Hvala vam. Reč ima narodni poslanik Predrag Mijailović-Lune, pa narodni poslanik Nikola Todorović. Dobićete reč kao ovlašćeni predstavnik, naravno, molim vas, po završetku rasprave.
Molim vas, moram po Poslovniku tačnim redosledom, ne brinite, sve ćemo poštovati po Poslovniku. Izvolite, gospodine Lune. (Poslanici insistiraju.) Već sam dao reč govorniku, ne mogu, moram da sačekam da govornik završi pa da dam reč po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je izmena samo jednog člana Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Na prvi pogled reklo bi se da to nije toliko važno, mogao bi neko čak i pomisliti zašto ovo uopšte stavljamo, ovu izmenu, na dnevni red kad imamo mnogo važnijih sistemskih zakona koji čekaju u proceduri, a u isto vreme kažemo - gubimo vreme na ovom jednom članu.
Izmena člana 27. Zakona o zdravstvenom osiguranju otkriva i pokazuje kolika je odgovornost ovde nas u parlamentu, od kakvog je značaja parlament, a to je i opomena ovom parlamentu, kao i svima nama poslanicima da, kada donosimo zakone i izađemo za ovu govornicu, moramo dobro razmisliti i uvek biti svesni da ne samo jedan član, već i reč, a u nekim slučajevima čak i zapeta mogu opredeljivati sudbinu, čak i pravo na život građana ove zemlje.
Prema tome, nije čudo što se ovako živa rasprava vodi o ovom jednom jedinom članu. To je Vlada shvatila i predložila izmenu zakona. Normalno, trebalo je to pre, ali bilo je i drugih zakona i zato Vlada Republike Srbije, a nadam se i ceo parlament, želi da stavi u ravnopravan položaj sve građane ove zemlje, da imaju ista prava i da pod istim uslovima mogu da dobiju zdravstvenu zaštitu, bez obzira na godine života.
Da pojasnim - dosadašnjim članom Zakona o zdravstvenom osiguranju, koji se menja, pravo na lečenje u inostranstvu su imala samo lica do 15 godina. Kao čovek i profesionalac, radim u zdravstvu, sigurno znam da ima mnogih bolesti, recimo šta da činimo sa čovekom tj. osobom koja ima 16, 17 ili 30 godina. Tada će struka da opredeli koga će da pošalje u inostranstvo, a u isto vreme, ako oduzmemo to osnovno ljudsko pravo nekome, kako ćemo mi, gospodo, pred narod, pred Evropu, pred svet. Ne možemo.
Zbog toga će Demokratska stranka Srbije podržati ovaj predlog zakona i bezrezervno glasati za njega.
Ali, da kažemo još jednom sa ove govornice da su vrlo često govorili skeptici da ova vlada nikada ovu zemlju neće uvesti u Evropu, ali evo šta učini ta vlada za ovo kratko vreme.
Kažu spora je, usporena je, ali je ona za godinu i po dana učinila prvi korak prema Evropi, dade se studija izvodljivosti, a u isto vreme da li ćemo i kojom ćemo brzinom ići u drugim pravcima prema Evropi, dame i gospodo, to zavisi od ovog parlamenta, kojom ćemo brzinom donositi zakone i samo mi, u ovoj skupštini, odlučivaćemo kada ćemo ući u Evropu, hoćemo li ući ili ne. Nama su vrata Evrope otvorena, a njih je otvorila ova vlada.
Dobro se mi sećamo ovde kada je rečeno od strane vlade, a pre svega od predsednika vlade Vojislava Koštunice, da moramo imati dvosmernu saradnju sa međunarodnom zajednicom i Međunarodnim sudom u Hagu. Svi znamo da to moramo učiniti. Svi su rekli - kako će ta dvosmerna saradnja uopšte moći da se uradi, i da se Evropa i svet zaverio protiv nas.
