Dame i gospodo narodni poslanici, da nastavimo danas gde smo stali, otprilike posle ovih iznetih brojnih primedbi od strane poslanika SRS.
Ja ću se osvrnuti na još neke aspekte zašto smatramo da zakon donet po hitnom postupku, po osnovu Bolonjske deklaracije, zapravo nema nikakvog razloga da se diči tom činjenicom, jer je to niti reformski zakon, niti je neki zakon koji dovodi do stvarne autonomije. Na određen način on zapravo nas vodi u jednu novu vrstu centralizacije.
Dok su fakulteti imali potpunu slobodu u kreiranju nastavnog programa, izboru, osim izbora dekana i izbora rukovodeće garniture na fakultetu i univerzitetu zadnjih, od 2000. godine pa nadalje, mi smo to rešenje imali Zakonom od 1998. godine, i to je tada ocenjeno kao krajnje nedemokratski način.
Dakle, onaj ko je bio vlasnik novca, koje osnivač nije mogao da bira rukovodeći kadar, odnosno kako se sada zovu izvršioce neposredne, direktore ili menadžere, u tom su statusu bili, sada vidimo da je to ostalo rešenjem iz prethodnog zakona i mislimo da sadašnje ponuđeno rešenje samo je evolucija Zakona koji imamo i evolucija koja će voditi gorim rešenjima.
Budući da je sasvim jasno izneto sa naše strane da mi ne želimo da ostavimo utisak da govoreći ovako branimo postojeći zakon, niti da smo protiv reformi koje svet uvodi, mi jesmo protiv toga da se te reforme tiču nas onda kada ih nismo tražili, kada niko relevantan nije procenio da su nam potrebne i kada sami nosioci obrazovnog procesa nisu rekli da je dosadašnji koncept obrazovanja skopčan sa lošim iskustvima i da smo ono bazično, a to je informacija, stručnost, edukacija, obrazovanje, dostignutost ciljeva predviđenih za nas izgleda sasvim normalna, i niko to nije doveo u pitanje i ne vidimo ovakvu potrebu za ovako teškim intervencijama.
Nisam danas moguće govorio dovoljno ni o izborima u akademska zvanja. Posebno skrećem pažnju na ono što je i u zakonu istaknuto u prvi plan, a to je da u okviru integrisanih studija, studija medicinske struke iz medicinske oblasti, nastavni sadržaj iz te oblasti predviđaju četvorogodišnje školovanje do osnovne diplome i sticanja zvanja doktora medicine, stomatologije, magistra farmacije itd.
Ali, naredne dve godine učenja, što je do sada bio nekakav minimum za savlađivanje nastavnog programa, ne znamo šta će sadržavati. Teško da ćemo imati vrlo jasan koncept i posle isteka roka od 2 godine, kada to treba da se zna, ali će svi završavati sa diplomom magistra u džepu. Šta to konkretno može da znači u kontekstu izbora u saradnička zvanja? To znači da će svaki fakultet medicinske struke koji odškoluje studenta sa prosekom iznad 8 imati pred vratima jednog novog kandidata koji će se javiti na konkurs za asistenta pripravnika ili kako vi zovete sada saradnika u nastavi.
Naravno, ne znamo što je ta terminološka promena uvedena. Ona nije u duhu sa zakonom i sadašnjim našim običajima, univerzitetskom praksom, ali je kao takva uvedena. To znači da će fakultet morati da primi veliki broj izvršilaca, dakle, saradnika u nastavi, kojima će prema Predlogu zakona dati jako kratko vreme, godina plus godina, da se na tom planu dokažu, a oni su već gotovo magistri nauka. To je jako malo vreme i jako kratko vreme, ali istovremeno opterećuje budžet fakulteta.
Sada nađimo se u situaciji u kojoj ćemo biti posle uvođenja zakona. Ako finansiranje fakulteta u sastavu univerziteta zavisi od nekakvog, ničim definisanog dogovora dekana i rektora, pripadajućeg fakulteta, rektora i dekana fakulteta članica, onda će problem kompeticije biti veoma izražen. Kako će to fakulteti medicinske struke moći da traže 10, 15, 20 asistenata pripravnika ili saradnika u nastavi, a da recimo neke tehničke struke mogu da se izbore jedva za jedan ili dva? Kako ćete sredstva odbiti da dajete?
Neće valjda da nalazi privatni kapital fakultet, odnosno univerzitet u državnom vlasništvu, da bi primao te mlade ljude na samo, teorijski moguće, dve godine. Imate i vi za to obrazloženje. Kažete - pa biće veća selekcija kadrova. Dobro, slažem se, ali šta ćemo kada svake godine stižu novi i novi magistri, šta ćemo kada samo dve godine je potrebno da odjednom to krene, unutar te dve godine će oni koji su po dosadašnjem programu krenuli okupirati fakultete. Imaćemo šanse da budemo veoma često nepravedni i u uslovima kakvi jesu u Predlogu zakona, gde nemamo definisane dodatne kriterijume tzv. ostale za izbor u saradničko zvanje, mi nećemo moći zapravo tačno da znamo šta će nam to biti kriterijum koga ćemo izabrati, a koga ne.
Konačno, kada takvi isti i budi probrani, izabrani na neki volšeban način, uslov upisivanja studija, doktorskih studija, oni će ih opet za enormno kratko vreme završiti, ili samo tako što će pisati stručne radove u časopisima, postati doktori nauka. To je jedan presedan za koji zaista nisam znao da postoji. Moguće je da u nečijoj svetskoj praksi postoji, ali svi mi koji smo ovde završili takve studije trećeg stepena za to ne znamo. By the way, kad sam kod toga, hoću da kažem i da i ovaj zakon nije rešen u skladu sa deklaracijom, zato što smo doveli do trećeg, uveli smo tri nivoa umesto dva kako deklaracija predlaže, ali o tom-potom.
Dakle, kako ćemo sada ići u hiperprodukciju doktorskih zvanja, zvanja doktora nauka, osobito doktora medicine. Ispada da to sada favorizujemo jednu oblast naučnu, da oni mogu lakše do svega toga da dođu. De fakto to nije činjenica, jer ti lekari neće biti doktori medicine, sa punim obimom sadržaja programa koga su imali do sada, ni punim obimom, ni punim sadržajem, prosto neće moći da se uklope u zadatu šemu.
