Hvala, gospođo Radeta.
Reč ima narodni poslanik Svetislav Krstić, a ako sam dobro shvatio potom će se dogovoriti gospodin Penezić i gospođa Momirov o redosledu, ali to je posle pauze.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, iako je to moj prethodnik. gospodin Petronijević, naglasio, ipak ću reći da će SPS podržati ovaj zakonski projekat, iako smo imali dosta primedbi i iskazali ih u vidu više od tridesetak amandmana, od kojih je jedan značajan deo i prihvaćen.
Time smo shvatili da je ministarstvo, odnosno Vlada, uložila zaista trud da se maksimalno uvaže kompetentne sugestije narodnih poslanika, što inače nije baš bio uvek slučaj.
Kada je u pitanju ovaj zakonski projekat dobro je to što se očigledno pokušava napraviti jedna prava kopča sa evropskim trendovima u oblasti visokog obrazovanja. To je sigurno dobro i tu postoji jedna opasnost, naime da pokušavajući da se integrišete u neke trendove, evropske i svetske, izgubite možda ono što je dobro na lokalu, odnosno ono što je dobro kod nas i u našem dosadašnjem sistemu obrazovanja.
Bez obzira što mi često imamo mišljenje da ono što mi posedujemo nije tako dobro kao kod suseda ili Evrope, koja je u poslednje vreme vrlo aktuelna, lično mogu da kažem da je naš sistem obrazovanja ipak uspevao dati dobre stručnjake, bez obzira što smo čuli na nekim sastancima i na Odboru za prosvetu da neki imaju rezerve prema tome.
U svakom slučaju treba sačuvati ono što je dobro i nadograditi ono što je trend u svetu. Međutim, činjenica da smo mi i u ranijem periodu pravili, još u onom socijalističkom, Titovskom periodu, ne znam kako da ga nazovem, razne pokušaje reformi obrazovanja i da su nam se te reforme uglavnom obijale o glavu, što kažu, to je uvek opasnost kada se nešto menja da može doći da izazove i neke kontraproduktivne posledica.
U ovom slučaju nemam taj strah. Mislim da su stvari dosta dobro izbalansirane, da je vođeno računa o tome da se sačuva ono što je kvalitetno u dosadašnjem sistemu visokog obrazovanja i da se sve to integriše sa evropskim sistemom visokog obrazovanja, iako moram da kažem da, poznavajući sisteme obrazovanja velikih evropskih zemalja, kao što je Nemačka, Engleska, Francuska itd, vrlo sam skeptičan da će oni prihvatiti iskreno i do kraja Bolonjsku konvenciju.
Mislim da je Bolonjska konvencija namenjena ovim mlađim evropskim zemljama, u koje i mi spadamo, i manjim, i da moramo takođe da vodimo računa da ne preteramo u tom procesu uklapanja u Bolonjsku konvenciju. Znači, ne bi trebalo žuriti da pokažemo da smo veći katolici od rimskog pape, ali u svakom slučaju taj deo pozdravljam i glasaćemo u tom smislu za ovaj zakon.
Pored onih primedbi koje smo uspeli da iskažemo u obliku amandmana, ovde imam jednu primedbu koju zbog zauzetosti oko prethodnog zakonskog projekta nisam uspeo da iskažem u obliku amandmana, pa bih sada iskoristio priliku, pošto je tu ministar i njegova saradnica, koja je očigledno zadužena za visoko obrazovanje, da kažem da u članu 27. kada se govori o obrazovanju na naučno-umetničkim poljima, navode se - prirodno-matematičke nauke, društveno-humanističke nauke, medicinske nauke, tehničko-tehnološke nauke i umetnost, a moje je mišljenje da bi tu moralo da bude mesta i za nešto što bih nazvao računarsko-informatičke nauke.
Jer, one se ne mogu podvesti, i ako hoćete Skupština nije mesto za stručnu diskusiju u tom delu, ali one se ne mogu podvesti ni pod tehničko-tehnološke, a ni pod društveno-humanističke, ali ne mogu ni pod matematičke. Znate, informatika u svojoj primeni može biti i deo umetnosti. Vi možete preko računara, kao što vi naravno znate, raditi stvari koje nemaju nikakve veze sa matematikom niti nekom konkretnom tehnikom.
