Hvala. Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je skoro pre godinu i po dana dala svoj predlog poslovnika o radu Narodne skupštine Srbije. Međutim, taj predlog nije ušao u skupštinsku proceduru.
Sada smo, posle godinu i po dana rada ovog saziva parlamenta, došli u situaciju da raspravljamo o izmenama i dopunama već postojećeg Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Interesantno je da su od 1990. godine, kada je uspostavljen višestranački sistem, pa naovamo, izmene i dopune poslovnika o radu – bile sve restriktivnije, a da su se, pri tome, sve stranke koje su činile parlamentarnu većinu zaklinjale da će doneti liberalniji poslovnik o radu, kojim će se omogućiti više prava i sloboda i, u krajnjem slučaju, poštovati prava koja imaju narodni poslanici zagarantovana po Ustavu.
Međutim, desilo se sasvim obrnuto, da je svaka nova garnitura koja je dolazila na vlast i činila parlamentarnu većinu donosila sve restriktivnije poslovnike, tako da smo u periodu vladavine Demokratske stranke imali najrestriktivniji mogući Poslovnik, gde su poslanici brutalno izbacivani iz skupštinske sale i novčano kažnjavani. Vidim tu i bivšu predsednicu parlamenta Natašu Mićić, koja je imenjakinja mnogo ozloglašenije Nataše Kandić.
Ovaj predlog poslovnika samo ograničava prava poslanicima, koja se uglavnom tiču skupštinskih odbora, načina predlaganja akata koje donosi Skupština, toka sednice Skupštine i načina izglasavanja poverenja Vladi.
Donekle mogu da razumem predlagača zašto je stavio ovakav Predlog odluke o izmenama i dopunama Poslovnika o radu Narodne skupštine. Parlamentarna većina je olako obećala brzi ulazak u Evropsku uniju.
Jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju je, svakako, i usaglašavanje zakona sa propisima Evropske unije. Međutim, taj uslov nije dovoljan da bi se ušlo u Evropsku uniju. Postoji niz političkih i ekonomskih uslova koje ova zemlja mora da ispuni da bi postala punopravni član Evropske unije. Nekritičko donošenje na stotine akata koji su u nadležnosti ovog doma dovelo je do toga da imamo situaciju, na primer, da ovaj saziv Skupštine četiri puta menja Zakon o akcizama u zadnjih godinu i po dana. To je posledica te olako obećane brzine i nekritičkog sagledavanja zakonskih projekata koji dolaze pred ovaj dom.
Predlagač je prošle godine, pred samu novu godinu, dao izveštaj o radu ovog doma i naveo da je usvojeno 88 zakona. Međutim, svedoci smo da sledeća sednica ima 45 tačaka dnevnog reda i od toga više od polovine – izmene i dopune zakona koje je usvojio ovaj dom, što pokazuje da veliki broj zakona, usvojen na brzinu, nije dobro urađen. I vladajuća većina, i Vlada kao predlagač skoro svih zakonskih projekata uvidela je da zakoni koje je usvojio ovaj dom nisu dobri i da moraju da se menjaju.
Dakle, velika brzina nije preporučljiva i donošenje zakona i opštih akata u velikom broju nije dobar. Kvantitet ne znači da će ispuniti i onaj kvalitet koji treba zakoni i opšti akti da imaju.
Ono što bih konkretno rekao o pojedinim članovima ovog predloga odluke odnosi se, pre svega, na rad odbora, gde se uskraćuje pravo narodnim poslanicima koji nisu članovi odbora da učestvuju u radu.
Oni, po prirodi stvari, ne mogu da glasaju na sednicama odbora. Ali, ne vidim nijedan razlog zašto ne bi mogli da učestvuju u diskusiji i radu odbora. Osim toga, vrši se i ograničavanje diskusije članova odbora u trajanju od pet minuta.
Pored toga, daje se predsedniku Narodne skupštine jedno ovlašćenje, potpuno nejasno zbog čega, da on može sam produžiti rad Narodne skupštine posle 18,00 časova i u onim danima kada nije predviđeno da Skupština zaseda. Znači, on to može sam uraditi, bez glasanja, ako da opravdane razloge i ako ih saopšti narodnim poslanicima.
Pored toga, više puta je ovde pomenuto, da nije potreban kvorum za rad Narodne skupštine, što snižava validnost raspravljanja i odlučivanja ovog doma.