Zašto onda, konačno, ići u reforme za koje znamo da će na terenu imati u konkretnoj primeni vrlo velike nedostatke. Ali, naravno da je to verovatno odnekuda zadato, to se mora sprovesti do kraja i to je takav princip.
Zašto nije Bolonjska deklaracija, kada je već želite, tako sprovedena u dva nivoa, kao što su to radili u zakonskom rešenju Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, pa onda imaju doktorske studije kao taj drugi stepen, dodiplomske, diplomske i doktorske studije drugog stepena. Stvar bi utoliko bila jasna, ne bi se po automatizmu dobijalo stručno zvanje i akademsko zvanje, kako je predviđeno, ne za mali broj studenata.
Naravno da želimo da istaknemo opet u prvi plan da odsustvo nacionalnog interesa i strategije u vezi sa ovim se vidi i kroz činjenicu da niko nije radio temeljnu analizu broja univerziteta, poptreba i potreba kadrova. Ako preko 30 i nešto hiljada studenata svake godine upišemo i od toga diplomira 12.000, i u postupku dok se taj zakon primeni imaćemo taj ritam, šta ćemo raditi sa novoprispelim po ovom zakonu, ako ga usvojite, novoprispeli kadar koji će imati šansu da radi i nekakve druge obrazovne profile i da ima druga zvanja.
Recimo, neće dobiti diplomu, dobiće svedočanstvo zato što nije završio osnovni obim studija od 180 ili 240 poena, koliko ide po evropskom sistemu prenosa bodova. Dakle, jedna od nejasnoća, gde ćemo uposliti te ljude kada nemamo državni koncept, ni o tome šta će biti privatizovano, šta sve zapravo neće biti i šta će sve ostati u našim rukama, kako ćemo sačekati grejs periode u kojima će neko eventualno morati da vrati ono što smo uzeli, a tek da nekog zaposlimo u privredi koje nemamo.
Ako je istina drugačija, da mi školujemo za evropske potrebe kadar, onda je to druga priča, onda to treba jasno reći. Ali, onda time opet govorimo da smo u određenoj prednosti nad onima koji nam serviraju deklaracije i koji nam serviraju uputstva kako da se ponašamo, iako i dalje stojimo na stanovištu da deklaracija kao takva nije ovako rigidna, nije ovako principijelno dosledno napisana i ovako rogobatno zamišljena, kako je u operacionalizaciji kroz ovaj predlog zakonskog teksta sprovedeno.
Mi nigde nismo čuli, niti postoji ikakva relevantna analiza – ne računam analize nevladinih organizacija, koje su sa ovim predlogom krenule, njih 10-15, to ne računam kao relevantno mišljenje – koja je ocenila naš obrazovni sistem kao loš. Pre podne sam izneo jednu primedbu, koja je užasna, na to da neko ode, postane neko, a onda se kaže, postao je zato jer je morao da uči mnogo. To nije stvarni reper za uspešnost.
Dakle, ko je i gde okarakterisao sistem kao loš, kakva je to sad kao novotarija, mobilnost studija, mobilnost profesora.
I u moje vreme je moglo da se putuje gde god hoćete, Titovo najgore vreme. Imaš prosek, imaš para, ne treba ti ni para, sve država plaćala i želiš da ideš u državu koju hoćeš kao student u razmenu da ideš. To može i sada. Masa studenata dolazi, odlazi, vraća se.
Tu jednostavno to da mi promovišemo akademsku mobilnost od profesora do studenata apsolutno nije pitko i mislim da ko je iole kročio u bilo koju prostoriju fakulteta, bilo kada proveo dva sata, čuo je da to postoji i da tu apsolutno problema nema. Ako ima imobilnosti nastavnika, to je moguće samo zato što teško mogu da dođu do vize.
Možda vi iz vladajuće koalicije najbolje možete da kažete zašto je tako teško ili teže nego ikada doći do vize da negde odeš, čak i za stručni kongres. Sve vam pretresu, sve vam papire traže, da biste dobili šansu da posetite jedan stručni kongres, čak i onda kada imate rad, sve neophodne prerogative, kad je jasan organizator, jasna svrha putovanja.
Dakle, ako ima problema oni su te vrste i mi ne vidimo razloge zašto to stavljati u prvi plan i zašto javnost dovoditi u poziciju da veruje da će tek nakon ovakvog zakonskog projekta moći da se čuje strani predavač ili moći neko ko se usavršava dodiplomski ili postdiplomski da ode van, kada to jednostavno nije tačno.
Čuli smo i nekakve primedbe od govornika koji su indirektno posvedočili o valjanosti zakona iz 1998. godine i potpuno se slažem, SRS se potpuno slaže. Možda sa nekakvim laganim izmenama taj zakon bi mogao decenijama da važi, da ga niko više ne dira, jer su tu svoj interes našli fakulteti, univerziteti i studenti sa liberalnijim režimom studija. Ako želimo tu nešto da promenimo, možda da promenimo broj ispita koji se prenosi u narednu godinu itd.
Tu je do kraja kristalno jasno definisano, zna se ko kome polaže račune, ko kome odgovara, jedna vertikala i jasna hijerarhija. Ovim zamagljivanjem odnosa u kome vi date, a sve šta god date univerzitetu nikada neće biti stvarni, direktni, najjači i najveći nosilac obrazovnog procesa. Ne može on pobeći od svoje suštine da je suma fakulteta, suma visokih škola.
Slobodni fakulteti će, kako ovo gledamo, imati bolji status – postaće visoke škole itd, pa će moći da organizuju i studije, imaće finansijsku i pravnu samostalnost, i postdiplomske studije mogu da prave – nego fakulteti koji će biti u sastavu univerziteta. Jedan galimatijas od promena i prosto smo zatečeni zašto, ko ih je indicirao, zašto su bile potrebne.
Kada je već reč o bodovima, da opet ne ostane utisak u javnosti da smo protiv normiranja. Sve što može da se normira, što je podložno normiranju, što se može iskazati numerički mi nismo protiv.
Ali, teško je opisni sadržaj, deskripciju iskazati numerički ili zbir različitih opisnih sadržaja ili sadržaja uopšte. Možda bi ona bila po našem mišljenju prihvatljiva kada biste jedan isti nastavni sadržaj ili isti nastavni program upoređivali na dva fakulteta ili na srodnim fakultetima.