Ali, dame i gospodo, mi smo to pokazali. Kako? Tako što smo prema Hagu pokazali, pre svega, da su naši građani koji su osumnjičeni da su učinili ratne zločine, a nisu ratni zločinci, oni su poverovali Vladi, dobrovoljno su se predali, a Evropa i svet su shvatili da pred sobom imaju jednu ozbiljnu vladu, odgovornu državu i uzvratili su onako kako se jedino moglo uzvratiti - puštanjem na slobodu osumnjičenih za ratne zločine da se brane sa slobode.
Znate li koga svet poštuje? Poštuje svoje građane, svoju državu i svoj pravni uređeni sistem.
Zato, dame i gospodo, sve vas ovde pozivam da zajednički krenemo na posao, ka Evropi. I ova vlada više nije proevropska, niti je kad bila proevropska, nego evropska, jer poštuje evropske standarde.

Hvala vam, gospodine Mijailoviću. Molim vas da se držimo teme dnevnog reda. Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov, povreda Poslovnika. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, reklamiram član 97, prvi stav, gde se govori o pogrešnom tumačenju onoga što smo mi srpski radikali iskazali za ovom govornicom.
Pošto je i ministar prihvatilo polemiku sa nama, što je dobro, da budemo do kraja jasni. Kada govorimo o privatnoj praksi, mi kažemo - morate sistemski rešiti problem privatne prakse. Kada se vama 19 ljudi javi, šta to znači? Oni bojkotuju, jer to ne valja.
Od tih 3.000 sigurno bi se više javilo da takvo rešenje valja. Reći ću vam zbog čega ne valja. Ako hoćete da tu privatnu praksu ubacite u sistem, niste uradili paket usluga koji ste morali da definišete, pa da se onda kod fonda sa tim paketom usluga konkuriše, kako državni sektor, tako i privatni. To je ono što je trebalo uraditi, vi to dobro znate i to morate da uradite kada hoćete da na čestit način ove ljude ubacite u sistem.
Ti ljudi moraju imati ne pravo da pišu recepte, oni moraju da imaju pravo da upućuju na viši reteralni nivo, moraju imati pravo da daju bolovanje i onda su ravnopravni. Da vi ne želite to da uradite, to je potpuno jasno. U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti govorite o zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi. Ako neko ima ordinaciju, privatna sredstva uložena, pravi privatnici rade, zar to nije zdravstvena ustanova, pobogu. Nije. To je sada nešto novo i to ne može da bude.
Jer, postoji druga stvar. Pitao sam gospodina Bubala da li smo socijalistička, komunistička ili kapitalistička država. Ne postoji sistem u tranziciji, to je prelaz iz socijalizma ka kapitalizmu. Mi tamo idemo. Gospodin Bubalo mi kaže sa ovog mesta, mi smo kapitalistička zemlja. Ako smo kapitalistička zemlja, privatni sektor ne može biti diskriminisan i on mora, jasno sam rekao, po rešenjima koje poznaje Evropa, da bude uključen u sistem.
Ovakve parcijalne ponude, koje se izvrgnu kasnije u karikaturu, i ne samo to, nego opet u kriminal, ne mogu. Primer baro-komora, indikacija za baro-komoru, gore potpisanog ugovora za Zemunsku bolnicu, a koja postoji, novom privatnom vlasniku ima i lečenje steriliteta. Molim vas, da se leči sterilitet baro-komorom bespredmetno je pričati.
Upravo govorimo o tome i kolega Nedeljković je o tome govorio; uključite na pošten, evropski način privatni sektor u sistem, nemojte zagovarati komunizam i dalje, neće to moći da opstane u ovoj zemlji.

Hvala vam gospodine Momčilov. Samo trenutak, dobićete reč, samo zbog zapisnika, jedna ispravka. Dakle, nije bila povreda Poslovnika, pogrešno sam shvatio. Po Poslovniku, pozivajući se na član 97. koji omogućava repliku, govorio je gospodin Momčilov. Hvala. Izvolite, ministar Milosavljević.