Takođe, po prvi put se pojavljuje jedna krajnje neodređena norma u poslovniku, koja se odnosi na to da predlagač zakona, "po pravilu", navodi u obrazloženju zakona i osnov u zakonodavstvu Evropske unije i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Potpuno je nejasno zbog čega bi se ubacivala takva norma koja u sebi sadrži "po pravilu". Šta to znači "po pravilu"? Znači da može, a ne mora.
Drugo, i Ustav Srbije apsolutno ne poznaje tu mogućnost da se predlagač poziva na pravila međunarodnog prava niti zakonodavstva Evropske unije. Ne vidi se ni kakva je razlika u predlozima zakona predlagača koji se poziva na propise Evropske unije i onih koji se ne pozivaju.
Dosta je rečeno i oko ograničenja u pogledu amandmana koja se uvode prema poslaničkim grupama, gde poslanička grupa linearno dobija po 10 minuta, bez obzira na broj poslanika koji ima u Skupštini.
Na kraju, posebno bih istakao član 21. ove odluke o izmenama i dopunama Poslovnika, gde je predviđena mogućnost odnosno regulisanje instituta izglasavanja nepoverenja Vladi.
Zakon o Vladi, koji je usvojio ovaj dom, pa je predsednik Republike vratio nazad na ponovno glasanje, te će se na ovoj sednici ponovo glasati o Zakonu o Vladi, takođe je u svojim odredbama napravio jednu grubu povredu Ustava, koja se odnosi na institut nepoverenja Vladi od strane narodnih poslanika.
Znači, dovoljno je da 20 poslanika potpiše zahtev za nepoverenje Vladi i to mora da se stavi u skupštinsku proceduru, da se otvori rasprava i glasa o tom zahtevu.
U članu 158. stav 3, koji se menja, predviđeno je da predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi ili pojedinom njenom članu, na obrazloženi predlog ovlašćenog predlagača, može da uđe u skupštinsku proceduru pod uslovom da sednici prisustvuje najmanje 126 narodnih poslanika.
Znači, skupštinska većina opet ograničava institut nepoverenja Vladi time što ga uslovljava prisustvom 126 poslanika u sali, da bi uopšte moglo da se raspravlja i glasa o nepoverenju Vladi.
Institut nepoverenja Vladi je ustavna kategorija i Ustav je predviđa kao takvu. Ne može ovaj dom da odlučuje o tome da li će se stavljati na dnevni red nepoverenje Vladi ili neće. Jednostavno, mora.
Ovom odredbom vladajuća većina, u stvari, hoće da proveri i vidi da li Vlada još uvek ima podršku ili ne. Ukoliko u sali nema 126 poslanika jednostavno se neće staviti na dnevni red nepoverenje Vladi, i time vladajuća većina zna da ima još uvek većinu i Vlada ostaje da vlada, a ukoliko se pojavi u sali 126 poslanika, automatski se zna da je Vlada izgubila poverenje u ovom domu.
Međutim, institut ispitivanja poverenja Vladi ne može da zavisi od toga da li će u sali biti 126 ili ne znam koliko poslanika. Jednostavno, po slovu Ustava, ta tačka dnevnog reda mora da se stavi na dnevni red i mora da se raspravlja o nepoverenju Vladi.
Ovim, na jedan neobjašnjiv način, skupštinski dom sebe stavlja u jedan podređen položaj prema izvršnoj vlasti, prema Vladi i daje joj zaštitu zato što premijer i članovi Vlade nemaju obavezu da polože račun o svom radu pred ovim domom.
Institut nepoverenja Vladi, znači, zahtev za izglasavanje nepoverenja Vladi ne mora obavezno da prouzrokuje i pad Vlade. Jednostavno, opozicija ima pravo da postavi to pitanje, da bi kritikovala rad Vlade i da bi građani bili upoznati sa stavovima opozicije. Prevashodno je taj zahtev za izglasavanje nepoverenja Vladi i usmeren u tom pravcu, da bi opozicija pred biračima mogla da iznese svoje stavove i kritički se osvrne na rad Vlade.
Na kraju bih rekao da veliki broj amandmana, 32 amandmana, koji su uloženi od skoro svih poslaničkih klubova prema ovoj izmeni i dopuni Poslovnika, ukazuje da je ovaj dom daleko od konsenzusa povodom ovog akta, koji je najvažniji akt za ovaj dom, jer reguliše rad i proceduru u ovom domu. Mislimo da nije u redu da skupštinska većina nameće svoju volju na silu za jedan akt koji, faktički, reguliše rad svih nas koji smo u ovom domu.
