Za repliku se javio narodni poslanik Zoran Krasić.

Vi mene niste razumeli, razgovarali ste sa svojom saradnicom. Vidite, u članu 5. se govori o ovlašćenjima – ko donosi odluku o zaduživanju.
U jednom delu sam tražio odgovor na pitanje koji je taj maksimalni iznos do koga ova država može da se zadužuje dugoročno. Mi smo takvu odredbu imali u zakonu bivše SFRJ, imali smo u zakonu SRJ – to je Zakon o finansiranju SRJ, gde su tačno određeni limiti: dugoročno zaduživanje može biti do 20 posto, pa se našlo nešto kao merilo, kao neka osnovica.
Mi ovde ne znamo koliko dugoročno država može da se zadužuje, bez obzira na osnov, bez obzira na korisnika. Iz ovog zakona se ne vidi – Srbija može dugoročno da se zaduži toliko i toliko, sa tim rokovima koji dolaze za dve godine, tri, četiri, pet itd.
Sledeća stvar. Skrenuo bih vam pažnju da ste napisali u vašem predlogu zakona, u članu 5. (ne znam koji je stav, pošto je pri kraju tamo, taj član ima puno stavova), kaže – dugoročnim kreditom, odnosno dugoročnim državnim hartijama od vrednosti u smislu ovog zakona smatraju se krediti, odnosno državne hartije od vrednosti, čiji se period otplate proteže na naredne budžetske godine.
Nesumnjivo je ukazano da je rok dospelosti duži od godinu dana. Slažem se, ali onda imate deficit tekuće likvidnosti, vi kažete do 31. decembra mora da se završi, pa ste rekli do 5% ukupnih prihoda iz prošle godine.
Onda kažete – zaduživanje za finansiranje budžetskog deficita, kada je u pitanju Republika, ničim niste ograničili to, a onda kažete ovde – kada Narodna skupština donese zakon o budžetu, ona je odlučila o budžetskom deficitu i u okviru tog budžetskog deficita država može da se zadužuje, verovatno kratkotrajno, jer budžetski deficit ima logike za budžetsku godinu na koju se odnosi budžet.
Kažem vam da postoji čitav sistem mehanizama dugoročnog, kratkoročnog. Ko odlučuje da se nekontrolisano država zaduži i to odlazi daleko, daleko, u formi kratkoročnog zaduživanja, u formi trgovine hartijama od vrednosti na sekundarnom tržištu itd. Ne sporim vam da to radite, samo kažem – dajte da Narodna skupština zna koji su limiti za dugoročno zaduživanje, za kratkoročno, u kom periodu, do kog iznosa. To je vama potrebno, jer ukoliko toga nema, šta onda znači vaše mišljenje koje dajete lokalnoj samoupravi?
I vi imate neku projekciju kada dajete mišljenje lokalnoj samoupravi. Imate neku projekciju kako će da se kreće finansijski sistem, stanje ekonomije itd. O tome se radi. Zakon ima svrhu ukoliko ima kontrolne mere prema izvršnoj vlasti, ukoliko ima norme kojima propisuje pravilo ponašanja koje se definiše tom normom. Ima neki svoj dijapazon odakle-dokle. Ovde imamo sve norme koje su preširoke. Sve može da se smesti da je zakonito.
To je naš osnovni prigovor. Norma mora da bude konkretna. Ukoliko nije konkretna, kako mi da kontrolišemo Vladu. Kratkoročna hartija od vrednosti, kratkoročno zaduženje, da vam ne pričam o tehnikama kako je sve moguće da se to sve proširi, ode neki rok, zameni se itd.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, pa onda narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što nešto kažem o setu predloga zakona o davanju kontragarancija, želeo bih da svim građanima Srbije čestitam veliki srpski praznik Vidovdan, praznik koji je ovekovečio heroje, ali i izdajnike.
Ovim setom zakona predviđeno je davanje kontragarancija za zajam u iznosu od oko 700 miliona evra. Ovo je samo jedan u nizu mnogih zajmova, kojima Vlada Republike Srbije kupuje socijalni mir. Veliki deo ovih sredstava verovatno neće biti nikada vraćen od strane javnih preduzeća za koje Vlada Republike Srbije daje garancije, što znači da će i ovaj zajam pasti na teret građana Srbije.
Ono što je Mlađan Dinkić radio i u onom krstaškom DOS-u radi i danas. Kontragarancija u visini od oko 700 miliona evra polako ali sigurno Republiku Srbiju gura u dužničko ropstvo, koje je baš zahvaljujući ekspertima iz G17 plus sve više izvesno.
Neka ministar obavesti javnost koliki je deficit, koliko iznosi rast proizvodnje u Srbiji, ali po onoj narodnoj "drži bure vodu dok majstori odu". Tako se ponaša ministar Dinkić i G17 plus, jer dobro znaju da sa sadašnjih 2-3% podrške javnog mnjenja u Srbiji oni posle narednih izbora odlaze u istoriju i više nikada neće imati uticaj u narodu kao što danas imaju. Dakle, Mlađan Dinkić, ministar finansija, jednostavno se ne brine kako će se vratiti ova sredstva zajma, pa mu je ovakav način gašenja mogućeg socijalnog požara kod ogromnog broja otpuštenih, obespravljenih i prevarenih radnika i građana Srbije dobrodošao.
Pogledajmo samo o kojim se sistemima radi. Reč je o železnici Srbije, Elektroprivredi, Republičkoj direkciji za puteve. Dakle, ona javna preduzeća koja mogu biti izuzetno profitabilna, pa se doteruju sredstvima zajma za strane kupce, odnosno ona koja su nerentabilna i predstavljaju dobru priliku da se izgubi trag ulaganja ogromnih sredstava zajma.
