Hvala vama što ste ostavili osam minuta i drugim članovima vaše poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Sava Urošević, a neka se pripremi narodni poslanik Milomir Minić.
Izvolite, gospodine Uroševiću.

Poštovani predsedniče, poštovani predstavnici Ministarstva finansija, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je set od osam zakona koji uređuju oblast finansija na najbolji način i krupnim koracima nas privode zakonodavstvu iz ove oblasti Evropske unije.
Od svih zakona poseban osvrt ću da dam na Zakon o porezu na dodatu vrednost, s obzirom na činjenicu da se dve trećine prihodne strane u budžetu Republike Srbije ostvaruje iz poreza na dodatu vrednost.
Zahvaljujući tome što je na snazi jedan dobar Zakon o porezu na dodatu vrednost, koji se dobro primenjuje, ostvarili smo značajno veće prihode u prvih pet meseci ove godine i na osnovu toga stvorena je mogućnost da u drugoj polovini godine napravimo rebalans budžeta i ta sredstva rasporedimo tamo gde su najviše potrebna.
Takođe, zahvaljujući dobrom punjenju budžeta iz poreza na dodatu vrednost, prvi put u istoriji imaćemo suficit u budžetu, jer u budžetu za 2004. godinu smo imali deficit od 20 milijardi, prethodne godine je to bilo 40 milijardi, a 2005. godina je prva godina u kojoj imamo suficit.
Iskustva iz zemalja u okruženju pokazuju da se do idealnog modela zakona o porezu na dodatu vrednost dolazilo iz nekoliko koraka, najčešće dva ili tri. Pred nama je drugi korak. Očekujem da će iza ovog drugog uslediti još jedan i da ćemo onda imati jedno skoro definitivno rešenje, koje će u potpunosti i na najbolji način ovu oblast da pokrije.
U zakonu o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost posebno bih istakao ono čime se došlo do suštine samog zakona, samog sistema poreza na dodatu vrednost kao poreza na potrošnju, odnosno još je na bolji način ispunjena ona odredba da je porez na dodatu vrednost svefazni porez.
I, dobili smo još jedan veći broj artikala, odnosno, broj proizvoda koji nemaju u procesu proizvodnje i prometa jednaku stopu je sveden na minimalnu meru. Ostalo je još nekoliko proizvoda i nadam se da će sledećom izmenom i to biti obuhvaćeno.
Posebno značajno je to što je skinut porez na stočnu hranu, na žitarice. Time što je porez na stočnu hranu skinut sa 18% na 8% stvoreni su uslovi za jeftiniji tov, tako da će naša poljoprivreda imati bolje uslove i jeftinije proizvode, a time i veću akumulaciju.
Ono što je još značajno za poljoprivredu, to je da su veterinarski lekovi, koji nisu mala stavka u ukupnoj poljoprivrednoj i stočarskoj proizvodnji, dobili tretman humanih lekova i spali u nižu stopu. Takođe, želim da naglasim da više ne postoje dve stope za humane lekove sa pozitivne i negativne liste i to će mnogim građanima koji su prinuđeni da plaćaju lekove značiti i biti im veliko olakšanje.
U principu, zbog razjašnjenja, porez na dodatu vrednost je ono što, ako su stope prave i ako se stope snižavaju, smanjuje troškove života i olakšava građanima Srbije da sa platama koje su, istina, skromne lakše preguraju period između dve plate.
To je ono što sam mislio da je značajno iz Zakona o PDV-u, a istakao bih samo još u par rečenica jednu odredbu zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Tu bih možda odgovorio mom prethodniku koji je govorio o tome da pojedinci u Srbiji, na račun toga što ne plaćaju doprinose, šenluče, kupuju skupe automobile. Izmenama ovog zakona nastaje obaveza da se svakog meseca uredno plaćaju doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, što nije bio slučaj u prethodnom zakonu koji smo usvojili u septembru 2004. godine.
