Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvi zakon u ovom redu zakona je Predlog zakona o javnom dugu. Čuli ste već od poslanika SRS da niko ne spori potrebu za jednim ovakvim zakonom.
Gospodin Krasić je pojedinačno obrazlagao stavove SRS, vezano za pojedine članove. Samo bih prokomentarisao dva člana iz ovog zakona. To je član 18, koji se odnosi na uslove za davanje garancija, gde se kaže da za davanje garancije može da se naplaćuje provizija. Pod kojim uslovima? Kaže se: "Ministar finansija bliže uređuje uslove koje moraju da ispunjavaju dužnici da bi Republika dala garanciju, postupak za podnošenje zahteva, sadržinu zahteva za davanje garancije, uslove u pogledu instrumenata obezbeđenja, kao i visinu provizije iz stava 1. ovog člana".
Nije sporno da se naplaćuje provizija, ali se postavlja pitanje kome to proviziju naplaćuje ministarstvo ili Republika kao garant toga. Zakonom o javnom dugu predviđeno je da se država može zaduživati radi finansiranja deficita tekuće likvidnosti, finansiranja budžetskog deficita, za refinansiranje i za finansiranje investicionih projekata, računajući naravno i lokalnu samoupravu.
Sada prosto ispada da ministarstvo, odnosno Republika na neki način reketira opet svoju državu, nekome želi da naplati proviziju tako što će mu dati garanciju, a radi se o tome da je to novac koji stiže državi. Nejasno mi je stvarno šta se ovim članom želelo postići i zašto je predviđeno da se može naplaćivati provizija ako je ovim zakonom namenjeno da za javni dug striktno može država davati garanciju samo za pojedine oblasti za koje se uzima kredit.
Član 30. Predloga zakona o javnom dugu odnosi se na zabranu korišćenja privilegovanih informacija. To je u poglavlju VI. državne hartije od vrednosti. Vidite šta se ovde kaže: da niko ne može da kupuje državne hartije od vrednosti korišćenjem privilegovanih informacija.
Onda je navedeno koja to lica eventualno mogu imati privilegovane informacije i naravno da je predviđeno da ne smeju na osnovu toga što poseduju takve informacije – tajne informacije, da ih šire dalje, da ih nekome prenose i da neko, na taj način, kupovinom državnih hartija od vrednosti dođe do određenog profita.
Povodom ovog člana došao sam do kaznenih odredbi, da vidim kako je to sankcionisano za one koji ne smeju to da rade. Veoma mi je zanimljivo da je u kaznenim odredbama član 30. veoma vešto zaobiđen. Ovde su predviđene kazne za član 29. koji se odnosi na nešto drugo, za član 31, ako se krše njegove odredbe, a koji se opet odnosi na nešto drugo, ali za davanje informacija koje su privilegovane nema nikakvih kaznenih odredbi, što znači da će pojedini ljudi koji rade u određenim državnim službama, koje imaju takve informacije, te informacije moći izuzetno dobro da naplate, a da praktično po ovom zakonu neće postojati mehanizam kojim bi bili kažnjeni.
Kada su u pitanju drugi zakoni koji se odnose na davanje kontragarancija Republike Srbije po osnovama raznih zaduživanja, vidi se, pre svega, da je najviše novca do sada uzeto i u budućnosti se planira da se uzme od Evropske investicione banke.
Međutim, tu je i Evropska banka za obnovu i razvoj, razne finansijske organizacije iz Nemačke, Vlada Poljske i to odaje utisak kod poslanika, a i kod građana Republike Srbije koji su u situaciji da poseduju takve informacije, da se jednostavno Vlada ponaša na način da je pojedine predstavnike poslala da putuju po zapadnim zemljama i, žargonski rečeno, pokušaju da "zavrnu" što veći broj finansijskih institucija. Ako uspeju – dobro je, a ako ne uspeju – opet je dobro. Ali, garancija za sve to što se uzima biće Republika Srbija.