Naravno, ne bih želeo da polemišem sa tim kakav smo mi sistem, odakle smo krenuli i kuda hoćemo da stignemo. Trebaju na drugačiji standardi i jasno je svima nama koji su to visoki standardi. Treba nam, što se zdravstvenog sistema tiče, kriterijum kvaliteta kao glavni, a ne vlasnički kriterijum.
Moram samo jednu stvar da kažem koja je ovde rečena i koja ne stoji. Kada se kaže zdravstvene ustanove i privatna praksa, to nije niko smislio tako da napiše, nego je to oslonjeno na postojeći pravni sistem zemlje. Kada je nešto ustanova, onda ono radi po Zakonu o javnim službama, mora da ima upravni odbor, mora da ima nadzorni odbor. Ima potpuno drugačije procedure na osnovu čega i kako radi.
Ono što je u tom zakonu, a opet pravimo istrčavanje i pričaćemo o tome vrlo brzo do detalja, ono što je bitno, a to je da ustanovu može da osnuje bilo koje fizičko ili pravno lice. To znači, sutra možete imati klinički centar koji osnuje fizičko lice, a onda klinički centar je ustanova, jer je na spisku ustanova, i mora da radi po zakonu koji podrazumeva postojanje organa, kao što je upravni i nadzorni odbor. To je jedini razlog.
Ne bih dalje polemisao i razvlačio priču, činjenica je da je od toga, šta mislim sam ili neko ko misli drugačije o tome, mnogo važnije to da u toj jednoj ustanovi koja je sklopila ugovor 26 ljudi svake nedelje dva puta ode i ima hemodijalizu, i zna se pod kojim uslovima, zna se koliko to košta, zna se kada je ugovor sklopljen, kada ističe, pod kojim uslovima. Ta vrsta ugovaranja, potpuno jasna, to je ono što je fondu zdravstvenog osiguranja i svakoj uređenoj zemlji neophodno.
Da li smo mi uređena zemlja? Nismo još, ali je uređujemo svakog dana. Sada bih napravio parafrazu na ono kap u moru; ne, više bih voleo da kažem hiljadu koraka, a ovo je prvi. Mali je, ali nećemo ni onaj hiljaditi uraditi ako ne krenemo ovako i ako svi zajedno ne omogućimo da ti koraci idi sukcesivno, bez gubitka vremena. Hajde da ne gubimo vreme, složili smo se, član 27, svi su za.

Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Vesna Lalić, ako je tu. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, pre nego što počnem raspravu na ovaj predlog zakona, ispričaću vam jednu kratku priču.
Akteri te priče su dva junaka: šofer, nepotpuna osnovna škola, predsednik komiteta i šef partije u to vreme; vreme je početak sedamdesetih godina prošlog veka, država Srbija, Timočka krajina, okrug Zaječar, naselje, mesto ili varošica Majdanpek; drugi junak priče je doktor, specijalista ginekolog, hirurg, ambiciozan, u to vreme mlad. Nijedan od ta dva junaka iz priče nisu živi i neću imena da pominjem.
Šef partije dođe kod doktora i kaže mu: "Doktore, došao sam da se dogovorimo kako da organizujemo zdravstvo u Majdanpeku." Tada doktor veoma sposoban i ambiciozan, misli da je mogao da kaže to što je rekao: "Doktor sam specijalista i kompententan da uređujem zdravstvo, a vi, gospodine, možete popiti kod mene kafu i sok, i uzeti volan u ruke i raditi svoj posao." Veoma je brzo završio taj doktor priču, morao je pobeći u inostranstvo.
Dvadeset godina nije smeo da dođe u državu. Interpol je imao poternicu za njim, zaštitila ga nemačka vlada, lečio je tada ženu kancelara i pokazao je svetu svu svoju spremnost i snagu. Koliko je tada partija imala uticaj na zdravstvo, koliko danas političke stranke koje su na vlasti imaju uticaj na zdravstvo, to je samo paralela.