Ono što bi trebalo da sa tim u paru ide, to je obaveza na obračun poreza na lična primanja ili na plate, čime bi se značajno popravila situacija u finansiranju lokalnih samouprava, jer znamo da je jedan od značajnih prihoda lokalne samouprave i taj deo poreza na dohodak građana. Dakle, 40% poreza na dohodak građana se kao tranziciona sredstva vraća lokalnim samoupravama, a sada imamo situaciju da praktično u jednom dobrom broju opština to i nije pravi prihod, jer se vrlo često u preduzećima isplaćuju samo neto zarade, a ne obračunavaju se doprinosi i porezi.
Pred nama je jedan dobar set zakona i poslanička grupa G17 plus će glasati za sve ove zakone. Hvala vam.

Hvala vama, gospodine Uroševiću.
Reč ima narodni poslanik Milomir Minić, nije tu. Reč ima narodni poslanik Rodoljub Gačević, neka se pripremi narodni poslanik Milan Nikolić, a tu je i gospodin Stanojević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog ograničenog vremena izlaganja, dotaći ću samo nekoliko osnovnih pitanja iz ove oblasti, iz ovog seta zakona. To je Zakon o PDV-u, dopuna ovog zakona.
Kada je pre godinu dana donet Zakon o PDV-u poslanička grupa SRS uložila je niz amandmana kako bi popravila taj zakon, ali jedan takav zakon, sa mnogo nedostataka, nije mogao na lak način da se dopuni i poboljša, tim pre što to nije prihvaćeno od vladajuće koalicije, tako da je ostao sa mnogo nedorečenosti.
Uostalom, kako bi bio regulisan kada je u svakom drugom članu, svuda pisalo – ministar će bliže urediti materiju iz te oblasti.
Niti je tada rešeno, niti je kasnije rešeno i zato imamo niz tih nedostataka, pogotovu kada je u pitanju PDV za robu proizvedenu u Srbiji koja se izvozi za Crnu Goru i uopšte PDV između Srbije i Crne Gore, odnosno u okviru zajednice Srbija i Crna Gora. Pošto nije rešeno mnogo pitanja u okviru zajednice Srbija i Crna Gora, nije ni čudo što nije rešeno ni ovo pitanje PDV-a.
Na primer, problem izvoza za Crnu Goru je sledeći: za robu koja se proizvodi u Srbiji, kada ide za Crnu Goru, potrebno je da se daju papiri, odnosno izjava da je roba proizvedena u zajednici Srbija i Crna Gora, i ne samo roba, već i repromaterijal da je odatle, pa onda JC isprave, to znači da se svi ti papiri pripreme, pa da se ocarini i na kraju se proizvođač prisiljava, bukvalno da kažem prisiljava, da on pribavi dokaze da je na tu robu u Crnoj Gori plaćen PDV.
Kako ću ja to da obezbedim, kako ja sada da nađem nekoga, da ga nateram, dakle, da mi dostavi te papire od poreske uprave iz nekog grada Crne Gore, kada to jednostavno naše inspekcije ne mogu da reše ili neće da reše, odnosno naša ministarstva, nego je najlakše ono – brigo moja pređi na drugoga, neka to reši proizvođač i njegov kupac. Najlakše je tako rešavati.
Međutim, mi ne možemo da rešimo, osim u nekom, ko zna, veoma teškom slučaju i to je veoma komplikovano, time pre što kada se carina plati u Crnoj Gori, ne može se platiti dok se ne plati PDV. Ne može se rascariniti, sam onaj papir koji ima na sebi pečat da je roba carinjena je sasvim, po meni, dovoljan da se smatra da je plaćen i PDV.
Ne veruje se u to, nego se kaže – izvoli, dokaži da je plaćen PDV u Crnoj Gori i bićeš oslobođen, ukoliko ne možeš to da obezbediš, izvoli, na tvoj teret će biti taj PDV. Dakle, to su stvari koje mora rešiti resorno ministarstvo što pre i što hitnije.
Drugi je problem, isto tako, oko PDV-a za robu koja ide u Crnu Goru, ali koja se kompenzuje u Crnoj Gori. Meni se javilo dosta proizvođača i oni kažu da kada roba ode u Crnu Goru putem kompenzacije, iako prođu svi papiri, odnosno kompenzacija kroz račune banke i označe se.