Prema tome, možda je to jedna stvar o kojoj bi trebalo povesti računa. I jedna od primedbi koja se čula u izlaganju dosadašnjih kolega, koju zaista želim da naglasim, iako možda neću reći ništa novo, odnosi se na ovu navalu, bujicu otvaranja privatnih fakulteta.
Dolazeći u Skupštinu, u kolima, na radiju, sam čuo izveštaj programa Radio Beograda, gde navode gospodina Kneževića, bivšeg ministra, kako Srbija najzad počinje da "vari" novine. Žao mi je što gospodin Knežević nije tu, ali mislim da mi ovde u Srbiji često preterujemo sa nekim novinama. Kada je nešto novo, onda mi sa njima idemo do nekih krajnosti koje to sve dovode do potpunog besmisla.
Čini mi se da je tako i sada kada su u pitanju privatni univerziteti, akademije, fakulteti itd. To je jedan veliki problem i ništa novo nisam otkrio. Malopre je i koleginica Vjerica Radeta o tome govorila. To je problem sa kojim će, verujem sadašnje, ali i buduća ministarstva i ministri imati najviše posla.
Naime, privatni fakulteti postoje u svetu i to je poznato. Ali, radi javnosti moram da kažem da nisu svi privatni fakulteti tako dobri i tako poznati kao što se misli. Navodim primer SAD-a, gde ima desetak vrhunskih privatnih fakulteta, gde mogu da odu vrhunski studenti, da studira elita, koja ima uzgred i dosta para.
Zatim, postoje stotinak odličnih državnih univerziteta i na stotine, neko reče i na hiljade raznih privatnih fakulteta koji funkcionišu po principu: na jedan šalter uplatiš, upišeš se i platiš, a na drugi šalter dobiješ diplomu i platiš. Nažalost, kako se stvari kod nas dešavaju, čini mi se da taj trend ne bi trebalo kod nas da se više dozvoli, nego da se uvede mnogo rigorozniji postupak dobijanja akreditacije.
Ono što je važno i što predstavlja generalno problem ne samo kada je ovaj zakon u pitanju, a to je da možemo doneti dobar zakon, ali moramo da kontrolišemo kako se taj zakon primenjuje. Mislim da je ovaj problem rešiv, ali uz odgovarajuću i adekvatnu kontrolu.

Pauza je do 14,55 časova, kada će reč imati jedan od dva poslanika, Nadica Momir ili Tomislav Penezić, oni će se dogovori o redosledu. Hvala vam.
(Posle pauze – 15,05)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad.
Reč ima narodni poslanik Nadica Momirov, a neka se pripremi narodni poslanik Tomislav Penezić, pa potom narodni poslanik Dragor Hiber.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, zakon o visokom obrazovanju je jedan od najvažnijih zakona za jedno društvo i državu. Dobar zakon o visokom obrazovanju je preduslov svih uslova za kvalitetno društvo.
G17 plus će podržati ovaj predlog zakona iz više razloga. G17 plus je stranka koja se zalaže za reformu obrazovanja, naročito visokog. Aktivno smo učestvovali u ovom procesu od početka. Zakon je u skladu sa Bolonjskom deklaracijom, procesom prihvatanja i donošenja svih dokumenata potrebnih za donošenje i efikasno sprovođenje ovog zakona.
Takođe, zakon je u skladu sa procesom evropskih integracija. G17 plus prati sam proces donošenja Predloga ovog zakona i možemo pozitivno da se izrazimo o načinu rada resornog ministarstva. Korišćena su pozitivna iskustva i započet je proces reformi visokog obrazovanja iz prethodnog perioda.
Zatim, postojala je konstruktivna komunikacija i zajednički rad sa relevantnim institucijama i stručnjacima iz ove oblasti. Javne rasprave su bile kvalitetne i uvažene, a uvaženi su predlozi i amandmani iz AP Vojvodine. Bilo je aktivno učešće studenata i naročito vrlo konstruktivna saradnja sa poslanicima svih parlamentarnih stranaka.
Na osnovu ovako opsežnog rada na jednom zakonu, lično očekujem postizanje konsenzusa oko usvajanja ovog zakona. O samom predlogu zakona je rečeno dosta. Zakon daje samo formu jednom sistemu visokog obrazovanja i on je veoma unapređen u odnosu na stari sistem visokog obrazovanja. Napredak se odnosi, pre svega, na samo razdvajanje sistema visokog obrazovanja na dva odvojena ciklusa.
