Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Desetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 86 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 89 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Saglasno članu 85. stav. 4 Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvao izuzetno za ponedeljak, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predloge akata iz dnevnog reda, koji je u svom zahtevu za održavanje Desetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije utvrdila Vlada Republike Srbije.

Pošto nemamo dovoljan broj, usvajanje zapisnika sa prethodne sednice ćemo učiniti u danu za glasanje.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Desetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini, koje je sazvano na zahtev vlade Republike Srbije, a saglasno članu 79. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 166. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Desetog vanrednog zasedanja sa utvrđenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.

Kao što ste mogli da vidite, za Deseto vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini utvrđen je sledeći

D n e v n i r e d:

1. Predlog zakona o visokom obrazovanju, koji je podnela Vlada Republike Srbije;

2. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji, koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O VISOKOM OBRAZOVANjU

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije. Primili ste izveštaje Odbora za prosvetu, Odbora za evropske integracije i Zakonodavnog odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Da li predstavnik predlagača, dr Slobodan Vuksanović, ministar prosvete i sporta, želi reč? Izvolite.

Poštovani poslanici, pred nama je danas Predlog zakona o visokom obrazovanju, koji u najkraćem predstavlja jedan od evropskih standarda koje naša država neprekidno usvaja i ovo je standard koji se odnosi na visoko obrazovanje, a više za našu javnost, negoli za članove parlamenta, treba reći da ovaj zakon, i da nije evropski standard, trebalo bi usvojiti, jer je u ličnom interesu svakog studenta, svakog profesora, u našem nacionalnom i državnom interesu, kako želite.
Neću dugo govoriti, ali vas samo molim za malo koncentracije, moje pre svega, jer je reč o sistemskom zakonu, koji se odnosi na nekoliko stotina hiljada ljudi, i mlađih i starijih, i u tome je njihova važnost.
Ovaj zakon predstavlja saobražavanje sistema visokog obrazovanja svih evropskih država. Sve evropske države su prihvatile tu obavezu, pa među njima i naša, pre nekoliko godina. Naravno, takav posao iziskuje vreme, i to ne kratko vreme, i zbog toga na svake dve godine održavaju se ministarske konferencije, na kojima se sastaju predstavnici svih evropskih država i razmenjuju iskustva, saopštavaju jedne drugima do kog su stepena tog saobražavanja visokoobrazovnog sistema stigle.
Naravno da taj posao nije lak, između ostalog, i zbog toga što svaka država ima svoje specifičnosti i zbog toga, ma koliko ta zajednička evropska "đačka kecelja" bila potrebna svima, bez obzira koliko ona bila upućena na potrebe privreda evropskih država pre svega, i jednog kontinenta, zadržavaju se u svakom pojedinačnom slučaju specifičnosti različitih država, jer se one, kao što znamo, po mnogo čemu razlikuju.
Najpre po ekonomskom statusu, po ekonomskoj snazi, a onda potom i po svojoj tradiciji svog obrazovnog sistema.
Dakle, u ovom zakonu ima dosta promene forme. Neki nazivi koji su postojali kod nas, u našoj tradiciji, sada se menjaju i postaju saobraženi ostalim državama, tako da i profesori i studenti mogu da komuniciraju lakše, mogu da se kreću lakše, da i naši studenti i profesori odlaze da rade i da studiraju u druge države, ali isto tako, daće bog, da i iz drugih zemalja dolaze profesori u našu zemlju.
Međutim, ono što nije forma, ili nije samo forma, nego je suština, jeste promena načina studiranja. I, to je i najveća promena, i najvažnija i najkorisnija za naše studente, naše profesore i našu državu u celini. Reč je o tome da po ovom zakonu, od trenutka kada on bude usvojen i kada univerziteti budu počeli da ga primenjuju, da od tog trenutka studenti i profesori moraju da rade u neprekidnoj, stalnoj komunikaciji, sve vreme tokom jedne školske godine, bez obzira da li je ispit jednosemestralni ili dvosemestralni.
To znači da će u tom direktnom, zajedničkom komuniciranju i radu, student na osnovu svog rada tokom meseci u jednoj školskoj godini sakupljati određeni broj poena, postoji minimum i maksimum, i da će utoliko lakše, ukoliko je više tih poena skupio, ukoliko je više rada uložio, ukoliko se više trudio, utoliko lakše položiti onaj klasični završni ispit koji je oduvek postojao i koji će postojati i nadalje.
I, ako ni zbog čega drugog, čak i da nema nikakvih procesa u Evropi, čak i da nema svih ostalih promena koje ovaj zakon donosi, mislim da bi vredelo usvojiti ovaj zakon.
Nekoliko reči da kažem radi vaše informacije i uopšte radi informisanja javnosti kako je nastao ovaj zakon. Dakle, u novembru prošle godine rektori državnih, a potom i privatnih univerziteta, odazvali su se mojoj molbi. Mi smo se prvi put sakupili, a od tada i redovno okupljali u kancelariji ministra prosvete i sporta.
Oni su donosili tekstove koje su pripremale radne grupe njihovih univerziteta, dolazili su predstavnici studentskih organizacija, potom su dolazili pojedinačno dekani, predstavnici određenih cehovskih udruženja, i svako je davao neki svoj doprinos, neki svoj predlog, a zajednički smo uobličili u nepuna tri meseca taj kostur - osnovni tekst zakona.
Posle toga, možda pamtite, javili su se ljudi sa raznih strana, sa nekim dodatnim predlozima, dakle ljudi ili institucije koje ne pripadaju tom, da kažem, rektorskom krugu, i mi smo usvajali i te primedbe. Stigli su zahtevi iz Pokrajine Vojvodine i oni su usvojeni. Stigli su dodatno amandmani nekih studentskih organizacija, specifični, vezani za neka pitanja isključivo zanimljiva studentima, i oni su usvojeni.
I tako, malo po malo, uz dva povlačenja zakona, zbog čega smo izgubili samo dva meseca, jer bi inače ovaj zakon bio 10. juna ovde na dnevnom redu Skupštine, nije 10. juna nego je krajem avgusta i mislim da to nije tako strašan gubitak vremena. Mi smo dobili jedan tekst zakona u čijem pisanju su učestvovali zapravo svi. I svi su interesi, čini mi se, zadovoljni.
Naravno, u ovoj poslednjoj fazi učestvovali su i poslanici naše Skupštine, dakle vi, i mi smo usvojili amandmane bukvalno iz svih poslaničkih grupa, svih parlamentarnih stranaka, koje su zastupljene u našoj Skupštini. Nismo usvojili baš sve amandmane, jer za to nije bilo potrebe. Mogu da kažem da je to bila jedna lepa informacija za sve nas, da smo imali i četvorostruko identične amandmane.
Dakle, jedan amandman su podnela četiri poslanika iz različitih stranaka, politički potpuno različitih i suprotstavljenih, ali sa istom idejom, pa čak i sa istovetnim tekstom. Tako da taj broj od nekoliko stotina amandmana je utoliko bio manji.
Usvojili smo amandmane na osnovu sugestija koje smo čuli na sastancima sa poslaničkim grupama u Skupštini Srbije, dakle opet sa vama. To su bili razgovori vrlo plodonosni, delotvorni. Mi smo bili potpuno otvoreni prema tom načinu rada, prema toj vrsti sugestija, naravno, uvek uvažavajući sve ono što je bio naš princip od početka, čega sam se i sam pokušavao dosledno da držim i uspelo je do današnjeg dana, a to je da autonomija univerziteta zaista dobije jednu verifikaciju prilikom pisanja ovako važnog zakonskog teksta.
To znači da smo, pre svega, poštovali glas rektora, glas dekana, glas studenata, njihovih organizacija. Ovaj zakon nisu pisali činovnici Ministarstva, nisu pisali, pre svega, političari. Zbog tih proceduralnih razloga svi Vladini amandmani, koje ovde u proceduri nazivamo Vladinim, zapravo su amandmani naših poslanika, uz nekoliko amandmana studentskih organizacija.
Koristim ovu priliku da iskreno zahvalim poslanicima Ljiljani Nestorović, Mehu Omerovuću, Žarku Obradoviću, Milisavu Petronijeviću, Vladimiru Homanu, Miloljubu Albijaniću, Dragoru Hiberu i Velimiru Simonoviću. Njihovi amandmani su ne samo usvojeni, nego su i oni u našim razgovorima i sastancima puno doprineli da ovaj tekst zakona poboljšamo. Mi smo želeli da što više amandmana usvojimo, da bi tekst zakona bio bolji. Nismo hteli da stvaramo nekakvu odbojnost stranačke ili političke naravi, pa da zakon bude slabiji.
Ono što je takođe važno jeste jedno zapažanje koje smo sinoć čuli na Odboru za prosvetu Skupštine Srbije, koji je jednoglasno usvojio ovaj predlog, i to nam je bio kompliment, a to je primedba koja se odnosi na finansiranje novog načina studiranja. Ona je potpuno opravdana, ona je preduslov za sve vrste promena, za svaku vrstu napretka. Postavilo se pitanje da li će država imati finansijske snage da finansira jedan relativno, delimično ili u većoj ili manjoj meri, nov način studiranja.