Šta predstavlja Predlog zakona o davanju kontragarancije po zajmu za finansiranje projekata hitne sanacije saobraćaja? Postoje li projekti po kojima je namenski predviđeno ovih 50 miliona evra? Da li se zna ko su krajnji korisnici? Da li se zna finansijski efekat ulaganja ovoliko velikih sredstava, ili će to biti, kao mnogo puta do sada, bure bez dna.
Zamislite, u ovom predlogu zakona, u članu 3. se kaže – korisnici zajma su Republička direkcija za puteve i javno preduzeće Aerodrom Beograd. Hajde da se sada svi malo podsetimo šta se događalo u javnom preduzeću Aerodrom Beograd tokom prošle godine.
Sećate se fikusa od 70.000, kašičice za kafu od 600 dinara, specijalnih mermera, trećerazrednih slika plaćenih po astronomskim cenama. Sada vi kažete građanima Srbije da tamo gde su pronevereni milioni (a da li neko uopšte za to odgovara), treba da se uzmu sredstva iz zajma da se dokupe lusteri, zvona za poslugu, zlatni čiviluci itd. Sve to na račun građana Srbije, čiji novac stavljate nekome na raspolaganje da opet kupuje fikuse, stilski nameštaj, skupe šolje. Ako se setimo još i štrajkova koji su potresali JAT, onda možemo da zamislimo koliko će se namenski upotrebljavati sredstva zajma.
Drugi korisnik zajma je Republička direkcija za puteve, da ne kažem Ministarstvo za kapitalne investicije. Ministar Velja Ilić, pre mesec-dva ovde se ubi dokazujući da Direkcija radi izvrsno, da su mu sredstva od putarine i drugih usluga mala i da je neophodno dati strancima koncesiju za pojedine putne pravce, pa neka oni razbijaju glavu sa navodno malim profitom. Ali, radikali su upravo dokazali suprotno, sabirajući prihode od putarine, koji su enormno veliki, da se veliki deo rekonstrukcije finansira upravo odatle.
Sada sredstva iz zajma idu upravo Velimiru Iliću, odnosno njegovom Ministarstvu, plus oko 186 miliona evra za izmirenje dospelih obaveza. Ako se uzme u obzir koliko je budžetom projektovano sredstava za Republičku direkciju za puteve, može se zaključiti da će doći do povećanog priliva u fondove ovog ministarstva.
To što, recimo, Direkcija rasipa pare, to je druga priča. Evo, deonicu autoputa od Lapova do Ćuprije su prošle jeseni tako lepo uradili, presvlačeći ga recikliranim asfaltom, da su se posle samo nekoliko dana pojavili mini krateri hrapave površine, koji su svakim danom bivali sve veći. Tu je radila čitava armija ljudi sa mnoštvom raznovrsne i skupe mehanizacije.
Danas smo svedoci, posle samo pola godine, deonica se prepravlja; opet isto, veliki broj radnika, mehanizacije i ko to sve plaća? Izgleda da nije bitno, država preuzima sve na svoja pleća, kamate se lagano, ali sigurno uvećavaju, a projektovanih prihoda – nigde.
Između ostalog, Republička direkcija je korisnik još jednog zajma za koji dobija kontragarancije u iznosu od 95 miliona evra, i kada se sve sabere Velimir Ilić, odnosno njegovo Ministarstvo dobija oko 400 miliona evra od sredstava zajma.
Taman da se pokriju gubici, malo da se zakrpe putevi, nešto da se ostavi za socijalu u Srbiji i para više nema. Možda je sve ovo dogovoreno da se lepo doteraju određene deonice i prateća infrastruktura, pa se zato izmišlja priča o rentabilnosti, i na kraju se kao "solomonsko rešenje" javi ideja za davanje koncesija stranim partnerima.
Ukupna sredstva koja se pominju u ovih 10-tak predloga zakona o davanju kontragarancija nisu mala, skoro jedna petina budžeta Republike Srbije. Vlada Srbije na neki način vrši raspodelu ovih dobijenih sredstava u javnu potrošnju, bez ikakve nade da će se makar deo vratiti državi, tj. poveriocima. Ovako se naš javni dug samo uvećava, a odakle će se vratiti, verujem da ni sam ministar Dinkić, koji je izašao iz sale, ne zna.
Ovo čime sada ministar Dinkić puni budžet Srbije je katastrofalno za naše građane. Poreski obveznici su dovedeni u situaciju da lagano smanjuju broj zaposlenih, da gase svoja preduzeća, zatvaraju radnje. S obzirom da je petooktobarska družina skupštinopalitelja, dakle, posle preuzimanja vlasti, pozatvarala je veliki broj preduzeća i otpustila na stotine hiljada radnika, a smanjio se i broj lica koja su uplaćivala doprinose državi.
Danas ih je skoro milion bez posla. Poljoprivredna proizvodnja zamire. Uzmimo, na primer, samo ovu godinu. Višnje više niko ne pominje, maline su na izdisaju, a tako će biti i sa žitaricama.
Seljake je Ministarstvo finansija, odnosno ministar finansija Mlađan Dinkić opteretio obaveznim PIO. Dakle, i od takvih Ministarstvo finansija puni budžet.
U nekoliko predloga zakona o davanju kontragarancija pominje se javno preduzeće EPS, a to je tek posebna priča. Koliko su samo radikali govorili o zloupotrebi u ovom javnom preduzeću, o energetskom lobiju koji vlada ovom granom privrede. Nažalost, izveštaj Anketnog odbora o istraživanju kriminalnog energetskog lobija nikako da dođe na dnevni red Skupštine Srbije.