Prema vrsti studije se dele na akademske i strukovne. Akademske studije osposobljavaju studente za razvoj i primenu naučnih, stručnih i umetničkih dostignuća, dok strukovne studije osposobljavaju studente za primenu znanja i veština potrebnih za uključivanje u radni proces.
Velika prednost je i sam sistem vrednovanja studija tj. uvođenje sistema bodovanja kao jedinice mere predmeta. Zbog čega je to tako? Do sada smo imali stari sistem vrednovanja, koji je bio isključiv i baziran isključivo samo na dobijanje diplome.
Dakle, pri tome sam proces sticanja znanja je bio potpuno zanemaren u slučaju nemogućnosti dobijanja same diplome, pa smo tako imali apsurdnu situaciju da student koji prođe proces studiranja, znači, ima određeni broj položenih ispita, dođe do samog kraja i iz nekih određenih razloga ne može da diplomira, on ostaje potpuno izjednačen sa znanjem srednje škole, što je velika šteta za jedno društvo.
Ovakav sistem daje mogućnost iskorišćavanja svakog znanja koje jedan student primi, jer svaki student nosi svoje bodove sa sobom i prilikom konkurisanja za posao, u svakom slučaju, u prednosti je od onoga koji je završio samo srednjoškolsko obrazovanje.
Takođe, velika prednost je i mogućnost kombinovanja obrazovanja koja dovodi do povećanog stepena kvaliteta. Daću vam primer, ukoliko neko ima sklonosti ka ekonomiji i informacionoj tehnologiji, umesto kakva je situacija danas, moramo da završimo dva fakulteta, a u ovom slučaju mi možemo da napravimo kombinaciju, tako da dobijemo adekvatnu diplomu koja nosi u sebi znanje i iz oblasti ekonomije i informacione tehnologije, i tako obučen kadar je u svakom slučaju u velikoj prednosti od onoga ko je završio samo ekonomiju ili samo informacionu tehnologiju.
Još jedan detalj ovog zakona želim da pomenem, s obzirom da je bilo dosta diskusije u vezi dozvoljenih ispitnih rokova. Predlog zakona, naime, korekcijom predviđa još dva puta mogućnost polaganja ispita i to smatram da je više nego dovoljno. Zapadne zemlje imaju mogućnost samo još jednog ponovnog polaganja ispita. Ako ne položite ispit u određenom roku, vi morate ponovo da saslušate ceo predmet.
Međutim, u zapadnim zemljama sam naziv predmeta je promenjen u naziv - kurs. Zbog čega je to tako? To je tako, jer danas kada uporedimo sa našim starim sistemom visokog obrazovanja, vi imate priliku da pasivno primate znanje tako što ćete najčešće slušati predavanja određenog predmeta, a ukoliko se radi o kursu, to podrazumeva aktivno učešće studenta u procesu primanja znanja, što podrazumeva rad, bilo da je reč o seminarskom radu ili da je reč o radu na nekim projektima.
Kada student ima priliku ovakav način studiranja da ima u svom procesu sticanja znanja, ima priliku da tokom cele godine uči i radi na sticanju tog znanja, što do sada nije bio slučaj. Do sada smo, nažalost, imali tu situaciju da se učilo samo po potrebi, odnosno kada su ispitni rokovi u pitanju i na taj način smo imali takozvani kampanjski rad. Na ovaj način se postiže kvalitet zato što imamo kontinuirani rad tokom cele godine.
O prednostima ovog zakona, tj. ovakvog sistema visokog obrazovanja, možemo pričati dugo. Međutim, važno je da ovaj predlog usvojimo što pre i da počnemo da osećamo sve prednosti u praksi.
G17 plus poziva sve poslanike da pozitivno glasaju za ovaj predlog zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Penezić, a neka se pripremi narodni poslanik Dragor Hiber.

Dame i gospodo, upravo kada smo "na odmoru" da naglasim navodnike, da ne hvatam muve ovuda kao neki, napunili baterije i kada smo se nadali da ćemo pristupiti jednom ozbiljnom poslu, vrlo ozbiljnom jer obrazovanje je temelj jednog društva, mi tu energiju utrošismo na NIS.
Mi se razočarasmo što vi usvojiste zakon, a vi se razočaraste što ga moradoste usvojiti.
Potrošismo energiju i onda pristupismo danas zakonu o visokom obrazovanju.