Recimo, razumljivo bi bilo da se predmet interna medicina boduje, pa da se vidi koliko to bodova vredi na stomatološkom, koliko na medicinskom, koliko na farmaciji. To bi imalo logike, svrhe.
Kako ćete recimo uvesti bodovanje kada se na naša tri univerziteta, Novi Sad, Kragujevac i Niš, prema onome što na sajtovima stoji, jedan isti predmet izučava različiti broj semestara, već po starom zakonu, sa različitim izborom predmeta, koji mogu doći kao izborni, negde je izborni predmet hitna stanja, negde statistika, negde klinička mikrobiologija itd. Svaki izborni predmet ima svoj bod.
Ne možete kada se neko pojavi u unutrašnjim migracijama, u unutrašnjoj razmeni studenata i konkuriše formalno sa istim brojem bodova da pređe recimo iz Kragujevca u Niš, ima 60 bodova, da li ih je stekao po osnovama iste težine savlađivanja istog programa i istog obima, to ne mora da znači. Dakle, nove nejasnoće i, ono što je najveće čudo, sve to što je nejasno, što je maglovito, konspirativno, nepotrebno se radi, kome je stavljeno u nadležnost? Stavljeno u nadležnost da reguliše sama institucija. Ko, "nesrećni fakultet", svojim opštim aktom.
Zamislite situaciju u nastavnim i naučnim većima koja su dužna, kada kreiraju programe, da sve to obeleže i da urede, da svaki predmet dobije određenu bodovnu stavku. Ko će ikada izmiriti različite katedre (slobodno i verbalno me upozorite, ta zvona možda znače poziv i za ove sa strane), kako će se to uravnotežiti, kakav će to biti nepremostiv zalogaj za same fakultete, to će se tek videti u praksi.

Nisam želeo da vas prekidam u pola rečenice, zbog toga sam dao neverbalni znak. Reč ima narodni poslanik Milan Marković, potom Snežana Stojanović-Plavšić i Goran Ilić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, iskoristiću ovo moje izlaganje da ukažem na nešto što sam hteo da reklamiram kao povredu Poslovnika, ali nisam želeo da posebno zamaram ovaj skup.
Želim da obavestim predsednika Narodne skupštine, ali i ministra Vuksanovića, o sledećem. Naime, poslanička grupa Demokratske stranke je uputila poslanička pitanja, pet pitanja ministru za kapitalne investicije, Velimiru Iliću, 2. februara 2005. godine. Želim da vam kažem, kolege narodni poslanici, da gospodin Ilić do dana današnjeg nije dao odgovor na ova poslanička pitanja, što je kršenje njegovih obaveza koje proizilaze iz njegove pozicije kao ministra, njegovih ustavnih obaveza i obaveza predviđenih ovim poslovnikom.
Dakle, molim gospodina ministra Vuksanovića i gospodina predsednika Skupštine Predraga Markovića da utiču na kolegu iz svoje koalicije, najefikasnijeg ministra, kako nam je to rečeno u Vladi Republike Srbije, da ispuni svoje obaveze koje su utvrđene Ustavom Republike Srbije.
Što se tiče ovog zakona, moram vam reći da je naš poslanički klub zaista imao veliku dilemu da li da podrži zakon o visokom obrazovanju, odnosno da li da podrži rešenja koja su ovde data ili da glasa protiv zakona, i vi znate da nama iz Demokratske stranke nije teško da glasamo za Vladine predloge uvek kada ti vladini predlozi predstavljaju korak napred, i u onim slučajevima kada taj korak napred nije dovoljan, nije dovoljno hrabar, nije dovoljno velik, nije onakav kakav bi bio da je Demokratska stranka u prilici da predlaže zakonske predloge.
Na kraju, kao što je to profesor Gaša Knežević rekao, mi jesmo prihvatili da glasamo za ovaj zakon, dali smo jedan značajan broj amandmana, gospodin ministar i Vlada Republike Srbije su prihvatili naše predloge, neke jesu, neke nisu.
U svakom slučaju, definitivan naš zaključak jeste da ovaj zakon treba podržati, iako on ne predstavlja korak napred u onoj meri u kojoj bi to bilo da je DS predlagač ovog zakona. Dakle, ono što mi zameramo Vladi Republike Srbije od samog početka jeste da nije dovoljno hrabra, da katkad vodi Srbiju koracima unazad, a kada ide napred da to čini sa velikim oklevanjem, nesigurno i ne u dovoljnoj meri.
Razlozi za jesu prevagnuli. Neću hvaliti odredbe ovog zakona koje su dobre, jer za tim nema potrebe, osvrnuću se na kritike ovog zakona, i to su stavovi i DS i moji stavovi kao narodnog poslanika, koje sam izrazio u nekim amandmanima koje sam predao Vladi Republike Srbije. Pokušaću da krenem nekim hronološkim redom.
Najpre, o tome smo juče razgovarali na Odboru, pitanje akreditacije i merila kojima se ta akreditacija vrši. Dakle, ovo i ne upućujem kao posebnu kritiku Vladi Republike Srbije, niti ministru Vuksanoviću, nego želim ovde pred narodnim poslanicima i pred javnošću da izrazim dilemu koju imam kada je u pitanju akreditacija visokoškolskih ustanova. Naravno, akreditacija za početak rada se vrši prema onim standardima i kriterijumima koji su primenjivi u momentu početka rada visokoškolske ustanove. Normalno, odnose se na program, stručni kadar, opremljenost itd.
Bojim se da imamo veliki problem zbog toga što se tu pitanje akreditacije završava. Mislim da bi morala postojati neka vrsta akreditacije koja bi vrednovala finalni proizvod. Finalni proizvodi visokoškolske ustanove jesu oni koji završe obrazovanje u toj ustanovi.
Dakle, tu bi moralo da bude ključno pitanje akreditacije, kakvi to kadrovi izlaze sa visokoškolskih ustanova.
Znate jedan fakultet može imati veći broj doktora nauka, može imati dobre prostorije, računare itd, ali na tom fakultetu se ispiti mogu polagati vrlo čudno, može u krajnjem slučaju da se polaže i sa nedovoljnim fondom znanja, na neke načine koji baš i ne odgovaraju standardima savremenog sveta, pa i takva visokoškolska ustanova može da radi.
