Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio pravo iz člana 89. Poslovnika? Ne želi.
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o osiguranju depozita, Predlogu zakona o Agenciji za osiguranje depozita, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, Predlogu zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, Predlogu zakona o Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije, Predlogu zakona o izmenama Zakona o Garancijskom fondu, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskom lizingu (tačke 9. – 16. dnevnog reda).
Prelazimo na zajednički načelni pretres 17 – 28. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O JAVNOM DUGU, KONTRAGARANCIJAMA (ZA TRI ZAJMA U ELEKTROPRIVREDI, OBNOVU ŽELEZNICA, OBAVEZE PREMA EIB, SANACIJU SAOBRAĆAJA, OBNOVU PUTEVA, EVROPSKE PUTEVE U SCG, VAZDUŠNI SAOBRAĆAJ I INFRASTRUKTURU SUBOTICE) I OBVEZNICAMA ZA DUG PO NFA I TDFA
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda, pod tačkama 17. do 28, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 37 minuta 12 sekundi, Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka – Boris Tadić – 44 minuta 24 sekunde, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije – 26 minuta, 24 sekunde, Srpski pokret obnove – Nova Srbija – 21 minut 36 sekundi, i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi – četiri poslanika SPO-a, tri poslanika SDP i jedan nezavisni poslanik, po pet minuta, na osnovu člana 89. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Otvaram zajednički načelni pretres o sledećim tačkama:
- Predlog zakona o javnom dugu,
- Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zaduženju JP "Elektroprivreda Srbije" kod nemačke finansijske organizacije KFW,
- Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje Projekta obnove železnica,
- Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Vlade Republike Poljske za finansiranje Projekta obnove elektroprivrede Srbije,
- Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske zajednice za izmirenje dospelih a neplaćenih ugovornih obaveza prema Evropskoj investicionoj banci,
- Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje Projekta hitne sanacije saobraćaja,
- Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje obnove puteva u Republici Srbiji,
- Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje Projekta evropskih puteva B – Srbija i Crna Gora,
- Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske banke za obnovu i razvoj (Buduća modernizacija i unapređenje sistema za upravljanje vazdušnim saobraćajem),
- Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske banke za obnovu i razvoj (Program rekonstrukcije opštinske infrastrukture opštine Subotica),
- Predlog zakona o izmenama Zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje Projekta upravljanja elektroenergetskim sistemom,
- Predlog zakona o restrukturiranju duga po NFA i TDFA izdavanjem obveznica Republike Srbije (tačke 17. – 28.).
Da li predstavnik predlagača mr Mlađan Dinkić, ministar finansija, želi reč? (Da.)
Izvolite, reč ima ministar Mlađan Dinkić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo Zakon o javnom dugu. Kao što znate, naša država se decenijama unazad zaduživala, a da nije nikada postojao zakon o javnom dugu, niti su postojali kriterijumi prema kojima se daju ovlašćenja državnim organima za zaduživanje. Ovo je zakon koji, faktički, sistemski uvodi red u oblasti javnog duga.
Postoji pet osnova po kojima može da se formira javni dug. Prvo, to je dug same Republike Srbije koji nastaje po osnovu ugovora koji Republika zaključi. Drugo, javni dug nastaje i po osnovu emitovanja hartija od vrednosti koje emituje Trezor Ministarstva finansija, kako bi prikupio slobodna novčana sredstva na tržištu radi finansiranja deficita.
Takođe, u javni dug ulaze i sve reprogramirane obaveze po osnovu ugovora o zaduživanju iz prethodnih perioda. Garancije takođe predstavljaju javni dug, s obzirom da ukoliko neko javno preduzeće koje se zaduži, a država da garanciju, ne uspe da otplati obavezu, to pada na teret budžeta Republike Srbije. Konačno, u javni dug ulazi i dug lokalnih vlasti
za koji Republika Srbija daje garanciju. To je pet osnova po kojima nastaje javni dug.
U ovom trenutku javni dug Republike Srbije iznosi 9,5 milijardi evra. To je stanje na dan 31. maj 2005. godine. Poređenja radi – 31. decembra 2000. godine ukupan javni dug Republike Srbije iznosio je 14,2 milijarde evra. Dakle, u međuvremenu je značajno smanjen. Izvinjavam se, napravio sam grešku, u ovom trenutku iznosi 9,8 milijardi evra, a ne 9,5. Dakle, 31. maja 2005. godine dug je 9,8 milijardi evra, a bio je 14,2 milijarde evra 31. decembra 2000. godine. To znači da je u periodu od ovih pet godina javni dug Republike Srbije smanjen za 4,3 milijarde evra.
Relativno, u odnosu na društveni bruto proizvod, krajem 2000. godine javni dug je učestvovao sa 170% u društvenom bruto proizvodu, danas je to učešće 56%. Dakle, Srbija u ovom pogledu zadovoljava tzv. "mastrihtske kriterijume" za ulazak u Evropsku monetarnu uniju, jer je granica za prijem u Evropsku monetarnu uniju, po osnovu ovog kriterijuma, 60% učešće javnog duga u društvenom bruto proizvodu. Srbija u ovom trenutku ima 56%.
Što se tiče strukture javnog duga Republike Srbije, od ukupno 9,8 milijardi evra, četiri milijarde evra je domaći javni dug. To je uglavnom dug po osnovu izdavanja obveznica za izmirivanje stare devizne štednje. Takođe, tu je i zajam za privredni preporod Srbije. Ostatak su dinarske obaveze po osnovu emitovanja obveznica Trezora Ministarstva finansija. Preostalih 5,8 milijardi evra čini spoljni javni dug. U našoj javnosti se često može čuti da je spoljni javni dug daleko veći od cifre koju vam iznosim.
Kada se govori o javnom dugu, mora se imati u vidu da su to samo one obaveze za koje država garantuje i koje se izmiruju iz budžeta. U ovu cifru ne ulaze dugovi preduzeća za koje država ne garantuje, to su privatni dugovi, kao ni dugovi građana prema bankama, tako da je ukupan spoljni javni dug zemlje iznosi svega 5,8 milijardi evra, jer se često u javnosti i licitira sa ciframa od preko 10 milijardi. Međutim, ovo ostalo su zaista dugovi privatnih preduzeća prema bankama i za to država ne garantuje, niti će ikada to plaćati. Država će otplatiti i ima obavezu da otplati, da servisira ovaj spoljni dug od 5,8 milijardi evra.
Imajući u vidu da očekujemo u sredu, sutra, pozitivnu odluku direktora MMF-a i odobrenje pete revizije našeg aranžmana, gde ćemo biti na korak bliže ka završetku trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om, jer ostalo nam je samo još šesta revizija u novembru mesecu, očekujemo dobitni otpis od oko 700 miliona dolara duga prema Pariskom klubu. Tako će se do kraja ove godine ukupan javni dug svesti na oko 50% društvenog bruto proizvoda, kada dobijamo ovaj dodatni otpis od Pariskog kluba.