Zato, smatram da je predlagač trebalo, prvo, da usaglasi stavove sa svim poslaničkim klubovima, pa onda da izađe sa ovakvim predlogom izmene odluke o Poslovniku.
Srpska radikalna stranka neće glasati za ovako predložene izmene i dopune Poslovnika o radu Narodne skupštine. Smatramo da smo uradili mnogo bolji predlog Poslovnika o radu. Međutim, ovaj dom nije imao sluha za to. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala.
Određujem pauzu do 15,00 časova.
(Posle pauze – 16,00)

 Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.
Pre nego što damo reč narednom govorniku, molim vas da utvrdimo kvorum. Imamo kvorum. Nastavljamo rad. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da tek sada kada smo videli predlog o spajanju pojedinih tačaka dnevnog reda i zajedničkom načelnom pretresu, dakle, više predloga zakona, razumemo šta je suština i zašto vam se ovako žuri sa usvajanjem ovog poslovnika.
Izmene i dopune Poslovnika o radu su loše za Narodnu skupštinu Republike Srbije, loše zato što je ovde reč, pre svega o nekoliko veoma značajnih stvari od opšteg interesa za građane Srbije. Obično poslovnik, kao opšti pravni akt, podzakonski pravni akt, reguliše unutrašnja pravila ponašanja, odnose između poslanika, poslaničkih grupa, odnose u parlamentu, odnos prema postavljanju određenih pitanja u sistemu i prema kontroli Vlade Republike Srbije, predsednika Republike Srbije i tako dalje.
Međutim, kada se donosi ovako restriktivan poslovnik, onda moram da kažem da je posebno interesantno to što vlast mora da objasni zašto uskraćuje određena poslanička prava narodnim poslanicima, zašto unižava Narodnu skupštinu, odnosno, da ne kažem do kraja, zašto ukida demokratiju, tj. zašto demokratiju svodi na neuporedivo niži nivo. Dakle, o čemu je ovde reč? Slušamo svakog dana istu priču od onih koji treba da nas uvere kako je predlog ovog podzakonskog pravnog akta idealan, kako se to donosi zarad veće efikasnosti, kako ćemo donositi više zakona, brže ćemo u Evropsku uniju, ne znam šta će sve da se desi samo još ovo da se izglasa. Tako su nas ubeđivali i oni pre vas. Znači, svaki put kada su dolazile izmene poslovnika uvek su jedno te isto pričali. U poslednjih nekoliko navrata sledila su isključivo ograničenja narodnim poslanicima, posebno opozicionim poslaničkim grupama.
Nije nikakva tajna, potpuno je jasno i gotovo očigledno, rekao bih za svakoga, da je ovaj poslovnik pravljen pre svega protiv SRS, protiv opozicije u načelu i protiv velikih poslaničkih grupa. O čemu je reč? Vratiću se na onu priču o amandmanima samo nakratko, jer nisam dobio zadovoljavajući odgovor. Kako je moguće da poslanička grupa SRS, da 82 poslanika, odnosno onoliko mandata koliko je narod dao srpskim radikalima, da toliko ljudi može da izađe i obrazloži amandman, za 15 minuta, koliko ste dali i onima koji imaju 22 poslanika u ovoj skupštini.
To je diskriminacija poslanika SRS, to je direktna diskriminacija najveće poslaničke grupe i direktno protivljenje i suprotstavljanje narodnoj volji, ljudima koji su birali i glasali, i želeli da ih određeni predstavnici reprezentuju u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Obično se tako skupljaju kada se bliži glasanje, jer ništa ne rade po ceo dan, pa šta da radite.
Dakle, ovde ima nekoliko zanimljivih stvari o kojima hoću da govorim. Dame i gospodo narodni poslanici, svi mi, poslanici u Skupštini Srbije, danas imamo veoma visoka primanja., a oni iz unutrašnjosti još znatno više. Ali, i ovi iz Beograda primaju preko 100.000 na različite načine. Pitam vas, da li su poslanici zaslužili toliki novac i da građani plaćaju poslanike tolikim novcem – da ne rade ništa, da ih budu dvojica u ovom visokom domu, ili dvoje ili dve, da na sednicama odbora bude jedan, dvoje, dve ili koliko god hoćete, i da rade šta hoće.