Naravno da je utisak da neko veoma žuri da praktično za kratko vreme proglasi neku vrstu stečaja nad Republikom Srbijom. Jer, očigledno je da preuzimanje ovolikih garancija uskoro neće moći da garantuje ni Republika Srbija, pa se pitam, kao čovek, i verovatno delim mišljenje većine građana Srbije, zašto tako poštovani u svetu niste uspeli da obezbedite garancije, bar za neki deo ovih kredita, recimo nekih drugih vlada – vlada zapadnih zemalja koje su nam privredu uništile prvo sankcijama, a zatim besomučnim bombardovanjem?
Zašto, ako ne žele da plate ratnu odštetu, ne budu bar garant (neka od tih vlada) za neke kredite koje bismo upotrebili ovde za investiranje, pre svega, u proizvodnji, da bismo na neki način pokrenuli ovu našu privredu, zaposlili ljude, da bismo obezbedili koliko-toliko pristojan život u Republici Srbiji.
Naravno da od toga nema ništa, jer ste ih amnestirali, i sada se postavlja pitanje do kada će Srbija, do kada će građani moći da izdrže da se na ovakav način daju garancije, a da praktično ova skupština nema uvid u to kako se troši novac koji stiže povodom ovih garancija.
Evo vam primer da je u Elektroprivredu iz Nemačke finansijske organizacije KFE stigao već određeni novac, međutim poslanici daju garanciju, ali nisu imali priliku da im neko iz Vlade ovde dođe i kaže na koji način je utrošen taj novac.
Prilikom donošenja Zakona o energetici osnovane su dve agencije. Mislim da bi i one morale s vremena na vreme, bar preko članova Vlade, da podnesu jednu vrstu izveštaja, jer raspolažu ogromnim novcem iz budžeta građana, da bismo jednostavno kao poslanici, (ne mislim na poslanike jedine opozicione stranke – SRS, mislim na vas koji podržavate Vladu) mogli da znamo za šta je pametno dati garanciju, a za šta nije i šta će nam se desiti uskoro kada konačno Vlada bude morala da prizna da je zemlja prezadužena, da ne možemo vraćati dugove i koga to planirate da, eventualno, proglasi Srbiju državom pod stečajem.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo, sve što je ministar Dinkić rekao o ovom, kako se to popularno kaže, paketu od deset zakona, zaista lepo zvuči, ali mu niko ne veruje. Govorio je ministar Dinkić kao da ne živi u zemlji Srbiji i kao da građani Srbije ne znaju šta im se dešava i šta znače svi ovi predlozi zakona koji su, ovako stumbani na jednu gomilu, predloženi Narodnoj skupštini.
Izostavio je ministar Dinkić da kaže da svi ovi zakoni o davanju kontragarancija Republike Srbije iznose 663 miliona evra, 50 miliona dolara i 1,8 milijardi dolara dugoročnih obveznica. Njegova ionako uopštena priča da su se smanjila zaduženja možda bi mogla nekoga da prevari, ali zato smo mi tu da objasnimo narodnim poslanicima (a 10- 15 ih je koji su tu i slušaju), a i građanima Srbije, šta u stvari znače ovi predlozi Mlađana Dinkića i Vlade Republike Srbije ovom parlamentu.
U raspravi su kolege koje su obećale da će podržati ove predloge (naravno podržavaju Vladu i logično je da podrže predloge) naglašavale kako ove kontragarancije, ovi krediti koje smo do sada dobili zaista imaju smisla, jer su ugrađeni u infrastrukturu, pa je nekakva drastična razlika u infrastrukturi u Srbiji u odnosu na 2000. godinu i period od 2000.godine. Stvarno ne znam gde se denu ta infrastruktura. Valjda svi živimo u Srbiji, idemo putevima Srbije, prelazimo mostove, i šta je to što je urađeno što vredi ovoliko koliko ove kontragarancije koje danas imamo ispred sebe.