Ukoliko bi u budućnosti razmotrili mogućnost akreditacije koja bi bila neka vrsta revizije onoga što se dešava na visokoškolskoj ustanovi, mislim da bismo znatno poboljšali kvalitet proizvoda koje dobijamo, a to je svršeni student trogodišnjih ili petogodišnjih studija.
Dakle, to je ta dilema koja ostaje, ali koju ne mogu posebno da uputim kao kritiku Ministarstvu, nego to postavljam kao jedno pitanje za razmišljanje, kako bi u nekim kasnijim izmenama ovog zakona u tom pravcu možda nešto učinili.
Takođe, a to jeste kritika predlagaču, mislim da ovaj predlog zakona ne afirmiše na odgovarajući način privatnu inicijativu. Mislim da se mnogim zakonskim rešenjima guši privatna inicijativa. Obrazložiti na nekoliko primera zašto mislim da je to tako.
Pre svega, član 41. predviđa da je za početak rada neophodno 60 posto nastavnika u radnom odnosu sa punim radnim vremenom od ukupnog broja nastavnika potrebnih za obavljanje nastave na studijskom programu za koji se traži dozvola za rad. Tu imam dilemu, koju nisam uspeo da odgonetnem sinoć na Odboru za prosvetu, a to je da li se to odnosi samo na prvu godinu studija ili na sve tri, odnosno pet godina studija?
Jer, ukoliko tražite od osnivača fakulteta da ima 60 posto u stalnom radnom odnosu, a odnosi se na svih pet godina studija, teško ćete naći osnivača koji je spreman da angažuje toliki kapital, da zaposli toliki broj doktora nauka, i da oni sede, dok onaj student sa prve godine ne stigne do pete godine, da bi nešto radili.
Naravno, ne mora to biti tako, može biti tri godine, ali generalno plaćate nekoga za posao koji ne radi, jer on nema kome da predaje pošto je fakultet tek osnovan. Kada se osnuje fakultet, on upisuje studente prve godine studija i šta da radi onaj čiji je predmet na trećoj godini studija, a morate da mu dajete platu, ili onaj na četvrtoj ili petoj godini studija?
Tu sam imao jedan amandman, ali zbog toga što je on tehnički možda malo nezgrapno sročen, taj amandman sam povukao. Večeras imamo Odbor za prosvetu. Ukoliko mislite da sam u pravu, Odbor za prosvetu bi mogao ovde dati neki amandman, ukoliko je dozvoljeno da se dozvoli ta privatna inicijativa.
Drugo je pitanje položaja osnivača. Članom 52. je predviđeno kakav je sastav saveta visokoškolske ustanove. Zamislite, neko uloži značajan kapital, a njegovo učešće u savetu je svega jedna šestina, a savet visokoškolske ustanove odlučuje o vrlo bitnim pitanjima, pa se u krajnjoj instanci postavlja pitanje šta je sa profitom i ko odlučuje o raspodeli profita.
Ne možemo očekivati da će se privatni kapital angažovati u situaciji kada će o bitnim pitanjima da odlučuje neko drugi, a ne onaj ko je osnivač.
Mislim da su ovo dva značajna razloga zbog čega privatna inicijativa na ovom polju neće zaživeti. Privatna inicijativa nam je izuzetno potrebna jer će se stvoriti konkurencija i kao posledica konkurencije uvek dolazi kvalitet. Stoga mislim da bi večeras na sednici Odbora, koja je zakazana za 18 časova, trebalo razmotriti ova dva pitanja.
Takođe, jedno od pitanja koje je meni sporno, jeste pitanje bankarske garancije. Ta bankarska garancija se odnosi na slučaj da privatni univerzitet, odnosno privatni fakultet prestane da radi i da bi se na neki način studenti koji su platili obeštetili. Nije bankarska garancija sama po sebi dovoljna da obešteti studente. Nije sve u novcu. Student koji je došao do treće godine studija, pred kraj treće godine studija, treba da nađe načina da nastavi svoje studiranje.
Kod studenta je često najvažnije to vreme, da ne izgubi godinu. Za to se, u krajnjem slučaju, bori. Mnogo je važnije da mi obavežemo fakultete da zaključe ugovor sa drugim fakultetima koji će u slučaju prestanka rada ovog fakulteta preuzeti studenta. To je način rešenja ovog problema.
Ponavljam, mislim da je studentu slaba satisfakcija to što će mu neko vratiti školarinu. Mislim da ovo nije veliki problem, jer mislim da postoji jedan amandman nekog kolege i o tome treba razmisliti i prihvatiti, uz bankarsku garanciju koja bi se odnosila na materijalni povraćaj, dakle prihvatiti taj amandman koji predviđa da mora postojati ugovor i sa drugom visokoškolskom ustanovom koja će preuzeti studente, jer za studente je najvažnije da ne gube godine. To je ono što je vezano za bankarsku garanciju.
Takođe, mislim da ovaj zakon nije rešio problem sistema kriterijuma i standarda finansiranja visokoškolskih ustanova. Mislim da način kako se sada finansiraju visokoškolske ustanove od strane države nije dobar. Mislim da bi jedan od ključnih kriterijuma pri finansiranju visokoškolskih ustanova trebalo da bude broj studenata i da to bude način za finansiranje tih ustanova, jer oni jesu korisnici usluga i taj novac koji se daje treba da se raspodeli upravo prema broju korisnika usluga, kako bi usluga bila kvalitetnija.
Takođe, mislim da su ovlašćenja ministra i Ministarstva još uvek veoma velika, ali mislim da to u načelu ne može ugroziti autonomiju.
Pitanje kvaliteta nastavničkog kadra rešeno je članom 64, koji govori o uslovima za izbor u zvanje nastavnika. Međutim, imao sam tu jednu ideju koju želim da kažem, to sam dao u jednom amandmanu, a odnosi se na to ko je taj ko će da vrši ocenu naučnog rada kandidata. Ja sam mislio da ocenu naučnog rada kandidata za izbor u zvanje docenta, vanrednog profesora ili redovnog profesora treba da daje nadležni stručni organ ministarstva za oblast nauke, po proceduri određenoj za ocenu naučnog rada istraživača u Zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti.
