog zakona. Najpre nekoliko sasvim načelnih stvari. Mislim da je turizam jedna od naših u prošlosti propuštenih šansi, a u budućnosti jedna od velikih razvojnih šansi i komparativnih prednosti Srbije.
Mnogo toga smo u proteklim decenijama propustili da uradimo u oblasti turizma i zato danas imamo podatke o kojima je govorila koleginica Branka Bošnjak. Zato se danas u Srbiji prihod po osnovu turizma meri samo sa 200 miliona dolara ili evra, svejedno, a druge slične, a rekao bih turističkom ponudom čak i siromašnije, zemlje svoj turistički prihod mere u desetinama milijardi dolara.
Cilj svakog zakona, a mislim i ovoga, jeste da popravi aktuelno stanje u određenoj oblasti. Meni se čini da je predlagač ovog zakona na pravom tragu, na tragu onih problema koje valja rešavati u oblasti turizma, ali na način koji će podrazumevati strategiju i integralno planiranje svih aktivnosti u toj oblasti.
Mnogo toga novog je definisano u zakonu i sa tog stanovišta ne bih mogao da kažem neke određene primedbe. Stepenasto je urađeno, onako kako bih i ja, da sam predlagač ovakvog akta, pristupio, jer mora postojati nekakva strategija razvoja turizma; zatim su urađene definicije turističkog prostora, turističke regije, turističkog mesta itd.
Sve je to logično, ali nažalost, život nas vodi u realnost i govori o tome da će jako teško biti i svakom drugom ministru iz ove oblasti da, recimo, saglasno kriterijumima iz ovog zakona i definiciji, proglasi jedno mesto kao turističko.
Uzmite, recimo, član 14. ovog zakona, pa ćete videti da je turističko mesto definisano kao organizaciona i funkcionalna celina sa formiranom turističkom ponudom, prirodnim, kulturnim, istorijskim i drugim znamenitostima značajnim za turizam, komunalnom, saobraćajnom i turističkom infrastrukturom, kao i objektima i drugim sadržajima za smeštaj i boravak turista.
Sada bi neko mogao da upita šta je tu sporno? Vidite, mnoge od ovih elemenata mi imamo i ti elementi su prisutni u stvarnosti, ali ako uzmete pojam saobraćajne i druge infrastrukture, onda ćete doći do jednog poraznog saznanja. Nažalost, svu tu turističku ponudu, svu tu dobru infrastrukturu prati jako loša saobraćajna infrastruktura, a nema turizma, nema ni domaćeg, a ni stranog gosta na bilo kom turističkom prostoru, u bilo kojoj turističkoj regiji, u bilo kom mestu, ukoliko do tih turističkih mesta, do te turističke infrastrukture moramo da idemo po putevima kakve danas imamo.
Mogao bih da govorim o svim opštinama u Srbiji, ali najbolje poznajem prilike u zapadnoj Srbiji, koja, kao što znate, ima bogatu turističku ponudu, ali su putevi do tog kraja, do Loznice, iz koje ja dolazim, takvi da je i nama koji tu moramo da putujemo muka od toga, a kamoli da će jedan turista krenuti u nekakvu turističku avanturu po ovim našim putevima. Gledam uvaženog kolegu Perića, mislim na Sretu Perića, pa se setim Sokograda i takve turističke ponude koja se nalazi u okolini opštine Ljubovija, ali doći do Sokograda je prava umetnost, jer rizikujete da vam otpadne točak, da izgubite život u saobraćaju itd.
Šta hoću da kažem? Moramo da izgradimo takvu politiku i da nateramo našeg gospodina ministra gospodina Velju Ilića da učini sve što je moguće u ovom trenutku, u maju mesecu, pred samu turističku sezonu, da se sredi ta putna mreža, bar u onoj meri u kojoj će biti moguće doći do određenih turističkih destinacija. Velja Ilić je optimista, obećao je više puteva nego što ih ima, dakle, da će uraditi u Srbiji, ali neka uradi ono što se u ovom trenutku uraditi mora, osnovne saobraćajne pravce; njih treba urediti na način da turista može zaista da doprinese ukupnom razvoju privrede.