Gospodin kaže da idemo u Evropu. Lako ćemo u Evropu, ne znam kako da iz Majdanpeka odem u Zaječar. Ministar za kapitalne investicije je ukinuo voz, a ministar za privredu je otpustio radnike i nemamo plate. Ministar Lalović je smanjio naknadu za vreme privremene sprečenosti za rad, za bolovanje, osnovicu, pa onda bude manja naknada. Autobusi koji su tada radili na regionu Zaječarskom, sada su u procesu restrukturiranja, kao i druga preduzeća, a privatnici još nisu preuzeli ili su njima te linije nerentabilne.
I nemoguće je zatražiti zdravstvenu zaštitu iz sela, a moraću pomenuti njihova imena, jer građani to traže. Ona su toliko blizu Majdanpeka, ne može se peške doći za običnu injekciju, kada je započeta terapija ponedeljkom i treba šest ili sedam injekcija da primi, i treba peške doći, jer nema organizovan prevoz, sedam, 15, 30 km do ustanove koja se zove, a nekada je bila medicinski centar, a sada se zove odeljenje borskog centra. Neće dom zdravlja ili ustanova da obezbedi sanitet ili kola i da pošalje medicinsku sestru da podeli te injekcije, starijim osobama najčešće.
Namerno pominjem ceo ambijent zdravstva u kontekstu stanja, i ambijent, i sredinu, i tranziciju, i sve ostalo, i gde vi imate ovakav slučaj: ostali su bez posla i nosioci i hranioci porodice. Po Zakonu o obaveznom zdravstvenom i socijalnom osiguranju, moraju bar jedan iz domaćinstva sa sela, ako nije i po drugom osnovu osiguran, plaćati obavezno zdravstveno osiguranje. Nisu u stanju, zbog prihoda od poljoprivrede, iako je poreska uprava definisala jedan, dva dinara, oni godinama nisu plaćali.
Po tom osnovu, Zavod za zdravstveno osiguranje neće da im overi zdravstvenu knjižicu i neka nastane preka potreba da je hitna intervencija, da padne dete u dvorištu i povredi se, krvari i ne može da zatraži medicinsku uslugu, jer nema overenu zdravstvenu knjižicu. To je do te mere teška situacija u selima oko Bora, Majdanpeka, Negotina da je veliki broj domaćinstava bez ikakve medicinske zaštite.
Mlađi su otišli u Italiju i rade na crno, ili u neku drugu evropsku državu. Poveli su i decu. Ostale su babe i dede, često nepokretni, i ne mogu da čuvaju unučiće, pošto mlađi nisu stvorili uslove da decu povedu sa sobom ako su malog uzrasta. Otud imamo na salašima i bačijama, kako kažu u tom vlaškom kraju Timočke krajine, podivljale dece, jer stari ljudi, bolesni i nepokretni, nisu u stanju da brinu o njima.
Centar za socijalni rad, ustanova, loše je opremljena, i tehnički, i materijalno i kadrovski, i nije u stanju ni da ode, obiđe i da zbrinu tu decu. Nećete verovati, veoma blizu Bora, prugom koja više ne radi i kojom vozovi više ne saobraćaju, nije daleko doći, imamo divlje dece o kojima niko ne brine.
Još jedan primer veoma kratak ću vam reći. Bio sam u fabrici jednog sektora kada je iz druge fabrike radnik došao i tražio pomoć. Žena mlađa izgubila je sluh, na jednom uhu 100%, na drugom 80%. Njoj je preko bio potreban slušni aparat. Morao sam da iščitam sve propise iz oblasti zdravstva i mislim da u zakonu piše da ima pravo ako je to osnov osiguranja i ako od toga zavisi egzistencija radnika, njemu je potrebno to pomagalo da bi mogao da radi, od čega će i da živi. U zakonu lepo to piše.
Kada sam insistirao, iako je radnik iz druge fabrike, nema pomoći direktora, sindikat se ne uključuje, iz odeljenja Zavoda za zdravstveno osiguranje u Majdanpeku nema razumevanja, činovnik kaže - nemaš pravo; čak ni podnesak neće da primi, pa da uputi načelniku u Odeljenju Bor ili nekom dalje, da bi se toj ženi pomoglo, jer je to osnov njene egzistencije, njenog funkcionisanja.