Ne vredi, inspekcija dolazi, kaže – nije plaćen PDV, i odmah stupaju na snagu kazne i druge neprijatnosti, i ne samo neprijatnosti, već to košta mnogo proizvođače i moraju da plate PDV. To je kompenzacija, ne plaća se za Bosnu ili za bilo koju zemlju Evrope, nego se plati samo kada je u pitanju Crna Gora.
Za naš kraj je to izuzetno otežano, na svakih 30 kilometara neka granica, prema Kosovu je granica, prema Crnoj Gori, prema Republici Srpskoj, i zaista smo u veoma teškoj situaciji da možemo i da se bavimo nekom proizvodnjom, a da ne pričamo o sprečavanju migracije stanovništva u tim krajevima.
Još oko pitanja carina – ratifikovan ugovor o tekstilu, odnosno potpisan je sa Evropskom zajednicom, neće dati neke posebne rezultate, tim pre što se naša tekstilna industrija koja je bila veoma vitalna, a poznajem dobro tu oblast, dugo godina borila sa nedaćama i ostvarivala je najveći izvoz.
Za poslednjih 20 godina nije uvezeno ništa od nove tehnologije, odnosno te opreme i zato je tehnološki zaostala, dotrajala i ne može dati robu za evropsko tržište u smislu kvaliteta.
Isto tako, biće i niz drugih problema, tim pre što nije zaštićena od uvoza robe iz Kine, Turske ili nekih drugih zemalja, nego su cene takve, ne znam uopšte o čemu se radi i naši građani ne razumeju, ni stručne institucije o čemu se to radi kada je u pitanju kineska roba.
Bez obzira na ovo što je zvanično oslobođeno carine, uvoz vlakana, kako prirodnih, tako i hemijskih, ne vredi mnogo za predionice i za tekstilnu industriju, jer neće moći da vrše proizvodnju tekstila da bi se pokazali za Evropsku uniju i da se kaže – ovo je proizvod koji je proizveden kod nas, znači, i ispreden, izatkan itd. Dakle, to će biti problemi koji će nas i te kako koštati.
Sa druge strane, bojim se da ne bude neka druga varijanta – da se sva roba iz Kine jednostavno prepakuje, stave etikete naših proizvođača i tako se plasira na evropsko tržište. Bojim se da se ne desi sa tekstilom kao sa šećerom.
Takvih je pojava ranije bilo. Sećam se dobro, neću imenovati proizvođače, koji su pre 30 godina uvozili robu na jugoslovensko tržište, na rusko tržište, a direktor se hvalio kako ima najbolje vreme izrade u svetu za šivenje košulja.

Reč ima narodni poslanik Milan Nikolić, a potom još tri minuta za gospodina Krasića.

Poštovani predsedniče, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, nema zakona o kome se ovde ne raspravlja a da nema važnost, da nije od značaja.
Međutim, mislim da ovaj paket zakona opredeljuje sudbinu mnogih privrednih subjekata, a i građana Srbije. Naravno, nemam nameru, zbog vremena, da govorim o svim ekonomskim zakonima, ali bih nekoliko stvari napomenuo vezano za Zakon o porezu na dodatu vrednost.
Mislim da je dobra vest da konačno, posle šoka koji smo imali kao privreda da učinimo izvestan napor da taj prvi period investicija u dodatu vrednost ili porez izdržimo do prvog povraćaja tog datog poreza, sada dolazimo u situaciju da za neke od proizvoda, vrlo važnih, korigujemo PDV sa 18% na 8%. Međutim, mislim da ne bi trebalo da se na tome stane.
Imamo sada jednu situaciju na koju makroekonomska politika treba dosta brzo da reaguje: imamo suficit u bilansu i imamo veoma nelikvidnu privredu. Mislim da su te dve stvari suprotne jedna drugoj i da bi moralo mnogo više pažnje da se posveti tome da se taj balans pravi češće u korist likvidnosti privrede i mislim da je dobro što je PDV zaživeo, što je ta osnovica ili baza poreskih obveznika sada daleko šira, što je skoro siva ekonomija ukinuta ili idemo ka tom cilju. Mislim da dalje balansiranje tih odnosa treba da u kontinuitetu teče.