Turistička ponuda Srbije je raznolika i ja bih rekao bogata, ali mi još uvek nismo neke osnovne stvari iz tog segmenta naučili. Skoro sam pročitao izjavu jednog stranog turiste koji je rekao sledeće: "Srbija je mnogo lepa zemlja, ali samo ono što viri iz smeća". Krenite bilo kojim putnim pravcem kroz Srbiju i videćete divlje deponije pored puteva, šume pune školjki izlupanih i bačenih automobila, groblja automobila, automobilskih guma i ko zna čega sve, upravo u prirodnim krajevima, na onim destinacijama gde đubretu nije mesto. Ne možemo se osokoliti, ohrabriti da pozovemo strane turiste ako će oni u takvim prilikama reagovati kao turista koji je nedavno bio u Srbiji i upravo to rekao.
Mora neko u ovoj zemlji da uvede pravilo da ne smemo prljati svoju sredinu, da se ne smemo ni kao ljudi, ni kao narod, ni kao građani, a pogotovu kao poslovni elementi, brukati. To je za mene prvo i osnovno: počistiti svoju kuću, turistički prostor, turističko mesto, regiju, objekat u koji ćemo da primimo goste.
Možemo se pravdati sankcijama, teškom ekonomskom situacijom, besparicom i da je turistička privreda nisko akumulativna, i to je istina, ali nema opravdanja za prljavštinu koja je na svakom koraku, a koju niko u ovoj zemlji ne pokušava da ozbiljno zbriše sa lica zemlje. Za nas je to vrlo veliki problem, iako se nekome može učiniti da ja, kada govorim ove reči, preterujem i da bez pravih razloga ukazujem da to jeste jedan od osnovnih problema sa kojima ne možemo nikako da se ponosimo.
Rekao je ministar da ovaj zakon takođe predviđa neke podsticajne mere za razvoj turizma. Ja to pozdravljam. Znam da će se mnogi ovde zapitati da li je dobro rešenje da se u okviru budžeta Ministarstva za trgovinu i turizam opredeljuju odgovarajuća sredstva u formi fonda iz koga će se podsticati razvoj turizma, ali kakvu god formu dali toj priči za mene je najvažnija upravo ta odrednica i to opredeljenje Vlade i Ministarstva da se turistička privreda pomogne, pa i na taj način, preko fonda.
Razume se da će biti utvrđeni odgovarajući kriterijumi u korišćenju tih sredstava i da će, sasvim sam u to siguran, veliki broj privrednih subjekata sa prostora naše Republike biti zainteresovan da koristi ta sredstva. Takođe sam siguran da ćemo, bar u prvom trenutku, imati nestašicu, odnosno nedovoljno sredstava za sve one koji bi želeli da ulože u unapređenje svoje turističke ponude, u unapređenje infrastrukture i ukupnog turističkog bogatstva, koje nam je na neki način tu na dohvat ruke, ali ga nedovoljno ili skoro nikako, u odnosu na potencijal, ne koristimo.
Ima nekoliko stvari koje mi nisu do kraja jasne. U definiciji pojedinih pojmova išlo se dotle da se definisalo šta je to domaća radinost, šta je to fizičko lice koje pruža usluge u oblasti smeštaja i u oblasti ishrane i šta je seosko turističko domaćinstvo.
Ja to pozdravljam, pre svega kao ideju da se u okviru tog tzv. seoskog turizma učini ono što do sada nije bio slučaj, a vi svi, kolege narodni poslanici, možete navesti niz primera u selima, koja su, po pravilu, ostala bez stanovnika, da imamo toliko izgrađenih kuća, velelepnih, sa površinama od preko 150, pa i preko 300 kvadratnih metara, u kojima skoro niko ne živi, a upravo su te kuće izgrađene na prostorima koji su turistički raj i koji pružaju mogućnost za organizovanje seoskog turističkog domaćinstva.
Po definiciji zakona seosko turističko domaćinstvo je ovlašćeno da pruža usluge smeštaja, pod uslovom da nema više od 30 ležaja, da svojim gostima pruža usluge ishrane, degustacije svojih prehrambenih proizvoda, pića, kao i turističkim grupama koje se pojavljuju na tom prostoru. Ali, fizičko lice koje se registrovalo za obavljanje ove delatnosti i koje upravo sve to radi, a nije seosko turističko domaćinstvo, primetićete, nema sva ta ovlašćenja i prava, pa ima pravo da hrani samo one goste koji kod njega spavaju, a one druge koji bi se eventualno pojavili kao gosti u prolazu, kao turistička grupa, ili slučajni prolaznici, nema pravo da hrani.