Ukupno opredeljena sredstva iz zajma namenjena EPS-u iznose 50 miliona dolara, 16 miliona evra i dva i po miliona evra – namenjena plaćanju dospelih obaveza po pitanju ranijeg duga. Ministar energetike, kako god poveća cenu električne energije, uvek kaže: potrebna su sredstva za obnovu, za revitalizaciju EPS-a. Tako su DOS-ovske vlade uključujući i ovu današnju, za poslednjih pet godina enormno podigle cene električne energije, ali od sredstava dobijenih povećanjem cene električne energije nikako ne obnoviše; zato je tu zajam, pa će se to elegantnije uraditi, bez obzira što uskoro sledi novo poskupljenje struje.
Inače, ministar energetike odlučno drži situaciju u svojim rukama. Evo, benzinske pumpe su krcate dizelom; kombajni, što za koji dan kreću u žetvu, verovatno će da rade na vodu. Da priča o EPS-u ne bi bila završena tek ovako, pobrinuli su se akteri vladajuće koalicije – ministar finansija Mlađan Dinkić i bivši funkcioner DSS-a Zoran Drakulić. Lepo se isprozivaše, ali pomenuše i nekih 12 miliona evra viška uplaćenih na ime otkupa duga, opet preko neke druge firme u drugoj zemlji. Eto kako se troše pare, možda će i ovo iz predviđenog zajma tako završiti.
Ovde postavljam isto pitanje – postoje li precizni projekti za ulaganje sredstava ovog zajma i da li je predviđeni obim uvećanja prihoda, odnosno dobijanja sredstava kojim će se vraćati dug poveriocima, ispravan? Najlakše je reći – izrada projekta za obnovu. To je veoma širok pojam koji u suštini ne mora ništa da znači. Ovo takođe može da predstavlja i poseban način za pripremanje pojedinih profitabilnih delova EPS-a za prodaju. Dug EPS-a se ne vrati, to ostane Republici, a neko na mala vrata dođe do izuzetno vrednog sistema za relativno mala sredstva.
Sada se vraćamo opet na Ministarstvo za kapitalne investicije, a u pitanju je železnica. Pored 70 miliona evra, Ministarstvo za kapitalne investicije je za železnicu dobilo još dodatnih 35,7 miliona evra za plaćanje dospelih obaveza. Dakle, preko 100 miliona evra. I tako će se od para koje padaju na teret svih građana neko hvaliti da je uspešan, kako se radi, čak se nađu i sredstva da i Ceca uveliča gradsko veselje.
Samo da se prisetimo šta je ministar pričao kada se raspravljalo o Zakonu o železnici, o nerentabilnosti, smanjenju radne snage, o podeli železnice na dve celine, da bi se lakše privatizovale. Jedan deo da se bavi prevozom robe i putnika, a drugi održavanjem infrastrukture i saobraćajnicama.
Dakle, da se ne desi da se ovih 70 miliona evra upotrebi za šminkanje železnice, upravo po deonicama i delovima infrastrukture koji se mogu prodati, odnosno dati u koncesije. Kamo sreće da se potrebna sredstva za rekonstrukciju u zabačenim delovima upotrebe, da se poprave pružni prelazi, oronuli tuneli, da se zamene truli pragovi, stare šine, a ne da nam redom ispadaju vozovi iz koloseka.
Zna li se koji su to isplativi poslovi kojima će se sredstva iz železnice vratiti državi, ili je ovo samo način da preko javnih preduzeća Vlada dođe do dela sredstava kojima će smirivati narasle socijalne tenzije u Srbiji.
SRS će sigurno posle narednih parlamentarnih izbora vladati Srbijom i toga je svestan svaki građanin Srbije. Zato nam je veoma bitno da sprečimo neprimereno zaduživanje naše Republike od strane neodgovornih ministara čiji će se rejting kod građana Srbije uskoro meriti promilima. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo poslanici, razumem zašto se Dinkiću žuri – zato što mi post festum donosimo, odnosno vi ćete glasati za kontragarancije i za zakon o javnom dugu, za novac u iznosu od 700 miliona evra, o čemu je govorio kolega Ilić, koji je već potrošen.
I, da ne misle građani Srbije da vas dvadesetak, koliko vas ima sa ove strane, zato kamera i ne šeta po sali, a duplo je više radikala trenutno, ovde donosite neke značajne odluke, u smislu da ćete da doprinesete da se kapital države uveća; zaboravila sam, tu su i dva predstavnika iz Ministarstva finansija, ostali su da slušaju ovo, pošto je ministar žurio. Dakle, danas treba da legalizujemo pljačku koju su izvršili Dinkić i kompanija i prethodnici DOS-ovske garniture.
Kontragarancije, koje su danas na dnevnom redu i o kojima se govori po sektorima kako je novac predviđen, a naročito za ovaj kumovski mafijaški lobi – Hamović i Lazarević, i za EPS, u iznosu od 45 miliona dolara, to je novac koji je otišao, kao i što se tiče kontragarancije za izgradnju puteva u Srbiji, kod ljudi koji nikako nisu smeli da preuzmu državne funkcije u svoje ruke, upravljanje javnim sektorom, finansije, upravljanje tzv. investicijama.
Jer, pokazalo se (a to vam govore ovi vaši mentori u radnom dokumentu izveštaja o stabilizaciji i pridruživanju, pošto ste to ponovo aktuelizovali ovih dana za 2004. godinu), da ste od dolaska na vlast, mislim na vas koji sprovodite kontinuitet Đinđićeve, Živkovićeve, a sada to radi i Koštuničina Vlada, dodatno zadužili državu Srbiju za još tri milijarde evra.