Mislim da bi se na taj način uravnotežili kriterijumi i da bi se prosto izbila svaka sumnja da se do tih zvanja može stići prosto simpatijama, kolegijalnošću, poznanstvom sa ljudima sa kojima se srećete svaki dan i sa kojima radite.
To je verovatno jedan od način, uz naravno uvođenje konkurencije, da se poveća kvalitet nastavničkog kadra.
Ukoliko se vrši izvesna reforma, mislim da se ne vrši sveobuhvatna reforma, ona ne sme da se vrši na način da se najviše odrazi na položaj studenata, a mislim da u ovom zakonu, bar inicijalno, pre prihvaćenih nekih amandmana, ima odredbi koje u značajnoj meri otežavaju položaj studenata.
Naravno, slažem se sa tim da studiranje treba da bude ozbiljno i da studenti treba da budu ozbiljni, i da ne mogu ispite olako da polažu i slično. Ali, da li će student lako proći ispit ne zavisi od toga koliko će on ispitnih rokova imati, niti zavisi od toga da li će on biti u obavezi da polaže ispit neposredno nakon odslušanih predavanja, već pre svega od toga koji će kriterijum profesor primeniti.
Ovde su stvari nekako okrenute naopačke. Ukoliko profesori primenjuju stroge kriterijume i zaista zahtevaju znanje onoga ko se pojavi pred njima, sasvim je svejedno da li će on imati jedan rok, jednu mogućnost za polaganje, dve ili tri.
Stoga mislim da je dobro da se prihvati amandman koji povećava broj rokova kada studenti mogu da izađu na ispite, a takođe i amandman kojim se ne traži od studenta da izađe na ispit neposredno posle odslušanih predavanja. Mi moramo razumeti da studenti u Srbiji ne studiraju u uslovima kakvi su u SAD-u, zapadnoj Evropi. Ovde studenti žive daleko teže. Mnogi od njih rade da bi se izdržavali. Opterećeni su brojnim problemima i nema potrebe da elaboriram generalno kako živimo i kakva nam je situacija u društvu.
Mi, onda, ne možemo od takvih studenata očekivati da su oni u potpunosti predani svom poslu, da idu samo na predavanja i odmah posle predavanja izlaze na ispitni rok, to im je jedan jedini ispitni rok, polažu ispit ili ne polože, a ako ne polože oni više nemaju pravo ili eventualno imaju još jednom.
Nije to baš u Srbiji tako. To se mora liberalizovati i ako već želimo da pooštrimo studije, krenimo sa druge strane, krenimo od pooštravanja uslova za izbor u nastavna zvanja i pooštravanjem samih kriterijuma koje će ti profesori dati kada se dolazi na ispit, a ne od toga što ćemo na ovaj način otežati položaj studenata, jer ako je neki kriterijum nizak onda ćete položiti svakako iz prve, nezavisno od toga da li imate pri tome još nekoliko rokova ili ne. Dakle, u tom smislu zakon takođe nije dobar.
Imam primedbu i na član 75. koji kaže da nastavnik, odnosno saradnik visokoškolske ustanove može zaključiti ugovor kojim se radno angažuje u drugoj visokoškolskoj ustanovi samo uz prethodno odobrenje stručnog organa visokoškolske ustanove u okviru koje ima zasnovan radni odnos.
Nastavnik ovo može da radi bez ikakve saglasnosti. Nema potrebe da mu se daje saglasnost, jer po logici stvari organ upravljanja visokoškolske ustanove neće dati svom profesoru da ide da predaje nekim drugim đacima. Prosto neće mu dati, jer će na taj način želeti da sačuva tog profesora za sebe, da bi sutra privukao studente za sebe i to je sasvim logično.
Ali, šta društvo dobija ovim? Ništa. Ovim dobijaju fakulteti, pre svega Univerzitet u Beogradu i fakulteti u Beogradu. Društvo ne dobija ništa jer profesori sa Univerziteta u Beogradu ne mogu da se pojave u Kragujevcu, u Nišu ili negde drugde gde se budu osnivali fakulteti ili možda univerziteti. Nema šanse da ih vide studenti koji ne studiraju u Beogradu.
To je loše. I profesori su neka vrsta nacionalnog blaga. U njih je društvo mnogo uložilo. Oni su sami u sebe uložili i njihova najveća funkcija je da se bave naučnim radom i da svoje znanje prenose studentima. Treba omogućiti svima da vide profesore Univerziteta u Beogradu i da ti profesori mogu da im prenesu svoje znanje.
Prema tome, ne razumem čemu ovo ograničenje. Ovo će ograničenje, takođe, na izvestan način da guši privatnu inicijativu, jer neće biti ni mogućnosti, mi u Srbiji nemamo toliko doktora nauka i toliko kvalitetnog kadra, da se osnivaju drugi fakulteti i da se na njima pojave ljudi koji mogu zaista kvalitetno da prenesu svoje znanje.
Ovo je još jedan od razloga koji duboko kompromituju reformski kurs ovog zakona po pitanju privatne inicijative.
Dakle, možda je to jedna od najvećih manjkavosti ovog zakona. Ali, ostaje još jedno pitanje.
Vlada je dala amandmane kojima se nešto poboljšava, evo amandman 7. gde se reč "magistarskog" zamenjuje rečima "diplomsko-akademskog". Vladino obrazloženje je potpuno ispravno i dobro je što ona daje ovaj amandman na član 16. zakona, u stvari nije bitno, sve se odnosi na vrste i nivoe studija, a to je član 25. zakona, gde se kaže - studije prvog stepena su osnovne akademske i osnovne strukovne, a studije drugog su specijalističke strukovne, specijalističke akademske i magistarske akademske studije.
I dobro je što se menja magistarske u diplomske i akademske, i tu je Vlada dala jedno obrazloženje koje je potpuno tačno, ali to obrazloženje koje se odnosi na korišćenje naziva magistar je potpuno tačno i kada je u pitanju korišćenje naziva specijalista. Jer i specijalističke studije su kod nas, do danas, bile poslediplomske studije, posebno su se upisivale, posebno se kupi indeks, posebno se plati, posebno se ide na predavanja, vežbe i sl. i posebno se polaže.