Vi znate, to sam mogao u tom trenutku da odgovorim, a ponavljam i sada svima, da je i ovaj zakonski tekst, kao i svi drugi, po uobičajenoj proceduri prošao kroz sva ministarstva, dobio svoju verifikaciju, a posebno nam je bila važna verifikacija, mišljenje Ministarstva finansija. Ministarstvo finansija je odobrilo ovakav zakonski predlog.
Dakle, ljudi koji su najstručniji, najpozvaniji i najodgovorniji, procenjuju da ovako studiranje država može da isfinansira, ako bismo pošli od činjenice i pretpostavke da će sledeće godine ekonomska situacija u Srbiji biti ista kao što je danas, ove godine, dakle, država može da finansira i stoji iza ovog zakonskog predloga, a svi jednako želimo da svake godine i iz godine u godinu finansijska situacija bude bolja.
Čak i da nije tako, svi mi moramo da razumemo i da prihvatimo, bilo nam teško kao siromašnoj zemlji ili ne, da obrazovanje košta i da svuda u svetu jako mnogo košta, ali da bogate zemlje i zemlje koje imaju strategiju u vezi sa svim nivoima obrazovanja izdvajaju jako velika sredstva iz svog bruto nacionalnog dohotka za obrazovanje, jer koliko god da je skupo, to je najisplativija i najsigurnija investicija. Tako je otkad je sveta i veka, i tako će i biti i nema razloga da se mi toga ne pridržavamo u Srbiji, kao evropskoj civilizovanoj zemlji.
Na kraju, da kažem da dobri maniri nalažu da još jednom zahvalim pre svega rektorima, kao najistaknutijim legitimnim predstavnicima svojih univerziteta, svima ostalima u akademskoj zajednici, dakle i studentima, njihovim predstavnicima, dekanima, i da zahvalim gospođi Donki Banović, predsedniku Odbora za prosvetu u Skupštini Srbije, koja nam je sve vreme vodila ovaj deo posla koji se odnosi na Skupštinu.
Naravno, ti dobri maniri nalažu da zahvalim i dvema nestranačkim ličnostima, dakle, ličnostima iz reda profesora, koji su nam bili najodaniji, koji su bili požrtvovani do poslednjeg trenutka, i u onim trenucima kada je u javnosti bilo nekih polemika oko ovog zakona, kada su dolazili amandmani, kada su dolazile sugestije. Dakle, profesorima Simi Avramoviću i Leonu Kojenu, koji su dali veliki doprinos, iako ni po kakvoj osnovi, niti stranačkoj niti univerzitetskoj, nisu bili dužni da toliko vremena, verujte mi, jako mnogo vremena i jako mnogo truda, ulože u pisanje ovog zakona. Hvala vam lepo.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Da, dr Žarko Obradović, narodni poslanik. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, Narodna skupština Srbije raspravlja danas o jednom veoma važnom zakonu, zakonu o visokom obrazovanju, koji svojim sadržajem i rešenjima govori, u stvari, o stanju društva, odnosu prema visokom obrazovanju i nauci, razumevanju njihovog značaja, spremnosti i ambiciji da se ulaganje u obrazovanje, znanje i nauku, kao osnovnim pokretačkim snagama razvoja svake društvene zajednice ulaže u budućnost i prosperitet.
Za SPS ovaj predlog zakona predstavlja korak napred u odnosu na postojeći zakon, pokušaj uvođenja reda u haosu koji postoji u visokom obrazovanju, postavljanje standarda i kriterijuma koji visokom obrazovanju treba da vrate specifičnu težinu koju je izgubio u tzv. demokratskim promenama, uvođenje ciljeva Bolonjske deklaracije, o kojoj se toliko pričalo, a ništa nije uradilo, poštovanje naših posebnosti, vrednosti i tradicije, koje su nemilosrdno napadani i razbijani uvek u ime više ciljeva, a za lični interes i zaradu.
Predloženi zakon je više zakon postavljenih ciljeva nego što je zakon normi. On je reformski po karakteru, jer sadržaj i proces studiranja čini efikasnijim nego što je to do sada slučaj. Zakonom se povećava odgovornost i profesora i studenata u procesu obrazovanja, stvara se mogućnost za objektivnije ocenjivanje rada studenata, veće i kvalitetnije angažovanje nastavnika u nastavi, stvaraju se uslovi za efikasnije studiranje, za prohodnost studenata i nastavnika u zemlji i inostranstvu, povećavaju se specijalistička znanja i druge pozitivne stvari.
Zakon je postavio određene uslove za osnivanje i rad privatnih visokoškolskih ustanova, čime će se nesporno povećati kvalitet tih ustanova, ali sigurno i obim znanja polaznika. Zakon, shodno sadržaju Bolonjske deklaracije, promoviše koncept integrisanog univerziteta, zadržavajući posebnosti koje ima Univerzitet u Beogradu.
U okviru projekta efikasnog, tržišnog ali i humanog, solidarnog i pravednog društva za koje se SPS zalaže, društva bez staleža, privilegija, diskriminacije, društva socijalne pravde i jednakih šansi za sve građane, u oblasti obrazovanja i nauke SPS je opredeljena za slobodno i besplatno obrazovanje, za pravo na sve nivoe obrazovanja u kome svi imaju jednake šanse, nezavisno od društvenog i materijalnog statusa.
Stoga smatramo da je dobro što zakon zadržava ranija rešenja o besplatnom školovanju najboljih studenata, a naše mišljenje je da takvih treba da bude što više, jer će se na taj način ispuniti neki od postavljenih ciljeva ovog zakona, što daje mogućnost i onima koji se sami finansiraju da, ako su dobri studenti, redovno polažu ispite i ostvare potreban broj bodova, da mogu u sledećoj godini da se finansiraju iz budžeta.
Želim da istaknem da je SPS za otvoreni karakter visokoškolskih ustanova i nauke, za slobodan i odgovoran univerzitet i nauku, odnosno kulturu i umetnost, za potpune akademske slobode i autonomiju univerziteta. SPS se zalaže za obrazovni sistem zasnovan ne samo na univerzalnim naučnim postavkama i civilizacijskim dostignućima, već i na sopstvenim iskustvima, negovanju srpskog jezika, sopstvene kulture i običaja, kao integralnog dela evropske kulture.
Zašto mi da izopštavamo svoj deo kulture iz ukupne evropske baštine, jer je i prirodno, i geografski i istorijski i kako god hoćete, pripadamo. Potpuno poštovanje različitih kultura, jezika i osobenosti nacionalnih obrazovnih sistema, uostalom, odrednice su sadržane u Bolonjskoj deklaraciji koju mnogi na neadekvatan način tumače, jer je nažalost ne razumeju ili ne žele da znaju.
O sadržaju i značaju Bolonjske deklaracije i drugih koje se odnose na visoko obrazovanje treba govoriti, jer su ciljevi sadržani u Bolonjskoj deklaraciji, odnosno njihovo prihvatanje u okviru naših zakonskih rešenja, jedan od razloga razmatranja i prihvatanja ovog zakona. Mi ovaj zakon donosimo da bi bili kompatibilni sa evropskim obrazovanim prostorom, uz potrebu da zadržimo ono što je naše nacionalno, da zadržimo ono što je tradicija, da zadržimo vrednosti i kvalitete koje poseduje naš obrazovni sistem.
Naime, na putu u evropske integracije, u ovom slučaju u oblasti obrazovanja, mi ne treba da dajemo od svog integriteta i vrednosti više nego što moramo, i što nam traže, i što je u našem interesu. Ovo potenciram iz razloga što ćemo mi na taj način bolje proći. To je poznato i sasvim prirodno.
Potrebno je, naime, danas kada razgovaramo o ovom zakonu našoj javnosti objasniti značaj sadržaja Bolonjske deklaracije, ali na jedan pravi način.
Svakako drugačiji nego što je rađeno u proteklih četiri ili pet godina, jer je to nama objašnjavano kao nešto što se podrazumeva, bespogovorno podrazumeva i bespogovorno prihvata, dakle, svega onoga što u oblasti obrazovanja dolazi iz Evrope, i to jednog njenog dela, značajnog, ali ipak samo jednog dela, uz istovremenu negaciju svega što je naše postojeće, uz tvrdnje da iz drugih delova Evrope, u ovom slučaju istočne, ne postoji, nema šta da se ponudi.
Dakle, da kod nas ništa nije dobro, da ne valjamo, da je potrebno jako puno vremena da bi se priključili Evropi. Da nije tako, mislim da ne treba mnogo argumenata, a da nije tako govori i sadržaj Bolonjske i drugih deklaracija donetih po ovom pitanju, ali i činjenice koje se odnose na naš obrazovni sistem i vrednosti.