Radi u fabrici, prošla je kroz pogon, nije čula viljuškar iza sebe, umalo nije poginula, ne čuje, samo zato što ne čuje. Niko neće da joj pomogne. Čitajući dalje pravilnik o načinu i davanju pomoći oko kupovine tih pomagala, zavisno od koje vrste, ovde se radi o slušnom aparatu, saznao sam groznu stvar da, iako kažu zakonom da ima pravo, ali upravni odbor tog zavoda za zdravstveno osiguranje, pa onda neke odluke koje su donesene pre dve-tri godine, govore da može samo jednu malu sumu, odredili su osnovicu, deo tih para da se obezbedi se kupi to pomagalo.
Iako sam, insistirajući na tome da vidimo gde je problem, saznao da, pošto postoje i određene ustanove koje ta sredstva prave i centri imaju sa njima ugovor, kod njih nabavljaju, da je u tolikoj nesrazmeri cena tog pomagala koje se moglo nabaviti u odnosu na ono što zavod za zdravstveno osiguranje pruža.
Onda su bili uzaludni svi moji napori da se humano postupi, u kontekstu da žena sa 36 godina ne prestane da radi, da funkcioniše kao zdrava osoba, da joj se kupi, svi iz zdravstvenog osiguranja su uložili sav mogući napor da dokažu, citirajući sve odredbe iz zakona, pravilnika i uredbi, da ona nema na to pravo.
Još jednom da zaključim. Nemoguće da sada iz jedne male sredine tražite zdravstvenu pomoć, zato što je skupo otići i ako je preko potrebna. Doktori su rekli, svi iz struke, i ona moja priča sa početka je iz tog razloga, da ne zapadnem u zamku, jer u rudarstvu sam radio 30 i nešto godina, nisam iz struke, doktori govore o svom iskustvu, o materijalnoj mogućnosti, o opremljenosti centra i o svim problemima koje su imali.
Govorim sa aspekta korisnika usluga i vidim da je danas dobiti kvalitetnu uslugu veoma teško. Samo bogati mogu da se leče u sredinama gde vi ne možete dobiti najosnovniju lekarsku pomoć kada vam zatreba.
A posebno ono što je neko od doktora već rekao, koji je pritisak zavoda za zdravstvo na lekare da ne potpisuju skupe lekove, iako to garantuje kratku terapiju, kratko vreme lečenja i ozdravljenje, nego se leči koristeći neki lek koji šteti zdravlju na drugi način, koristeći neki lek koji nije adekvatan itd.
Neodgovornosti mnogo ima, korupcije posebno. Pomenuo sam komitet, partiju, partijsku organizaciju, iz razloga što sam bio prinuđen da par puta intervenišem u pojedinim slučajevima, prateći broj ljudi koji su zaposleni u privredi, pokušavajući da smanjim prateći njihovo vreme na bolovanju. Ono do 30 dana prati poslodavac, preko 30 država. Pa zašto toliko ljudi, iako dugo na bolovanju, ne idu na obradu za invalidsku komisiju, ne ocenjuje se njihovo zdravstveno stanje.
Neće lekar da prihvati kada osiguranik, ili ne znam koji pojam da upotrebim, radnik, osiguranik ili pacijent, dođe i kaže doktoru - ne mogu da radim. Doktor kaže - ne smem, moram da ti zaključim bolovanje u skladu sa zakonom. Primedbu pacijenta da ne može da radi, da se ne oseća dobro, on treba da napiše, potpiše i da uputi komisiji. To lekari ne rade.
Oni koji su prinuđeni, oni koji zloupotrebljavaju pravo na bolovanje, oni stave nekoliko evra u knjižicu, dobiju bolovanje i rade druge poslove, to je evidentno. Oni istinski bolesni ne mogu ni da se leče, ne mogu da rade, i oni su u najtežoj situaciji. Ne znam kako njima pomoći, kako smanjiti korupciju u zdravstvu.