Izmene i dopune Carinskog zakona rešavaju jedan socijalni problem, pre svega zaposlenih radnika u inostranstvu koji sada dobijaju šansu da uvezu bez da plaćaju porez i carinu i mislim da će to znatno doprineti motivisanju tih ljudi da bar te zadnje dane svog života ili penziju provedu u svojoj zemlji.
Posebnu pažnju treba da obratimo na zakon o carinskim tarifama. Dobro je što konačno Srbija ima svoj tarifni pravilnik. Dobro je što se težilo ka tome da se isprave greške koje su napravljene u zajedničkom tarifnom pravilniku sa Crnom Gorom. Dobro je što je preko 170 artikala, šifara i nomenklatura došlo pod udar ili pad carinske stope. Međutim, tu bi makroekonomska politika morala da vodi računa o nekoliko stvari.
Prvo, mi smo kao zemlja dugo godina bez nekog investicionog kontinuiteta. Imamo veoma dobru radnu snagu, pre svega u oblasti proizvodnje robe široke potrošnje i imamo zastarele kapacitete. Nama je oprema neophodna. Ta oprema bi, ako ništa drugo, trebalo da bude oslobođena bar tih carinskih davanja ili sa najmanjom mogućom stopom, kako bismo mogli da nastavimo sa tim investicionim ciklusom i da zaposlimo ljude, a ono što imamo kao prednost je stručna radna snaga, pre svega u oblasti proizvodnje tekstila.
Druga važna stvar je da mnoge repromaterijale koje smo u ovoj zemlji proizvodili više ne proizvodimo. Kada već govorimo o tekstilu i kada su repromaterijali za tekstil u pitanju, situacija je takva da skoro ništa od toga ne proizvodimo, a napravili smo sporazum sa Evropskom unijom gde možemo da vršimo izvoz tekstilnih proizvoda. Ako sporazum o tekstilu, ako dogovor o sinhronizaciji i harmonizaciji sa Evropskom unijom oko tarifnih stavki to ne dozvoljava, Vlada mora da iznađe neke načine da preko carinskih kontingenata za uvoz repromaterijala napravi jednu gamu tih proizvoda koji će biti oslobođeni carinskih davanja.
Mi smo danas u razgovoru sa ministrom kao poslanička grupa na tu temu razgovarali, podneli određene amandmane i dogovorili smo se da putem carinskih kontingenata na uvoz repromaterijala pružimo olakšice proizvođačima, pre svega robe široke potrošnje, ali i tekstila, da mogu da budu oslobođeni davanja kako bi mogli da budu konkurentni u odnosu na Evropu tamo gde nam se šansa pruža, da možemo da zauzmemo mesto onih koji sada tamo izvoze, da zauzmemo mesto Kineza, Bugara, Rumuna, sve više Makedonaca, kako bismo mogli da zaposlimo jedan ogroman kapacitet koji trenutno u ovoj zemlji stoji.
Inače, poslanička grupa SPS će podržati ovaj set zakona, uz dogovore koje smo danas napravili.

Reč ima gospodin Krasić.

Pokušaću na početku da skrenem pažnju na ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost. Uopšte, logika svih ovih zakona koji se menjaju jeste: šta je u rukama ministra, to je sigurno, a šta nije pod apsolutnom kontrolom ministra to je sve nezakonito, to treba da se preispita.
Počeću od ovog Zakona o porezu na dodatu vrednost da navodim samo one članove koji se menjaju i u numeraciji ću koristiti članove iz osnovnog teksta postojećeg zakona. Član 4. poslednji stav kaže – ministar je nadležan da bliže utvrđuje šta se smatra novoizgrađenim građevinskim objektom. To ovi u Ministarstvu građevina ne znaju.
Dalje, član 5. poslednji stav – ministar bliže uređuje šta se smatra upotrebom dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača itd. Član 6. poslednji stav – ministar bliže uređuje postupak zamene dobara u garantnom roku. Ko je to njega ovlastio? Zamena dobara u garantnom roku pripada obligacionom pravu. To nije deo javnog poreskog sistema. Ko je njega ovlastio da se meša u tuđe poslove? On bi sve da zagrabi. Onda da ovu državu nazovemo dilkanija, sve je u rukama Mlađana Dinkića.