Naime, poznato je da naši akademci, naši studenti, bilo da u toku samog školovanja pođu na neke od zapadnih univerziteta ili po završetku studiranja, kada pođu u druge zemlje da rade, postaju najbolji studenti ili najistaknutiji stručnjaci, što dovoljno govori o vrednostima koje poseduje naš o brazovni sistem.
Sama Bolonjske deklaracija je, kao što je i sama reč "deklaracija kaže, nešto što nije obaveza. U ovom slučaju, ona je naša potreba, da prihvatanjem određenih preporuka, a kasnije ću reći o kojim je tu stvarima reč, i formalno budemo deo evropskog obrazovnog prostora. Kažem, formalno, pošto suštinski to i jesmo.
Na jednom savetovanju o Nacrtu zakona o visokom obrazovanju, održanom početkom godine u SPS, od strane uglednih profesora izneti su podaci koji govore o vrednostima i značaju visokog obrazovanja naše zemlje. Tako, primera radi, iznet je podatak da je 1961. godine u našoj zemlji bio održan prvi kurs genetskog inženjeringa i molekularne biologije, prvi u odnosu na celu Evropu. Zatim, pojedini kursevi i programi iz prirodnomatematičkih disciplina, iz oblasti tehničko-tehnoloških nauka, pa i iz društvenih disciplina.
Ovo govori da i mi imamo šta da ponudimo Evropi, ima šta i od nas da se uzme, a ne samo da primamo, prihvatamo, i to bespogovorno i bezrezervno. Oko potrebe poštovanja posebnosti obrazovnih sistema i njihovom značaju govori Bolonjska deklaracija, kao i Lisabonska, koja je starija po vremenu nastanka. Naime, Lisabonska deklaracija konstatuje - "da velika raznovrsnost obrazovnih sistema na podrčju Evrope odražava njenu kulturnu, društvenu, političku, filozofsku, versku i ekonomsku raznovrsnost, što je izuzetno blago koje treba u potpunosti uvažavati."
Bolonjska deklaracija takođe konstatuje da izgradnja evropskog prostora visokog obrazovanja i postizanje postavljenih ciljeva treba ostvariti "u okviru naših institucionalnih ovlašćenja i u potpunosti poštujući različitost kultura, jezika, nacionalnog sistema obrazovanja i autonomiju univerziteta."
Naglašavam reč - različitost; različitost Evrope, koje kod nas nema ili je ima, ali samo u tragovima prašine. Zapadna Evropa je uzurpirala identitet Evrope, kao da druga Evropa istočnog hrišćanstva ne postoji. Nikada se naša kultura, nauka i duhovna sfera nije tako rigidno zatvarala prema nekim smerovima, kao u ovo vreme takozvanih demokratskih promena. To nije dobro, to se zna, ali tim pre čudi što se tim povodom niko ne oglašava.
Ovo pominjem, jer je potrebno uvažavati i vrednosti, pozitivne specifičnosti našeg obrazovnog sistema i naše pedagoške tradicije, ali i vrednosti države i cele Evrope, a ne samo jednog njegovog dela, po pravilu onog ekonomski i vojno jakih država, koje kupovinom znanja pokušavaju da postave standarde obavezne za sve druge.
SPS smatra da Predlog zakona sadrži rešenja za koje Bolonjska deklaracija smatra da su od primarne važnosti za uspostavljanje evropskog sistema visokog obrazovanja. Reč je, pre svega, o sistemu prepoznatljivih i uporedivih akademskih stepena, o sistemu visokog obrazovanja utemeljenom na dva glavna ciklusa, stepenu školovanja dodiplomskog i postdiplomskog, o uvođenju sistema prenosa bodova kao sredstva za unapređenje slobodnog kretanja studenata.
Predlog zakona takođe promoviše mobilnost studenata, nastavnika, saradnika i administrativnog osoblja, saradnju u obezbeđenju kvaliteta obrazovanja i ukazuje na evropsku dimenziju visokog školstva, posebno u razvoju nastavnih programa, međuinstitucionalnu saradnju u programima studija, obuke i istraživanja.
Postavljene ciljeve, kao i druge koje Predlog zakona sadrži, kao obezbeđivanje akademskih sloboda i autonomije univerziteta, neće biti moguće suštinski postići ako se ne poboljša materijalni položaj i status nastavnika i saradnika, i na univerzitetu i na višim školama, kao i materijalni uslovi studiranja. Samo na taj način univerzitetski nstavnici mogu da povrate izgubljeno poverenje i značaj svog zadatka, i izgubljeno uvažavanje profesorskog poziva.
Faktično stanje, primera radi, na Beogradskom univerzitetu, koji ima 30 ili 31 fakultet i preko, odnosno oko 100.000 studenata, jeste takvo da su razlike u primanjima ogromne. Plate su različite, kreću se u rasponu od 1 do 6, i mislimo da država tu treba da reaguje, da poboljša materijalni status zaposlenih ljudi na univerzitetu, ali stvori i materijalne uslove za bolji položaj univerziteta.
Korak u dobrom pravcu u oblasti visokog obrazovanja koji se pravi donošenjem ovog zakona ne znači da je zakon idealan, s obzirom da u jednom delu sadržaja on samo ozakonjuje postojeće stanje koje je takvo kakvo jeste i predstavlja našu posebnost. Nema rešenja koja se ne mogu popraviti, pojmova koje treba razjasniti, pa čak i odredaba kojima tu nije mesto.
SPS je podnela na ovaj predlog zakona više amandmana. Mogu da izrazim zadovoljstvo u ime poslaničke grupe SPS što je jedan broj amandmana prihvaćen kroz Vladin predlog amandmana, a jedan deo kroz razgovore koje smo imali sa ministrom i njegovom ekipom.
Naime, mislimo da su ti amandmani poboljšali sadržaj ovog zakona i rešili neka pitanja koja u ovom trenutku možda ne izgledaju sporna, ali mogu biti sporna, da su postavili neke norme na jedan drugačiji, po nama, realniji način. Pošto će i kolega Petronijević govoriti o sadržaju ovog zakona, ja ću ovom prilikom pomenuti samo nekoliko stvari, odnosno nekoliko amandmana.
Naime, mislim da je dobro što je Vlada Republike Srbije prihvatila amandman SPS na član 62, da odredba kojom se predviđa da se može uručiti otkaz, odnosno da može nastati prekid radnog odnosa za lice koje je povredilo kodeks profesionalne etike, ne postoji u ovom zakonu. Ovo mislimo da je dobro zato što se povreda kodeksa profesionalne etike teško može dokazivati i mi mislimo da ne sme biti razlog za onemogućavanje sticanja zvanja nastavnika, odnosno saradnika.
Jer, u prethodnom delu zakona, odnosno u sadržaju tog člana vrlo se taksativno navode razlozi zašto neko ne može biti izabran u zvanje nastavnika, odnosno saradnika. Ovo pominjem iz razloga što smo u proteklo vreme kroz postojeći zakon bili svedoci da su odredbe zakona koje su potpuno neutralne korišćene da bi jedan broj nastavnika bio lustriran sa Beogradskog univerziteta.
Naime, juna 2002. godine, kada je donet Zakon, primera radi, na Medicinskom fakultetu pokrenut je postupak preispitivanja izbora zvanja za 45 nastavnika. Onda je jednom selekcijom, koja je apsolutno podrazumevala jedan politički pristup, taj broj sveden na 16 nastavnika, koji su dobili otkaz, zato što su bili izabrani u zvanja na Zakonom predviđen način.
Čak je bilo obrazloženje da pojedini nastavnici nisu izabrani na veću, a recimo bili su predmet raspravljanja na veću, jer su neki od njih radili u centru za multidisciplinarne studije. Znači, jesu bili predmet razmatranja nastavno-naučnog veća. Ali, sila boga ne moli, vreme je bilo takvo, politički kriterijum je bio primaran u odnosu na naučni, pa se nažalost dešavalo i to što se dešavalo na Medicinskom fakultetu.
Primera radi, bila je situacija da je jedan od tih 16 profesora beogradskog Univerziteta, Medicinskog fakulteta, koji su dobili otkaz, bio čovek koji ima 190 naučnih radova, 22 knjige, od kojih 2 monografije međunarodnog karaktera. I paradoksa radi, i kako to kod nas svega ima i sve život trpi, a šta je sve DOS radio, na istoj sednici naučno-nastavnog veća, kada je taj profesor dobio otkaz, u zvanje nastavnika izabran je drugi profesor, kome je glavni kriterijum za to što je izabran bio da ima jednu knjigu međunarodnog karaktera, a urednik te knjige je bio profesor koji je upravo dobio otkaz.