Na ovaj način Srbija spada u red srednje zaduženih zemalja. Naravno da bi bilo bolje da je nivo javnog duga manji, međutim situacija je daleko bolja, nego što je bila pre pet godina. Pre svega, zahvaljujući visokom otpisu koji smo dobili od Pariskog kluba – 66%. Do sada je efektivno realizovano 51%, a sada treba još i ovih dodatnih 15% Londonskog kluba – tu smo dobili otpis od 62%.
Takođe, u ovom setu zakona gde Skupština treba da se izjasni i o davanju kontragarancija po osnovu različitih projekata za razvoj infrastrukture u Srbiji, moram da kažem da ćemo danas raspravljati o kontragarancijama koje su uglavnom nastale po osnovu ugovora koji su zaključeni u periodu od 2001. do 2004. godine. Na projekte zaključene u 2004. i 2005. godini imamo samo tri kontragarancije čija je ukupna vrednost 163 miliona evra; 129 miliona evra otpada na kontragarancije iz 2004. i oko 33,5 miliona evra na kontragarancije iz 2005. godine, što znači da je naša Vlada smanjila uzimanje kredita iz inostranstva, i to drastično, imajući u vidu da smo u međuvremenu uspeli da deficit budžeta od 45 milijardi iz 2003. godine prepolovimo prošle godine, a ove godine po prvi put imamo suficit. Dakle, nema potrebe da se zadužujemo.
Počeli smo kao Ministarstvo finansija da vraćamo i naš ranije nastao dug po osnovu zaduživanja emitovanjem obveznica Trezora. Uspeli smo i da na tržištu dovedemo do pada kamatnih stopa na obveznice Trezora. Trenutna kamatna stopa na tromesečne obveznice Trezora je 15,5%, što je rekordno nizak iznos, govorim o godišnjoj kamatnoj stopi u odnosu na prethodni period. Hoću da kažem da je početkom ove godine ta kamatna stopa iznosila 22%. Dakle, pala je za skoro 7% u ovih pet meseci, što je posledica prestanka zaduživanja države, jer nema potrebe da se finansira deficit.
Likvidnost budžeta je bolja nego što je bila ranije i samim tim ne zadovoljavamo celokupnu tražnju na tržištu, jer nam taj novac ne treba – nemamo deficit da finansiramo i to dovodi do pada kamatnih stopa za ove najkvalitetnije obveznice državnog trezora.
Što se tiče samog javnog duga Republike Srbije, on je realno održiv i svi oni koji govore da Srbiji preti dužnička kriza zapravo ne barataju objektivnim ciframa. Nama jeste pretila dužnička kriza da nismo dobili otpis duga od Pariskog i Londonskog kluba. O tom otpisu je, naravno, pregovarano, nije pao s neba.
S druge strane, pretila bi nam dužnička kriza kada bi se sada država zaduživala i kada bismo imali veliki deficit u javnim finansijama. Niti imamo deficit – imamo suficit, niti se sada preterano zadužujemo. Naprotiv, donošenjem ovog zakona tačno ćemo postaviti limite za zaduživanje kako u centralnoj vladi, tako i u lokalnim samoupravama i javnim preduzećima.
Na ovaj način pažljivo će se pratiti zaduživanje. Biće osnovana i posebna uprava za javni dug u okviru Ministarstva finansija, kako se bi došlo do prekomernog zaduživanja u budućnosti, što se bivšoj SFRJ dogodilo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Mi, zapravo, reprogramiramo i otpisujemo upravo te stare dugove nekadašnje Jugoslavije, koje sada naša generacija otplaćuje. Nemamo pravo da zadužimo nove generacije, zato je jako važno da ova skupština usvoji zakon o javnom dugu, koji će uvesti ograničenje za zaduživanje na svim nivoima.
Šta donosi ovaj novi zakon? Ovaj zakon propisuje uslove, način i postupak zaduživanja Republike Srbije, lokalnih samouprava, jedinica teritorijalne autonomije i organizaciju obaveznog socijalnog osiguranja. Takođe, predviđa osnivanje Uprave za javni dug u okviru Ministarstva finansija, kako bi se bolje upravljalo dugom Republike Srbije. Takve uprave postoje u svim ministarstvima finansija u svetu. Nažalost, naše Ministarstvo finansija nije imalo takvu jednu specijalizovanu jedinicu. Sada ćemo je ovim zakonom osnovati.
Takođe, pri zaduživanju daje se veća fleksibilnost lokalnim samoupravama. Do sada nije postojalo jasno pravilo po kome se lokalne samouprave mogu zaduživati. To je do sada bio zakon o budžetskom sistemu, što nije prikladan zakon za regulisanje zaduživanja lokalnih samouprava. Ovde ćemo sada imati u jednom zakonu pravila i za lokalne samouprave i za centralnu vladu. Takođe, ovaj zakon omogućava punu kontrolu Narodne skupštine Republike Srbije pri zaduživanju u domenu javnog duga, jer postoji i obaveza podnošenja redovnih izveštaja Skupštini. Dakle, ne samo Vladi, već i Skupštini Srbije.
Što se tiče osnovnih odredbi, zaduživanje se može vršiti u zemlji i inostranstvu, u stranoj i domaćoj valuti, osim u slučaju emitovanja kratkoročnih hartija od vrednosti, jer kratkoročne hartije od vrednosti se mogu emitovati isključivo u domaćoj valuti. Kratkoročne hartije od vrednosti su hartije do godinu dana dospeća. Dugoročne hartije, preko godinu dana, mogu se emitovati i u stranoj valuti.
Četiri su osnova za zaduživanje. Prvo, može se vršiti zaduživanje radi finansiranja deficita tekuće likvidnosti. U tom slučaju dug se mora otplatiti najkasnije do 31. decembra tekuće godine i ukupan iznos zaduženja ne sme preći 5% ukupno ostvarenih prihoda u prethodnoj godini. Takođe, može se vršiti i zaduživanje radi finansiranja budžetskog deficita, kada se dug može preneti, u skladu sa praksom u drugim zemljama, i u naredne budžetske godine. Međutim, ukupan iznos zaduženja ne sme preći iznos određen zakonom koji uređuje budžet Republike. Takođe, može se vršiti zaduživanje za finansiranje budžetskog deficita, emitovanje obveznica Trezora i drugih hartija od vrednosti.
Takođe, zaduživanje se može vršiti radi refinansiranja neizmirenog duga, radi plaćanja njihovog i po osnovu iznetih garancija, kao i za finansiranje investicionih projekata, pri čemu u tom slučaju ročnost projekata mora biti duža od jedne godine.
Što se tiče emitovanja hartija od vrednosti, tačno se propisuje kako se vrši emitovanje, ko može da ih emituje i ko može da ih kupuje. Ono što je novo u ovom zakonu jeste mogućnost da lokalne samouprave emituju hartije od vrednosti.