Slučajno sam, odnosno namerno sam brojao, zakon ima 131 član, a amandmana na zakon ima, da kažem tu negde oko 200, ne znam više ni koliko ima, jer neki su povučeni, ali oko 180 otprilike. Neki su povučeni, neki su dodati, koliko čujem, ali videćemo večeras, jer imamo sastanak Odbora za prosvetu i tu će biti razmatranje o amandmanima. Od toga broj amandmana, da ne bi bilo da samo SRS podnosi amandmane da bi opstruisala rad. ima negde oko 34 amandmana, samo 34 amandmana SRS, a ostalo su, gospodo, vaši.
Prevedeno na srpski jezik i na logično razmišljanje, ovaj zakon nije dobar, čim ga i vi sami popravljate u međuvremenu.
Ali, hajde, mi ćemo o njemu raspravljati verovatno u pojedinostima malo detaljnije. Želim da istaknem sada ovde jedno žaljenje što se i sada dešava, što mi ne smeta, da je poluprazna sala, ali pogotovo kada su govorili neki od vrsnih stručnjaka iz SRS, moram to da naglasim, pogotovu dr prof. Mileta Poskurica, trebalo je to da se čuje.
Imalo je šta i da se nauči, gospodo, a vi ste tada čitali novine, neko je pričao, mi smo pomno slušali i divili se našem kolegi.
Međutim, moram da izrazim još jedno žaljenje, što se govor jednog dr prof. za govornicom ovde koji brani Srbiju kroz zakon o obrazovanju podudario sa drugim doktorom profesorom iz SRS, a to je dr Vojislav Šešelj, koji brani Srbiju u Hagu. Pola Srbije je verovatno gledalo, a i više, dr Vojislava Šešelja, a nisu imali prilike da čuju izlaganje dr prof. Milete Poskurice. Meni je žao, ali će imati prilike da u našem listu "Velika Srbija" pročitaju govor dr Milete Poskurice.
Mi smo slušali i druge uvodničare, odnosno predstavnike ovlašćenih grupa poslaničkih i oni ishvališe, čini mi se, zakon, a pravo da vam kažem ni jednog validnog dokaza ne izneše, nego onako paušalno kažu da je zakon dobar, da je to nešto najbolje što se moglo uraditi u ovoj oblasti.
Međutim, meni se čini da to nije baš tako i da će rasprava o amandmanima pokazati nešto sasvim drugačije. Vreme kojim raspolažem nije dugo, ali imaću vremena da naglasim, da nagovestim da ću se osvrnuti posebno kasnije na Bolonjsku deklaraciju.
Pošto se Meho Omerović osvrnuo na jedan od segmenata o korupciji, neću o tome govoriti, jer ako bude odgovarao, neka odgovara Meho.
Ovde u uvodnom delu obrazloženja se kaže na kraju, "uz očuvanje kulturnih, jezičkih i nacionalnih specifičnosti svake zemlje." Izvinite, ali meni se čini da ovde treba suprotno reći, uništavanje i zaboravljanje, i nipodaštavanje. Više istorija nije što je bila istorija, sad će rokeri da budu istorija, a Kosovo i ostale znamenite ličnosti, mislim Kosovo nije ličnost, neka bude car Lazar, otići će u zaborav.
Bojim se da ne ispliva na površinu naše istorije nevladina organizacija sa nekima od vrlo poznatih tih njihovih zagovarača, a to je jedna od njih Nataša Kandić. I ona će izgleda ući u vašu istoriju.
Govoriću o izvorima finansiranja, ovde stoji, samo neću sada, jer neću imati vremena, kaže - sredstva donacija, poklona i zaveštanja, hajde ovo pokloni i zaveštanja u redu. Ima još dobrih Srba koji daju poklone i zaveštanja, a onda dođe neka vlast pa prodaje ta zaveštanja i te poklone. Imam ovaj sad primer najsvežiji, ali me ovo nešto zabrinjava, ova donacija. Sve mi ovo liči na nekog Soroša, da će se i on umešati u ovo visoko školstvo, umešao se već u sve pore našeg društva, pa se plašim da će i on tu da se umeša.