Tako očekujem da večeras u 18,00 časova razmotrimo i ovo pitanje, jer apsolutno sve što je navedeno u ovom obrazloženju važi i za ovo što sam sada rekao i mislim da bi trebalo da se potrudimo da nešto po tom pitanju promenimo.
Isto važi i za član 123. gde je izostavljeno postojanje specijalističkih studija, gde se govori o tome da oni koji su započeli magistarske studije mogu da ih nastave i da u roku od sedam ili pet godina završe te studije, ali mi u Beogradu imamo mnogo studenata specijalističkih studija koji su započeli ove godine studije i oni se ovde uopšte ne pominju. Stvarno se postavlja pitanje šta je sa njima. Pretpostavljam da se analogno primenjuje ovo za magistarske, ali ne bi bilo zgoreg da sam Odbor interveniše amandmanom i da to unese.
Opet ponavljam, specijalističke studije su bile poslediplomske studije i sve što je rečeno za magistarske de fakto važi i za njih.
Dakle, na kraju Demokratska stranka, kao što je profesor Gašo Knežević rekao, podržaće ovaj zakon, on jeste korak napred. Važno je bilo da se čuju i ove kritike. Reči hvale su se dovoljno čule od strane poslanika koji podržavaju Vladu, ali DS smatra da ovo, koliko god jeste korak unapred, on je mali i možda nedovoljno hrabar. Hvala.

Zahvaljujem se. Da li želi reč narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić? (Ne.)
Da li želi reč narodni poslanik dr Goran Ilić? Izvolite.

Gospodine ministre, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, DSS će podržati Predlog zakona o visokom obrazovanju.
Smatramo da je to neophodan zakon u ovom trenutku i da on uređuje oblast koja je veoma značajan segment našeg društva.
Istovremeno visoko obrazovanje je i veoma osetljiv i kompleksan segment našeg društva i otuda skepsa koja se može čuti u javnosti od pojedinih aktera, negde i sa univerziteta i sa fakulteta, pojedinačnih, međutim kao i svaka novina možda izaziva određenu dozu skepse, ali s obzirom da dolazim sa univerziteta i da sam razgovarao sa svojim kolegama sve vreme javne rasprave, čini mi se da za to nema razloga. Naravno, novine izazivaju pomalo strepnju, ali će nam one pomoći da naš sistem visokog obrazovanja postane kvalitetniji i efikasniji.
Mnogo se pitanja postavlja, a koja se direktno odnose na naš sistem visokog obrazovanja godinama unazad. Da li imamo veliki broj fakulteta i univerziteta, da li je veliki broj upisanih studenata, da li je finansiranje, o tome smo malopre čuli, pravilno ukoliko se vezuje za broj upisanih studenata na primer, a naravno i neki drugi problemi koji se navode, ali ono što je možda, za mene svakako jeste, najveći problem to je nezaposlenost naših visokoškolaca.
Naši mladi ljudi u naponu svoje intelektualne snage se odlučuju za studije i tome posvete veliki broj godina, a nakon toga često ih ne sačeka zaposlenje i ne mogu ta svoja znanja da primene i poboljšaju svima nama društvenu stvarnost svojim znanjem, i znanjem koje su poneli sa fakulteta, i znanjem koje aktivno usvajaju i nakon univerziteta, danas u doba elektronske komunikacije svakodnevno.
Mi se sećamo vremena, neki malo manje jer su bili sasvim mladi, a neki vrlo dobro, šta se dešavalo posle studentskih demonstracija 1968. godine.
Upisi na fakultete su doveli do toga da je višestruko povećan broj studenata. I tada se koristila čak i sintagma "socijalna fioka". Znači, mladi ljudi su dobijali šansu da studiraju da ne bi pravili probleme društvenom sistemu kakav je bio tada. Ovaj zakon, naravno i mnogo toga što se dešavalo pre toga, ali ovaj zakon svakako ne sme da dozvoli da mlad čovek koji se odluči za visoko obrazovanje nema svoju šansu, šansu za sebe i šansu da menja društvo u kome živi nabolje.
Univerzitet u tom smislu mora da postane aktivan i uticajan segment društva. Odnos društva i univerziteta mora da bude interaktivan. Znači, univerzitet će da utiče na društvo, a društvo na univerzitet, da razgovaramo o tome koliko nam treba studenata u određenim studentskim grupama i šta će ti ljudi posle da rade, a da univerzitet svojim znanjima, koja svakodnevno stiče, utiče na to da naše društvene odnose menjamo tako da postajemo moderno i bogato društvo.
U tom smislu, nema nikakve dileme da mi moramo da postanemo deo evropske zone visokog obrazovanja.
Mislim da i skepsa koju smo danas čuli ovde nije dovoljno bila argumentovana, jer ta 2010. godina, koja se pominje, relativno je blizu i mi moramo da učinimo sve, naravno, čuvajući naše kulturne, jezičke i nacionalne specifičnosti, da postanemo deo tog evropskog obrazovnog prostora. U tom smislu, svi instituti koje zakon uvodi obećavaju da će naš obrazovni sistem biti kvalitetniji i efikasniji, i kao takav postati segment to evropskog sistema obrazovanja.
Dakle, neka to bude samo možda neka spoljašnja manifestacija, ali bitno je to da će naše diplome imati dodatak na engleskom jeziku, koji će podrazumevati lakši uvid u nivo i sadržaj studiranja koji taj visoki diplomac nosi, koji je savladao.
Svi instituti, kao što je Nacionalni savet, koji će utvrditi standarde za samovrednovanje kvaliteta, za spoljašnju proveru kvaliteta, za izdavanje dozvole za rad itd, pa i to radno telo ovog nacionalnog saveta - Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta, nužno će dovesti do toga da se uvede red u naš sistem visokog obrazovanja i da se usklade pojedini elementi tog sistema.
Naravno, ovo su institucije koje neće raditi van opšteg sistema i naravno da će koristiti znanja, sugestije i iskustva prvenstveno Konferencije univerziteta i odatle će proisteći ta rešenja.
Integrativnost, koja se u više članova ovog zakona spominje, i definiše, i artikuliše, veoma je važna, jer danas bez povezivanja svih oblika naučnih aktivnosti, svih naučnih polja, nema kvalitetnog i efikasnog znanja. To znači da će studenti medicine sutra svoja znanja iz oblasti fizike i elektrotehnike, npr. za oblast radiologije, moći da stiču na mestima gde se o tome najbolje zna, upravo na elektrotehničkom ili fizičkom fakultetu, na primer. Taj sistem koji će povezivati fakultete, u suštini, znači jedan novi kvalitet.