Što se tiče zaduživanja lokalnih vlasti, mislim da je to ono što bi moglo najviše da zanima poslanike. Zaduživanje lokalnih vlasti odobrava nadležni organ lokalne samouprave, po prethodno pribavljenom mišljenju Ministarstva finansija, koje je dužno da u roku od 15 dana od podnetog zahteva izda svoje mišljenje. Dakle, Ministarstvo finansija je obavezano da ne može da čeka, već maksimalno u roku od 15 dana mora da da mišljenje.
Što se tiče zaduživanja lokalnih samouprava, one se mogu zaduživati i u zemlji i u inostranstvu, u domaćoj ili stranoj valuti. Ograničenje za stranu valutu važi samo za projekte preko godinu dana.
Za finansiranje potreba tekuće likvidnosti, iznos zaduživanja može biti do 3% ukupnih prihoda iz prethodne fiskalne godine i mora se taj dug otplatiti do kraja tekuće fiskalne godine.
Što se tiče dugoročnog zaduživanja, to zaduživanje je moguće isključivo za finansiranje i refinansiranje kapitalnih investicionih rashoda u okviru budžeta lokalne vlasti. Ukupan iznos ne može biti veći od 50% ukupnih prihoda iz prethodne fiskalne godine.
Za razliku od sadašnjeg rešenja u Zakonu o budžetskom sistemu, gde je bilo dozvoljeno maksimalno zaduživanje do 20% ukupnih prihoda, sada se taj prag proširuje na maksimalno zaduživanje do 50% ukupnih prihoda iz prethodne fiskalne godine.
Jer, u praksi smo videli da zaista ima prostora da lokalne samouprave, posebno za opravdane kapitalne projekte, moraju da traže povoljna sredstva da bi isfinansirali te projekte i da je moguće ovaj limit pomeriti.
Ono što je najvažnije, iznos glavnice i kamate svih dugoročnih zaduživanja koja dospevaju u jednoj fiskalnoj godini u lokalnoj samoupravi ne može biti veći od 15% ukupnih prihoda iz prethodne fiskalne godine.
Dakle, to je limit. Sve glavnice i kamate koje se plaćaju iz lokalnog budžeta, mogu da budu maksimalno do 15%. Moram da kažem da gotovo sve lokalne samouprave u Srbiji imaju zaduženost ispod 5% u ovom trenutku, a mnogi imaju i zaduženost – nula, tako da je to zaista veliki prostor za zaduživanje i komparativno je usklađen sa iskustvima drugih zemalja.
Što se tiče emitovanja lokalnih obveznica, te hartije od vrednosti se mogu emitovati. Međutim, zakonom je ograničeno da ih mogu kupiti samo Republika Srbija i finansijske institucije. Lokalne samouprave dužne su da šestomesečno šalju izveštaje o zaduživanju Ministarstvu finansija, kako bi se imala konsolidovana slika, globalna slika o ukupnom zaduživanju zemlje. Ovo su osnovne odredbe Zakona o javnom dugu.
Što se tiče kontragarancija koje su danas na dnevnom redu, imamo ukupno 10 kontragarancija, već zaključenih po osnovu ugovora i datih garancija državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ovo su kontragarancije koje treba da izda Republika Srbija. Kao što sam već rekao, sedam od ovih 10 kontragarancija odnosi se na period pre formiranja sadašnje Vlade, na osnovu ugovora koji su tada zaključeni, a najstariji datira još od septembra 2001. godine.
Tri ugovora o kojima ću govoriti vezana su za aktivnosti naše Vlade. Pre svega, to je kredit Evropske investicione banke namenjen Republičkoj direkciji za puteve – za projekat evropskih puteva.
To je namenjeno za modernizaciju 65 kilometara postojećeg autoputa Beograd – Novi Sad, kao i za izgradnju novog mosta kod Beške, u vrednosti od ukupno 120 miliona evra. To je kredit na 25 godina, otplata sa sedam godina počeka.
Takođe, imamo jedan kredit Evropske banke za obnovu i razvoj – za kontrolu letenja, namenjen instalaciji novog sistema za obradu podataka o letu i izgradnji nove zgrade, nabavci radarskih senzora i nabavci navigacionih uređaja; imajući u vidu da se frekvencija saobraćaja na Beogradskom aerodromu značajno povećala poslednjih godina, potrebno je i da se naša kontrola leta modernizuje. Ovo je kredit na 12 godina sa četiri godine počeka, a na Srbiju otpada 33,5 miliona evra. Kredit je uzela i Crna Gora, u manjem iznosu.
Treći projekat zaključen za vreme rada naše Vlade, koji je za sada ugovoren, jeste projekat prečišćavanja otpadnih voda iz Palićkog jezera. Dakle, program namenjen opštini Subotica. To je projekat vredan devet miliona evra i trebalo bi da unapredi i proširi tretman otpadnih voda u opštini Subotica, kako bi se Palićko jezero prečistilo i kako bi tamo mogao da se daleko agresivnije razvija turizam. Dakle, to su kontragarancije koje su danas pred nama. Ove ostale kontragarancije su vezane za EPS, Direkciju za puteve, dakle, za infrastrukturne projekte.
Poslednji zakon koji je u ovom nizu jeste zakon o restrukturiranju duga prema Londonskom klubu, izdavanjem obveznica Republike Srbije. Ova skupština je ratifikovala sporazum sa Londonskim klubom, na osnovu čega smo dobili otpis od 62% od Londonskog kluba poverilaca, a sada donosimo zakon kojim će se emitovati obveznice po osnovu kojih će se taj dug u narednom periodu izmirivati.
Glavnica duga, nakon otpisa, prema Londonskom klubu iznosi milijardu i 80 miliona dolara. Dug je restrukturiran na 20 godina sa periodom počeka od pet godina, a glavnica će se plaćati u 30 jednakih polugodišnjih rata, počevši od 1. maja 2010. godine. Do tada se plaćaju kamate, a glavnica se otplaćuje od 2010. godine. Kamata na obveznice je ugovorena 3,75% godišnje, u periodu od 1. oktobra 2004. godine do 1. novembra 2009. godine, a 6,75% godišnje od 1. novembra 2009. godine do konačnog dospeća obveznica.
Želim da vam kažem još jednu stvar. Naime, Republika Srbija u ovom trenutku ima ponude najvećih investicionih banaka za refinansiranje ovog duga, posebno za period posle 2010. godine, kada je kamatna stopa nešto nepovoljnija, kao što ste videli, u odnosu na ovu za prvih pet godina, a imajući u vidu da se naše obveznice, koje se po prvi put u istoriji kotiraju na Luksemburškoj berzi, sada prodaju po ceni od 85 centi za jedan dolar. Samo da podsetim, tokom 90-tih godina cena je bila 9 centi za jedan dolar, a sada je to 85 centi, što znači da se kreditni rejting zemlje značajno povećao.
Kao što znate, kada smo napravili aranžman sa Londonskim klubom, po prvi put u istoriji Srbija je dobila kreditni rejting u novembru prošle godine od renomirane kuće "Standard and poors", – to je "B plus".