Dakle, ne moraju ništa da rade, sačekaćemo pet sati, trajaće rasprava; sam sa sobom pričam, makar to ništa ne značilo leksički i baš me briga; posle pet sati skupićemo se, pa će neko nešto da izglasa. Ovde u Skupštini to što neko priča, to što nekoga ništa ne interesuje – nije problem, ali onda postavljam pitanje – zašto su neki dolazili u ovaj visoki dom? Zašto su dolazili u Narodnu skupštinu, da ih narod pamti po tome što su jeli dobru kupus-salatu u restoranu, ili što je dobar sok od paradajza ili limunada ovde na šanku, da ne pričam o pivu ili nečem drugom.
Smešno je nekima to. Ovo je tema, ako niste razumeli, ovo je glavna tema, zato što vi danas usvajate poslovnik po kome je moguće da se u 10 sati skupe u Skupštini 84 poslanika, sa amandmanima, koje uopšte nemamo u inicijalnom tekstu predloga podzakonskog pravnog akta, a onda se svi izgube, odu kud koji mili moji, pa rade nešto pametnije. Predsednik Skupštine, kao jedan od najvisprenijih političara u ovom visokom domu, pokušao je na sednici Administrativnog odbora da pronađe još jedno objašnjenje za to, pa je rekao: u savremenom svetu tzv. parlamentarna diplomatija gubi značaj.
Dakle, da znate, u odnosu na ono što je značila pre jednog veka ili uspostavljanjem diplomatskog i konzularnog prava tamo, u pravom smislu reči, od nastanka države, nikada na nižem nivou nije bila i nikada manje nije značila. Smešno je da nam to bude izgovor pred građanima Srbije i da kažemo: sada zbog parlamentarne diplomatije imate pravo da ne radite ništa i ne učestvujete u radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Dakle, građani Srbije su već reagovali na ono što vi danas radite. Oni kažu ovo plaćaju svi poreski obveznici Srbije, te neće da gledaju u svakom trenutku dva čoveka ili da niko ne mora da se pojavi za govornicom.
Ljudi hoće da gledaju one koji će da izlaze za ovu govornicu, da podnose predloge, amandmane, da rade u Narodnoj skupštini, jer onda Skupština ima smisla. Ako to nismo u stanju da uradimo, onda Skupština nema nikakvog smisla.
Dakle, može da nam se dogodi da kažemo – kao što je gospodin Marković ukazivao ovde preko svojih dobrih metafora, siguran sam da su veoma pametne, mada nisam sve razumeo, nisam verovatno na tom nivou, ali pretpostavljam da ću biti ubuduće ako budu bolji predlozi.
Ali, suština je u sledećem – ljudi, hajde da donesemo jednom zaključak da svaki poslanik ima pravo da govori deset minuta. Hajde da kažemo da nećemo da ga ograničavamo i videćete, niko to neće da zloupotrebljava.
Sada mogu da stanem za govornicu i šta, da uvodite obezbeđenje, i da traje dva dana, i da nema rasprave. To niko neće kada su normalni odnosi. Opet kažem, mnogo su bolji odnosi, a ako hoćete delimično i zahvaljujući vama, nego što su bili u prošlom sazivu, kada su samo čekali koliko para da nam otmu i kako da nas poizbacuju napolje. Vi to radite, ali retko.
Oni su to radili temeljno i svakodnevno. Ništa drugo im nije padalo na pamet. Izgleda da su imali probleme sa budžetom, pa najlakše je bilo, popuni ga tako što ćeš radikalima sve da otmeš.
Dakle, suština je u sledećem, nije to problem; to zavisi od onoga kakve će odnose da uspostave i ljudi i političke partije, i kakvo je stanje u društvu. Nemoguće je da svakog trenutka i svaki put kada imamo neki novi predlog, da on mora da bude restriktivan i da mora da donosi nova ograničenja u odnosu prema pravima poslanika.
Hajde, ljudi, kada smo doneli onakvo rešenje za povećanje plata, iako je to suprotno volji SRS, hajde da uvećamo obaveze, a ne da kažemo možete da radite šta hoćete.
