Član 11. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost odnosi se na član 47. Zakona o porezu na dodatu vrednost, a članom 18. Predloga ovog zakona, koji je na dnevnom redu, umesto 5, zamenjuje se brojem 10.
Da bi sada bilo jasno o čemu se radi, novi član 47. bi glasio: "Obveznik je dužan da čuva evidenciju iz člana 46. ovog zakona najmanje 10 godina po isteku kalendarske godine na koju se evidencija odnosi".
Mi smo tražili da se ova promena briše, da ostane i dalje ovo što je i bilo, znači obaveza čuvanja evidencije je pet godina, po isteku kalendarske godine na koju se evidencija odnosi.
U odgovoru povodom ovog amandmana, Ministarstvo nam je navelo da je i ova promena predložena zbog toga što u članu 32. je napisano da obveznik koji je ostvario pravo na odbitak prethodnog poreza pri nabavci opreme i objekata za vršenje delatnosti dužan je da izvrši ispravku odbitka prethodnog poreza ako prestane da ispunjava uslove za ostvarivanje ovog prava i to u roku kraćem od pet godina od momenta prve upotrebe za opremu, odnosno 10 godina od momenta prve upotrebe za objekte.
Ovo je vrlo interesantan izuzetak, gde bi se ostvarilo pravo na odbitak prethodnog poreza. Specifično i izuzetno i ne znamo zašto bi ova odredba kao izuzetak morala u pogledu čuvanja evidencije i dokumentacije da postane pravilo. Verovatno 99% svih evidencija i svih dokumenata koji se tiču poreza na dodatu vrednost ne tiču se prometa ove vrste dobara, a to su svakako oprema, postrojenja itd.
Ne znam se zašto bi neko morao 10 godina da čuva tu evidenciju. Morao bi ovu evidenciju koja se odnosi na nabavku opreme, ali zašto bi evidencija o običnom prometu preko fiskalne kase i ono što se svakodnevno radi, zašto bi se to čuvalo 10 godina, kada na kraju poreske godine mi imamo okončano poresko stanje poreskog obveznika. Tu se samo primenjuju opšti propisi o računovodstvu koji su tačno propisali koja dokumentacija koliko godina se čuva i nema potrebe da se posebno u ovom zakonu potencira i da se određuju neki drugi rokovi.
Sada mogu da postavim pitanje predlagaču, ako se u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana poziva na član 32, onda ništa nije menjao. To je odredba koja postoji otkad je donet Zakon o porezu na dodatu vrednost. Zašto tada nije u članu 47. stavio rok 10 godina? O čemu se radi? Radi se o tome da, kada poreska uprava krene sa kontrolom, (a znaju da budu onako kako se kaže žestoki u toj kontroli) onda, u okviru rokova u kojima se čuva evidencija i poreski inspektori i poreski policajci, vraćaju se na te periode. Tako kontrolišu sami sebe, odnosno svoje kolege koji su bili pre pet meseci, šest meseci, godinu dana, dve godine.
Ukoliko se nađe neka greška u nekoj prošlosti, onda ta greška u kombinaciji sa ovom odredbom i drugim odredbama (a to ćemo kod ovog sledećeg zakona da vidimo) deluje kao vrlo efikasno sredstvo pritiska da čovek prihvati da plati bilo kakvu kaznu samo da se ne vodi značajniji postupak ili da se ne pribegava onim rigoroznijim kaznama na osnovu poreskih propisa, gde su kazne milioni, zatvaranje itd.
Zato je potrebno njima desetogodišnji rok da slobodno mogu da se vraćaju, da vrše kontrolu i da vrše pritisak prema poreskim obveznicima.
Što se tiče onog najčešćeg poreza na dodatu vrednost koji se plaća kada je u pitanju ova roba koja se svakodnevno kupuje u prodavnicama, moram da vam kažem da verovatno većina firmi u Srbiji uredno izvrši obračun kako bude stanje na računu. Tako će da se desi, a kod većine dolazi do blokade, plaćanje kazni i prinudne naplate poreza na dodatu vrednost. To je naša realnost i zato je potrebno produžiti ovaj rok.