Ako oni ekonomski "pravi stručnjaci" (procenite sami) koji su bliski, pre svega, DSS-u, i koji su bili aktivno uključeni u kampanju Maršićanina i kasnije Koštunice, na parlamentarnim izborima, govore da je trenutno spoljni dug Srbije prema svima onima kod kojih se država zadužila 14 miliona evra, onda možete da vidite gde se mi kao država nalazimo i šta dalje treba da radimo, a da ne donosimo ovakve odluke koje idu na štetu svih građana.
Postavlja se pitanje za svakog srpskog seljaka koji danas mora da crnči od jutra do mraka i da zaradi koru hleba, a Dinkić ga naravno ne vidi, već, kao što reče juče gospodin Nikolić, kroz registraciju poljoprivrednih domaćinstava, kroz registrovanje jednog jagnjeta ili, nažalost, samo jedne ili eventualno dve krave koje danas ima prosečni srpski domaćin.
Dakle, vi želite tim ljudima i budućim generacijama dodatni namet kroz politiku daljeg zaduživanja i kroz projekte kojima ćete, navodno, da investirate nešto u Srbiji, a zapravo jedna mala grupa ljudi vrši pranje tolikog novca, enormno pljačka građane Srbije, bogati se na račun svih nas.
To smo najbolje mogli da vidimo kroz primer ove dvojice koji haraju Elektroprivredom Srbije – Hamovića i Lazarevića, i kroz ono što će građani (da bi ova dvojica siromašnih milijardera mogla dodatno da uvećaju kapital) da vide u julu mesecu kada dođe do novog poskupljenja struje.
Sve vreme, svih ovih dana, kroz antisrpsku histeriju koja se širi preko medija koji su pod direktnom ili indirektnom kontrolom nekih od vladajućih stranaka, želite da vratite pažnju građana na neki period koji ovog trenutka ne da njih ne zanima i ne da imaju ispravne stavove i da veruju samo onome što govori SRS, kada je u pitanju taj nacionalni državni segment i ono što smo morali da radimo kao država i narod – da se branimo i da odbranimo, odnosno da pokušamo da odbranimo, ali nažalost danas u Srbiji ima preko milion prognanih Srba. Ali, vi sve vreme govorite o nečemu što nema veze sa današnjicom.
Današnji dan – Vidovdan, u Srbiji je obeležen tako što su ljudi gladni, poljoprivrednici ne vide šta više da rade i ko njima da pomogne kroz, pre svega, poresku politiku koju sprovodi Dinkić i ova vlada, kroz činjenicu da nemaju nikakvu mogućnost da poboljšaju svoj proces proizvodnje.
Poniženi su svi oni koji su se dali u proizvodnju zdrave hrane u Srbiji, a hvalili smo se time, i dan-danas, naravno, mi srpski radikali tvrdimo da imamo potencijala u tom smislu – da možemo da proizvedemo i da izvozimo zdravu hranu.
Ali, kome to da pričamo kada ovde nema ministra, nijednog člana Vlade, u situaciji kada nam nudite da glasamo za kontragarancije kojima je zemlja zadužena, kroz kredite koje će neko morati da vrati.
Ako bi neko od vas iz vladajuće garniture bio spreman i došao da kaže pred skupštinskom govornicom, da odgovorno tvrdi da je svaki dinar, odnosno svaki evro iz ovih zaduženja namenski potrošen, taj bi morao da bude ili toliko drzak ili bezobrazan, ili da ima smelosti da obmanjuje sve nas sa ove druge strane i građane Srbije, koji znaju da do krajnjeg korisnika ta navodna pomoć, odnosno kredit, nikada ne stigne.
Setite se samo šta je obećao ministar finansija pre dva meseca i ministar za rad i zapošljavanje – da će, u kontekstu nove politike Vlade, u procesu zapošljavanja, svaki nezaposleni građanin Srbije (a njih je skoro milion, kaže se 980.000, a ima ih mnogo više) moći na birou rada, odnosno agenciji za zapošljavanje, da dobije kredit u iznosu od 5 do 20 hiljada evra da započne neku proizvodnju.
Čak će i oni koji nikada nisu bili prijavljeni na birou za zapošljavanje, koji, navodno, nemaju registrovanu bilo kakvu delatnost moći da dobiju taj kredit sa velikim grejs-periodom, sa dugim rokom otplate, kako bi nešto krenuli da rade.
Pohitali ljudi, što iz sela, što iz grada, niko ih ne vidi, čude se tamo i kažu da tih kredita nema, da niko nije spreman to da finansira, naravno. Vi samo zamajavate ove ljude i, pre svega, ojađene građane Srbije, da ih sa vama i takvom politikom koju vodite čeka neka bolja budućnost.
Upravo ovaj izveštaj, taj radni dokument od prošle godine, a kako stvari stoje i od ove godine, jer vama je to mnogo važno, pre svega vama koji lobirate za ovu "Igmansku inicijativu", gde se provlači sve ono što je protiv Srbije i srpskog naroda, uz takve izjave onoga koga takođe podržavate, a to je aktuelni predsednik državne zajednice.
Vama je mnogo stalo do toga šta će da vam kažu MMF i Svetska banka, da li će Evropska banka za obnovu i razvoj, čije su kontragarancije na dnevnom redu, da vam da zeleno svetlo, da li ćete da donesete na papiru neki projekat koji, naravno, nikada nije do kraja sproveden u delo, a sa druge strane ne mislite na ljude kojima ste obećali konkretan iznos i konkretnu ponudu. Zašto tih kredita nema ako oni žele da se zaduže po tako fantastičnim uslovima?