Evo, lepo vreme, leto, pa jedan da sedne kod "Ruskog cara", jedan da ide, ne znam, u "Bahus" i "Moncu", a drugi da idu, ne znam ni sam u koji kafić i gde. Baš lepo obavljaju poslaničku dužnost, a kako – razgovaraju sa građanima. Ne može to da bude obavljanje poslaničke dužnosti.
Svaki narodni poslanik je dužan da bude u Narodnoj skupštini i da učestvuje u obavljanju zakonodavne aktivnosti. To je njegova primarna obaveza, a sve drugo je sekundarno, neuporedivo manje važno. To neko danas u državi Srbiji mora da razume.
Zašto danas nikome ovo ne možete da objasnite? Nema tog objašnjenja koje će da kaže: aha, pa to ima tamo negde. Ima, i delimično su takva rešenja prisutna u anglosaksonskim pravno-političkim sistemima i vrlo retko u kontinentalnim, ali ne znam zbog čega.
Ključno pitanje je, ako mislite da ste u pravu, gospodine predsedniče, pitam vas, zašto mi onda ovde nemamo sedam poslanika, jer računam da imamo sedam poslaničkih grupa ili šest, dobro, šest je nas, i svaki ima, kao šef poslaničke grupe, papir na kome piše: evo moj glas vredi 82, a njegov glas vredi 22, njegov glas 34, njegov 37; zašto onda ne uvedete delegatski sistem, šta će nam poslanici­­? Kako je moguće da 84 poslanika ili 82 budu izjednačena sa 22 poslanika. Nije moguće, ali jeste izjednačeno. Nije u načelnoj raspravi, ali pogledajte šta onda predlažete dalje.
Sada ste doneli predlog, mislim da je iz vaše stranke, da se obavi zajednički načelni pretres osam-devet zakona. Sada devet ili deset zakona. Ljudi, imamo 90 minuta i imaćemo, recimo, 150 amandmana ili 100 amandmana, i to će da bude 1.500 minuta dozvoljeno o amandmanima, a imate 90 minuta u načelu i SRS, koja ima 82 poslanika, ima onda 1.592 minuta, a recimo SPS koji ima 22 ili SPO, ili G17 plus, imaće 1.540.
Kakva je razlika? Objasnite mi. Razlika je u vremenu? U tom minimalnom vremenu je velika razlika. Slušajte, razlika u broju poslanika je 4:1 ili 3:1, a ovde je razlika 1,0003:1.
Jeste, gospodine Markoviću, to govori elementarna logika i matematika. Sada vi možete da kažete da je 1+1 – tri, ne bi me iznenadilo. Ali, nije – dva je koliko znam, a znaju to i građani Srbije.
Niko se ovome neće obradovati, nećete ni vi bog zna šta dobiti, zato što je uvek opozicija nalazila način da se suprotstavlja restriktivnim merama. Ko god dođe na vlast, uvek opozicija pronađe metode delovanja, pronađe načine kako i šta želi da uradi, kako i na koji način želi da prikaže i predstavi svoje političke stavove.
Uveren sam da vi nemate nikakvih iluzija po tom pitanju i da znate da ćemo nastaviti da radimo jednako kao i do sada, bez obzira na sva ograničenja koja nam se ovde nameću.
Još jedanput vas pozivam da prihvatite one amandmane, posebno na član 8, koji govori o tome kako se radi na sednicama odbora. Ne može ljudi da ide sednica odbora bez kvoruma i da ima jednog ili dva prisutna. Gde to ima, pokažite mi tu zemlju gde to ima.
Dvoje njih je prisutno na sednici odbora i teče sednica odbora, lepo se ispričaše, sedam kafa popiše i ne znam šta još mogu da rade, samo mi nije jasno kakve to veze ima sa Narodnom skupštinom i narodnim poslanicima.
Završavam, gospodine predsedavajući, ako je isteklo vreme poslaničke grupe SRS. Pozivamo vas, još jedanput, iako znam kako to ide, uvek se u Skupštini postignu dogovori između političkih stranaka, pozivam moralne ljude da se ovome suprotstave. Pretpostavljam da ima onih i unutar vlasti koji neće glasati za ovakav Predlog poslovnika.
Pozivam vas, na isti način, kao što ste odbili inicijative i predloge nekih od ranije, koji su hteli da se ukidaju TV prenosi, pa su i sami ukidali u prethodnim sazivima, da ovo ne činite zato što je vaš lični je neuporedivo viši nego što je bio njihov lični kredo, a govorim o ljudima koji su upravljali ovom skupštinom, odnosno onima koji su predsedavali, rukovodili, kako hoćete. Nemojte da ga urušavate na ovaj način.