Nakon nekoliko meseci nama je rejting unapređen za jedan stepen, tako da je sada "BB minus", i očekujemo da ćemo svakih šest meseci podizati kreditni rejting iz razloga što je sada daleko niži od zemalja koje imaju niži društveni proizvod po stanovniku.
Dakle, kreditne agencije jednostavno nisu mogle da nam daju u startu viši rejting, jer smo zemlja koja nikada u istoriji nije imala kreditni rejting. Ali, unapređenje tog rejtinga će ići daleko brže nego kod drugih zemalja, a kada se povećava kreditni rejting, to onda dovodi do pada kamatnih stopa međunarodnih institucija, kada se krediti prema nama odobravaju.
Inače, prošle godine, još jednom ću to ponoviti, u Srbiji je uzeto dve milijarde evra kredita ukupno iz inostranstva, od čega se država zadužila svega 300 miliona evra, zajedno sa kreditima MMF-a. Dakle, to znači da je milijardu i 700 miliona evra bio privatni dug.
Još jedna iluzija, čini mi se, ili demagoška stvar koja se propagirala u javnosti jeste da novac koji se ulaže u Srbiju – odlazi iz Srbije, jednostavno, u praksi se pokazuje potpuno drugačijom. Naprotiv, novac ulazi u Srbiju, a ono za šta moramo dalje da se izborimo kao Vlada jeste da stvorimo uslove da kamatne stope budu niže.
Dakle, nismo zadovoljni trenutnim nivoom kamatnih stopa, a potpuno je jasno, bez obzira što su one niže nego što su bile ranije, da su još uvek više u odnosu na normalne standarde i radićemo na tome da se te kamate spuste.
Što se tiče posebnih prioriteta, mi ćemo sredstvima iz budžeta pomoći da dođe do pada kamatnih stopa za izvoznike, a kamatne stope nakon usvajanja ovog zakona o agenciji za kreditiranje izvoza biće tri do četiri posto godišnje za izvoznike.
Juče smo konačno izveli računicu za subvencioniranje stambenih kredita. Odlučili smo da to subvencionisanje ide za sve one koji imaju do 45 godina starosti, bez obzira da li su u braku ili ne, dakle, proširili smo ipak grupu.
Mislim da su neki zahtevi javnosti bili opravdani i izveli smo da će efektivna kamatna stopa biti oko 4,5% godišnje. Dakle, sa sadašnjih 8,9% biće spuštena na 4,5% godišnje. Očekujemo od septembra ove kredite, nakon što ova skupština, nadam se, do kraja jula meseca usvoji rebalans budžeta Republike Srbije. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem se gospodinu ministru finansija.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dušan Proroković.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću u ime poslaničkog kluba Demokratske stranke Srbije.
Demokratska stranka Srbije će podržati sve zakone koji su ovde predloženi što se tiče javnog duga Republike Srbije, jer vidimo da se radi o javnom dugu Republike Srbije i kontragarancijama koje treba dati.
Precizno se može videti da se radi o zaduživanju tri puta za elektroprivredu Srbije, za železnicu, odnosno železničko-transportno preduzeće i izgradnju železničke infrastrukture, za vazdušni saobraćaj, puteve; dakle dugu koji su napravile prethodne dve u većoj meri, a i ova vlada u manjoj meri. Dakle, isključivo se radi o razvoju infrastrukture.
Mi smo u proteklih pet godina imali dva načina da dođemo do novca za razvoj infrastrukture. Jedan je kreditno zaduživanje, a drugi je raspisivanje koncesija i izgradnja infrastrukture putem postupka. Od 2000. do 2004. godine u većoj meri su uzimani krediti. Sada imamo i prvi slučaj davanja koncesije na dva putna pravca u Republici Srbiji. Ovo je zapravo bilo nužno.
Niko ne voli zaduživanje, niko ne želi da ulazi u kreditne aranžmane, ali treba da se podsetimo gde je država bila pre pet godina, u kakvom stanju je bila naša infrastruktura. Bez dobre infrastrukture nema ni dobrih daljih budućih investicija, nema ni novih radnih mesta. Toga treba da budemo duboko svesni.
Takođe, kada se govori o radu aktuelne Vlade Republike Srbije, podsetiću na jedan podatak, a to je da je zaduživanje u prethodnih godinu i po dana bilo oko 150, odnosno 160 miliona evra, što predstavlja jasnu tendenciju smanjenja zaduživanja kod međunarodnih finansijskih institucija.
Ako Vlada Republike Srbije, ova i neka buduća, nastavi ovakvim tempom, mislim da će Srbija mnogo pre od nekih država u okruženju zadovoljiti dalje kriterijume za ulazak u EU.
Mi smo trenutno na poziciji, prema izvoru Saveta investitora, na oko 54-57% učešća javnog duga u bruto društvenom proizvodu, što predstavlja ohrabrujući podatak, pogotovo posle crnih brojki koje smo imali 70-ih, 80-ih i 90-ih godina, i ne treba da čudi da se trenutno naše obveznice na inostranim berzama i te kako dobro kotiraju.
Što se tiče javnog duga, moram da kažem da je ovo prvi put da se u našem zakonodavstvu definišu kriterijumi kako može da se zadužuje; dakle, i lokalne samouprave, Republika Srbija i javna preduzeća. Ovo je prvi put da se nešto ovako reguliše.
Naravno, ima efekta – kamatne stope obveznice Trezora su pale. Ali, ovo je i te kako bitno zbog jedne stvari – podsetiću da je 1983. godine na inicijativu Savke Dapčević-Kučar i Milke Planinc angažovana nezavisna revizorska kuća koja je ušla u Narodnu banku tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije da utvrdi koliki je dug SFRJ.
Upravo da se takve situacije više ne bi dešavale – da država ne zna koliki joj je dug, niti koliko se zaduživala, u potpunosti podržavamo jednu ovakvu inicijativu Vlade Republike Srbije, kao i odredbu da lokalne samouprave definisanjem detaljnih kriterijuma, na primer, mogu svega 15% od svojih prihoda da daju kao glavnicu i kamatu u jednoj fiskalnoj godini.
Kada uzimate privatni kredit od neke komercijalne banke imate cenzus da ne možete da isplaćujete ratu u banci više od trećine vašeg mesečnog prihoda. Dakle, ne možete da uzimate kredit, a da vam mesečna ili godišnja rata bude 200 ili 300% u odnosu na vaše prihode.
Dakle, u Srbiji se do sada mnogo toga moglo bez ikakve zakonske regulative. Ovim dodatnim kriterijumima uvode se neki normalni standardi i normalni principi, po kojima treba da funkcioniše naš fiskalni monetarni sistem.
Nadam se da će to i te kako imati odraza na neke buduće investicije i na otvaranje novih radnih mesta, već tokom 2006. godine. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu Dušanu Prorokoviću. Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika javlja za reč? (Ne.)
Prelazimo na redosled diskusija. Prva se za reč prijavila Suzana Grubješić, potom Zoran Krasić.