Naravno, to je ona ista priča Dinkića od juče – krediti od 4% za stambenu izgradnju samo što nisu stigli, subvencije za poljoprivrednike, sve će da bude lepo, obnovićemo Kragujevac, Bor i Vranje, proradiće automobilska industrija. Naravno da od toga nema ništa. Ljudi posle ovog vrelog leta, kako stoje vremenske prilike, a pre svega glad u Srbiji uveliko vlada, očekuju da se nešto konkretno desi.
Pretpostavljam da nemate ni smelosti ni hrabrosti, zbog toga što vam svi ovi izveštaji koji vam stižu od raznoraznih lažnih i autentičnih agencija govore da vam se rejting stranaka iz dana u dan ruši, da odete i razgovarate sa ljudima, suočite se sa njima, da vam kažu dokle ih vodi ovakva politika, koja je u ekonomskom i socijalnom smislu samo nastavak onoga što je radila prethodna DOS-ovska garnitura.
Da je to tako vidi se iz kontragarancija, koje su na dnevnom redu, koje Republika Srbija treba da da državnoj zajednici Srbija i Crna Gora za projekte sačinjene još pre dve ili tri godine. Zaista mi nije jasna ta vaša licemernost, pre svega kod onih koji negiraju mogućnost funkcionisanja ovakve državne zajednice Srbije i Crne Gore, kada sa jedne strane kažete: ne, to ne funkcioniše.
Ali, vi to govorite sada, a mi smo govorili u početku, kada je Labus zajedno sa Đinđićem i Koštunicom potpisivao tzv. Beogradski sporazum, pa Ustavnu povelju. Znate da je državna zajednica nešto izmišljeno, neka nova tvorevina – nije ni konfederacija, ni realna unija, nema ni sopstveni budžet, ni jedinstveno tržište, ne vodi ni jedinstvenu monetarnu politiku.
Sada nam nudite kontragarancije prema takvoj državnoj zajednici, za neverovatan iznos za koji se Srbija zadužila. Samo što još niste toliko drski u svom nastupu, da nam kažete: hajde da damo još i kontragaranciju za Milov mafijaški plan, separatistički, pa da i njihove dugove preuzme Srbija na svoja pleća.
Naravno, to građani Srbije sve vide i znaju da jedan radni dan u Narodnoj skupštini Republike Srbije, bez obzira na to što se izričito ne slažemo sa ovakvim pogubnim odlukama, nije izgubljen samo ako u tom radnom danu njima govore i sa ove govornice se obraćaju jedino oni koji im iskreno misle, a to su predstavnici SRS.
Da je to tako govori opet, treći put ponavljam, i ovaj izveštaj, koji su napravili oni do čijeg mišljenja vam je veoma stalo, gde tačno po segmentima možete da vidite u kakvoj katastrofi se nalazi Srbija danas, tako zadužena, u nemogućnosti da to vrati, jer nema nikakvih privrednih tokova koji su pokrenuti u poslednjih godinu i po dana, a da ne govorim o onom periodu pre tri godine.
Jedina mogućnost i jedini način da se oni reše ovog balasta, a naravno preuzete dugove i obaveze će generacije zbog vas da plaćaju, da stopiraju dalje zaduživanje Srbije jeste da imaju nove izbore i da drugi ljudi, odnosno srpski radikali preuzmu vlast u svoje ruke i da kažu šta je ono što mi možemo iz realnih izvora, šta je ono što smo mi sposobni kao država da uradimo.
Ali, pre toga da se oštro obračunamo, uz bedu i siromaštvo sa najvećom boljkom danas – a to su kriminal i korupcija, koji su uveliko pustili pipke u svim privrednim granama i svim segmentima našeg društva. Hvala.

 Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvi zakon u ovom redu zakona je Predlog zakona o javnom dugu. Čuli ste već od poslanika SRS da niko ne spori potrebu za jednim ovakvim zakonom.
Gospodin Krasić je pojedinačno obrazlagao stavove SRS, vezano za pojedine članove. Samo bih prokomentarisao dva člana iz ovog zakona. To je član 18, koji se odnosi na uslove za davanje garancija, gde se kaže da za davanje garancije može da se naplaćuje provizija. Pod kojim uslovima? Kaže se: "Ministar finansija bliže uređuje uslove koje moraju da ispunjavaju dužnici da bi Republika dala garanciju, postupak za podnošenje zahteva, sadržinu zahteva za davanje garancije, uslove u pogledu instrumenata obezbeđenja, kao i visinu provizije iz stava 1. ovog člana".
Nije sporno da se naplaćuje provizija, ali se postavlja pitanje kome to proviziju naplaćuje ministarstvo ili Republika kao garant toga. Zakonom o javnom dugu predviđeno je da se država može zaduživati radi finansiranja deficita tekuće likvidnosti, finansiranja budžetskog deficita, za refinansiranje i za finansiranje investicionih projekata, računajući naravno i lokalnu samoupravu.
Sada prosto ispada da ministarstvo, odnosno Republika na neki način reketira opet svoju državu, nekome želi da naplati proviziju tako što će mu dati garanciju, a radi se o tome da je to novac koji stiže državi. Nejasno mi je stvarno šta se ovim članom želelo postići i zašto je predviđeno da se može naplaćivati provizija ako je ovim zakonom namenjeno da za javni dug striktno može država davati garanciju samo za pojedine oblasti za koje se uzima kredit.