Ovo je loša poruka za građane Srbije. Građani Srbije, tačno je, hoće promene, ali oni hoće dobre zakone, a ne efikasnost tako što ćete da donosite šta nekome padne na pamet. Ljudi hoće dobre zakone, hoće da žive bolje. Kako bi živeli bolje, još malo će morati da se strpe dok radikali konačno ne pobede. Hvala vam.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa, ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89?
Izvolite, reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Biću veoma kratak.
Dakle, ovde smo imali priliku da čujemo interpretaciju onoga što je predloženo. Na početku sam rekao da je DSS bila, pre svega, za to da se odluke, kako je ovde predloženo, donesu konsenzusom u parlamentu. Očigledno to nije bilo moguće, jer u pregovorima koje smo imali, razgovorima koje smo vodili o promeni Poslovnika, a opet kažem, inicijativa za te promene jeste na vladajućoj koaliciji, nismo imali adekvatno učešće opozicionih predstavnika, odnosno ne bar adekvatnu želju da se ozbiljno upuste u razgovor o onome što se predlaže.
Niz ozbiljnih primedbi na predloženi tekst smo čuli juče i danas, jedan deo tih primedbi, kroz amandmane, ugrađen je u tekst Predloga odluke, jer su prihvaćeni od strane predlagača u formalnom smislu te reči, dakle, gospodina Predraga Markovića.
Prema tome, danas imamo tekst kod koga, a to je naš sud, ne stoji većina primedbi koje smo ovde čuli. Naime, ne radi se samo o povećanju efikasnosti rada, nego se radi upravo i o kvalitetu rada u Narodnoj skupštini. Smatramo da pojedine odredbe, koje se moraju gledati u kontekstu svih odredaba koje su ovde predložene, upravo doprinose boljem kvalitetu rada i kvalitetu donošenja zakona, a pogotovo u onoj oblasti koja tretira rad povodom amandmana na odborima Narodne skupštine.
Prema tome, zbog svoje sveukupnosti, kao što sam to na početku rekao, DSS će glasati za predloženi tekst odluke, naravno, koji u sebe uključuje one amandmane koje je predlagač u međuvremenu prihvatio. Hvala vam.

Hvala. Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo još deset minuta, pošto sam jedan deo iskoristio u načelnoj raspravi.
Danas je ovde govoreno i o odgovornosti, o većem kvalitetu rada, i o tome kako treba dobar deo skupštinskih aktivnosti da se preseli u odbore, kao radna tela Narodne skupštine. Tu bismo mogli da se složimo da smo dobili bilo kakve oštrije principe delovanja ili ozbiljnije principe rada samih odbora, strože, i da oni imaju neka veća ovlašćenja nego što imaju danas.
Zašto sam ovo rekao? Zato što je drugačija praksa rada odbora u našoj zemlji nego, recimo, u američkom kongresu. O čemu je reč? U našoj zemlji za svaku odluku apsolutno pravo autentičnog tumačenja svih normi, pre svega zakona, ima Narodna skupština Republike Srbije.
Mi na odborima možemo da izglasamo da je zemljina kugla kockasta, kao što su to već neki predlagali, doduše, na sednicama skupština, ali Skupština Srbije to ne može da usvoji. Ali, ako neko usvoji na odboru i nešto što je pravilno, a Skupština misli drugačije, računa se ono što je izglasano ovde u ovom visokom domu.
Odluke odbora nemaju nikakvo dejstvo u pravnom prometu, sem izuzetno, kada je reč o sednicama Administrativnog odbora, po pojedinim personalnim pitanjima, i gotovo nigde više. Zato ta priča kako će sada mnogo više da se radi u kuloarima, u odborima, kako će na taj način da napreduje aktivnost, a građani Srbije to neće moći da vide, jednostavno, nije tačna.
Po vašem Predlogu poslovnika, sednica odbora može da traje i da traje, a da jedan, dva ili tri čoveka budu unutra. U čemu je problem? Ako imate problem sa opstrukcijom opozicije, ako negde nećemo da vam damo kvorum, recimo mi iz SRS ili iz neke druge stranke, imate većinu u svakom odboru, sem u Odboru za sport i Odboru za turizam, mislim. Napravite tamo gde ne postoji takav problem, pa neka većina ima za taj jedan koliko joj pripada, kao što joj pripada u skladu sa ovim normama, u skladu sa poslaničkom većinom ovde, neka ima tog jednog više i nemate problem.