Molim narodnog poslanika Suzanu Grubješić da uzme reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, pred nama je Predlog zakona o javnom dugu.
Ovim Zakonom se precizno utvrđuju uslovi, način i postupak zaduživanja Republike Srbije, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, javnih preduzeća i pravnih lica, čiji je osnivač Republika Srbija, kada traže garanciju odnosno kontragaranciju Republike Srbije.
Ovim predlogom zakona su pokriveni svi aspekti javnog duga Srbije, dakle, šta se sve smatra javnim dugom i koje su obaveze Republike Srbije po osnovu javnog duga.
Do sada je ova oblast bila uređena prema Zakonu o budžetskom sistemu, ali samo okvirno, i to u odnosu na dug i garancije, dok ovaj predlog zakona daje detaljan pregled uslova, načina i postupaka pod kojim Republika Srbija može da se zadužuje kod domaćih i inostranih poverilaca, u domaćoj i inostranoj valuti, a zatim i jedinice lokalne samouprave, organizacije obaveznog socijalnog osiguranja itd.
Tema javnog duga je, naravno, uvek aktuelna. S vremena na vreme je i dosta prisutna u našoj javnosti, te smo prošlih sedmica po ko zna koji put bili svedoci naslovnih strana u medijima, sa pitanjima: "Preti li Srbiji dužnička kriza", ili sa konstatacijama da nam predstoji argentinski scenario.
Ovako olako izrečene ocene, rekla bih i floskule, najpre su došle od strane bivšeg ministra finansija, što je i razumljivo, jer je čovek rešio da se povuče iz politike, da se bavi ozbiljnim biznisom. Ali, ono što nije razumljivo jeste kako se usudio da jednu od najvećih svetskih banaka dovede u ovako visoko zaduženu i rizičnu zemlju, kakva je, po njemu, Srbija.
Ne bih dalje komentarisala njegove izjave, jer je svima jasno da je u pitanju samo demagogija jednog bivšeg političara. Ali, nažalost, posle njega su se javili i neki ozbiljni instituti koji se bave ekonomskim temama i istraživanjima, pa i tzv. nezavisni analitičari, te su morali da uslede demantiji određenih nadležnih ministara u Vladi, guvernera Narodne banke Srbije, tako da mislim da ovaj Predlog zakona o javnom dugu dolazi u pravo vreme.
Malo vremena ću posvetiti tom famoznom "argentinskom scenariju", čisto da građani Srbije ne poveruju na prvu loptu u takva predviđanja dežurnih katastrofičara, koja su olako izrečena i ne uvek dobronamerna.
Argentina je 2001. godine doživela ekonomski kolaps, koji je oličen u hiperinflaciji i opštem osiromašenju stanovništva. Nakon toga je usledio juriš gladnih na prodavnice širom zemlje. Ako smo ikada bili blizu te situacije, to je bilo davne 1993. godine, čega se građani Srbije vrlo dobro sećaju i neodgovorno je plašiti ih i predviđati da bi tako nešto moglo da se desi i u najskorijoj budućnosti. Guverner Jelašić je to slikovito opisao rečima da smo mi daleko od "argentinskog scenarija" onoliko koliko je Argentina geografski udaljena od Srbije.
Podsetiću takođe, da je kolaps u Argentini nastao zbog ogromnog budžetskog deficita i spoljnog duga u iznosu od 150 miliona evra, te da je decembra 2001. godine argentinska vlada objavila da nije u stanju da finansira taj spoljni dug.
Ako se već prave poređenja, treba reći da srpski budžet ove godine po prvi put u istoriji modernih finansija beleži suficit, i to trenutno od oko 650 miliona dinara, uz tendenciju da do kraja godine taj suficit iznosi čak tri milijarde dinara. Istovremeno, spoljni dug Srbije je 5,8 milijardi evra, što Srbiju svrstava u red srednje zaduženih zemalja, po kriterijumima Svetske banke.
Ako se nastavi dosadašnji rast bruto društvenog proizvoda i izvoza nema govora o tome da nećemo biti u mogućnosti da uredno servisiramo spoljni dug prema utvrđenoj vremenskoj dinamici i novčanim iznosima. U poslednje četiri godine javni dug Srbije smanjen je za 4,5 milijarde evra, i dalje se smanjuje. Upravo nam je ministar rekao da bi sutradan trebalo da se dodatno otpiše oko 700 miliona dolara potraživanja prema Pariskom klubu, što otvara prostor za dodatno smanjenje spoljnjeg duga.
Zato mislim da slobodno možemo da podržimo ovaj predlog zakona, kao i čitav paket o davanju kontragarancija za kredite Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Jer, kao što vidimo, radi se o važnim projektima finansiranja obnove železnice, sanacije saobraćaja, elektroprivrede, vazdušnog saobraćaja, odnosno naše kontrole leta i tome slično.
Javni dug se deli na spoljni i unutrašnji. Sadašnji spoljni dug je najvećim delom vezan za zaduživanje tokom sedamdesetih godina, kada je Srbija u okviru nekadašnje SFRJ uzimala strane kredite, a kamate na te kredite su osamdesetih godina postale ogromne. Početkom devedesetih godina Srbija je zamrznula odnose sa inostranim poveriocima i celu deceniju nije otplaćivala svoj spoljni dug, dok su se unutrašnji nagomilavali.
Podsetiću na to da je Srbija tek po osnovu otpisa duga Pariskom i Londonskom klubu značajno smanjila udeo spoljnjeg duga u bruto društvenom proizvodu i da se u budžetu Srbije obezbeđuju potrebna sredstva za plaćanje kamata po inostranim kreditima i dospelih otplata glavnica spoljnjeg duga. Istovremeno, devizne rezerve, koje trenutno iznose oko pet milijardi dolara, treba da obezbede uredno održavanje spoljne likvidnosti.
Znači, devizna i fiskalna politika treba da budu međusobno povezane kao bitne pretpostavke upravljanja spoljnim dugom. Uredna plaćanja kamata i otplata glavnice duga i porast deviznih rezervi, naravno, zahtevaju porast izvoza po dvocifrenoj godišnjoj stopi, što zavisi od razvojnih mogućnosti privrede i konkurentnosti izvoza.
Podaci za prva četiri meseca ove godine su, takođe, vrlo ohrabrujući. Beleži se rast izvoza od 51%, uz istovremeno smanjenje uvoza od 6,4%.
U strukturi unutrašnjeg duga Republike Srbije dominiraju obaveze po osnovu stare devizne štednje i taj deo se uredno izmiruje od 2001. godine naovamo, pri čemu je isplata štediša "Dafiment banke" počela u septembru, a "Jugoskandik banke" u decembru 2002. godine.
Kratkoročne hartije od vrednosti, obaveze prema Narodnoj banci Srbije i, od prošle godine, otplata zajma za privredni preporod takođe čine elemente unutrašnjeg duga.