Naravno, poneki predstavnici sa fakulteta brinu o tome da će to što će pravno lice često biti univerzitet za one koji nemaju tri studentske grupe, da će na neki način to fakultete ugroziti. Naravno, mi moramo da brinemo i o tom finansijskom aspektu. Pretpostavljam da tu većih problema neće biti.
Ali, ono što je obećavajući dobitak već sad, veliki je motiv da se ovaj zakon usvoji. Naravno, ostavlja se univerzitetu i posebnim studentskim grupama da urede svoju unutrašnju organizaciju i odnose unutar njih. To je proces. Prelazne odredbe koje određuju najmanje dve godine za početak te unutrašnje organizacije obećavaju da neće biti većih potresa. I treba da umirimo javnost da neće, u tom smislu, nastati neki značajniji problemi.
Sistem obrazovanja koji uvodi dvostepenost takođe je izazivao skepsu. Govorilo se ovde o četiri godine na medici, tri godine na matematici itd, čini mi se da su te strepnje preuranjene. To će se urediti.
Nema razloga da sumnjamo da će na ovaj način koncipirane studije, a imamo iskustva koja smo usvojili u svetu, sa različitih skupova, da specijalističke studije koje ranije počnu visokoobrazovanog mladog čoveka čine efikasnijim sutra kada studije završi.
Prošlo je vreme predavanja eks katedra, prošlo je vreme potpuno teoretske nastave, glomaznih gradiva, debelih knjiga koje studenti sami proučavaju. Potreban je aktivan, interaktivan odnos i nastavnika i asistenata sa studentima, stalno praćenje studentskog rada, naravno, usvajanje primedbi koje studenti sami izlažu i usmeravanje tih znanja ka onome što će ti ljudi sutra raditi.
Zašto bi jedan student medicine učio sve oblasti medicine podjednako intenzivno, zašto se nakon osnovnih studija ne bi lagano usmeravao ka hirurškim granama, ka konzervativnoj medicini, ka preventivnoj medicini i time štedeo energiju i vreme za ono što mu je sutra opredeljenje, za ono što će sutra raditi.
Mobilnost koja se definiše i koja proističe iz ovog novog instituta sistema bodovanja smatram da je dobra, da će omogućavati da studenti aktivnije učestvuju u nastavi i izmenu studentskih grupa kada sami studenti procene da im je to potrebno. Naravno, znamo da je praćenje predispitnih aktivnosti studenata, koje se ovde definišu kao nužna aktivnost nastavnika i saradnika, definiše broj bodova itd, veoma važno i da će studije učiniti mnogo efikasnijim.
Sami sistemi testiranja koje smo uvodili u naše predmete, pokazali su da studenti koji su se odlučili na aktivno učešće u raspravi u celom predispitnom delu svoje aktivnosti, pa i pred sam ispit, dovode do toga da veliki broj studenata koji, uslovno rečeno, nije ozbiljno pristupio savlađivanju gradiva, odustaje od ispita. Jedno obično testiranje koje prethodni usmenom delu ispita ili praktičnom delu ispita svodi broj kandidata koji izlaze na ispit na 20-30%. Znači, 60-70% studenata još uvek nije odlučilo ozbiljno da taj predmet savlada.
Kada se taj sistem uvede tokom čitavog predispitnog perioda, to će i one koji su pomalo lenji negde na početku uvesti aktivno u ovaj sistem. Znači, reči aktivnost, interaktivnost, dinamika, integrativnost, jesu reči koje prožimaju čitav ovaj zakon i čine ga modernim i kvalitetnim i u ovom trenutku nužnim. Naravno, tu su instituti obrazovanja čitavog života, obrazovanja na daljinu itd. i o njima ne bih posebno govorio, jer su u obrazloženju zakona jasno objašnjeni.
Na kraju, poručio bih kolegama profesorima i docentima da se ne plaše ovog zakona, ako su neku skepsu u odnosu na to imali. Ovaj zakon poboljšava sistem visokog obrazovanja, a studentima nudi šansu da im obrazovanje bude kvalitetnije. Ono što je, čini mi se, ključni dobitak, to je da je visoko obrazovanje postalo i postaće bitni i uticajniji segment našeg društva.
Mi moramo da brinemo o svakom našem nezaposlenom lekaru, o svakom našem nezaposlenom inženjeru, da mu damo šansu, a nadamo se da će privredni razvoj to takođe omogućiti koji paraleno teče. Mogućnost da bude u inostranstvu, ali naravno, šansu svoju će svakako iskoristiti pre u zemlji ako je ima, i to će ovaj zakon učiniti. Naravno, ne konačno, to su koraci na tom putu, ali mi smo na tom putu sada definitivno i sa tog puta povratka nema. Znači, postajemo deo evropskog obrazovnog sistema. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Gašo Knežević.

Gospodine predsedavajući, poštovani predsavnici Ministarstva, prvo želim da vam kažem da, naravno, neću koristiti 10 minuta, jer nije ostalo 10 minuta, nego nešto manje, jer sam duže govorio, a drugo, govoriću onoliko vremena koliko mi je potrebno da iskažem ono što imam nameru.
Tri stvari bih u ovom završnom obraćanju ovoj skupštini istakao. Prvo je odnos osnivača i univerziteta, u najčešćem slučaju kod nas to je država i univerzitet, jer je osnivač državnog fakulteta država, pa je to taj odnos.
Ja sam sada u čestom kontaktu sa jednim ruskim profesorom iz ranijeg Lenjingrada, a sada Petrograda, radimo na nekom zajedničkom projektu i često menjamo iskustva o univerzitetu. On ima fobičan strah od centralizovanog univerziteta. Objašnjenje za taj strah nalazi se u nekadašnjoj praksi komunističke partije koja je kontrolom, centralizacijom univerziteta, dakle, izvršila kontrolu nad njim. On oseća svoj prošli život kao život pod kontrolom i zbog toga je protiv centralizovanog univerziteta.