Da li zbog toga treba da razorimo odbore, jedan, dvoje ili troje njih da bude prisutno na sednicama odbora, a istovremeno njih dvoje u Skupštini Srbije? Da li to građani Srbije da gledaju? Kako ćemo da prenosimo skupštine, ko će da izlazi za govornicu – niko. Niko nema obavezu, milina jedna, narod ne mora ništa živo ni da gleda, ni da vidi, nikoga ni da čuje, zato što mi radimo važne poslove od interesa za Republiku Srbiju. A gde ih radimo: u kafani "Moskva", kod "Ruskog cara", i u kafani "Kod ćoška". Znate, to je nešto što je apsolutno neprihvatljivo.
Ne postoji ni jedna jedina stvar koja je za narodnog poslanika važnija od zasedanja Narodne skupštine. Te visoke plate koje primamo u ovoj Narodnoj skupštini, čime smo opravdali? Time što smo smanjili obaveze, time što smo rekli: hvala vam, građani Srbije, što dajete toliko para za Narodnu skupštinu i narodne poslanike, ajde sad mi da se raspustimo svi.
Pa, ne može tako. To nije ni korektno ni pošteno prema građanima Srbije. Oni traže odgovornost, ozbiljnost i rad. Zapitajte se koliko ima onih koje ne znaju ni u najbližoj okolini njihovog mesta prebivališta, a kamoli da su se nečim istakli u svom radu u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Da li su uradili nešto za ovu zemlju i za ovu skupštinu kroz odbore? Nisu.
Još nešto. Kad govorite o efikasnosti, vi kao efikasan predsednik, molim vas, gospodine Markoviću, kažite mi kada će Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji da se nađe na dnevnom redu? Lično sam ga potpisao i podneo pre godinu i tri meseca. Hoće li? Znači, hoće, ali godinu i tri meseca smo izgleda nedovoljno efikasni da to bude na dnevnom redu.
Zato, kad treba deset zakona odjednom, što bi rekao naš narod "đuture" da se usvoji, može deset zakona odjednom i onda stiže predlog iz vaše poslaničke grupe da ide objedinjena rasprava, zajednička rasprava u načelu i za deset zakona – 90 minuta, što će reći da po zakonu imamo oko devet minuta, a što će reći da smo negde na šest sekundi po poslaniku za svaki zakon. Govorim o poslanicima SRS. Ako možete da mi navedete kako je moguće da za šest sekundi poslanik, u skladu sa odlukama Ustavnog suda Srbije i poštovanjem elementarnih normi Ustava Republike Srbije kao lex superiora, može da izrazi svoj stav? Ne može nikako, nemoguće je.
Dakle, to je nešto što ne samo da je neprihvatljivo, već pokazuje neku vrstu ruganja građanima Srbije, ruganja parlamentarizmu i demokratiji. Demokratija je nešto što smo počeli da izgrađujemo. Izgrađujemo to i prolazimo kroz različite faze. Demokratija, kao oblik političkog režima, jeste nešto što smo, čini mi se, u jednom delu dostigli, ali još mnogo toga treba da uradimo da bismo mogli da kažemo da živimo u demokratskoj zemlji. Ali, nemojte da svaki put dolazi do genijalne ideje.
Podsetiću vas na jednu genijalnu ideju šefa poslaničke grupe DOS-a Čedomira Jovanovića, u prošlom sazivu, koji je, kada smo podneli zahtev za smenu Vlade, rekao: ne može opozicija da smeni Vladu zato što je opozicija nije ni birala. Mi smo onda pokušali da odgovorimo. Smejali su se pravnici, smejali su se ljudi koji su prvi razred pravno-birotehničke završili. Smejete se i vi sada. Svi su se smejali, nigde odgovor nije mogao da se pojavi, ali je to ušlo u anale i to će stotinama godina ostati da đaci uče.