Uz to, predviđeno je servisiranje starog duga penzionerima, tako da je Vlada Republike Srbije donela zaključak da se u naredne tri godine, preko Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, obezbedi isplata 12,5 penzija godišnje, čime će se nadoknaditi vremensko kašnjenje u isplati jedne i po penzije.
Znači, ključne makroekonomske pretpostavke održivosti javnog duga jesu: makroekonomska stabilnost, rast oslonjen na porast investicija i izvoza, kao i efikasna reforma javnih finansija, uz smanjenje obima javne potrošnje.
Većina od toga već je postignuta u ovoj godini, a to je inače i predviđeno Memorandumom o budžetu, ekonomskoj i fiskalnoj politici, o čemu smo već raspravljali u Narodnoj skupštini prilikom donošenja budžeta za 2005. godinu.
Novo zaduživanje države reguliše se Zakonom o javnom dugu, koji precizno utvrđuje uslove pod kojima mogu da se zadužuju Republika Srbija, lokalna samouprava, organizacija obaveznog socijalnog osiguranja i druga pravna lica koja traže garanciju Republike Srbije.
Uprava za javni dug, čije se osnivanje predviđa ovim zakonom, treba da upravlja nacionalnim dugom i da strategiju novog spoljnjeg zaduživanja zasniva na realistično utvrđenim projekcijama rasta bruto društvenog proizvoda i razvojnim potrebama zemlje.
Dok uprava ne počne zvanično da radi, te poslove će i dalje obavljati Sektor za Trezor Ministarstva finansija, jer je za početak rada Uprave za javni dug potrebno obezbediti sredstva u budžetu Republike.
Ovim zakonom će se onemogućiti nekontrolisano zaduživanje Republike Srbije, kao i zaduživanje po propisanim uslovima, čime se dodatno stimuliše ulaganje u projekte koji će omogućiti brži razvoj privrede i društva u celini.
To su, upravo, razlozi zbog kojih će poslanička grupa G17 plus glasati za usvajanje ovog predloga zakona, kao i za usvajanje čitavog paketa kontragarancija.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a sledeći po redosledu je narodni poslanik Radiša Ilić. Ima još ukupno šest prijavljenih narodnih poslanika. Radićemo danas dok ne završimo načelnu raspravu o ovim zakonima.

Naravno, šteta je što je sada spojena rasprava o još više zakona. Nama je verovatno potreban jedan zakon koji treba da reguliše način, postupak, uslove, i rekao bih, okvire u kojima država može da se zadužuje. Kada kažem država, mislim na sve ono što možemo da koristimo kao sinonim za tu reč – Republiku, autonomnu pokrajinu, lokalnu samoupravu i obavezne fondove, pa zašto ne reći i javna preduzeća od republičkog značaja.
Ovo spada u red stereotipnih zakona sa standardnim normama. Međutim, moju pažnju zaslužuje odredba člana 5. Predloga zakona. Ona reguliše ovlašćenja za zaduživanje, odnosno, ko donosi odluku, ko odlučuje o pojedinoj vrsti zaduživanja.
Malopre je u uvodnom izlaganju bilo tehničkih grešaka kada su nabrajani, navodno, neki osnovi zaduženja. U stvari su to razlozi zbog kojih se vrši zaduživanje, a osnov je nešto drugo.
Kaže se – Narodna skupština Republike Srbije odlučuje o zaduživanju Republike putem uzimanja dugoročnih kredita, zaduživanju za finansiranje investicionih projekata, o davanju garancija i kontragarancija, kao i o neposrednom preuzimanju obaveza u svojstvu dužnika, po osnovu date garancije. To je ovlašćenje Narodne skupštine Republike Srbije.
Vlada Republike Srbije odlučuje o emitovanju dugoročnih hartija od vrednosti, ako zakonom nije drugačije određeno. Misli se, pre svega, na Zakon o hartijama od vrednosti i verovatno na neke druge zakone. Onda ide ono što je najproblematičnije, a to je da ministar nadležan za poslove finansija odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita za finansiranje budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti i za refinansiranje javnog duga. Kada se pogleda šta ministar odlučuje vidi se da je to ono što je propisano članovima 6, 7. i 8. Predloga zakona.
Kada pogledate ovaj uzročno-posledični odnos videćete situaciju da će, praktično, Narodna skupština retko kada doći u situaciju da odlučuje o nekom zaduživanju. Jer, u članu 5. promenjena je čak i definicija. Kaže se – dugoročnim kreditom, a ranije je bila praksa da je dugoročni kredit svaki onaj koji dospeva za naplatu u roku dužem od godinu dana i sve što je ispod tog roka smatra se kao kratkoročno zaduživanje.
Međutim, ovaj zakon ne može da nadomesti nešto što fali našem pravnom sistemu, a to je zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom. Nekada smo imali taj zakon i on je obuhvatao ne samo državu, nego i sve privredne subjekte, određivao postupak, način, a bogami i limite do kojih može neko da se zaduži u inostranstvu – upravo zbog sagledavanja makroekonomske stabilnosti na jedan duži vremenski period.
Tako da se ne bi desilo da se, bilo da je neka privatna ili poslovna kombinacija u pitanju, ona svojim velikim iznosom, bez obzira što je obezbeđena garancijama i na neki drugi način – ne ugrozi u onom trenutku kada dođe vreme za vraćanje u makroekonomsku stabilnost i uopšte ekonomske tokove i finansijsku stabilnost države.
Mislim da je mnogo bolje rešenje da sve što je vezano za dugoročno i za kratkoročno zaduživanje, impozantno, po sredstvima, vežemo za Narodnu skupštinu, bez obzira što ovde pro forme većina može da podrži svaki predlog svoje vlade.
Praktično, ni javnost, ni Narodna skupština, ni poslanici mogu da imaju kontrolu nad procesom zaduživanja, opravdanošću zaduživanja itd. To je osnovna primedba što se tiče ovog predloga zakona, kao i primedba koja se odnosi na otvaranje posebnih uprava unutar Ministarstva finansija.
Kada se radi o zaduživanju lokalne samouprave, stvarno mi nije jasno šta znači mišljenje ministra. Kaže se ovako: odluku o zaduživanju lokalne vlasti donosi nadležni organ lokalne vlasti, a sada i kod lokalne vlasti postoji dugoročno i kratkoročno zaduživanje, to je valjda jasno.
Ovde ste rekli generički, opšte, obuhvatilo je sve. Kaže: odluku o zaduživanju lokalne vlasti donosi nadležni organ lokalne vlasti po prethodno pribavljenom mišljenju ministarstva.
Dat je rok u kome treba da dođe mišljenje, ali ne vidi se pravna suština tog mišljenja. Da li je ono obavezujuće za onoga ko treba da donese tu odluku?
Ukoliko je mišljenje pozitivno – šta prouzrokuje, ukoliko je negativno – šta prouzrokuje, ili je ovo mišljenje da se pitala, navodno, izvršna vlast o tome kako će lokalna vlast da se zaduži i za koliko će da se zaduži.