Kada bi vi u Zavodu za zdravstveno osiguranje imali neke agente koji će pratiti one koji su na bolovanju sa liste, vi biste videli da veliki broj ljudi stvarno zaloupotrebljava pravo na bolovanje, rade druge poslove. A onda je lako onome ko učestvuje iz Zavoda za zdravstveno osiguranje, zajedno sa lekarskom komisijom, i kada produžava bolovanje da primeti da neko ko je dobio bolovanje još mesec dana, pa još mesec dana, radi neki drugi posao, i to je osnov da mu se to bolovanje ne plati, to je osnov poslodavcu da tome da otkaz. A ovako, niko to ne gleda.
Apelujem, znam da vi to znate, teško se izboriti protiv svih teškoća, ali pričam priču zbog onih ljudi koji su istinski bolesni, ne mogu da se leče, jer ne mogu da zarade, jer je mala plata, jer ne mogu da odu do doktora jer je skupo, daleko su centri medicinski. Malo u šali, sestra kaže - moram da trčim oko zgrade da bi mi merili opterećenje, EKG pod opterećenjem, jer nemaju u jednom centru.
Otišao sam u Zaječar, platio, nisam tražio, ovde imam beogradsko osiguranje, odem platim, lakše mi je da kod doktora koji ima privatnu praksu platim, nego da odem u državnu ustanovu, iako među tim doktorima imam poznanike od 30 i nešto godina, i blizak sam prijatelj sa njima. Zateknem u jednoj referentnoj ustanovi da nemaju papir na aparatu koji snima rad srca pod opterećenjem.
Platio sam, našao sam parče papira, platio sam pregled, vratio sam se, jer saznao sam ko je dobar doktor, nisam otišao kod bilo kog doktora. Otišao sam, on je to korektno uradio i sve je to u redu.
Ali sam video da se nama zdravstveni centri, državne ustanove raspadaju, na taj način što lekari nezadovoljni uslovima rada, nezadovoljni statusom, platom, tehničkom opremljenosti, pribegavaju varijanti da sami opremaju svoje ambulante, pa rade i u državnim, rade i u privatnim ustanovama, zanemarujući rad u državnim ustanovama. Neispravan aparat za EKG, tamo nema trake, ne može se obaviti pregled, a onda sutra odete, morate platiti pregled kod privatnog doktora i završiti, jer je vaše zdravlje najpreče. To mogu samo oni koji mogu da obezbede pare da plate taj pregled. Veliki broj ljudi ne može.
Lako je otići u Evropu bogatima, ali iz Majdanpeka do Bora, Zaječara, iz Negotina do Beograda skoro nikako ne možemo doći, jer nemamo čime doći i ne možemo da platimo put za dolazak na pregled. A još skupu terapiju da platimo, to je posebna priča.

Ministar Milosavljević. Ujedno, obaveštavam da na poslaničkim listama više nema prijavljenih koji imaju na raspolaganju vreme.

Zahvaljujem prethodnom govorniku na onome što je izneo kao primere iz ugla korisnika. Svi smo mi korisnici, samo neki sada odmah, neki će biti korisnici, a nekome je neko njegov korisnik.
Mi imamo problem, jer ne možemo biti dovoljno objektivni, mi koji pružamo uslugu, i u jednom sistemu, gde imate one koji pružaju uslugu, one koji te usluge koriste svakog dana na različite načine i onoga ko plaća tu uslugu, a to je obavezno zdravstveno osiguranje, koje treba da bude ojačano uplatama iz budžeta, da bi moglo da izdrži sav trošak za one ljude koji nemaju da plate sopstveno zdravstveno osiguranje, jer nisu zaposleni ili su isterani iz svojih kuća, pa su privremeno raseljeni ili su morali da izbegnu.