Hoću da dam jednu primedbu koja srećom nije takve prirode, naravno. Vi kažete "jednom mesečno", to nemamo u predlogu ovog podzakonskog pravnog akta, moći ćemo da postavljamo pitanje ministrima, da ih dovedemo ovde, da ih rešetamo, da oni odgovaraju po određenim temama. To nema veze sa pitanjem poverenja Vladi, sa pitanjem poverenja pojedinim ministrima. Mi smo postavili pitanje poverenja pojedinim ministrima.
Šta se dogodilo? Kaže većina: "čuj, vi ćete sada da raspravljate o poverenju ministru Dinkiću, ministru Vuksanoviću, mi imamo pametnija posla sada! Nije vam dobar tajming, niste dobro vreme izabrali, morate da izaberete vreme kad vlastima odgovara, a ne kada vama odgovara. Pošto sada nama iz vlasti ne odgovara, to uopšte nećemo da uvrstimo i o tome neće da se razgovara."
To je direktno suprotno Ustavu Republike Srbije, ne samo jezički nego i logički, i sistemu Ustava Republike Srbije. Znači, suštinski, vi ne možete da učestvujete u debati i da ubedite nekoga da je bolje da se Vlada smeni, da se pojedini ministar smeni, jer niko, niti može niti hoće da čuje jedan argument protiv toga.
Znam da vi znate da sam u pravu i ne tražim odgovor od vas po ovom pitanju. Ne tražim odgovor ni od drugih sa ove strane, koji znaju da sam u pravu, samo vam ukazujem na to da stalno smanjivanje prava opozicije ne vodi ničemu. Mi od rasprave o Vladanu Batiću nemamo ni jednu raspravu ni o jednom ministru u Vladi Srbije.
Hoćete li ponovo da se dičimo onim čime su se neki hvalili u prethodnoj izbornoj kampanji - kako prekidaju promocije knjiga? Evo, prekinuli su profesoru Miloševiću promociju knjige i kažu da je vrhunac demokratije to da mu prekinu promociju knjige. Vrhunac demokratije je: prekidajte tribine, prekidajte mitinge ili ne znam šta.
Ko je to negde nekoga učio da vi prekidate nekome nešto zato što drugačije misli, govori, zato što hoće da izrazi svoje ideje. Mi smo protiv toga, bez obzira o kome je reč. Gospodin Milošević je naš politički protivnik, ali to je istina. To ne sme niko da radi.
Gledamo neke; bože me sačuvaj, da oprosti ovaj visoki dom; ludake svakodnevno, koji misle da je to najpametnije. Jedan u nekoj radio-emisiji kaže: "Ja bih one što tako misle", (misleći na nas i još neke) "strpao sve na jedan stadion i nikada ih ne bi pustio da odatle izađu". Kažem, baš mu priliči, onako demokratski, milina jedna. Voleo bih da ne koristi državne organe. Vidim da se neki smejulje zadovoljno, voleli bi da to može da se desi. Nemojte da koristite državne organe za to, nego neka probaju sami da to urade.
Nije se odnosilo na vas, znaju oni na koga se to odnosilo. Neki je Vlajić, Vlaičić, ne znam ni sam kako se zove, neki takav, neki genije sa stadiona.
Sinulo mu je i postao je mnogo pametan, pa neka on vodi na stadion ako može. Za jedno sat i po izlazim, pa neka proba da me odvede do stadiona. To bi bilo baš lepo.
Dame i gospodo, građani Srbije hoće promene, hoće da žive bolje. Građani Srbije hoće demokratiju i hoće poštovani parlament, neće dalje urušavanje i unižavanje Narodne skupštine, najvišeg zakonodavnog tela. Zato vas molim da prihvatite amandmane SRS. Računam, nećete nam zabraniti da se o tome izjašnjavamo. Pozivam vas da ne prihvatite predlog ovog i ovakvog poslovnika, da zajednički gradimo bolju budućnost i da izgradimo demokratski sistem u Srbiji.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Niste iskoristili pravo, morali ste u pisanom obliku ranije da date prijavu. Po članu 89, – nemate reč.
(Živadin Lekić, sa mesta: Prijavio sam se malopre kod vas i niste mi dozvolili.)
Pre nego što zaključim jedinstveni pretres o Predlogu odluke, da li predlagač želi završnu reč? Da. Izvolite.
Pročitajte član 89. Poslovnika, trebalo je na vreme da date prijavu. Postoji vreme kada se prijave daju i za poslaničke grupe i za nezavisne poslanike. Vi niste to učinili na vreme i zato niste ovog puta dobili reč.