Član 30. Predloga zakona o javnom dugu odnosi se na zabranu korišćenja privilegovanih informacija. To je u poglavlju VI. državne hartije od vrednosti. Vidite šta se ovde kaže: da niko ne može da kupuje državne hartije od vrednosti korišćenjem privilegovanih informacija.
Onda je navedeno koja to lica eventualno mogu imati privilegovane informacije i naravno da je predviđeno da ne smeju na osnovu toga što poseduju takve informacije – tajne informacije, da ih šire dalje, da ih nekome prenose i da neko, na taj način, kupovinom državnih hartija od vrednosti dođe do određenog profita.
Povodom ovog člana došao sam do kaznenih odredbi, da vidim kako je to sankcionisano za one koji ne smeju to da rade. Veoma mi je zanimljivo da je u kaznenim odredbama član 30. veoma vešto zaobiđen. Ovde su predviđene kazne za član 29. koji se odnosi na nešto drugo, za član 31, ako se krše njegove odredbe, a koji se opet odnosi na nešto drugo, ali za davanje informacija koje su privilegovane nema nikakvih kaznenih odredbi, što znači da će pojedini ljudi koji rade u određenim državnim službama, koje imaju takve informacije, te informacije moći izuzetno dobro da naplate, a da praktično po ovom zakonu neće postojati mehanizam kojim bi bili kažnjeni.
Kada su u pitanju drugi zakoni koji se odnose na davanje kontragarancija Republike Srbije po osnovama raznih zaduživanja, vidi se, pre svega, da je najviše novca do sada uzeto i u budućnosti se planira da se uzme od Evropske investicione banke.
Međutim, tu je i Evropska banka za obnovu i razvoj, razne finansijske organizacije iz Nemačke, Vlada Poljske i to odaje utisak kod poslanika, a i kod građana Republike Srbije koji su u situaciji da poseduju takve informacije, da se jednostavno Vlada ponaša na način da je pojedine predstavnike poslala da putuju po zapadnim zemljama i, žargonski rečeno, pokušaju da "zavrnu" što veći broj finansijskih institucija. Ako uspeju – dobro je, a ako ne uspeju – opet je dobro. Ali, garancija za sve to što se uzima biće Republika Srbija.
Naravno da je utisak da neko veoma žuri da praktično za kratko vreme proglasi neku vrstu stečaja nad Republikom Srbijom. Jer, očigledno je da preuzimanje ovolikih garancija uskoro neće moći da garantuje ni Republika Srbija, pa se pitam, kao čovek, i verovatno delim mišljenje većine građana Srbije, zašto tako poštovani u svetu niste uspeli da obezbedite garancije, bar za neki deo ovih kredita, recimo nekih drugih vlada – vlada zapadnih zemalja koje su nam privredu uništile prvo sankcijama, a zatim besomučnim bombardovanjem?
Zašto, ako ne žele da plate ratnu odštetu, ne budu bar garant (neka od tih vlada) za neke kredite koje bismo upotrebili ovde za investiranje, pre svega, u proizvodnji, da bismo na neki način pokrenuli ovu našu privredu, zaposlili ljude, da bismo obezbedili koliko-toliko pristojan život u Republici Srbiji.
Naravno da od toga nema ništa, jer ste ih amnestirali, i sada se postavlja pitanje do kada će Srbija, do kada će građani moći da izdrže da se na ovakav način daju garancije, a da praktično ova skupština nema uvid u to kako se troši novac koji stiže povodom ovih garancija.
Evo vam primer da je u Elektroprivredu iz Nemačke finansijske organizacije KFE stigao već određeni novac, međutim poslanici daju garanciju, ali nisu imali priliku da im neko iz Vlade ovde dođe i kaže na koji način je utrošen taj novac.
Prilikom donošenja Zakona o energetici osnovane su dve agencije. Mislim da bi i one morale s vremena na vreme, bar preko članova Vlade, da podnesu jednu vrstu izveštaja, jer raspolažu ogromnim novcem iz budžeta građana, da bismo jednostavno kao poslanici, (ne mislim na poslanike jedine opozicione stranke – SRS, mislim na vas koji podržavate Vladu) mogli da znamo za šta je pametno dati garanciju, a za šta nije i šta će nam se desiti uskoro kada konačno Vlada bude morala da prizna da je zemlja prezadužena, da ne možemo vraćati dugove i koga to planirate da, eventualno, proglasi Srbiju državom pod stečajem.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo, sve što je ministar Dinkić rekao o ovom, kako se to popularno kaže, paketu od deset zakona, zaista lepo zvuči, ali mu niko ne veruje. Govorio je ministar Dinkić kao da ne živi u zemlji Srbiji i kao da građani Srbije ne znaju šta im se dešava i šta znače svi ovi predlozi zakona koji su, ovako stumbani na jednu gomilu, predloženi Narodnoj skupštini.
Izostavio je ministar Dinkić da kaže da svi ovi zakoni o davanju kontragarancija Republike Srbije iznose 663 miliona evra, 50 miliona dolara i 1,8 milijardi dolara dugoročnih obveznica. Njegova ionako uopštena priča da su se smanjila zaduženja možda bi mogla nekoga da prevari, ali zato smo mi tu da objasnimo narodnim poslanicima (a 10- 15 ih je koji su tu i slušaju), a i građanima Srbije, šta u stvari znače ovi predlozi Mlađana Dinkića i Vlade Republike Srbije ovom parlamentu.