To dovoljno govori kako se radilo i kako odredbe koje su potpuno neutralne, preispitivanje da li je neko izabran na pravi način, mogu biti zloupotrebljene, a kamoli tek kako bi izgledalo kada bi ova odredba o kršenju kodeksa profesionalne etike ostala. Inače, do sada sudskom odlukom od tih 16 nastavnika 3 su vraćena na ista mesta, ostalih 13 čekaju. Mislim da će pravosuđe tu morati da uradi svoj posao i na osnovu činjenica, i samo činjenica, i poštovanja zakona i te profesore da vrati na mesta na kojima su ranije radili.
Moram da pomenem još nešto, da je situacija na tom fakultetu bila izazvana i ponašanjem rukovodećih ljudi i fakulteta. Naime, na beogradskom Univerzitetu, gde god je bilo ljudi od identiteta, mislim na dekane fakulteta i članove nastavno-naučnog veća, profesore koji nisu dozvolili da budu predmet politike i da politiku koriste da bi se obračunali sa svojim kolegama, gde god nije bilo ljudi koji su bili spremni da bespogovorno prihvate instrukcije koje su dobijali iz DOS-a, stanje je ostalo onakvo kakvo jeste, jer su svi bili profesori izabrani na zakonom predviđen način.
Onde gde su dekani bili bespogovorno u službi DOS-ove vlasti pokrenut je postupak, pa se dešavalo ovo što se dešavalo. Inače, ovo ne govorim na pamet. Imena i prezimena tih ljudi su poznata. Karakteristike koje oni imaju i to je poznato. Inače, reč je po svakom kriterijumu o stručnim ljudima, koji su priznati u oblasti u kojima rade i sa velikim brojem naučnih radova, ali i to se dešava.
Mislimo da je dobro što je prihvaćen i amandman, kojim se obezbeđuje zakonski osnov za zastupljenost u konferenciji Univerziteta prema veličini Univerziteta, koja podrazumeva ne samo broj nastavnika i saradnika, već i broj fakulteta. Na taj način onemogućava se da mali univerziteti imaju u osnovi isti broj glasova kao i veliki univerziteti, što je jako važno.
Imali smo u proteklom periodu situaciju da su fakulteti i univerziteti osnivani kako je ko hteo i koliko je hteo. Videćemo koliko će njih proći postupak akreditacije, s obzirom na kriterijume koji su sada postavljeni, ali je to bila jedna faktička situacija, koja je dovela do toga da imamo ogroman broj univerziteta. Postavlja se objektivno pitanje kakav je kvalitet svakog od njih, ali što se kaže da ne budem taj koji će suditi o tome, biće tu stručnog mišljenja, oni će dati svoje mišljenje.
Znači, Vlada je prihvatila 7 amandmana SPS i ti amandmani su u ovom slučaju amandmani Vlade, ali se kroz sadržaj da videti da je SPS bila inicijator tih amandmana i mislim da je to dobro za ovaj predlog zakona.
Hteo bih da istaknem ovde da smatramo u SPS-u da postoji potreba da se usvoji još nekoliko amandmana. Pre svega, tu mislim na amandman koji se odnosi na sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Mi socijalisti naime smatramo da član Saveta za visoko obrazovanje treba da bude i predstavnik Kosova i Metohije.
Mislimo da nije dobro da u Predlogu zakona, koji se nalazi pred poslanicima u parlamentu, stoji da u strukturi saveta treba da budu predstavnici Autonomne pokrajine Vojvodine, a da nema predstavnika Kosova i Metohije.
Mislimo da je sasvim logično da i predstavnici Kosova i Metohije budu članovi Nacionalnog saveta, s obzirom na činjenicu da je Univerzitet u Prištini, kao i druge naučno-obrazovne institucije u ovoj pokrajini, te nema opravdanja da predstavnici ovog univerziteta ne budu u sastavu Nacionalnog saveta.
Takođe smo predložili da se uvede i oktobarski ispitni rok za studente. Ovo ne slučajno, videli ste da je Vlada svojim amandmanom, što mislim da je dobro, dala mogućnost da se ispiti polažu još dva puta, oni obavezni predmeti, i to jedan plus dva, to je tri puta.
Po Predlogu zakona koji imamo, mi imamo 4 ispitna roka. Za studente koji završe prolećni semestar taj treći rok u ovom slučaju ne postoji ukoliko se ne bi prihvatio ovaj naš amandman, jer onda student objektivno jeste zakinut na ovom jednom predmetu.
Ima i više amandmana, kojima smo mi mislili da treba poboljšati položaj studenata i mi smo sa ministrom u razgovoru koji smo imali pre ove skupštinske rasprave o tome ozbiljno razgovarali, ukazali na sve argumente i u velikom delu naišli na njegovo razumevanje.
U svakom slučaju SPS smatra da ovaj zakon treba prihvatiti i kažem još jedanput da on predstavlja dobar korak u pravcu uspostavljanja evropskog prostora visokog obrazovanja. Naravno da ima rešenja koja će svoju pravu vrednost tek pokazati u praksi, ali i ako nešto ne bude valjalo i to se može menjati.
U svakom slučaju čini mi se da mi u oblasti visokog obrazovanja imamo vrednosti koje treba podržati, a ima i ono potrebno da budemo deo evropskog obrazovnog prostora i da prihvatimo ciljeve koje taj evropski obrazovni prostor postavlja, da bi i naše studente i nastavnike mogli uključiti u obrazovni proces, da ne bi po bilo kom delu zaostajali, jer mi stvarno imamo šta da ponudimo od svojih vrednosti, i treba i svoje vrednosti da promovišemo na taj način.

Da li još neko od predstavnika želi reč? Narodni poslanik Donka Banović, a posle nje gospodin Gašo Knežević, narodni poslanik.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege, ma koliko se evropske zemlje međusobno razlikovale, koliko god da su njihovi sistemi visokog obrazovanja izrasli na drugačijim nacionalnim tradicijama, ipak svi dele iste ili slične probleme.
Prosečna dužina studiranja, na primer, svima zadaje iste muke. Studenti ostaju na univerzitetima predugo i prekasno se uključuju u profesionalni život. Pokazalo se da su univerziteti, kažu njihovi kritičari, inertni i konzervativni, i sporo se prilagođavaju sve bržim promenama u savremenom svetu. Sve manje mogu da odgovore na izazove vrtoglavog tehnološkog razvoja, obrazovanje koje nude sve više zaostaje za potrebama društva, a zbog toga onda trpi celo društvo, odnosno ceo društveni sistem.
Bolonjska deklaracija predstavlja odgovor na ove, kao i mnoge druge probleme, jer univerziteti, odnosno sve visokoškolske ustanove imaju odgovornost da pripremaju studente za svet rada, kontinuirani profesionalni razvoj i osvežavanje znanja, a učenje tokom čitavog života se mora obezbediti za one koji su propustili da se na vreme školuju.
Juna 1999. godine ministri obrazovanja 29 evropskih zemalja dogovorili su se da otpočnu proces reforme svojih univerziteta. Rezultat tog procesa, koji će trajati do 2010. godine, trebalo bi da bude konvergentni sistem visokog obrazovanja u Evropi, uz očuvanje nacionalnih, kulturnih i jezičkih specifičnosti, o čemu je govorio narodni poslanik Obradović i potpuno se slažem s njim u tome. Cilj reformskih postupaka, koji su usledili posle Deklaracije, a ponekad se nazivaju Bolonjski proces, jeste stvaranje jedinstvenog evropskog prostora visokog obrazovanja.
Srbija je još 2001. godine zaključila da je neophodno da se uključi u integrativne procese u Evropi i da srpski sistem visokog obrazovanja treba da bude deo jedinstvenog evropskog prostora obrazovanja i nauke, a zvanično je potpisala deklaraciju septembra 2003. godine.
Bolonjski proces je u već u svom nastanku uključio sve one zemlje koje su htele da učestvuju u njemu i do danas su sve evropske zemlje potpisale Bolonjsku deklaraciju, izuzev Belorusije. Na taj način evropski prostor visokog obrazovanja postaje svojevrsna preteča ujedinjene Evrope. Ovo je izuzetno značajno, posebno za zemlje poput naše, koje će još neko vreme čekati na prijem u EU. Dakle, bar jedna dimenzija te unije, po mnogim mišljenjima najznačajnija, već nam je dostupna i samo od nas zavisi u kojoj meri ćemo je iskoristiti.
Za razliku od nekih drugih deklaracija, koje se potpišu a potom vremenom padnu u zaborav, karakteristika Bolonjske deklaracije jeste jasno definisana procedura za praćenje njenog sprovođenja, uostalom kao i krajnji cilj.
Dogovoreno je da se svake druge godine ministri obrazovanja okupe i razmotre koliko se odmaklo u reformi u pojedinim zemljama i definišu predstojeći zadaci.
Do sada su održana tri takva sastanka; 2001. godine je održan sastanak u Pragu, 2003. godine je održan sastanak u Berlinu, a 2005. godine je održan sastanak u Bergenu.