Ukoliko to mišljenje ima neki obavezujući značaj, onda je tu nešto moralo sasvim drugačije da se napiše i da se to potencira, jer ovako ispada po sistemu – "svirao radio, ne svirao radio".
Što se tiče procenata kojima je limitirano zaduživanje po određenom razlogu, uzeo bih konkretan primer: zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti.
Kako bi se obezbedila tekuća likvidnost budžeta i da bi budžet mogao da servisira obaveze na način i rokove koji su predviđeni, rokove dospelosti, ovde je rečeno da je zaduženje moguće i da ne sme preći 5% ukupno ostvarenih prihoda u prethodnoj budžetskoj godini, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije.
Kada je u pitanju lokalna samouprava primenjen je isti princip, s tim što je procenat smanjen na 3%.
Ne znam u čemu se ogleda razlog za to smanjenje, tim pre što imamo vrlo čudnu disperziju naših opština, od megalopolisa kakav je Beograd, do patuljastih opština gde gotovo da i nema nekih značajnijih tekućih prihoda. Ovde je dat termin: "tekućih prihoda", s tim što je kod Republike rečeno: "ukupnih prihoda", a kod lokalne samouprave je to samo svedeno, a i tamo je, doduše, ukupno ostvarenih prihoda lokalne vlasti u prethodnoj godini.
Kod dugoročnog zaduživanja, to je 50% ukupno ostvarenih tekućih prihoda. Jeste, tu je samo napravljena razlika kod razloga za zaduživanje. Mislim da je tu trebalo ići na isti procenat, pa da li je lokalna vlast do 5%, kao i Republika, jer ova podela može da stvori ne zabunu, nego traži odgovor na pitanje zašto je to tako.
Naravno, protiv smo formiranja posebne uprave koja bi radila ove poslove, jer mislimo da Ministarstvo finansija može ovaj posao da radi. U krajnjem slučaju, oni imaju i Trezor i druge institucije.
Imate i tu budžetsku inspekciju; radi se, pre svega, o budžetskim korisnicima i svima koji mogu eventualno da se zaduže. Svakom kontrolom može da se to ispita, tim pre što se zna preko koga ide ispunjenje tih obaveza po osnovu zaduženja.
Što se tiče spiska zakona o kontragarancijama, moram da istaknem da stvarno lepo deluje i lepo zvuči kada se kaže da je država otvorena i ima pristup međunarodnim finansijskim organizacijama. Eto, odobravaju se zajmovi, krediti.
Po nazivu ovih lokaliteta i korisnika vidi se da se tu radi o infrastrukturi koja je sigurno u takvom stanju da je potrebna rekonstrukcija i da su potrebne neke nove investicije. Međutim, ne samo da stičem utisak, nego i oni ljudi koji profesionalno prate ovu oblast ne vide neke efekte od ovoga.
Ima tu, doduše, puno stvari koje će da se dese u budućnosti, ali ima i onih koje se tekuće dešavaju. Ako te investicije treba da pokrenu jedan drugi deo naše privrede, izostalo je to pokretanje. Stičem utisak da je ovo način da uđe strana oprema, da budu prisutni odabrani izvođači, da je zatvoren krug; radi se o velikim iznosima sredstava, a ne zna se krajnji ishod celokupnih investicija.
Ono što posebno potenciram jeste poslednji zakon u okviru ovog seta, a to je zakon o izmenama Zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije i Crne Gore po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje projekta upravljanja elektroenergetskim sistemima. Ovo očitavanje brojila.
Tu se sada menja član 4. i kaže se: "sredstva zajma povlače se po zahtevu korisnika zajma na specijalni račun koji će biti otvoren na ime korisnika zajma kod ovlašćene banke u Republici Srbiji".
U svim vašim predlozima zakona razlika je samo što je to negde član 4, a negde član 5. Različito su određene banke preko kojih će ići povlačenje ovih sredstava. To je uslovljeno, donekle, i osnovnim ugovorom o zajmu, gde zajmodavac može da utiče i preko koje banke će ići korišćenje tih sredstava.
Ovde se menja, jer verovatno je tu uključena ona agencija za uštedu električne energije i ona grupa iz bivšeg sastava ministarstva rudarstva, preko koje su, navodno, došla ta sredstva, koja verovatno treba da se poprilično tu omasti, pa nije baš dobro da ide preko računa otvorenog kod NBS, i to odgovara ljudima na vlasti, nego menjamo Zakon o kontragaranciji koji je donet, koliko se sećam, decembra 2004. godine. Menja se samo taj član.
Kada se pogleda logika koja je primenjena u promeni ovog člana i šta stoji u ovim zakonima, kada je u pitanju član 4. ili član 5.– gde se javlja račun kod NBS, gde se javlja račun Vojvođanske banke, gde se javljaju računi nekih drugih banaka, ili je dato proizvoljno da sam korisnik izabere gde će da ga otvori.
Ovde dolazi do promene. Zašto? Da li je to nalog zajmodavca? Verovatno da je nalog zajmodavca. Stičem utisak da je taj nalog postojao i decembra prošle godine, pa nije mogao da se promeni ugovor o zajmu ako je zaključen ranijih godina.
Kako je mogao da se promeni? Ako je došao aneks, onda ste i aneks morali da date da se ratifikuje. Ako je išlo preko aneksa, aneks je morao da podrži ratifikaciju.
Toga nije bilo u međuvremenu. Ipak je u pitanju grupa koja nas uči kako treba da se čitaju brojevi za upravljanje elektroenergetskim sistemima i da se povežu distributivna preduzeća. Mislim da američka agencija beše (a ovde onaj njihov što je poklanjao sijalice i vi ga znate). Godine 2000. američka vlada je dala veliku pomoć – sijalice građanima Srbije.
Danas menjamo jedan zakon zbog interesne grupe kojoj smeta da račun sa koga će da se povlače ova sredstva i da se koristi ovaj kredit bude kod NBS, jer u izvornom tekstu člana 4. tu je bio račun NBS. Sada ide, da ga onako slobodno protumačim, po izboru korisnika. Tako je napisano.
Mislim da tu nedostaje neki odgovor, a odgovor ne može da bude da je to nalog zajmodavca. Ako je to nalog zajmodavca, onda mora aneks. Znam da su ovi sporazumi ratifikovani u Veću građana Savezne skupštine SRJ i ovi ugovori se odavno kreću, odavno su prisutni; pregovori sa Evropskom investicionom bankom itd.
Ne bi bilo dobro da ljudi koji su se odlučili da glasaju za ove kontragarancije, a pogotovo za ovu poslednju, gde se menja Zakon o kontragarancijama, odu sa gorkim utiskom da je član 4. tog zakona promenjen.
Sve to zbog ličnog interesa nekih ljudi koji su 2001. godine sponzorisali one sijalice koje su delili građanima Republike Srbije kao ekskluzivni predstavnici neke američke nevladine organizacije za energetiku, za brojila. Skrećem pažnju poslanicima, kada se radi o Zakonu o javnom dugu, mislim da i naziv ne odgovara.