Sledeći član 21. osnovnog teksta. Šta smo radili ovde moleći ga da nešto ne stavlja da se oporezuje; prihvatio pro forme, jer se dogovorio sa Drakulićem oko žitarica itd. Pogledajte poslednji stav – ministar bliže propisuje šta se smatra promenom namene stambenog objekta. Ko vrši promenu namene objekta? Lokalna vlast, sekretarijat za imovinsko-pravne poslove, za urbanizam itd. Ko je taj ministar koji može da propisuje posebno šta je šta? Može da propiše ako opština odluči da se izvrši prenamena objekta, a on to da ne prizna, da ne prihvati, već će to posebno da tumači u smislu poreskih propisa.
Idemo dalje, ovo za slobodne carinske prodavnice, to zaboravite; legalizujte šverc, odmah da vam bude jasno.
Kaže – porez na dodatu vrednost ne plaća se u prometu novca i kapitala, i to, pa se navodi: kod usluga ocene kreditne sposobnosti fizičkih i pravnih lica. Gde se tu nalazi promet novca? Znači, da oslobodi ove njegove prijatelje koji daju bonitete itd. A zašto se to oslobađa poreza na promet? Tamo su pare. To je najveća perionica para. Ako to oslobađate poreza na promet, onda ne treba da naplaćujete ovu stopu od 8% na mleko, hleb, niti na bilo šta. Zamislite, on će da procenjuje šta je to hleb, a šta je pekarski proizvod. Ministar finansija treba da propiše šta je pekarski proizvod.
Na kraju člana 25. poslednji stav kaže – ministar bliže uređuje način i postupak ostvarivanja prava na poresko oslobađanje iz stava 2. Član 30. poslednji stav – ministar bliže uređuje način utvrđivanja srazmernog poreskog odbitka, kao i način utvrđivanja itd. I član 32 – ministar bliže uređuje šta se smatra opremom i objektima za vršenje delatnosti u smislu ovog zakona.
Član 36 – ministar bliže uređuje šta se smatra umetničkim delom. Dinkić utvrđuje šta je umetničko delo! Molim vas, pa to ni Bartoš sebi ne bi dozvolio, iako ga je bio glas da zna sve. Ne bi prihvatio tu odgovornost da on sve zna.
Konkretno ćemo po amandmanima, ove promene su vam neustavne i na ovaj način samo pojačavate kontrolu i dokazujete da su nekada, pre sedam-osam godina, uredbe kojima se vladalo bile zlatne.

Hvala vam.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Ne.) Hvala. Ili još neko ko nije iskoristio svoja prava ih člana 89. Poslovnika? (Ne.) Hvala.
Zaključujem zajednički načelni pretres o tačkama 29 - 35. dnevnog reda.
Zahvaljujem.
Prelazimo na 36. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PREVOZU U DRUMSKOM SAOBRAĆAJU
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste izveštaje Odbora za saobraćaj i veze i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 37 minuta 12 sekundi, Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka - Boris Tadić – 44 minuta 24 sekunde, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije – 26 minuta 24 sekunde, Srpski pokret obnove - Nova Srbija – 21 minut 36 sekundi, i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, tri poslanika SDP i jedan nezavisni poslanik, po pet minuta, na osnovu člana 89. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Predstavnik predlagača, gospodin Ilić, trenutno nije tu.
Izvestioci nadležnih odbora žele reč, gospodine Stamenkoviću? (Ne.) Hvala.
Predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa da li žele reč? (Ne.)
Saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku – sada će stići, samo mi recite prvog govornika, molim vas, gospođo Radeta – podnela je poslanička grupa SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku Stamenkoviću. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, reč je o jednom, da kažem, tehničkom predlogu dopuna i izmena zakona koja pokušava da preciznije reguliše jednu oblast za koju su do sada važili jako stari zakoni; protokom vremena, promenom nekih okolnosti došlo je i do potrebe da se pojedine odredbe postojećeg zakona menjaju.