Dosta se govorilo o sastanku ministara koji je održan u maju ove godine u Bergenu, na kojem je proces reforme visokog obrazovanja u Srbiji ocenjen prilično loše. Tome je svakako doprinela činjenica da mi još uvek nemamo novi zakon o visokom obrazovanju,koji bi omogućio punu reformu sistema u skladu sa principima Bolonjskog procesa. Dakle, ovaj zakon nam je neophodan kako bismo nastavili reformu visokog obrazovanja i kako bi reforma našeg visokog obrazovanja bila što bolja, i nadamo se da ćemo dobiti malo pozitivniju ocenu na sledećem sastanku.
Evropski proces visokog obrazovanja ne podrazumeva jedan jedinstven sistem, već niz ciljeva i principa na kojima svaka zemlja koja je pristupila procesu mora da zasniva svoj sistem visokog obrazovanja. Pomenuću samo nekoliko principa, a to su: integrisani univerzitet, trostepeni sistem studija, uspostavljanje sistema za obezbeđivanje i kontrolu kvaliteta ustanova i studijskih programa, i to uvođenjem mehanizama vrednovanja koji će osigurati visok nivo kvaliteta nastave, naučno-istraživačkog i umetničkog rada.
To su, pre svega, samo vrednovanje, odnosno interna evaluacija, eksterno vrednovanje i akreditacija.
Sledeći princip koji bih spomenula je uvođenje evropskog sistema prenosa bodova kao mere realnog opterećenja studenata u savlađivanju određenog studijskog programa, promovisanje mobilnosti studenata i nastavnika, uvođenje dodatka diplomi, uspostavljanje sistema za priznavanje kvalifikacija u skladu sa Lisabonskom konvencijom, koju je državna zajednica Srbija i Crna Gora ratifikovala 2003. godine, zatim pružanje podrške razvoju strukovnih studija, koje obezbeđuju veštine i sposobnosti prilagođene zahtevima tržišta.
Takođe važan princip je učešće studenata kao ravnopravnih partnera u obrazovnom procesu, kao i uspostavljanje veze sa evropskim prostorom istraživanja.
Uovom delu rasprave govoriću malo više o tim pojedinačnim principima Bolonjske deklaracije zato što se ceo proces pomalo mistifikuje, pa neki kažu i famozna Bolonjska deklaracija, a kasnije ću u raspravi u načelu govoriti kako smo mi te principe inkorporirali u naš predlog zakona.
Znači, šta je integrisani univerzitet. Definisanje visokoškolskih ustanova je svakako izazvalo najveće polemike prilikom izrade nacrta, prednacrta i predloga ovog zakona.
Visoko obrazovanje u Evropi poznaje samo univerzitet ili akademiju strukovnih studija kao integrisanu visokoškolsku ustanovu, u okviru koje postoje fakulteti i odseci kao organizacione jedinice u kojima se obavlja nastavni i naučnoistraživački rad.
Nasuprot evropskoj praksi u našoj zemlji univerziteti postoje kao relativno slabe asocijacije fakulteta. Univerzitet je inače kod nas dezintegrisan zakonom iz 1954. godine, kojim su osnovani fakulteti kao samostalni pravni subjekti. Univerzitet je tako postao samo asocijacija labavo povezanih visoko autonomnih fakulteta. Zapravo skoro da svaki fakultet predstavlja jedan visokospecijalizovani univerzitet.
Ovo je imalo za posledicu razne probleme u funkcionisanju, a ja ću spomenuti samo neke, nepotrebno umnožavanje troškova u mnogim poljima, kada je u pitanju nastava, administracija, usluge; zatim neadekvatnu iskorišćenost postojeće opreme na univerzitetima, teškoće u organizovanju multidisciplinarnih i interdisciplinarnih studija.
Znači, uprkos uočenim nedostacima i dalje se neki mnogo zalažu da se očuva zatečeno stanje. Formalno iskazuju se kroz nemogućnost da se fakulteti ukinu i ponovo osnivaju od strane univerziteta, jer bi se time navodno prekinuo kontinuitet. Najinteresantnije je da te primedbe dolaze od onih fakulteta koji se uporno pozivaju na svoju tradiciju staru preko 100 godina, a formalno-pravno su osnovani pre 60 godina.
Ako se odbaci taj formalni izgovor, onda se može postaviti pitanje šta uistinu stoji u osnovi protivljenja integraciji. Pre svega tokom prethodnih godina određeni fakulteti su stekli zavidnu ekonomsku moć, naročito stiču značajna sredstva od školarine prekomernim upisom studenata. Ovi fakulteti po pravilu nisu u stanju da svim upisanim studentima pruže zadovoljavajuće uslove nastave.
Primera radi, naravno neću spomenuti fakultet, nije korektno, jedan fakultet u Beogradu godinama ne organizuje nastavu za samofinansirajuće studente i to stanje brani svojom autonomijom u pogledu organizovanja i izvođenja nastave. Nema sumnje da bi jedan ozbiljni integrisani univerzitet poveo računa o kvalitetu nastave i sprečio takve pojave.
Brojni su razlozi koji govore u prilog jačanju integrisanog univerziteta i stvaranju modernih visokoškolskih ustanova koje bi odgovarale sličnim ustanovama u svetu. Objedinjavanje katedri stručnjaka koji se bave istom naučnom oblašću na raznim fakultetima bi nesumnjivo dovelo do povećanja standarda kvaliteta. Izgubila bi se praksa po kojoj jedan mali kolektiv, u kome se svi godina poznaju i druže, odlučuje sam o sebi. Došlo bi do smanjenja administrativno-tehničkog osoblja na fakultetima, jer bi te poslove obavljale zajedničke službe na nivou univerziteta.
Imajući sve ovo u vidu u predlogu zakona usvojeno je opredeljenje za integrisani univerzitet, pri čemu je samostalnoj visokoškolskoj ustanovi ostavljena sloboda da samostalno odlučuje o svojoj unutrašnjoj organizaciji. Ovakav pristup je motivisan pre svega željom da se poštuje autonomija ustanove, ali da se na nju prenese odgovornost za dalji razvoj.
Pored toga, nema sumnje da svi univerziteti u Srbiji ne mogu imati istu unutrašnju organizaciju, pre svega zbog velikih razlika u broju studenata i zaposlenih. Sve zemlje potpisnice Bolonjske deklaracije su se obavezale da će uspostaviti nacionalne sisteme za obezbeđivanje i kontrolu kvaliteta u visokom obrazovanju.
To praktično znači da moraju biti oformljeni interni sistemi za uspostavljanje i kontrolu kvaliteta u samim institucijama. To se u zakonu i naziva samovrednovanjem, mada se pojavljuju izrazi i samoevaluacija. Dakle, samovrednovanje je sistem koji se primenjuje u samoj ustanovi, koji sprovode i studenti i zaposleni.
Pored samovrednovanja mora se uspostaviti i sistem eksterne evaluacije i praćenje nivoa kvaliteta. Pored samoevaluacije, eksterne evaluacije, naravno, mora biti dobro razrađen i sistem akreditacije. O tome ću malo detaljnije govoriti i kasnije.
Prema tome, sastavni delovi obezbeđivanja kvaliteta su i evaluacija, i akreditacija, međutim ne samo visokoškolskih ustanova nego i studijskih programa. Inače, evaluacija i akreditacija su 90-tih godina prošlog veka uvedeni kao obavezni postupci u visokom školstvu svih univerziteta u Evropskoj uniji.
A, šta je samovrednovanje ili samoevaluacija? Evaluacija ili vrednovanje je strukturirani i sistematski oblik komunikacije između studenata, nastavnog i nenastavnog osoblja, s ciljem poboljšanja ponude nastave i same nastave. Ona se obično sastoji od dva segmenta - nastavničke evaluacije i studentske evaluacije.
Svrha studentske evaluacije nastave je da se sazna kako student vrednuje samu nastavu, a svrha nastavničke evaluacije je kako sami nastavnici vrednuju organizaciju i izvođenje nastave. Ona se od početka do kraja sprovodi u osnovnoj organizaciji ili jedinici, katedri, odeljenju, odseku. Rezultati se koriste u radu na poboljšanju kvaliteta nastave i administrativnog rada, a izveštaji o rezultatima relevantnim za celinu obrazovne institucije podnose se fakultetu, odnosno univerzitetu.
Matična institucija sastavlja izveštaj o samoevaluaciji i dostavlja ga komisiji za akreditaciju. (Mogu da pijem malo vode.) Akreditacija, to je sertifikacija studijskih programa, jeste postupak kojim se utvrđuje da li studije, koje izvodi vosokoškolska ustanova, zadovoljavaju minimalne, unapred određene kriterijume.
Ona se dodeljuje na neograničeni vremenski period. Dakle, studijski program treba da se ponovo pregleda posle određenog vremena.
Ljudi sa univerziteta su po prirodi stvari najzaniteresovaniji za vlastiti opstanak na tržištu obrazovanja i logično je da će oni sami hteti da u sistem funkcionisanja svojih univerziteta ugrade složene mehanizme evaluacije, obezbeđivanje kvaliteta. Takvi mehanizmi takođe treba da obezbede neprestanu i korektnu samoregulaciju univerzitetskog obrazovanja.