U tom sistemu postoje različite relacije koje moraju da budu uređene, da se tačno zna uzrok i posledica, tok, kontrola kvaliteta, tip usluga, i složićemo se ovde svi zajedno da je to jedan komplikovan, složen, veoma osetljiv sistem, i za nas neobično važan. Kada krene izborna kampanja, svima su nam puna usta zdravstva, zdravlja, brige za zdravlje stanovnika.
Vi ste govorili o jednom delu Srbije o kome je asocijacija na Majdanpek bila grumen rude u kojoj ima i zlata i srebra, i nešto se sija. Asocijacija na Majdanpek, Bor i Zaječar bila je snaga Srbije, ali prava snaga Srbije, koje sada nema. Međutim, ne želim da držim ovde politički govor i da sada demagogišem.
Hoću samo da vam ljudski kažem: građanima Srbije važno je kada narodni poslanik dođe u njegovu zdravstvenu ustanovu, i molim vas odavde da vi odete u zaječarski zdravstveni centar, ali kao narodni poslanik, i da se uverite u ovo što ću vam sada reći.
Zaječarski zdravstveni centar je jedan od najvećih u Srbiji. Od 2001. godine do 2004. godine ukupno 5.000.000 evra vrednosti opreme i investicije je bilo u tom centru, kroz obnavljanje operacionih sala, monitora za koronarnu jedincu, kroz dijagnostičku opremu za kardiologiju, kroz endoskope za postavljanje dijagnoze malignih bolesti, konačno prošle godine kroz dva nova vozila hitne pomoći.
Na spisku je 20 bolnica za hitne intervencije; jer jedno od odeljenja, na primer, pedijatrija, u stanju je koje ne zaslužuju naša deca u Zaječaru i okolini; tu će se uložiti najveći deo novca, kada podelite tih 50 miliona evra zajma sa brojem centara.
Značiće zaposlenima ako vide da je posle razgovora u Skupštini, povodom jednog člana zakona koji je nesporan, koji je kristalno čist, potpuno jasan, da oko toga, ministar iz jedne stranke i narodni poslanik iz druge stranke na primeru Zaječara razmene 10 rečenica, gde se jako dobro razumeju, vi i ja sada govorimo potpuno razumljiv jezik za vas i za mene, nezavisno od toga da li ostali poslanici razumeju ovo što mi pričamo.
U Ministarstvu zdravlja postoji savetnik za zaštitu prava pacijenata, postoji i u Zaječaru savetnik za prava pacijenata, i to je institucija koja je od 2002. ili 2003. godine nova, koja treba tek da živi i koja će od sada pa nadalje postojati u zdravstvenom sistemu Srbije, jer građani moraju da znaju svoja prava, zbog toga su nam nova pravila potrebna i zato ćemo imati prilike ponovo da ovako konstruktivno vi i ja, i svi zajedno, pričamo o ovim zakonima.
Samo na kraju jedna opaska vezana za vašu prvu priču oko partije i uticaja na zdravstvo; politika nije nevažna u životu jednog društva, pogotovo kada je ono u tranziciji. Ne sme da bude presudna, ne sme da bude glavna, ne sme da bude isključivo važna. U Predlogu zakona koji će se pojaviti pred vama oko izbora direktora, potpuno jasno se stavlja na sto predlog da to bude konkurs, da bude ograničena dužina trajanja mandata i da se ta dužina mandata može ponoviti samo dva puta uzastopno, i da u zakonu piše zbog čega neko može da bude razrešen.
Dakle, opet smo iskoračili u nešto što će biti rasprava narednih nedelja, ali to je dobar znak, to znači da ste vi željni priče o zdravstvu i zakonima, i na tome vam se zahvaljujem, pored toga što je član 27. potpuno nesporan. Shvatio sam da prva reč koju sam danas u Skupštini izgovorio, a to je - konsenzus, ta reč počinje da živi, i mi ćemo stvarno o ovoj stvari imati konsenzus, i to je za građane Srbije, koji su još na poslu, dobra poruka.