Ja radim 25 godina na decentralizovanom univerzitetu, imam isto negativno iskustvo u odnosu na decentralizovani. Šta je sada problem? Problem je što država ima jedan stalni latentan sukob sa svim onim telima koje je ona osnovala, pa i sa univerzitetom. I ovaj ministar, i budući koji dođe i svi budući ministri osećaće onaj problem koji sam i ja osećao dok sam bio u toj funkciji, a to je problem saglasja, odnosno nalaženja zajedničkog jezika sa univerzitetom ili delimično upravljanje univerzitetom u onoj meru u kojoj uopšte država treba da upravlja univerzitetom.
Problem definicije pojma autonomije je jako ozbiljan problem u ovoj zemlji. Jedno vreme u ovoj zemlji je univerzitet bio oličenje, da kažem, pobune protiv jednog načina vođenja zemlje i u tom trenutku zaposlenima na univerzitetu je odgovarao pojam autonomije.
Kada se taj period završio, kada smo ušli u drugi period, onda nekima više ne odgovara taj pojam autonomije i u tome jeste ozbiljan problem.
Zbog toga, ono što ovaj zakon sadrži, a mogao je više, to je da definiše odnos između osnivača i univerziteta. Veoma često univerzitet će da se otima svom osnivaču, da traži od njega samo da plaća njegove račune, ne učestvujući u razvoju društva, a univerzitet je jedna od poluga za razvoj tog društva.
Dakle, samo skrećem pažnju na veoma osetljivo pitanje autonomije i definisanja njenog pojma, I zbog toga mislim da je mnogo bolje centralizovati autonomiju, nego je decentralizovati, jer onda imate 30 ili 100, koliko već ima fakulteta u Beogradu, autonomnih jedinica, a ovako imate korespondiranje samo sa jednom autonomnom jedinicom. To je jedan od mogućih gledanja problema, ali kažem, shvatam i ovaj drugi način koji izražava moj sovjetski ili ruski kolega, svejedno.
Druga stvar, na koju sam hteo da skrenem pažnju, ministar je nešto o tome govorio i to je dobro. To je pitanje obaveza države u odnosu na univerzitet u budućnosti. Za razliku od stavova koji su ovde pogrešno izneti da se dužina studiranja smanjuje, nije tačno, ona se produžava. To se produžava za jednu godinu.
Ako će država da bude ozbiljna, onda će Ministarstvo finansija morati da isfinansira još godinu dana studiranja, jer 3+2 nije isto što i 4, jer do sada je bio pravni fakultet 4, biće 3+2 i to je 5. Ekonomski je bio 4, biće 3+2 i to je 5. I najzad, onima koji su se uplašili za medicinu, član 29. poslednji stav - medicina i dalje traje 6 godina i nemojmo da ne čitamo zakon, a da kritikujemo zakonska rešenja. Ja vas molim da toliko obzira prema svima nama imamo, dakle, da pročitamo zakon per nego što govorimo.
Najzad, jedan kolega koji je istakao da sam tačno izgovorio godinu osnivanja liceuma, što jeste zaista tačno, izneo je podatak koji bih hteo da razjasnim. Govorio je, to je kolega Mašić, a on je veterinar po obrazovanju, i govorio je o biotehničkim naukama ili o svojim naukama, da one nisu sistematizovane u ta polja. Molim vas, što su šira polja, lakša je mogućnost zapošljavanja, tačka. To je suština stvari.
Što su šira polja, naši ljudi će se lakše zapošljavati, ti isti koji su završili veterinu, koji su završili poljoprivredu i svaku drugu struku. Upravo tome služi diploma "saplement", da se zna jednostavno da će u diplomi "saplement" biti uneti svi oni predmeti koje je student pohađao tokom godine, kako bi on našao svog poslodavca. Dakle, to je potrebno da bi lakše našao svog poslodavca, jer će on sada uticati na kreiranje svog obrazovanja i taj poslodavac će iz dodatka diplome videti šta zna taj student.
Dakle, šira polja, lakša mogućnost zapošljavanja i nemojte da vas plaši, jer niko nije ispao iz sistema, svi su u sistemu.
Puno vam hvala za ovo i što ste tolerisali opet moje obraćanje. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu Kneževiću. Izvolite, reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Javljam se za repliku i biću slobodan da pročitam taj deo 29. člana - akademski studijski programi iz medicinskih nauka mogu se organizovati integrisano u okviru osnovnih i magistarskih studija. Magistarski stepen to je akademski stepen. Mi sa 6 godina studiranja medicinskog fakulteta dobijamo ono što se zove lekar. Da bih bio magistar nauka, moram još dve godine da završim magistarske studije i da odbranim magistarski rad.
Uputio bih vas da vidite šta je na zadnjoj konferenciji medicinskih fakulteta Evrope u Zagrebu prošle godine doneto kao zaključak kako to treba da izgleda, da malo više pročitate od ovoga, pa da onda dođete i da nam držite predavanja.
Molim vas, vaša dilema o autonomiji, šta znači autonoman – samostalan. To znači autonomija. Vi ste pobrkali stvari, upravljačku autonomiju i akademske slobode, sve ste vi pomešali. Vi hoćete nama da napravite kombinat od 10.000 zaposlenih, to će biti Beogradski univerzitet sa 100.000 studenata. Hajde, ostvarite vi tu samostalna svoja prava i pojedinačne interese, da vidim kako ćete, pa onda ćete da nam uvedete SOUR-e, to će biti fakulteti, to je vaša nauka, a OUR-i će vam biti katedre.
I ne možete da se oslobodite prošlosti. Vi se izdajete za drugog čoveka i čoveka savremenog, ali prošlost vam se u načelima i onome što zastupate lako da razotkriti. To je suština. Molim vas, autonomija, jasno je šta to znači. Kada smo mi govorili o ukidanju akademskih sloboda, kako nema slobode govora i iznošenja sadržaja, kako vam to ne smeta, jer vi ste ovo pisali i vama slični. Ovi sada samo su nafrizirali i dali nam ovde, i to je suština.
Još jednu stvar ću samo da kažem, nemojte da nam pričate o Rusima. Mnogi ljudi su u ovoj zemlji ukazivali na ove stvari i mislim da, kada govorimo ovde, treba da baratamo istinom i činjenicom, a ne da konstruišemo. Toliko samo.

Za repliku se javio Gašo Knežević, po Poslovniku.