Koje to novine uvodi ovaj predlog zakona u naš sistem visokog obrazovanja, a koje direktno promovišu mobilnost studenata, nastavnika i nenastavnog osoblja. Tokom reformi koje predviđa Bolonjska deklaracija biće ujednačeni akademski stepeni, koji su se do sada razlikovali u nacionalnim sistemima visokog obrazovanja. Time će se postići potpuna prevodivost stečenog obrazovanja.
Ujednačavanjem akademskih stepena u čitavom evropskom prostoru postiže se pokretljivost onih koji su već stekli neku diplomu, ali to nije dovoljno. Potrebno je omogućiti pokretljivost, odnosno mobilnost onih koji još uvek studiraju, dakle, studenata.
To znači da ne samo diplome, nego i semestri moraju biti prevodivi. Prevodivost se postiže uvođenjem evropskog sistema prenosa bodova. Evropski sistem prenosa bodova predstavlja, u stvari, jezik komunikacije između visokoškolskih ustanova. Bodovi su brojčana vrednost između jedan i 60, koja se dodeljuje predmetima i kursevima, da bi se opisao koeficijent opterećenja studenata prilikom savlađivanja predviđenog gradiva.
Napor koji student treba da uloži u uspešno savlađivanje svakog kursa trebalo bi da bude precizno merljiv i prevodiv u ukupan broj radnih sati na nastavi, u pripremi za časove, u pisanju domaćih radova i pripremanju ispita, koji opet može da bude preveden u određeni broj poena. Optimalan broj bodova tokom jedne školske godine trebalo bi da bude 60.
Ono što posebno treba istaći jeste da uvođenje ovih bodova istovremeno podstiče svaku instituciju i na reformu sopstvenih obrazovnih programa, te na postizanje veće fleksibilnosti u obrazovnoj delatnosti.
Još ću sada malo objasniti pojam koji se pojavljuje i u zakonu, a i u Bolonjskoj deklaraciji, a to je šta je to dodatak diplomi. Dodatak diplomi je dokument koji se prilaže uz određenu diplomu visokoškolske ustanove radi detaljnijeg uvida u nivo, sadržaj, sistem i pravila studiranja i postignute rezultate tokom studija pojedinca kome je diploma izdata.
Dokument se priprema na bazi osnovnog modela koji je utvrdila zajednička radna grupa Evropske komisije Saveta Evrope i UNESKO-a. Međutim, to je fleksibilan alat koji se može prilagoditi lokalnim potrebama. U Srbiji se dodatak diplome već počeo izdavati na nekim fakultetima. Mogu da kažem da Univerzitet u Novom Sadu i neki fakulteti na Univerzitetu u Beogradu već izdaju dodatak diplome.
Sadašnji zakon o univerzitetu, koji je donet u maju 2002. godine, otvorio je mogućnost za usklađivanje sa nekim principima Bolonjskog procesa, ali promene nije učinio obavezujućim. Pojedini fakulteti, oslanjajući se na taj zakon, doneli su nove statute. Novi statuti su dali pravni okvir za uvođenje pojedinih reformskih elemenata.
Međutim, važeći zakon nije reformski i potrebno je što pre usvojiti Predlog zakona koji je danas pred nama. Demokratska stranka Srbije u potpunosti podržava Predlog i sasvim će sigurno glasati za njega.

Reč ima narodni poslanik Gašo Knežević, ovlašćeni predstavnik DS - Boris Tadić.

Poštovani gospodine ministre, draga pomoćnice, mi smo kolege već puno godina, poštovani predsedavajući, da sam znao da je gospođa Donka Banović ovakav zagovornik Bolonjske deklaracije, još ranije bih joj ponudio da mi sarađujemo, ali evo sada sam nešto saznao. Hvala vam. I hvala vam za dobro održan čas o nekim pojmovima, koje smo nadam se raščistili u ovoj sali. Nekima je trebalo, a neki su se malo dosađivali, ali to je to.
Sinoć sam bio u Skupštini skoro do deset sati i u to vreme sam stigao kući, uključio televizor i saznao dobru vest - studenti Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu su dobili prvu nagradu na međunarodnom takmičenju, koje je bilo negde u Americi, ostavivši iza sebe sve druge studente. Koristim ovo kao priliku da im čestitam. Mislim da bi mi sa skupštinske govornice to mogli svi da uradimo.
E sad, problem je što je takvih izuzetnih kod nas malo, ima ih, ali malo. Dobrih ima, ali malo, a između pet i sedam procenata su izuzetni i dobri. To su oni koji bi bili izuzetni ili dobri na svakom svetskom univerzitetu. Iza ocene deset i devet, koja je oznaka za izuzetno ili dobro, i najniže ocene kod nas se ne nalazi ništa. Ima jako malo studenata koji dele skalu sedam i osam. Ne postoje. Kod nas su ili dobri ili loši.
Šta je to? To je znak da u društvu ima ljudi koji su ili dobri ili loši, a da sistem, sam po sebi, ne uspeva u punoj meri da razvije one koji mogu više, ali su zbog neambicioznosti ili nekih drugih sopstvenih osobina osuđeni da budu u donjem nivou lestvice.
Dakle, mi nemamo niti smo imali ikada ozbiljno sistemsko rešenje za to pitanje, i to kako u osnovnom i srednjem obrazovanju, tako i na nivou visokog obrazovanja.
Mi smo pokušali da iskoristimo jedan pokret koji se, ovde smo saznali, zove Bolonjski pokret, koji je nastao između 25 zemalja 1999. godine u Bolonji. Zašto je Bolonja nastala? Šta je to inspirisalo evropske ministre ili vlade da dođu do Bolonje? Jako pragmatično: utvrdili su da evropska farmaceutska industrija, kao industrija koja ima jako mnogo novca, 80% svog novca ulaže u američke univerzitete, a samo 20% u evropske. Zvono je počelo da im zvoni. Znači, naučno-obrazovni sistem u Evropi ne valja, moramo nešto menjati. Skupili su se te 1999. godine da nešto promene, stvorili evropski obrazovni prostor itd.
Kako je išla naša sudbina? Malo istorije ću da iskoristim. Godina 1838. je godina kada je formiran Liceum. Liceum se smatra prvom visokoškolskom ustanovom ove zemlje, jer pravo upisa na njega imali su završeni učenici drugog stepena obrazovanja, dakle, srednje škole. Zbog toga se to smatra početkom obrazovanja.
Od 1838. do 1954. godine naše obrazovanje je bilo relativno usklađeno sa Evropom. Nemojte misliti da je bilo demokratsko. Nije. Neću, da ne bih iritirao, da vam govorim o ispadima zakonskih rešenja našeg zakonodavstva za vreme tzv. demokratske Srbije između dva svetska rata, ali ih je bilo.
Godine 1954. donosi se čuveni Zakon o univerzitetima, koji odvaja jugoslovenski, tada FNRJ, kako smo se tada zvali, nije ni važno, obrazovni prostor od svetskog obrazovnog prostora. Šta je uzrok takvom ponašanju? Kažu da su te godine bile demonstracije na Beogradskom univerzitetu. Ne znam, ovo je neprovereno, nema podataka o tome, ali kažu da je i neko poginuo i da je to bila reakcija države.
Reakcija se sastojala u sledećem: jedinstveni integrisani univerzitet je trebalo uništiti, jer se uništava jedan zdrav protivnik. To je učinjeno tako što je svojstvo pravnog lica dato fakultetima i žiro račun. To je razbij ili divide et impera, podeli pa vladaj. To je prosta formula koja je 1954. upotrebljena u Srbiji.
Od 1954. do ove godine mi imamo priču o našem specijalnom vaspitanju. To specijalno obrazovanje i vaspitanje se ostvaruje kroz formulu: autonomija fakulteta, izraz koji je na zapadu nepoznat. Oni ne znaju šta je to autonomija fakulteta, oni znaju šta je to autonomija univerziteta, jer jedino pravno biće je univerzitet, dok je fakultet sastavni deo, čuli smo, u vidu departmana, odeljenja ili u nekom vidu, tog univerziteta.
Dakle, naša specifična obrazovna priča traje 51 godinu. U toj priči smo uspeli da početno dezintegrišemo univerzitet; da napravimo državni monopol visokog obrazovanja, što samo po sebi nije dobro, jer nijedan monopol nije dobar; da uvećamo mrežu fakulteta u meri koja je teško održiva i za bogate zemlje, jer mi imamo previše fakulteta; da kasnimo sa podizanjem profesionalnih kadrova i time spuštamo nivo nastave, i to konstantno, kako idete ka sadašnjem vremenu; da od studija napravimo "šećernu vodicu" beneficija, sa jako malo obaveza učesnika postupka, i studenata i nastavnika, i o jednim i o drugim učesnicima govorim; da se udaljimo od nauke u toj meri da su nam programi već pomalo zastareli i da u poslednje vreme, bez jasnih i izgrađenih kriterijuma, dozvoljavamo nastavak sumnjivih privatnih univerziteta.