Danas smo na sednici Odbora dobili informaciju od pomoćnika ministra da je u pripremi sveobuhvatni zakon koji će ovu oblast regulisati na potpuniji način i da će se mnogo preciznije, pa čak do detalja, regulisati sve ono što se do sada u praksi primenom saveznog zakona i nekih republičkih zakona pokazalo kao smetnja za regulisanje oblasti, za sprovođenje propisa iz ove oblasti.
Ako pogledamo ovaj zakon, odnosno predlog dopune i izmene zakona, postoje tu stvari sa kojima se srpski radikali slažu, da je potrebno preciznije regulisati neke stvari. Recimo, kod objašnjenja pojma taksimetra, načina na koji se koristi, a to do sada u zakonu praktično nije bilo primenjivano.
Zatim oko označavanja taksi vozila, oko toga kakve natpise treba istaći kako se građani ne bi dvoumili oko toga i da se ne bi davala šansa da nekoga zavaraju da se radi o registrovanom taksi vozilu, a u stvari radi se o bilo kakvom vozilu koje zloupotrebljava pravo da vrši prevoz u javnom saobraćaju. To je nešto što je bilo potrebno da se na ovakav način donese.
Svesni smo da prvi susret sa velikim gradom građana koji putuju, bilo da je to Niš, Novi Sad, Kragujevac, Beograd, pa i u manjim mestima, jeste susret sa taksistima. Znate one priče koje se već godinama prenose – nemoj uzimati taksi na železničkoj stanici, nemoj na autobuskoj stanici, to su tzv. divljaci.
To su oni ljudi koji nisu registrovani za tu delatnost, ne plaćaju nikakve poreze, ne plaćaju nikakve obaveze prema državi, a najčešće zakinu korisnika njihovih usluga, prevozeći ih tako da ne uključuju taksimetar, a onda naplate enormne cifre ili podešavaju taksimetar tako da on pokazuje mnogo veći utrošak novca nego što je uobičajeno i što je nekim odlukama udruženja taksista, uz saglasnost izvršnih organa ili skupštine grada, dozvoljeno.
Takođe, svesni smo činjenice da ne postoji dovoljno inspektora koji bi mogli da kontrolišu sva ta vozila koja vrše prevoz u javnom saobraćaju. Svesni smo činjenice da je ogroman broj građana koji je u tranziciji ostao bez posla ili je na svom poslu primao minimalne plate, a od toga nisu mogli da žive, pokušao da pribegne, po njima, jedinom mogućem rešenju, a to je da se bavi taksi prevozom. Imali su bilo kakvo vozilo, ponekad staro 10, 15, 20 godina, i završili su razne fakultete, stomatološki, tehnički, a bilo je tu profesora, radnika, trgovaca; ljudi su morali, nažalost, da se prihvate tog zanimanja, jer im se u tom trenutku učinilo najlakše.
Veliki broj taksi vozila je u svim našim gradovima, a postoje različita udruženja. Kada koristite tu taksi uslugu zateknete najrazličitije tipove automobila, kako po proizvođaču, tako po kubikaži, po opremljenosti, komforu, higijeni vozila, dotrajalosti vozila itd.
Mi smo svesni svih tih problema koje ima Ministarstvo i svesni smo problema u ovoj oblasti, koji se moraju što pre regulisati. Kao što sam na početku već rekao, prihvatili smo neke od ovih članova zakona, smatrajući ih konkretnim i veoma pozitivnim.
Međutim, jedan član zakona je opredelio poslaničku grupu SRS da u Skupštini Srbije glasa protiv ovog zakona, a to je član 5. koji se odnosi na član 36. postojećeg zakona, gde se posle stava 1. dodaju stavovi 2. i 3. od kojih jedan glasi: "Opština, odnosno grad, u skladu sa saobraćajno-tehničkim uslovima, donosi program kojim se definiše optimalno organizovanje auto-taksi prevoza".
Dalje: "Saobraćajno-tehnički uslovi iz stava 1. ovog člana definišu se u tekućoj za narednu godinu, a na osnovu istraživanja karakteristika prevoznih zahteva – vožnji, koje obavljaju ovlašćene stručne organizacije".