U raspravi su kolege koje su obećale da će podržati ove predloge (naravno podržavaju Vladu i logično je da podrže predloge) naglašavale kako ove kontragarancije, ovi krediti koje smo do sada dobili zaista imaju smisla, jer su ugrađeni u infrastrukturu, pa je nekakva drastična razlika u infrastrukturi u Srbiji u odnosu na 2000. godinu i period od 2000.godine. Stvarno ne znam gde se denu ta infrastruktura. Valjda svi živimo u Srbiji, idemo putevima Srbije, prelazimo mostove, i šta je to što je urađeno što vredi ovoliko koliko ove kontragarancije koje danas imamo ispred sebe.
Kada je reč o zakonu o javnom dugu, bilo je zaista interesantno mišljenje koje je izneo ministar Dinkić. Rekao je koliko su se smanjili krediti, koliko se smanjio dug Srbije i kaže – toliko dobro sada u budžetu stoji situacija da nema potrebe da se više zadužujemo. Lepo je rekao – nema potrebe da se više zadužujemo. Ako nema potrebe da se zadužujemo, onda ne znam šta će nam ovaj zakon, kome ga onda on donosi?
Ministar Dinkić, kada je replicirao Zoranu Krasiću, rekao je da poziva poslanike SRS da povuku amandmane koje su podneli na ovaj zakon o javnom dugu. Naravno, ministar to ne sme da kaže, ali zato mi poslanici njega pozivamo da on povuče ovaj zakon, zato što ništa u ovom zakonu nije dobro regulisano. Njemu očigledno nije jasno zašto smo amandmanima tražili da se brišu svi članovi zakona –naravno, zbog toga što ceo zakon nije dobar, od samog naziva zakona, pa do poslednjeg člana.
Postavila bih pitanje ministru, koji je rekao da do sada nismo imali zakonom regulisanu ovu materiju – kako je on to smeo da se zadužuje, odnosno da nas zadužuje godinu i po dana, ako nije imao zakonskog osnova za to? Kako su to imali pravo i oni pre njega? Na osnovu čega su to radili, ako on kaže danas da nije bilo zakonskog osnova i da to što je u Zakonu o budžetu bilo predviđeno nije dovoljno, da je samo okvirno itd. Zašto onda kada je stupio na funkciju nije odmah podneo predlog ovakvog zakona, da svesno ne krši zakon, kao što je očigledno radio sve ove godine, odnosno već godinu i po dana.
U ovom zakonu, rekoh, od ovog člana 1. koji kaže šta se uređuje: "Ovim zakonom uređuju se uslovi, način i postupak zaduživanja Republike Srbije, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, republičkih fondova za penzijsko" itd. Možda je ovaj zakon čekao ministar Dinkić da počne da deli penzije, pošto ih je najavio još prošle nedelje, a ni u tragovima ih nema.
Dakle, u članu 1. kaže se da ovaj zakon govori o uslovima, načinu i postupku zaduživanja Republike Srbije. I opet, naravno, nastavlja se ista pesma – Republika Srbija će da se zadužuje za nešto što treba, za sredstva koja treba da se obezbede u budžetu. I dalje nikom ne pada na pamet da uradi nešto na pitanju revitalizacije privrede, na pitanju ne samo otvaranja novih pogona, nego oživljavanju postojeće privrede, nego ćemo se i dalje zaduživati, opet sa nekim grejs-periodima.
Sećate se onog vremena sa početka 2001. godine, kada su ondašnji DOS-ovi funkcioneri pričali o kreditima sa grejs-periodom, pa građani Srbije u većini nisu ni znali šta to znači, nisu ni znali da ako je grejs-period tri ili pet godina toliko godina treba da protekne, pa da počnu da se vraćaju ti krediti. To je tada bilo jako moderno, a mi sada garantujemo za te kredite koji su tada uzeti i odavno potrošeni.
Komentarisan je ovde član 5. Predloga zakona o javnom dugu i on zaista jeste najinteresantniji, jer se u stavu 1. kaže: "Republika se može zadužiti radi finansiranja budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti, refinansiranja neizmirenog duga, za finansiranje investicionih projekata, kao i za izvršavanje obaveza po datim garancijama".
Opet potvrda onoga što mi, srpski radikali, godinama pričamo – da nas zadužujete i zadužujete i da ono što uzimate na ime tih dugova samo protrči kroz budžet; da građani Srbije nikakve konkretne koristi od toga nemaju; ne otvarate mogućnosti da, kada već uzmete neki kredit, otvorite neku proizvodnju iz koje će taj kredit eventualno da se vrati.
Vi razmišljate od danas za danas, razmišljate o onom što ste naumili – da zadovoljite svoje lične i partijske potrebe. A šta će građani Srbije od toga da imaju, u stvari, već sada im je jasno i već sada znaju koliko teško žive.
U stavu 5. člana 5. kaže se: "Ministar finansija je jedini ovlašćen da u ime Vlade i za račun Republike ugovara zaduživanje i zaključuje ugovore o kreditu, odnosno emituje državne hartije od vrednosti". Ovo je stvarno fantastično! Ovolika ovlašćenja Mlađanu Dinkiću! Pa, on je to i do sada radio bez zakona.
Zašto bismo sada legalizovali nešto što je Mlađan Dinkić radio od kad obavlja funkciju ministra finansija? Naravno, juče smo raspravljali o jednom tzv. paketu zakona kojima se legalizuje ono što već rade predstavnici Vlade, odnosno Vlada Republike Srbije, ovo je samo nastavak toga što smo već juče započeli.
Razlozi za donošenje ovog zakona, piše u obrazloženju, sadržani su, pre svega, u potrebi definisanja uslova, načina i postupka po kojima Republika Srbija može da se zadužuje, kao i potrebi propisivanja načina i postupka po kojima mogu da se zadužuju teritorijalna autonomija i lokalna samouprava.