To je ono što smo mi uspeli. Naravno, govorim samo o lošim stranama, jer mi je sada to neophodno. Naravno da ima dobrih nastavnika i naravno da ima dobrih studenata, ali ovo su naša dostignuća za 51 godinu.
Ako uporedite period naše tradicije, a on traje 167 godina, od prvog liceja do 2005. godine, onda period integracije je kod nas 116 godina, dezintegracije 51 godinu. O kojoj tradiciji mi govorimo, o kojoj tradiciji, kada imamo duplo duži period integracije nego period dezintegracije.
Reći ću vam, neka mi oproste svi, ovo nije pokušaj da politički nešto rešavam, ali to je komunistička floskula: nemaš tradiciju, onda stvoriš tradiciju od dve godine i hvališ se svojom tradicijom. Srbija nije nastala 1954. sa zakonom o univerzitetu, ona je u univerzitetskom smislu nastala 1838. godine. I to treba poštovati. Dakle, tradicija se meri od početka do kraja i onda se procenjuje šta je naše i kakvi smo mi.
Tačno je da Evropa trenutno ne poznaje autonomiju fakulteta. Tačno je da smo mi, sa našim zemljama u kojima smo živeli ranije u zajednici, delili istu sudbinu. Šta su oni uradili posle devedesetih godina, odnosno raspada zemlje? Slovenija je potpuno prešla na autonomiju univerziteta. Dakle, u Sloveniji fakultet više nema svojstvo pravnog lica i nema žiro račun, odnosno ima neki rudimentirani oblik.
Hrvatska nije uspela, jer su jako slični nama. Nije uspela, nego je napravila pola ribu, pola devojku. Novi univerziteti, a Dubrovnik je dobio novi univerzitet i još neki grad, dakle, imamo dva nova hrvatska univerziteta, imaju autonomiju univerziteta i pravno lice je jedino univerzitet, fakulteti nisu. Svi ostali (Zagreb, Rijeka, Osijek) su zadržali status kvo, dakle, rešenje koje je kod nas: kako ko hoće.
Crna Gora - integrisani univerzitet. Crna Gora je otišla ispred nas. Ostali, nažalost, kako - tako, ne mogu baš da se pohvale. Dakle, mi sada pokušavamo da uhvatimo priključak sa onim što se Evropi dogodilo 1999. godine...
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Ne, prekinuću. ... da napravimo integrisani univerzitet, to je samo jedan deo problema, a drugi deo problema je kvalitet. Ovde ću prekinuti, jer bih kasnije voleo da nastavim.
Biće mi dozvoljeno još 30 sekundi, molim vas. Ono što na kraju hoću da kažem, čini mi se da je u ovoj zemlji potrebno da sazru uslovi za nešto. Ovaj zakon koji je sada na dnevnom redu i koga brane i predstavnici DSS i G17, kao predlagači naravno, jeste u 85% onaj zakon koji je 2003. godine Vlada, tada Zorana Živkovića, predložila za donošenje. Nije ni došao u ovu skupštinu, jer je strašan lobi bio protiv tog teksta.
Sada se iskreno nadam da ćemo ovaj zakon usvojiti. Iskreno se nadam i time ofiram kakav će biti stav DS, jer to jeste korak napred. On se oslanja na ono što je urađeno 2003. godine, ali je bilo potrebno da sazru društveni uslovi, da Srbiji proradi stomak, da može da stvara novine, da bi mi došli u ovu trenutnu situaciju. Nadam se, kada donesemo ovaj zakon, da ćemo imati jedan društveni konsenzus, koji nam nikada neće dozvoliti da se vraćamo nazad, da menjamo kurs, nego idemo zajedno sa drugima. Hvala vam na toleranciji.

Reč ima narodni poslanik Miloljub Albijanić. Da li je to replika? Kao predsednik poslaničke grupe? Izvnite, nisam vas dobro razumeo.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je vrlo ozbiljna i važna tema za državu Srbiju.
Vrlo često kada pričamo o reformskim zakonima u Skupštini dolazimo u situaciju da debatujemo na taj način da dolazi do sučeljavanja tradicije i modernog. U ovom slučaju mislim da je dobro za sve naše univerzitete i fakultete u državi Srbiji da iz naše tradicije izvučemo i sačuvamo ono što je dobro, a toga ima puno, i da na tim temeljima gradimo i stvaramo univerzitet i visoko školstvo u Srbiji kakvo nam dolikuje.
Jasno je da je 1905. godine donet prvi zakon o univerzitetu. Kralj je imenovao odbor od osam profesora koji će biti zaduženi da dalje dodeljuju doktorska zvanja svojim naslednicima. Mislim da je to vrlo značajno, jer ovo su ljudi koji su došli iz Velike škole i čija imena nesporno i ovde valja pomenuti. Prisetimo se, to su Simo Lozanić, Jovan Cvijić, Mihajlo Petrović-Alas.
Setite se da je prvi ministar prosvete bio Dositej Obradović. Setite se uvaženog ministra Stojana Novakovića, setimo se iz naučnih oblasti velikih imena kao što su Brana Petronijević, Slobodan Jovanović.
Zamislite kada bi sada nabrajali sva ta raspoloživa imena, šta to budi u nama i kakav to značaj i težinu ima kada govorimo o ovako važnoj oblasti.
Naravno, moramo reći da su u osnivanje univerziteta ušli filozofski, pravni i tehnički fakulteti, koji su imali svoj raniji status pre osnivanja samog univerziteta, i to i dan-danas na tim ustanovama za te ljude ima jako veliki značaj. Nakon toga, odlukom su pridodati medicinski i teološki fakultet.
Takođe, univerzitet kao riznicu slobodarske misli, treba pomenuti i 1968. godinu, 1974. godinu, treba pomenuti i demokratske procese u Srbiji 1990. godine, jer zapravo univerziteti u Srbiji, pre svega Univerzitet u Beogradu, jesu te preteče prave demokratske misli i u jednopartijskom sistemu ovde. Zato im treba odati priznanje, jer odatle su se pokretale i ideje, ali bogami i praktični protesti, i to ima nesumnjiv značaj za demokratske procese u državi Srbiji.
Ne možemo sve to posmatrati odvojeno i od onoga što su procesi čitave države, a to je da želimo da budemo članica Evropske unije, a to je da jesmo potpisnica Bolonjske deklaracije, ali treba nesumnjivo da znamo da u Evropskoj uniji taj proces se ne odvija brzinom kako bi određene zemlje želele, a i pitanje je kakvi su interesi tih zemalja, jer bolonjski procesi, Bolonjska deklaracija je dovoljno širok pojam da mi možemo prihvatiti osnovne elemente, uvažavajući naše najbolje osobine naših univerziteta i fakulteta koje imamo.
Jasno je da je osnovna ideja, osnovni postulat Evropske unije slobodan protok ljudi, roba, kapitala i usluga, i kada govorimo o slobodnom kretanju na univerzitetima jasno je da i mi želimo da i naši studenti iz naše države mogu nesmetano da se zaposle u drugim državama, da mogu završne godine studija da obave na drugim univerzitetima u Evropi i svetu, i to jeste nešto čemu svakako težimo i želimo da i ovim zakonom omogućimo i uradimo na najbolji mogući način za dobrobit tih mladih ljudi.
Nesumnjivo je da u proteklim godinama imamo i veliki odliv stručnih kadrova i najboljih studenata. Neko reče da je Matematička gimnazija u Beogradu kao srednja škola američka gimnazija, jer najveći broj ljudi tamo odlazi.
Ali, moramo stvoriti uslove u našoj državi da ti mladi ljudi, najbolji studenti koji završavaju ovde, da im obezbedimo adekvatne uslove, one minimalne da ostanu na univerzitetima i fakultetima u Beogradu, da ih motivišemo da sve ono što znaju i umeju, praktično realizuju u našoj državi.
Vratiću se sa osvrtom na konkretan zakon i reći nekoliko reči.
Zakon o visokom obrazovanju koji se nalazi pred nama ima nekoliko suštinskih promena u svom sadržaju i u vezi sa tim promenama moramo pažljivo da radimo, da one dobiju praktičnu realizaciju, ali ne narušavajući bitno ono što je najbolje na našim fakultetima i univerzitetima. Na koji način to uraditi?
Dakle, ovde kao ono glavno jezgro, kao telo koje će se baviti najvažnijim pitanjima na univerzitetima i fakultetima u Srbiji, jeste Nacionalni savet. S obzirom da imamo iskustvo koje se tiče Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, formiranja nacionalno-prosvetnog saveta, te trajanje i problemi koji se tiču samog konstituisanja i naknadno funkcionisanje, odnosno sama primena zakona, svakako da ovde treba razmišljati o tome da će primena zakona imati svoje poteškoće i treba svakako već unapred formirati tim i ekipu koja će na valjan način ići ka primeni samog zakona.