Prosto nisam uspeo do kraja da razumem koja je razlika između seoskog turističkog domaćinstva koje pruža te usluge smeštaja i ishrane i fizičkog lica koje se kao takvo registruje u nadležnom organu lokalne samouprave, koje takođe pruža te usluge. Nisam razumeo, osim ako se ne misli da su to ona lica koja će ovu delatnost obavljati na području grada ili prigradskih područja, pa neće biti u mogućnosti da iz sopstvene proizvodnje pruže usluge ishrane turistima, nego će ishranu morati da organizuju na neki drugi način.
Dalje, takođe je rečeno da je novo to što se uvodi turistička naknada, o kojoj će u suštini odlučivati lokalna samouprava, uz saglasnost Ministarstva. Bilo bi dobro da nam ministar eventualno u nastavku rasprave kaže do kojih iznosa mogu biti utvrđene te turističke naknade.
Ovde se vidi da će se od sredstava ostvarenih po osnovu turističke naknade 80% sredstava zadržavati u budžetima lokalnih samouprava, a 20% će ići u republički budžet, odnosno u fond iz koga će se finansirati neki drugi subjekti van tog područja u okviru nekakve strategije razvoja turizma. To je, razume se, neophodno, ali moramo biti oprezni, jer turistička privreda je trenutno u takvom stanju da nema mnogo mogućnosti da podnese neke visoke naknade, a s obzirom da je besparica i u lokalnim skupštinama postoji opasnost da će mnoge lokalne skupštine nastojati da u što većoj meri uberu prihode po osnovu te naknade, ali će time, nažalost, otežavati delatnost onih turističkih poslenika koji se odlučuju na tu delatnost.
Takođe, iz čitave ove koncepcije, bar iz onoga što je govorio ministar (doduše, sam je rekao da je u skraćenoj verziji govorio o ovom zakonu), nije mi do kraja jasno da li će fizička lica i seoska turistička domaćinstva imati pravo da konkurišu za ova sredstva iz fonda za razvoj turizma. Naročito mi je sporno, zapravo nisam siguran u to iz teksta zakona, hoće li fizička lica koja su se za tu delatnost registrovala imati pravo da konkurišu ravnopravno sa svim drugim subjektima koji se ovde pojavljuju kao mogući korisnici tih sredstava fonda.
Ovde faktički imamo dva načina podsticanja, od strane države, razvoja turizma. Jedan se odnosi na fond za razvoj turizma, a drugi na podsticajne mere iz člana 16. Mislim da je ovo zapravo, u ovom trenutku, nešto što moramo uraditi da bi se stvorili elementarni preduslovi da se uopšte neko opredeli da se ozbiljno bavi tom delatnošću.
Ukoliko nemamo uređeno planiranje u oblasti turizma, uređene prostorne planove, definisane prostore, regije i turistička mesta, onda nam je sva ova priča na neki način nepotrebna, jer ne znamo gde se nalazimo u svemu tome. Može neko za sebe misliti da jeste turističko mesto, ali ako ne ispunjava odgovarajuće kriterijume, recimo u pogledu saobraćajne infrastrukture, komunalne i neke druge, onda je to uzaludan posao, ukoliko ne ostvarimo i ove podsticaje iz člana 16.
Naročito je važno ovo pod tačkom 4) – podsticanje izgradnje turističke infrastrukture, sportsko-rekreativnih i drugih pratećih sadržaja javnog karaktera značajnih za unapređivanje kvaliteta turističke ponude.
U članu 17. kaže se: ″Pravo korišćenja sredstava iz člana 16. stav 1. ovog zakona imaju korisnici koji obezbede sopstveno učešće.″ Tu sopstveno učešće može da bude 1%, 5%, 20% ili 50% od traženog iznosa. Ne znam kojim će se aktom ili odlukom Vlade ili Ministarstva utvrđivati kriterijumi za finansiranje aktivnosti kao što su učešće u finansiranju izrade odgovarajućih prostornih planova, u finansiranju promotivnih aktivnosti, u finansiranju izrade projekata zaštite prirode, životne sredine, prirodnih resursa i kulturne baštine turističkih regija i turističkih mesta.
Mislim da je takođe novina kod turističkih organizacija da imamo dozvoljeno stepenasto osnivanje turističkih organizacija i to tako što ćemo imati turističku organizaciju na nivou Republike, pa onda na nivou autonomne pokrajine. Moći ćemo da se kao dve, tri ili više opština udružimo, pa osnujemo turističku organizaciju za regiju ili deo te regije. Grad će takođe moći da ima svoju turističku organizaciju, kao što sada ima pravo lokalna skupština, odnosno opština da osnuje turističku organizaciju.