Kada je reč o zakonu o javnom dugu, bilo je zaista interesantno mišljenje koje je izneo ministar Dinkić. Rekao je koliko su se smanjili krediti, koliko se smanjio dug Srbije i kaže – toliko dobro sada u budžetu stoji situacija da nema potrebe da se više zadužujemo. Lepo je rekao – nema potrebe da se više zadužujemo. Ako nema potrebe da se zadužujemo, onda ne znam šta će nam ovaj zakon, kome ga onda on donosi?
Ministar Dinkić, kada je replicirao Zoranu Krasiću, rekao je da poziva poslanike SRS da povuku amandmane koje su podneli na ovaj zakon o javnom dugu. Naravno, ministar to ne sme da kaže, ali zato mi poslanici njega pozivamo da on povuče ovaj zakon, zato što ništa u ovom zakonu nije dobro regulisano. Njemu očigledno nije jasno zašto smo amandmanima tražili da se brišu svi članovi zakona –naravno, zbog toga što ceo zakon nije dobar, od samog naziva zakona, pa do poslednjeg člana.
Postavila bih pitanje ministru, koji je rekao da do sada nismo imali zakonom regulisanu ovu materiju – kako je on to smeo da se zadužuje, odnosno da nas zadužuje godinu i po dana, ako nije imao zakonskog osnova za to? Kako su to imali pravo i oni pre njega? Na osnovu čega su to radili, ako on kaže danas da nije bilo zakonskog osnova i da to što je u Zakonu o budžetu bilo predviđeno nije dovoljno, da je samo okvirno itd. Zašto onda kada je stupio na funkciju nije odmah podneo predlog ovakvog zakona, da svesno ne krši zakon, kao što je očigledno radio sve ove godine, odnosno već godinu i po dana.
U ovom zakonu, rekoh, od ovog člana 1. koji kaže šta se uređuje: "Ovim zakonom uređuju se uslovi, način i postupak zaduživanja Republike Srbije, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, republičkih fondova za penzijsko" itd. Možda je ovaj zakon čekao ministar Dinkić da počne da deli penzije, pošto ih je najavio još prošle nedelje, a ni u tragovima ih nema.
Dakle, u članu 1. kaže se da ovaj zakon govori o uslovima, načinu i postupku zaduživanja Republike Srbije. I opet, naravno, nastavlja se ista pesma – Republika Srbija će da se zadužuje za nešto što treba, za sredstva koja treba da se obezbede u budžetu. I dalje nikom ne pada na pamet da uradi nešto na pitanju revitalizacije privrede, na pitanju ne samo otvaranja novih pogona, nego oživljavanju postojeće privrede, nego ćemo se i dalje zaduživati, opet sa nekim grejs-periodima.
Sećate se onog vremena sa početka 2001. godine, kada su ondašnji DOS-ovi funkcioneri pričali o kreditima sa grejs-periodom, pa građani Srbije u većini nisu ni znali šta to znači, nisu ni znali da ako je grejs-period tri ili pet godina toliko godina treba da protekne, pa da počnu da se vraćaju ti krediti. To je tada bilo jako moderno, a mi sada garantujemo za te kredite koji su tada uzeti i odavno potrošeni.
Komentarisan je ovde član 5. Predloga zakona o javnom dugu i on zaista jeste najinteresantniji, jer se u stavu 1. kaže: "Republika se može zadužiti radi finansiranja budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti, refinansiranja neizmirenog duga, za finansiranje investicionih projekata, kao i za izvršavanje obaveza po datim garancijama".
Opet potvrda onoga što mi, srpski radikali, godinama pričamo – da nas zadužujete i zadužujete i da ono što uzimate na ime tih dugova samo protrči kroz budžet; da građani Srbije nikakve konkretne koristi od toga nemaju; ne otvarate mogućnosti da, kada već uzmete neki kredit, otvorite neku proizvodnju iz koje će taj kredit eventualno da se vrati.