Ovo je toliko širok član da može da se odnosi na bilo šta – da program koji definiše optimalno organizovanje, recimo, može da definiše da moraju da budu takva i takva vozila, da imaju klima uređaje, da moraju da imaju onaj ograđeni prostor koji vozača odvaja od putnika itd. – ali se u principu uvek odnosi na to da će se lokalnim samoupravama preneti ovlašćenja, ovoga puta zakonom, da one određuju koliki će broj taksi vozila obavljati tu uslužnu delatnost.
Dakle, opštine i gradovi će biti ovlašćeni da odrede: ove godine će u Nišu biti dovoljno 550 taksi vozila, u Beogradu 2.500 i preko tog broja se ne može. Onda je potrebno čekati da neko, ne dao bog, umre da bi oslobodio jedno mesto, ili da neko napusti delatnost, ili da neko iz nekih razloga bude kažnjen i više ne može da obavlja taj prevoz. Napravi se lista čekanja onih koji se prijavljuju da budu taksi prevoznici i onda se u nekom sekretarijatu za saobraćaj poštuje taj redosled i onda, recimo, neko sa te liste dođe i on može da obavlja taksi prevoz.
U praksi je bilo i puno zloupotreba. Neko je dobijao preko reda to pravo zato što je nečiji rođak, zato što je nekome dao pare ili zato što je član neke političke stranke koja tog trenutka vrši vlast. To ovlašćenje lokalne samouprave je upravo preširoko. Kada su se lokalnoj samoupravi davala neka prava koja joj ne pripadaju imali smo i to da su ljudi sahranjivani u centru grada: po parkovima, bulevarima, sećate se onih spomenika posle rata itd., umesto na mestima koja su civilizacijski i normalno za to predviđena.
Mi smatramo da niko nikome ne sme da uskrati pravo na rad. Svako može da obavlja delatnost u skladu sa zakonom. I do sada su lokalne samouprave same određivale broj taksi vozila koji se može naći na ulicama, ali za to nisu imale uporište u zakonu. Ukoliko to ovako usvojimo, onda ćemo im dati pravo da tako rade.
Na sednici Odbora za saobraćaj i veze je bila jedna dobronamerna primedba našeg kolege koji je rekao – ima i puno lekara koji čekaju na birou pa ne mogu da se zaposle kao lekari, zašto bismo morali svim taksistima da dozvolimo takvo pravo na rad, bez nekog reda? Da, ali pravo na rad nije pravo na rad samo u svojoj profesiji. Ukoliko lekar nema posla kao lekar, radiće neki drugi posao. Uostalom, niko se nije školovao za taksistu. Rekao sam već da su to radnici, inženjeri, lekari itd. i oni koriste to svoje pravo na rad, da nađu posao tamo gde ga ima.
Zato smatramo da ova odredba u zakonu ne bi trebalo da postoji i tražimo da se ona vrlo precizno reguliše, da zakon bude takav da će regulisati potpuno ovu oblast. Znate, kad date opštini ili gradu pravo da reguliše, to je kao kad Vlada daje uredbe, pa nekad može da važi za neke, a za neke da ne važi.
Na Odboru za saobraćaj i veze usvojili smo dva amandmana. Jedan od tih amandmana je taj koji bi mogao da reguliše ovu oblast tako što se oduzima pravo opštinama i gradovima da određuju broj taksi vozila koja mogu da budu u javnom prevozu.
Mi se zalažemo za konkurenciju. Uskoro ćemo ovde imati zakon o slobodnoj konkurenciji, o utakmici. Neka uslovi i kvalitet prevoza odrede ko će opstati na tom transportnom tržištu.
Zamislite sada, ako donesemo ovaj zakon i ograničimo broj onih koji mogu da se bave taksi prevozom u jednom gradu, onda će oni koji već taj posao rade kao taksisti biti privilegovani, a drugi će morati da čekaju.
Ukoliko se već donosi ovaj propis, da bude tako, onda svi moraju izgubiti dozvole za rad, pa se onda raspiše konkurs i neka svi ravnopravno konkurišu, prema pravilniku koji je unapred određen, pod istim uslovima za sve.
To su razlozi zbog kojih predlažemo Narodnoj skupštini i apelujem na Narodnu skupštinu da ovakav predlog zakona bez odgovarajućih amandmana ne prihvati.