Jer, kad se kaže javni dug, onda se asocira na nešto što je već postojeće stanje, a ovaj zakon nema nameru da reguliše postojeće stanje, nego da reguliše postupak, uslove, način, organe i sve ono drugo što je bitno kada se vrši zaduživanje, pa je onda ispravniji naziv "zakon o zaduživanju" ili "zakon o postupku zaduživanja Republike Srbije", da se u okviru njega reguliše ova oblast, u zavisnosti od nivoa vlasti. Ali, nama nedostaju jasni limiti.
Drugo, iznos sredstava, ne samo dugoročnih nego i ovih kratkoročnih, koji po svom iznosu mogu da utiču ne samo na budžetsku stabilnost, nego i na drugi način na finansijske tokove u našoj zemlji, ipak dođu u Narodnu skupštinu – da ih pogleda javnost, da ih pogledaju poslanici, bez obzira na to što će Vlada, verovatno, imati većinu i što će ovde to da izglasa.
Plašim se kada se prevelika ovlašćenja daju nekom pojedincu, bez obzira na kojoj funkciji da se nalazi. Ako pojedinac, kao ministar finansija, guverner Narodne banke, ili u bilo kom drugom smislu određen pojedinac na nekoj državnoj funkciji, može da odlučuje o tome da li će država da se zaduži.
Da li će država da emituje kratkoročne ili dugoročne hartije od vrednosti, kako će da učestvuje na finansijskom tržištu itd, to je preveliko ovlašćenje, pogotovo u ovo vreme, kako ga vi nazivate – "vreme tranzicije", kada se jednostavno menja logika razmišljanja o pojedinim stvarima i pravi se neki novi sistem vrednosti.
Mislim da to treba da se prebaci ovde i nepotrebno je formirati posebnu upravu. To može, u okviru Ministarstva, da se prati, tim pre što imate sav inspekcijski aparat kod sebe. A glavni inspekcijski aparat u ovom delu jeste budžetska inspekcija, jer svi ovi koji se zadužuju su budžetski korisnici, bilo direktni, bilo indirektni. To su naše primedbe. Naravno, podneli smo amandmane, pa ćemo, kada dođe na dnevni red – za 15 dana, malo konkretnije da ispričamo zašto smatramo da su pojedini članovi i pojedina rešenja loša i da treba da se promene.
Ovaj prvi zakon o javnom dugu je i suviše uopšten, norme su mu tako uopštene, preširoke, da može da ga protumači kako ko želi. U ovom zakonu to ne sme tako da stoji.

Reč ima ministar Dinkić.

Prvo, samo da izrazim zadovoljstvo što ni vaša poslanička grupa nema suštinskih primedbi na zakon o javnom dugu. Moram da kažem da cenim mišljenje poslanika Krasića; mislim da je jako stručan i da je jedan od retkih iz poslaničke grupe SRS koji ne ide sa političkim ocenama, već suštinski daje svoje mišljenje i eventualne kritike i sugestije.       
Želeo bih da pojasnim neke od stvari koje ste postavili kao dilemu. Na zakon o javnom dugu niste imali suštinskih primedbi, ali ste postavili dilemu zašto ministar nadležan za poslove finansija odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita za finansiranje budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti i za refinansiranje javnog duga, emitovanje kratkoročnih državnih hartija od vrednosti. Tako je i sada.
U sadašnjem Zakonu o budžetskom sistemu Ministarstvo finansija je nadležno za donošenje odluka o kratkoročnim kreditima ili o emitovanju kratkoročnih obveznica, dok je u drugim zemljama pravilo da za dugoročne kredite saglasnost daje parlament.
Dakle, kontrolu ovog, kako ste vi rekli, preteranog zaduživanja, vrši isključivo Skupština Republike Srbije. Jer, i okvir za kratkoročno zaduživanje, odnosno deficit, Skupština daje usvajanjem zakona o budžetu. Koliko Skupština da ovlašćenje Vladi da ima deficit u toku jedne godine, toliko može i Ministarstvo finansija da povuče sredstava sa tržišta da bi tu tekuću nelikvidnost isfinansiralo, odnosno da bi finansiralo tekući deficit.
Dakle, suštinski Skupština odlučuje o totalnom zaduženju i o dugoročnim kreditima, (gde neposredno daje odluke), i o kratkoročnim – gde posredno daje, kroz odobrenje Zakona o budžetu, a normalno je da ove operativne stvari radi Ministarstvo finansija.
To je osnovna funkcija Ministarstva – da vodi računa o finansiranju likvidnosti budžeta, ali radi se samo o kratkoročnim kreditima. Ovde Narodna skupština Republike Srbije ima potpunu kontrolu nad zaduživanjem zemlje, uključujući i ovo. Mislim da tu čak nije bilo razumevanja onoga što je napisano.
Drugo pitanje je bilo vezano za lokalne samouprave – zašto se traži mišljenje Ministarstva finansija? Samo zbog praćenja. Naravno da je zakon taj koji ograničava lokalne samouprave, kao i centralnu vladu, od nekog zaduživanja koje nije u skladu sa zakonom, a Ministarstvo finansija mora, da bi imalo konsolidovani javni dug u vidu, da prati ako se neka lokalna samouprava zaduži; nama je to potrebno zbog evidencija.
Želeći da damo velika ovlašćenja lokalnim samoupravama, s obzirom da se zalažemo za decentralizaciju, napisali smo da se mišljenje Ministarstva daje u roku maksimalno 15 dana od dana dostavljanja zahteva, a ako u roku od 15 dana Ministarstvo ne da mišljenje – smatra se da je mišljenje dato.
To znači da ako Ministarstvo, zbog neažurnosti službenika, ne da lokalnoj samoupravi mišljenje u roku od 15 dana, smatra se da je lokalna samouprava dobila pozitivno mišljenje, a to znači da je mišljenje dato, kako bi lokalna samouprava imala veću fleksibilnost.
Konačno, još jednom ću pogledati, što se tiče ovog vašeg poslednjeg zahteva, ovo je jedan stari kredit Evropske investicione banke namenjen EPS-u. Ovde imam obrazloženje mojih službi da je, kao što ste i vi pretpostavili, iz razloga što se u ovom projektu podrazumeva uvoz opreme koji je uslovljen otvaranjem bankarskih akreditiva i doznaka, što je daleko jednostavnije vršiti preko poslovne banke – sam zajmodavac tražio da se promeni taj član u toku realizacije ovog ugovora. Dodatno ću o tome da se raspitam kod nadležnih službi u Ministarstvu. Evo, dajem vam prvu informaciju povodom toga.
Imajući u vidu da je vaša poslanička grupa dala amandmane: "stav 1. briše se", "stav 2. briše se", pa koliko god ima članova (a u ovom zakonu ima ukupno 54 člana i svi se brišu), a da zaista niste imali suštinske primedbe, pozivam vašu poslaničku grupu da povuče amandmane i da glasa za ovaj zakon.