Dalje, govoriću o ispitnim rokovima, što je okosnica svega što se tiče studenata. Tu imamo amandmane i tu bi trebalo nešto da se uradi, i normalno još ću govoriti o privatnim fakultetima. I sada opet ističem, dajem nagradu ko nađe nekoga, upotrebiću srednjoškolski izraz, ko je ponavljao na privatnom fakultetu, kažem ponavljao, mogao je da ne položi ispit jedino ako nije izašao. Imao bih još, ali vreme mi ne dozvoljava. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Dragor Hiber. Nije tu. Odustao je. Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Andrić.

Dame i gospodo narodni poslanici, obrazovanje treba da posmatramo kao najvažniju javnu službu, koja ima zadatak da našem društvu obezbedi budućnost, a ne biznis koji se iskazuje kroz formalnu prodaju potvrda o stečenom znanju.
Ovde se konkretno radi o visokom obrazovanju, ali isto će se desiti kada na dnevni red pred poslanike Skupštine Srbije dođe i osnovno i srednje obrazovanje. Sve će se to kreirati po nekoj novoj deklaraciji, kao što je sada slučaj sa Bolonjskom, bez obzira što će se to sve odraziti retrogradno na obrazovni sistem.
Ako već u osnovnom obrazovanju prepišemo recept iz degenerisanog zapadnog ili američkog školstva, da deca npr. uče tablicu množenja u petom razredu, onda će vam biti jasno kakvi će to stručnjaci biti po završetku studija u ovako kreiranom visokoškolskom sistemu.
Pred sobom imamo Predlog zakona o visokom obrazovanju. Pisci ovog predloga izgubili su iz vida činjenicu da dosadašnje visokoškolske ustanove nisu bile, kako ih sada često nazivaju, nekreativne pamtionice podataka, već su one godinama stvarale intelektualnu elitu iz Srbije i Evrope, pa i sveta. Zar je zapad uzeo na stotine hiljada naših stručnjaka zato što su bili, kako je rečeno, samo pamtioci podataka ili zato što su bili dobro školovani, u dobrom visokoškolskom obrazovnom sistemu. Većina njih su sada vodeći stručnjaci u svojim oblastima upravo u zemljama razvijenog zapada i upravo sa onim znanjem koje su poneli iz škola i sa fakulteta u Srbiji.
Upravljačka elita širom sveta, a tako i ova naša novokomponovana, i dalje uči u klasičnim školama i na klasičnim fakultetima, kao što su Iton, Oksford, Kembridž itd, dok je za mentalne robove poznog liberal-kapitalizma ostavljano da se akademski izgrađuju po uprošćenim, ograničenim nastavnim programima. Bolonjska deklaracija, polako ali sigurno, potvrđuje ono što je Orvel napisao u romanu "1984" da je neznanje moć. U svom romanu Orvel opisuje totalitarnu državu u kojoj svi podanici moraju da usvoje mišljenje koje razara svaku logiku.
Držati u neznanju, odnosno u oskudnom znanju ogroman upravljački aparat zaista će predstavljati moć i biće jedan od prioritetnih zadataka navodne reforme prikrivenih mondijalista, koja se na žalost sprovodi i kod nas. Sutra ćemo imati nešto drugo u vidu Briselske deklaracije, pa Madridske, Londonske, Berlinske itd. Šta god nekom padne na pamet u Evropi ili tamo gde se projektuje novo doba (New Age), samo se ogrne plaštom deklaracije ili direktive, da to lepše zvuči, tako stvorenom Svetom pismu niko ne sme da promeni ni jedno slovo.
Sutradan će možda stići deklaracija kojom će se ograničiti broj studenata na medicinskom ili nekom drugom fakultetu ili npr. projektovano ukidanje nekih fakulteta. Zašto? Zato što su naši stručnjaci ti koji se svojim znanjem i sposobnošću nameću u zemljama zapadne Evrope i sveta, gurajući u drugi plan njihove visokoškolce. Naravno, sve što napišu tamo spolja vi ćete ovde prihvatiti, kao nova Kominterna. Kada nje nestane gde ćemo mi u upropašćenom zakonodavnom sistemu.
Dovoljno da se osvrnemo na principe iz člana 4. ovog predloga zakona i da pod tačkom 5. pročitamo sledeće - uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije. Dakle, prvo je Evropa, pa tek onda mi. Ta Evropa je već nas Srbe, mimo svih istorijskih činjenica i istine, krstila u svojim prosvetnim programima kao zlikovce, kao genocidnu naciju, prenebregavajući činjenicu, namerno ili ne, da je upravo srpski narod bio žrtva genocida nekoliko puta u prošlom veku.