Zaista se postavlja logično pitanje, kako su se onda do sada zaduživali, na osnovu čijih ovlašćenja, ko je to zloupotrebljavao svoj potpis da zadužuje i Srbiju i lokalne samouprave? To je očigledno nešto na šta ćemo ostati još uvek bez odgovora, mada mi srpski radikali, znamo odlično odgovore na ova i na sva druga pitanja. O tom-potom.
Interesantan je Predlog zakona o restrukturiranju duga po Novom finansijskom sporazumu od 20. septembra 1988. godine i depozita po Sporazumu o trgovinskoj i depozitnoj olakšici, od 20. septembra 1988. godine. Slušamo, od kada je još DOS bio na vlasti, pa sada i ova vlada, da su nam ovi dugovi oprošteni.
Šta će nam onda restrukturiranje duga ako ga više nema? Ili ste lagali narod sve vreme kada ste govorili o tome, a mislim na predstavnike vlasti, odnosno Vlade, još iz vremena Vlade Zorana Đinđića, Zorana Živkovića, i sada Vojislava Koštunice. Ili ste lagali tada, ili nas lažete sada. Dakle, ovaj zakon ne treba da se donese, ako su tačne informacije da su nam ovi dugovi oprošteni.
Kada su u pitanju ovi pojedinačni zakoni o davanju kontragarancija, ovde zaista ima vrlo interesantnih predloga; recimo, ovaj predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske banke za obnovu i razvoj (Program rekonstrukcije opštinske infrastrukture opštine Subotica). Naravno da mi, srpski radikali, nemamo ništa protiv da se razvija opština Subotica, da se uređuje Palić, da se stvaraju uslovi za razvoj turizma. Pitam vas, da li vi znate, dame i gospodo, koliko opština u Srbiji, sedišta opština, a da ne govorim o selima, nema osnovnu infrastrukturu. Koliko opština u Srbiji nema vodovod i kanalizaciju, nešto što je nezamislivo u ovom vremenu. Naravno, o tome se ne vodi računa ni na nivou Republike, a ni na nivou tih lokalnih samouprava.
Što se tiče ovog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje Projekta evropskih puteva B-Srbija i Crna Gora, koliko znam, za neke deonice puteva već su date koncesije. Valjda je logično da koncesije obezbeđuju nova sredstva, a ne da mi dajemo garancije za finansiranje korisnika koncesija.
Ovo je zaista neprihvatljivo i neozbiljno, kao što je neprihvatljivo i neozbiljno da se daju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje projekta obnove železnica. Sećate se kakav ste Zakon o železnici doneli, kako ste uveli mogućnost privatnika da postavljaju određene deonice i da li to znači da ćemo da dajemo kontragarancije za finansiranje tih privatnika koji će raditi na tim deonicama?
Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Vlade Republike Poljske za finansiranje projekta obnove elektroprivrede Srbije, ovo je stvarno biser nad biserima, da država Srbija garantuje za profit Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića. To je prosto neverovatno, jer su oni jedini imali koristi od ovog posla. Srpski radikali su naširoko o tome govorili. Naravno, postoji i izveštaj Anketnog odbora, odnosno Aleksandra Vučića, kao izdvojeno mišljenje, to će jednog dana biti na sednici ove skupštine, samo ne znamo kada. Postoje i krivične prijave na koje tužilaštvo ne reaguje, ali će jednog dana reagovati.
Imamo i Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje obnova puteva u Republici Srbiji. Ovaj zakon i još nekoliko ovih zakona pokazuju kontinuitet vlada Zorana Đinđića, Zorana Živkovića i Vojislava Koštunice.
Svi dobro znamo i sećamo se ko je gradio puteve po Srbiji, kako je dobijao te poslove, kako je dobijao pare. Taj novac je već odavno potrošen, onaj ko je gradio puteve dobio je taj novac i potrošio ga. Ovi koji su u sadašnjoj vladi, takođe su jedno vreme komentarisali te poslove. Danas nam Vlada predlaže da mi dajemo kontragarancije za ta, već odavno potrošena sredstva.
Dame i gospodo, ovo što pokušava Vlada Srbije je neozbiljno u odnosu na građane Srbije. To što ste ovakvim Poslovnikom mislili da ćete onemogućiti nas srpske radikale da građane Srbije upoznamo sa svim namerama Vlade Republike Srbije, kao što vidite, ne polazi vam za rukom. Kao ni to što nam dajete po 10 tačaka spojeno u jednu tačku da bismo što manje vremena imali da govorimo o svakoj od ovih tačaka dnevnog reda, takođe nećete postići cilj.
Uvek ćemo da govorimo ono što mislimo da treba da kažemo. Govorili smo to i kada je ova skupština radila bez TV prenosa, govorimo to i građanima Srbije gde god se pojavimo, a pojavljujemo se. Za razliku od svih vas, mi smo stalno sa svojim narodom.
Još jedanput želim da naglasim da pozivam kolege iz vladajuće većine, kada se vrate sa godišnjih odmora i kada dođu u ovu salu da glasaju – da ne glasaju za ove zakone; da je ono što je Mlađan Dinkić ovde pričao najobičnija laž i bacanje prašine građanima u oči.
Srbija mora da počne da vodi računa o standardu građana, o proizvodnji, o tome da građani zaista hoće promene, hoće da se bolje živi u ovoj Srbiji. Zaslužuju to i građani Srbije, zaslužuje to i Srbija. Naravno, zaslužuje i bolju i ozbiljniju vlast. Od ove vlade zaista niko u zemlji Srbiji nema koristi.