Vi razmišljate od danas za danas, razmišljate o onom što ste naumili – da zadovoljite svoje lične i partijske potrebe. A šta će građani Srbije od toga da imaju, u stvari, već sada im je jasno i već sada znaju koliko teško žive.
U stavu 5. člana 5. kaže se: "Ministar finansija je jedini ovlašćen da u ime Vlade i za račun Republike ugovara zaduživanje i zaključuje ugovore o kreditu, odnosno emituje državne hartije od vrednosti". Ovo je stvarno fantastično! Ovolika ovlašćenja Mlađanu Dinkiću! Pa, on je to i do sada radio bez zakona.
Zašto bismo sada legalizovali nešto što je Mlađan Dinkić radio od kad obavlja funkciju ministra finansija? Naravno, juče smo raspravljali o jednom tzv. paketu zakona kojima se legalizuje ono što već rade predstavnici Vlade, odnosno Vlada Republike Srbije, ovo je samo nastavak toga što smo već juče započeli.
Razlozi za donošenje ovog zakona, piše u obrazloženju, sadržani su, pre svega, u potrebi definisanja uslova, načina i postupka po kojima Republika Srbija može da se zadužuje, kao i potrebi propisivanja načina i postupka po kojima mogu da se zadužuju teritorijalna autonomija i lokalna samouprava.
Zaista se postavlja logično pitanje, kako su se onda do sada zaduživali, na osnovu čijih ovlašćenja, ko je to zloupotrebljavao svoj potpis da zadužuje i Srbiju i lokalne samouprave? To je očigledno nešto na šta ćemo ostati još uvek bez odgovora, mada mi srpski radikali, znamo odlično odgovore na ova i na sva druga pitanja. O tom-potom.
Interesantan je Predlog zakona o restrukturiranju duga po Novom finansijskom sporazumu od 20. septembra 1988. godine i depozita po Sporazumu o trgovinskoj i depozitnoj olakšici, od 20. septembra 1988. godine. Slušamo, od kada je još DOS bio na vlasti, pa sada i ova vlada, da su nam ovi dugovi oprošteni.
Šta će nam onda restrukturiranje duga ako ga više nema? Ili ste lagali narod sve vreme kada ste govorili o tome, a mislim na predstavnike vlasti, odnosno Vlade, još iz vremena Vlade Zorana Đinđića, Zorana Živkovića, i sada Vojislava Koštunice. Ili ste lagali tada, ili nas lažete sada. Dakle, ovaj zakon ne treba da se donese, ako su tačne informacije da su nam ovi dugovi oprošteni.
Kada su u pitanju ovi pojedinačni zakoni o davanju kontragarancija, ovde zaista ima vrlo interesantnih predloga; recimo, ovaj predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske banke za obnovu i razvoj (Program rekonstrukcije opštinske infrastrukture opštine Subotica). Naravno da mi, srpski radikali, nemamo ništa protiv da se razvija opština Subotica, da se uređuje Palić, da se stvaraju uslovi za razvoj turizma. Pitam vas, da li vi znate, dame i gospodo, koliko opština u Srbiji, sedišta opština, a da ne govorim o selima, nema osnovnu infrastrukturu. Koliko opština u Srbiji nema vodovod i kanalizaciju, nešto što je nezamislivo u ovom vremenu. Naravno, o tome se ne vodi računa ni na nivou Republike, a ni na nivou tih lokalnih samouprava.
Što se tiče ovog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje Projekta evropskih puteva B-Srbija i Crna Gora, koliko znam, za neke deonice puteva već su date koncesije. Valjda je logično da koncesije obezbeđuju nova sredstva, a ne da mi dajemo garancije za finansiranje korisnika koncesija.
Ovo je zaista neprihvatljivo i neozbiljno, kao što je neprihvatljivo i neozbiljno da se daju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje projekta obnove železnica. Sećate se kakav ste Zakon o železnici doneli, kako ste uveli mogućnost privatnika da postavljaju određene deonice i da li to znači da ćemo da dajemo kontragarancije za finansiranje tih privatnika koji će raditi na tim deonicama?
Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po kreditu Vlade Republike Poljske za finansiranje projekta obnove elektroprivrede Srbije, ovo je stvarno biser nad biserima, da država Srbija garantuje za profit Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića. To je prosto neverovatno, jer su oni jedini imali koristi od ovog posla. Srpski radikali su naširoko o tome govorili. Naravno, postoji i izveštaj Anketnog odbora, odnosno Aleksandra Vučića, kao izdvojeno mišljenje, to će jednog dana biti na sednici ove skupštine, samo ne znamo kada. Postoje i krivične prijave na koje tužilaštvo ne reaguje, ali će jednog dana reagovati.
Imamo i Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje obnova puteva u Republici Srbiji. Ovaj zakon i još nekoliko ovih zakona pokazuju kontinuitet vlada Zorana Đinđića, Zorana Živkovića i Vojislava Koštunice.
Svi dobro znamo i sećamo se ko je gradio puteve po Srbiji, kako je dobijao te poslove, kako je dobijao pare. Taj novac je već odavno potrošen, onaj ko je gradio puteve dobio je taj novac i potrošio ga. Ovi koji su u sadašnjoj vladi, takođe su jedno vreme komentarisali te poslove. Danas nam Vlada predlaže da mi dajemo kontragarancije za ta, već odavno potrošena sredstva.
Dame i gospodo, ovo što pokušava Vlada Srbije je neozbiljno u odnosu na građane Srbije. To što ste ovakvim Poslovnikom mislili da ćete onemogućiti nas srpske radikale da građane Srbije upoznamo sa svim namerama Vlade Republike Srbije, kao što vidite, ne polazi vam za rukom. Kao ni to što nam dajete po 10 tačaka spojeno u jednu tačku da bismo što manje vremena imali da govorimo o svakoj od ovih tačaka dnevnog reda, takođe nećete postići cilj.
Uvek ćemo da govorimo ono što mislimo da treba da kažemo. Govorili smo to i kada je ova skupština radila bez TV prenosa, govorimo to i građanima Srbije gde god se pojavimo, a pojavljujemo se. Za razliku od svih vas, mi smo stalno sa svojim narodom.
Još jedanput želim da naglasim da pozivam kolege iz vladajuće većine, kada se vrate sa godišnjih odmora i kada dođu u ovu salu da glasaju – da ne glasaju za ove zakone; da je ono što je Mlađan Dinkić ovde pričao najobičnija laž i bacanje prašine građanima u oči.
Srbija mora da počne da vodi računa o standardu građana, o proizvodnji, o tome da građani zaista hoće promene, hoće da se bolje živi u ovoj Srbiji. Zaslužuju to i građani Srbije, zaslužuje to i Srbija. Naravno, zaslužuje i bolju i ozbiljniju vlast. Od ove vlade zaista niko u zemlji Srbiji nema koristi.

Narodni poslanik Veroljub Arsić nije prisutan.  Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da je i ova oblast uređena zakonom, kada su u pitanju uslovi, način i postupak zaduživanja, kako u zemlji tako i u inostranstvu.
Ministar Dinkić je u svom izlaganju većim delom objašnjavao zaduženost u inostranstvu. Mislim da zaduženost u zemlji isto tako zaslužuje dosta pažnje, jer je prevelika – kažu poznavaoci ove oblasti da je zaduženost u zemlji ravna ili je čak veća nego zaduženost u inostranstvu. Svako svakom duguje i zato je veliki problem nelikvidnosti kod preduzeća i privrednih subjekata u zemlji.
Praktično, nemoguće je vraćanje dugova, naplata potraživanja; svi poverioci, bez obzira da li se radi o državi, državnim preduzećima, da li je EPS, NIS ili neko drugi, praktično, u nemogućnosti su da naplate dug od preduzeća, stvoren godinama, načinom rada kako je to do sada bilo.