Naša deca će prvo učiti o tako sročenoj humanističkoj laži, pa tek posle o onome što nas je održalo do danas. Kao što smo nekada morali da trpimo da nam neko usađuje socijalističku svest, marksističku svest, kao i da zavisimo da li će nas neko oceniti kao moralno-politički podobne ili ne, tako i sada, ali ovog puta u ogledalu internacionalizma izgrađuje se neka nova evropska svest usmerena na kreiranje novog čoveka kaljenog kroz ovako pripremljen instant obrazovni sistem.
Tako će jednog dana, kao što su se raspršili snovi o besklasnom društvu, o utopiji ideje komunizma, ostavljajući za sobom milione zatečenih, tako će se verovatno i ova konglomerat-unija jednog dana, suočena sa svojim ekonomskim, etičkim, etnički i verskim protivurečnostima, ugasiti kao da je nije ni bilo. Opet će ostati milioni zatečenih, bez saznanja ko su i kome pripadaju.
Većinom članova ovog predloga zakona ukida se finansijska i upravljačka samostalnost, što odgovara jedino privatnim visokoškolskim ustanovama. Tako se pokazuje da je novac glavni razlog u prividnom sporu između privatnih i državnih fakulteta. Obrazovanje je proces koji se, kao i profesija, razvijao kroz vekove i uspešno je ostvarivan i onda kada pojam dividende nije ni bio poznat.
Rešenja koja bi izjednačila vlasnička prava u visokoškolskim ustanovama sa privrednim aktivnostima samo bi stvorila atmosferu u kojoj bi metod - prodaj diplomu i nestani – postao pravilo. Komisija za akreditaciju je takođe posebna priča. Pošto u njoj treba da sede i predstavnici privatnih univerziteta, oni bi najpre morali da akredituju sami sebe. Zatim bi po logici privatnog profita osporavali akreditaciju onim državnim univerzitetima koji obrazuju profitabilne profile studenata. Cilj je jasan: dovesti što više studenata na svoj privatni fakultet, a time i znatno popuniti svoj budžet i svoje džepove.
Hvalospevi Bolonjskoj deklaraciji predstavljaju u stvari jednu običnu prevaru. Gotovo svi državni fakulteti imaju ne samo sopstvenu tradiciju merenu vekovima, već i tradiciju saradnje sa fakultetima širom Evrope i sveta. Više generacija profesora je tu saradnju negovalo, razmenjivalo saznanja i iskustva, podvrgavali se međunarodnoj naučnoj kritici.
Niko ovde verovatno neće ništa reći o otporu tradicionalnih zapadnoevropskih fakulteta prema Bolonjskoj deklaraciji i uvođenju niza novotarija koje dolaze iz Amerike i koje se jednostavno na silu kaleme na dosadašnja zakonska rešenja u ovoj oblasti. Sada ispada da je i kod nas bilo sve tako loše. Obično se govorilo za period do 2000. godine o odlivu mozgova, kako je tada to bilo popularno reći.
Zašto neko ne kaže da je od 2001. do kraja 2003. godine, dakle u vreme nastupajućeg blagostanja tadašnjeg vladajućeg DOS-a, iz Srbije otišlo preko 5.000 visokoškolaca.
Naravno, kada su shvatili da od obećanja stotina hiljada radnih mesta neće biti ništa i da je od toga ostalo samo stotine hiljada otpuštenih radnika, otišli su glavom bez obzira iz Srbije. Medicinski, Elektrotehnički, Mašinski, Veterinarski, Poljoprivredni i drugi fakulteti u Srbiji važe za rasadnike mladih stručnjaka. Naši inženjeri i arhitekte izgradiše bezbroj mostova, brana, saobraćajnica, aerodroma i ko zna čega sve još po čitavom svetu, a da ne govorimo o lekarima, naučnoistraživačkim radnicima na polju genetike, medicine, biotehnologije, hemije, fizike itd.
Sada se hoće nešto što neko drugi hoće. Izgovor je vladajućoj većini da nas neće tamo primiti ni posle 20 godina, a ako se ovo usvoji primiće nas za 20 godina. Gde će nas to odvesti, videće se za koju deceniju, a tada će sve biti kasno i za mlade naraštaje, i za državu i za naciju.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Andrić, a neka se pripremi narodni poslanik Paja Momčilov.