Sva iskustva, za koja znam, o radu turističkih organizacija u proteklom vremenu govore o tome da su turističke organizacije zapravo bile ustanove i institucije koje su vegetirale u čitavoj priči, jer ozbiljnog podsticaja za razvoj turizma od strane Ministarstva, Vlade i lokalnih skupština zapravo i nije bilo.
Konačno, u ovoj zemlji moramo razumeti da smo izgubili tehnološku bitku sa visokorazvijenim zemljama, da ne možemo proizvoditi proizvode koji zahtevaju visoku tehnologiju, bar u ovom trenutku, ali da se možemo meriti sa bilo kojom zemljom u okruženju kada je u pitanju turistička ponuda. Ova zemlja, takođe, raspolaže jednim jako bogatim resursom, i to takođe smatram našom komparativnom prednošću, a to je poljoprivreda.
Uspešno organizovan turizam, strateški osmišljena aktivnost u oblasti turizma, i dobro organizovana poljoprivredna proizvodnja zapravo jesu dve grane, dve oblasti privrednog života koje mogu povući ovu zemlju unapred i, što je najvažnije sa mog stanovišta, ostaviti veliki broj mladih ljudi, pre svega, u našoj zemlji, a zatim i na onim prostorima gde se proizvodi hrana, na seoskom području.
To može smanjiti njihove ambicije ili potrebu da beže iz sela u grad, vratiti ih tamo gde će najbolje profitirati i za sebe, za svoju budućnost i za svoju porodicu, jer će biti proizvođači hrane i činiti organizovano seosko turističko domaćinstvo sa odgovarajućim sadržajima. Jer, oni su obrazovani, najmanje sa srednjom stručnom spremom ili sa višim školama, i upravo ispunjavaju kriterijume iz ovog zakona da mogu biti i rukovodioci ugostiteljskih objekata, motela i hotela, a pogotovo da se mogu baviti delatnostima ugostiteljstva, pružanja usluga smeštaja i ishrane, na nivou koji zahteva srednje obrazovanje i, razume se, ono što je nasušno potrebno, znanje bar jednog svetskog stranog jezika.
Dakle, ako te dve oblasti, turizam i poljoprivredu, budemo razvijali onako kako to priliči razumnim ljudima, onda ćemo u vrlo kratkom roku, za nekoliko godina moći da ubiramo rezultate i od poljoprivrede, koja će biti preko turizma i izvozno orijentisana.
Završiću, pošto je kraj radnog vremena. Hteo sam da iznesem stav SPS-a i moje skromno mišljenje o ovoj oblasti. Dakle, turizam jeste izvozna šansa za poljoprivredu. Neću da govorim o rezultatima u oblasti izvoza, spoljnotrgovinskog bilansa, platnog bilansa, uvoza itd.; znamo da je u toj oblasti katastrofalno teška situacija i da svaki izvoz može ovu zemlju da izvede na neku čistinu koja znači bolju perspektivu. Udružiti te snage iz turizma i poljoprivrede je nasušna potreba. Bio bi greh taj prirodni potencijal koji imamo i u turizmu i u poljoprivredi ne iskoristiti, upravo na način koji obezbeđuje povećano zapošljavanje i ne samo 47.000 ležaja u zemlji Srbiji na raspolaganju, nego 150.000 - 200.000 i tako dalje.
Konačno, na kraju, kada sam pomenuo ležaje, gospodine ministre, bojim se da ste malo rigidni i prestrogi u određivanju kriterijuma iz člana 12, kada je u pitanju turistička regija. U tački 1) se kaže – najmanje 1.000 ležaja u osnovnim smeštajnim kapacitetima, i u tački 2) – najmanje 150.000 noćenja ostvarenih u prethodnoj kalendarskoj godini.
S obzirom na teško stanje, gospodine Nikoliću, u oblasti turizma, teško je očekivati da će oni koji plediraju na to da budu proglašeni turističkom regijom moći da dokažu da su u prethodnoj godini imali 150.000 noćenja. Upravo je gospođa Bošnjak govorila o tome da mi, nažalost, imamo katastrofalno mali broj noćenja u svim godinama koje su iza nas. Mogli bismo to da prepolovimo, pa da bude prihvatljivo.