Slažem se, kada bi se rok odnosio samo na ovo što je specifično, gde je pravo na odbitak skopčano sa nekim rokom korišćenja opreme, dobara itd. ima logike da se ta dokumentacija čuva i da se uvek prilikom svake kontrole dokazuje. Za ono što je 90 i više procenata ukupnog prometa, nema potrebe da se ta dokumentacija toliko čuva. Mnogo značajnija dokumentacija u knjigovodstvu se ne čuva toliko dugo.
Zna se, trajni dokumenti, trajno se čuvaju, to su podaci o primanjima zaposlenih radi ostvarivanja prava na penzijsku i invalidsku zaštitu, odnosno M4 i sve one druge evidencije. Zna se da se završni računi čuvaju, zna se bilans stanja i bilans uspeha i ona dokumentacija u kojim rokovima se čuva. Kod ovih stvari, propisivati ovako duge rokove, obaveznog čuvanja dokumentacije, samo ukazuje da se nešto ozbiljno sprema.
Član 32. st. 1. i 2. ni sada nisu promenjeni. Oni su postojali prilikom donošenja Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Ako su tada postojali i bilo propisano da 10 godina se čuva dokumentacija ako je u pitanju ova oprema, zašto tada u članu 47. nije navedeno da se 10 godina čuva dokumentacija, nego je stavljeno samo pet godina. Znači da se radi o nečemu što je osmišljeno i verovatno će to biti vrlo dobro sredstvo pritiska da nekritički, jednostavno i stranka u postupku ne postavlja pitanje, nego samo da kaže – daj da platim, pa koliko ispadne, šta ispadne, samo da se spasim od ovih. Sami znate kako izgleda njihova kontrola i kada oni uđu.
Doduše, moram da se malo začudim, zar je moguće da se produžava rok, s obzirom na to da, vi se sećate da je Mlađa skoro izmislio one čitače na daljinu, one releje itd. Svi su u obavezi i daljinski čitač da imaju za fiskalnu kasu. To je verovatno posao u vrednosti 20 do 30 miliona evra u Srbiji. Rokovi su istekli, svi su se pokrili time što imaju zaključen ugovor sa "Galeb grupom" koja to nabavlja, a ona treba da obezbedi opremu, da montira, pa da krene itd. Naravno, Mlađa je izabrao svog dobavljača, tip čitača itd.
(Nikola Novaković sa mesta: Nije tačno.)
Nije tačno? Izađite za govornicu pa mi kažite da nije tačno, a ja ću da pozovem privrednike, da gospodinu Novakoviću pošalju pismo i da dokažu ko je u pravu, da li Novaković ili ja.
Da li je dogovoreno? Molim privrednike koji su zaključili ugovore o nabavci tih daljinskih čitača neka kažu koliko košta, u kom roku će da dobiju, koliko to privrednih subjekata treba da obezbedi. Onaj modem neka, takođe, opišu neka se napravi procena koliko to košta, neka se kaže, neka privrednici kažu zašto je Mlađan Dinkić krenuo, na to, neka se kaže gde će te pare u većini da završe. Ako mislite da je to nešto neophodno radi elektronskog praćenja, u zabludi ste.
Radi se o velikom poslu, kao što je bio veliki posao sa fiskalnim kasama, radi se o ogromnom poslu, a posebno, gospodine Novakoviću, objasnite ko će da plaća modemsku vezu i zašto? Sve ja znam za vas stručnjake, sve mi osporavate, a posle pet meseci dođete i kažete mi bio si u pravu. Sve ste mi osporavali, nikada niste rekli, u pravu si, ali posle pet meseci kažu – bio si u pravu ili vi kažete ili Mlađa menja u zakonu, dogovorite se.
Slična vam je situacija i sa kreditnim karticama za plaćanje. Svi moraju sada da imaju čitače, sada se zna, tri su licencirana koji idu, monopol, (tu je da napravi monopol). Koji je efekat te kontrole? Nikakav suficit budžeta u junu mesecu! On ne zna. Jer, suficit može da postoji tek na kraju godine, višak prihoda nad rashodima i tek se onda primećuje. Šta ako udari neka elementarna nepogoda, gde mu je onda suficit? Nemojte da mi držite predavanja. Ako mi ne verujete, idite na fakultete, idite na akademiju, idite na institute, posetite nekog bankara, privrednika, pitajte ga kako je na njegovoj koži i kako doživljava ove vaše izmene, namete?