U okviru Nacionalnog saveta, a to je član 10, po izboru članova, 10 članova se bira iz reda redovnih profesora, vrhunskih naučnika, odnosno umetnika, sa međunarodno priznatim radovima ili osvedočenim doprinosom nacionalnoj kulturi, vodeći računa o zastupljenosti obrazovno-naučnih, odnosno obrazovno-umetničkih polja. Mislim, a i veliki broj univerzitetskih profesora i javnost se slaže da, kada se nešto definiše u zakonu, mora biti preciznije obrađeno i ne može se reći, vodeći računa, već se može reći po dva iz svakog obrazovno-naučnog, odnosno obrazovno-umetničkog polja.
Dakle, da mi možemo sa jasnoćom imati uvid u kasniji sastav takvog tela, koje će u mnogim pitanjima igrati najznačajniju ulogu u primeni ovog zakona.
Ono što je takođe važno, to je član 11, nadležnosti Nacionalno-prosvetnog saveta. Važno je, s obzirom da i sadašnji Zakon tu ima izvesnih nedostataka, mada je taj član ovde 64. sada prepisan o uslovima za izbor u zvanje nastavnika. Kaže se da Nacionalni savet daje preporuke o bližim uslovima za izbor u zvanje nastavnika. Nešto što se zove preporuka nije čvrsto definisano i nije obavezujućeg karaktera za univerzitete i fakultete u Srbiji.
(Predsedavajući: Oprostite, da li koristite i sledećih 10 minuta?)
Moliću da nastavim. Mislim, dakle, da nivo "preporuka" mora da se preinači u "utvrđuje bliže uslove za izbor u zvanje nastavnika", jer vidite i sami, kakva je situacija u Srbiji danas. Mi imamo situaciju u kojoj se otvaraju privatni fakulteti, a ide se i ka formiranju privatnih univerziteta, što će dodatno otežati funkcionisanje sistema i kontrolu nad čitavim sistemom.
Dakle, čini mi se da sve ovo treba podići na jedan čvršći osnov, sa jasnim naznakama kakve rezultate će primena toga biti.
Što se tiče Komisije u članu 13, jer Komisija za akreditaciju je jako važna, ona se definiše u članu 13, i važno je da javna recenzija ne bude tajna, jer ovde piše da je zagarantovana tajnost i onda šta je tajnost. Kod nas na žalost tajnost uvek ima neki predznak korupcije ili nečega što je sumnjivo, što je iza kulisa, za šta ne znamo ko, na koji način, pod kojim uslovima je dao dozvolu, licencu i odgovarajuće papire za nesmetani rad.
Čini mi se da u tim stvarima javnost mora da postoji u ovom periodu i da se zna kada su uslovi i kriterijumi propisani, da je Komisija, recenzenti su doneli takvu odluku o ispunjenosti istih kriterijuma.
Jako je važno ovo, zato što, podvlačim, danas u Srbiji imamo otvaranje privatnih univerziteta i fakulteta, i to treba da se dešava, ali taj proces mora biti kontrolisan da bismo imali kvalitet i nivo obrazovnog procesa, onakav kakav želimo na studijama. Naravno, važno je za mene istaći činjenicu da na fakultetima, na univerzitetima treba da ostane nešto što je jako važno, a to je naučno-istraživačka delatnost.
Sve ovo što radimo je dobro za obrazovni proces, dobro je za ona praktična znanja koja ljudi treba da steknu da bi sutra podizali i državu i privredu u celini. Ali, zavidan nivo naučno-istraživačke delatnosti danas na univerzitetima postoji i toga ne smemo da se odreknemo.
U to moramo da ulažemo i to moramo da razvijamo, jer to je nešto, ako pogledamo kako sam diskutovao na početku i pričao o tome šta univerzitet za državu u Srbiju i srpsko nacionalno biće znači, onda je jasno da ono što je najbolje u tom periodu jeste zapravo izlazilo sa univerziteta. Mi to moramo da gajimo i da nastavimo da tako bude i dalje.
Jasno je da nešto od tog naučno-istraživačkog rada u našoj državi nije dovoljno isplativo ili neće imati posebnu praktičnu primenu, ali ne sme samo to da bude cilj, ne sme samo da bude cilj radno mesto čoveka koji će završiti, da praktično radi u privrednoj delatnosti. Moramo u izvesnoj meri održati nivo našeg naučno-istraživačkog rada.
Ono što je za mene takođe bitno, a to je član 18; radi koordiniranja rada, utvrđivanja zajedničke politike, ostvarivanja zajedničkih interesa i obavljanja poslova utvrđenih zakonom osniva se Konferencija univerziteta. I ovde je došlo u univerzitetskoj javnosti do značajne polemike o izboru članova te konferencije univerziteta. Čini mi se da imamo značajan broj ljudi koji ističu važnost da se doda i formula koja broj članova bira i na osnovu broja studenata na univerzitetima u Srbiji.
Smatram da se do te formule može doći.
Mi nemamo tačno predložen amandman, osim jednog amandmana koji sam video da na 5.000 studenata, što je pitanje da li je dovoljno fleksibilna formula, posmatrajući univerzitete u Srbiji, jer ta formula značajno uzdiže Beogradski univerzitet, ali sasvim sigurno do kraja načelne debate mi možemo zajednički doći do formule i sastaviti je, jer danas po novom Poslovniku Skupština Srbije može da predloži amandman, odnosno nadležni odbor može da predloži amandman na određeni član zakona i do toga zajednički možemo doći i zajednički izračunati.
Vrlo je važno pomenuti sledeće. Sistem bodovanja jeste uveden ovim zakonom i to jeste jedan od nespornih načina koje viđamo na mnogim univerzitetima u Evropi i svetu. Taj sistem bodovanja omogućava studentima, a mi sve ovo radimo nadam se zbog studenata, da oni mogu na fleksibilniji način da imaju čist pregled na koji način će završavati svoje studije, i to njima na izvestan način olakšava putovanje kroz studiranje.
Ali, ono što je jako važno, to je da se ovim zakonom višim školama omogućava da postanu visoke strukovne škole, dakle, trogodišnje visoke strukovne škole, a mi danas imamo fakultete četvorogodišnje i petogodišnje. Sada sistem bodovanja, čini mi se, jeste takav da naš, recimo primer jednog fakulteta koji ima pet godina studiranja daje nešto što bi ličilo na master diplomu, ali nije jasno u samom zakonu, u konceptu zakona, šta će biti sa četvorogodišnjim studijama.
Ministar je završio Filološki fakultet, on je četvorogodišnji, ja sam završio matematiku koja je četvorogodišnja, mene interesuje status tih fakulteta u ovom prelaznom periodu. Da li će to biti formula 3+1+1 ili 4+1, da li će se specijalizacija dodati na ove četiri godine osnovnih studija, da bi imali jaku master diplomu koja lični na nemački model?
Nama jeste prihvatljiv nemački model, jer ta diploma diplomiranog inženjera u Nemačkoj ima status koji i mi želimo da ovde diplomirani inženjer ima. To je suština i to je ona osnovna temeljna priča. Dakle, nama što se tiče studija jeste približan nemački model, jer on na taj način razlikuje dve vrste diploma. Ne može diploma sa trogodišnjih strukovnih visokih studija biti istovetna sa diplomom visokih studija fakulteta, koji imaju sada četvorogodišnje ili petogodišnje školovanje. To je jako važno.
Ono što naravno stvara probleme višim školama da prerastu u visoke strukovne škole jeste i nedostatak kadra, nedostatak odgovarajućih uslova, ali one će se suočiti sa uslovima koji se nalaze u ovom zakonu.
Ono što se tiče samog zakona kao celine, on jeste prema smernicama Bolonjske deklaracije, on jeste u određenom procentu i na osnovu zakona koji je bio ranije predložen, ali mi moramo sasvim izvesno znati u toku rasprave, očekujem da će se Odbor za prosvetu sastati, da jasno i Vlada i ministar, i Odbor za prosvetu kažu koji amandmani su prihvaćeni.
Sada imamo situaciju da su određeni amandmani na ovaj zakon usmeno prihvaćeni od strane Vlade, ali očekujem konačnu realizaciju, da Odbor za prosvetu i ministar potvrde koji su amandmani ušli u sastavni deo, da bismo imali jasne vizije kakav konačan zakon usvajamo. To je vrlo bitno i za skupštinsku većinu i za sve narodne poslanike.
Ono što jeste važno i što želim na kraju da kažem, to je da mi svi treba da brinemo o budućnosti države, o budućnosti visokog školstva, jer to su naši važni temelji. Treba da brinemo i o studentima. Reći ću vam jedan podatak, a to je da je na predlog G17 plus i ministra finansija Vlada Republike Srbije osnovala Fond za mlade. Naravno da treba da podstičemo mlade ljude, dobre studente, koji treba svoj doprinos da daju dodatno razvoju države Srbije.