U svom izlaganju bih se kratko osvrnuo na dva aspekta. Jedan je aspekt utroška pozajmljenih sredstava, kada su u pitanju kratkoročne pozajmice, gde su kamate izuzetno velike i gde su značajni troškovi u rešavanju mahom finansiranja nelikvidnosti.
Veoma retko se pozajmice koriste za pokretanje ciklusa proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta, povećavanje proizvodnje, odnosno pravljenje novih vrednosti, novih para. Uglavnom se radi o rešavanju problema duga i održavanju te tekuće likvidnosti.
Drugi aspekt je vraćanje pozajmljenih sredstava. Ako se sredstva utroše na plate, na vraćanje dugova, ne pravi se nova vrednost, onda nema sredstava ni da se vrate pozajmljena sredstva uvećana za značajnu kamatu, koja je, kažem, velika, kada je u pitanju kratkoročna pozajmica. Onda se problemi gomilaju i nastaje situacija da je nemoguće vratiti pozajmljena sredstva.
To se vidi kroz primer kako je u bilo kom preduzeću gde je država većinski vlasnik nemoguće naplatiti bilo kakvo potraživanje. U privredi, recimo, dosuđene sume za naplatu štete nastale povredom na radu, nemoguće je naplatiti, jer poslodavac nema sredstva, a država je vlasnik tog preduzeća. U bilo kom postupku prinudne naplate vi niste u prilici da ono što je već pravosnažnom presudom dosuđeno naplatite.
Može li država na tom planu nešto da uradi, da se obezbedi mogućnost naplate potraživanja, da ne ispadne da su svi poverioci prevareni. Posebno govorim o velikim sistemima, gde je država proglasila sebe kao vlasnika preduzeća, ili većinskim vlasnikom preduzeća.
Primećeno je da i ovaj zakon ministru Dinkiću daje previše vlasti, tako da se stvarno ostavlja utisak, ono što sam malopre pokušao žargonski da kažem, da je ministar Dinkić prva violina u bendu koji se zove Vlada ili svira instrument koji se najjače i najviše čuje.
Da li je to zbog prirode njegovog posla ili njega kao čoveka koji je u stanju da prigrabi toliko vlasti, jer drugi ministri nisu takvi, ili se kako to drugi političari kažu, ministar Dinkić oteo, suviše je postao nemiran, pa predsednik Vlade – Koštunica ne može da ga kontroliše i vreme je da ga malo obuzda, u smislu njegovih kompetencija, ovlašćenja itd.
Molio bih gospodu iz Ministarstva da zapišu, ako je to protokolarno moguće, ako je to u skladu sa novim Poslovnikom o radu Skupštine, pošto nisam u prilici da pitam ministra, jer uvek kada izađem za govornicu on izađe, malo se zadržava u Skupštini – ko je naredio, da li on ima ikakvog uticaja na to ili je, ne daj bože, dao blagoslov da Poreska uprava uđe u "Rudnik" da popiše osnovna sredstva da bi prinudno naplatio porez državi, jer je državno preduzeće u pitanju.
Državno preduzeće, a državni poreznik uđe, zapleni osnovna sredstva i pokuša na silu da naplati porez. Praktično, time zatvara preduzeće. Rekao sam da je bila sreća, odnosno nesreća za državnu upravu što ta osnovna sredstva nisu ništa vredela, što nisu mogli da pronađu kupca.
To nije dogovor ministara u istoj vladi, a ima ih: privreda, privatizacija, finansije – svi su u istoj vladi i valjda se dogovaraju o redu poteza po prioritetima, o mogućnosti da se taj privredni subjekt dovede u stanje da funkcioniše. Koji je to poslodavac koji ne brine o svom preduzeću, nego samo pravi troškove, pravi gubitke kroz velike kamate koje su uslovljene nevraćanjem obaveza po osnovu presuda, zbog dodatnog zaduživanja ili samom činjenicom da se ne izmiruju obaveze, pa se po tom osnovu stvaraju dodatni dugovi.
Najveći problem je što niko o tome ne brine kada su u pitanju velika preduzeća. Znam da se u propisima koji su do sada doneseni stvaraju uslovi, i to se oseća. Ne priča se o tome jasno i glasno, ali se oseća da država ima nameru da ta velika preduzeća otera u bankrot. Nije u stanju da ih privatizuje, s obzirom na prirodu tih preduzeća, veličinu dugova, zaduženost prema međunarodnim bankama, domaćim bankama, domaćim poveriocima.
Najlakše je kroz nekoliko odredaba Zakona o radu, u godini kada se pokrene stečajni postupak, prevariti poverioca, odnosno svoje radnike u sopstvenom preduzeću na taj način što im se neće isplatiti cela zarada, nego samo za devet meseci, minimalna zarada, što se ono što je presuđeno neće isplaćivati u celosti, nego samo polovina sume, jer je to ministar Lalović ugradio u Zakon o radu. Oseća se da se praktično u nemogućnosti privatizacije, odnosno restrukturiranja tog preduzeća ide na stečaj, a to bi značilo veoma težak socijalni problem naroda u Timočkoj krajini, Boru, Majdanpeku i okolini.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, postavlja se pitanje zašto Narodna skupština Republike Srbije sada raspravlja o pojedinom setu kontragarancija koje ovde imamo na dnevnom redu, pogotovo što se neke kontragarancije odnose na period još iz 2001. i 2002. godine.
Znači, neko je ozbiljno zadužio Republiku Srbiju u tom periodu, na čelu sa DS i ostatkom DOS-a, koji sada opet formira neku vladu Republike Srbije i neku novu skupštinsku većinu. Zašto je tada postojala neka želja ili volja da Narodna skupština ne raspravlja o kontragarancijama? Koji su razlozi tadašnje Vlade Republike Srbije, na čelu sa DS, da nemamo ove kontragarancije?
Kada se pogleda datum kada je nastala obaveza, ko je stvorio obavezu – Republička direkcija za puteve. Ko je koristio sredstva? Zaštićeni svedok DS – Ljubiša Buha, zvani Čume. Dobio je posao mimo bilo kakve procedure kao podizvođač. Gde se posao završavao? Najčešće na autoputu, kao i sve što je do tada radio. Novac koji sada građani Srbije treba da vrate zarađivala je mafija. Ko je pomagao toj mafiji? Demokratska stranka i ostatak DOS-a.
Sada se postavlja pitanje kako mislite da izađete pred građane Republike Srbije i da kažete istinu da vam za one, koje ste tada podržavali i sa kojima sada pravite tajne saveze i koalicije, treba novac, koji se debelo naplaćuje iz budžeta i dere poreskim tarifama i stopama građane Srbije, da vratite kredite koje je koristila mafija, organizovani kriminal, zaštićeni svedoci.
Kada se uopšte uđe u suštinu, vidi se da ima zaduženja kredita za EPS, za stabilnost elektroenergetskog sistema. Zašto ne traže da vrate novac ili da se zaduže oni koji su pljačkali elektroenergetski sistem, koji su uvozili struju kada nam nije trebalo, a izvozili je kada nam je trebala, koji su zarađivali i stvarali ekstraprofit na teret građana Srbije.
Koliko je struja poskupela u ovom periodu? Zašto ti koji su profitirali sa tim poskupljenjem (nije Elektroprivreda) ne vrate ove kredite? Ili možda za kontrolu vazdušnog saobraćaja, jesu li u pitanju žute kašičice od 650 dinara ili filadendroni i fikusi od 40.000 dinara? Kako se opljačka 20 miliona evra? Na kašičice i cveće.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa, ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni pretres o tačkama 17-28. dnevnog reda.
Završavamo današnji rad. Nastavljamo sutra u 10,00 sati.