Poštovano predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, osvrnuću se samo na dva aspekta zakona o visokom obrazovanju, koji su na neki način skrajnuti danas u raspravi, a pre svega kada je reč o dužini studiranja. To je bio najveći problem i ostao za celu Evropu, pa i za Srbiju. Dakle, neefikasni univerziteti u Evropi i u Srbiji su jedan od najvećih problema koje donošenjem ovakvih propisa Evropa upravo pokušava da reši, pa i Srbija.
Kada je reč o olakšanjima u studiranju i o većem angažovanju nastavnika i studenata veoma je važno da smo mi ovim zakonom omogućili praktično menjanje sistema sa dvosemestralnih predmeta na jednosemestralne ili jednotrimestralne, ili jednobodovne. Dakle, skraćuje se vreme savladavanja pojedinih predmeta i, što je najvažnije, taj predmet se savlađuje u jednom aktivnom procesu između nastavnika i studenta. Sve to vreme od recimo 10 nedelja, koliko traje jedan trimestar, nastavnik i student zajedno rade testove, radionice, domaće radove. Imamo predpolaganje ispita, prezentaciju na času, nešto što nije bilo uobičajeno u Srbiji, a po čemu su prepoznatljivi američki univerziteti i zato su mnogo efikasniji od naših i od evropskih univerziteta.
Drugačiji je način rada koji mnogo više aktivira nastavnike i studente, sve je mnogo kraće i najveći deo predmeta se savlada još u toku tih 10 nedelja, ako traje jedan trimestar ili eventualno jedan semestar. To je jedna krupna i veoma značajna promena koja će dovesti do efikasnijih studija, što jeste cilj i ovaj zakon tu novinu podstiče.
Naravno da će jedan određeni broj predmeta i dalje trajati dva semestra, ali najviše dva semestra.
Druga važna stvar je što se na neki način uozbiljuje sama studija i postiže jedna veća odgovornost za studente i nastavnike akreditacijom i licenciranjem. Taj važan posao akreditacije treba da obavi Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta i naravno Nacionalni savet za visoko obrazovanje, sa svoje strane, predlaganjem politike u oblasti visokog obrazovanja Ministarstvu. Treba da obezbede mnogo ozbiljniji rad na samim studijima.
Dakle, mi u ovom trenutku imamo dosta prosečnosti i osrednjosti na našim fakultetima i univerzitetu i postavlja se pitanje da li će ministar u jednom trenutku posegnuti za tim mogućnostima, dakle da ne da akreditaciju, da ne da dozvolu za rad određenim zahtevima. Mislim da u ovom momentu ima preko 100 zahteva za otvaranje novih fakulteta. Da li Srbija zaista raspolaže sa takvim potencijalima ili ne, stvar je te buduće komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta.
Nacionalni savet broji 15 ljudi i komisija broji 15 članova, dakle ogromna odgovornost na tako malom broju ljudi, i zaista na njima je veliki zadatak, kao i na samom univerzitetu da se menja. S jedne strane, i Vlada i Skupština su završili posao kada je reč o pripremanju naših univerziteta. Sa ovim zakonom mi smo pripremili naše univerzitete za uključivanje u jedinstven evropski obrazovni proces. Sada je na samom univerzitetu, na našim univerzitetima da se menjaju i prilagođavaju.
Mi ovim zakonom uvodimo taj sistem prenosa bodova, koji će omogućiti mobilnost studenata. Nešto što je veoma važno za Srbiju posle 10 godina izolacije, ne samo za naše studente, nego pre svega za naš nastavni kadar. Na svim našim univerzitetima veoma je važno da se ponovo omogući ta pokretljivost i razmena, što bi Srbiji, koja je jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, omogućilo da ponovo obezbedi jedan viši nivo u obrazovanju. Dakle, to su samo neki delovi koji su možda danas u raspravi zapostavljeni.

Reč ima narodni poslanik dr Paja Momčilov, a neka se pripremi narodni poslanik Vesna Obradović.

Poštovane koleginice i kolege, evo teče ova rasprava na način na koji teče. Vi znate stav SRS. Mi smo rekli da nećemo glasati za ovakav zakon. Mislim da je vredno ponoviti koji su to suštinski razlozi zbog kojih mi nećemo glasati za ovakav zakon.       
Prvo, kad god govorimo o donošenju novih zakona mi ističemo da se oni donose na jedan način koji mi ne prihvatamo. Naime, da bi se doneo jedan zakon, ponavljamo po stoti put, mi tražimo da se prvo načini analiza obrazovnog sistema i to u celosti. Ne možemo govoriti o visokom obrazovanju ako ne uzmemo u obzir i one prethodne "stepenice" koje moraju biti usaglašene i sa samim vrhom.
Dalje, ako se tako snimi situacija, na osnovu toga treba da se usvoji nacionalna politika za obrazovanje, a isto tako, deo te nacionalne usvojene politike treba da bude i politika visokog obrazovanja.
Nadalje, iz te politike, koja treba u ovom skupštinskom domu da bude donesena, treba da proistekne strategija, a to znači da se kaže kako će se postići ono što je zacrtano u ciljevima nacionalne politike, pa onda sledi zakon. U ovoj zemlji se radi naopačke. Ovde se zakonom hoće da formira politika i strategija. Toga nema u drugim zemljama sveta. Mi se principijelno protivimo ovakvom načinu donošenja ovakvih zakona.
Šta je ono što bi nas interesovalo da prethodno znamo, hajde da ponovimo ukratko.
Hoćemo da znamo da li ova zemlja hoće da afirmiše znanje kao osnovni pokretač društvenog razvoja, da li to ističe kao nešto što je primarno ili je to možda jedna pljačkaška privatizacija, kakvoj prisustvujemo danas u našoj zemlji, ili je to korupcija, koju imate u svim segmentima našeg društva? Želimo jasno da se izjasni ovaj parlament i naše društvo da je znanje osnovni pokretač društvenog napretka.
U skladu sa tim, nas interesuje koliko procenata bruto nacionalnog dohotka se izdvaja za to obrazovanje. Koliko mi to danas izdvajamo? Da li je to ispod 1% bruto nacionalnog dohotka.
(Slobodan Vuksanović, sa mesta: Izdvaja se 3,2%.)
Onda smo mi bolji, onda mi prethodimo, treba da služimo kao primer i SAD, koja izdvaja 2,68%. Mi iskoračujemo u odnosu na sve zemlje Evrope, jer prosek za EU je 2,4%. Prema tome, izvanredna politika je do sada vođena na tom planu, bar tako kaže gospodin ministar.
Dalje, interesuje nas koliki je procenat stanovništva obuhvaćen visokim obrazovanjem? Ono što nas interesuje je i kakva znanja i kakve stručne profile želimo da imamo? Interesuje nas kakav će biti sistem studiranja, numerus klauzus da li će postojati i da li treba da postoji u državnim fakultetima. Interesuje nas kakva je dužina studiranja kod nas i da li je to problem ako dve trećine pravnika, koji se upišu na pravni fakultet, ne završi taj fakultet i kakvim rešenjima to treba da se predupredi? Interesuje nas odnos državnih i privatnih obrazovnih institucija, koja proporcija tu treba da bude i da li uopšte tu treba da bude neke proporcije? Interesuje nas kako sprečiti odliv naših mozgova?
Sa druge strane, ako govorite o Bolonjskoj deklaraciji, kako ćete omogućiti da nama neko dođe iz inostranstva? Vi ćete kazati, ko će nama doći. Dolaze Grci, bar na medicinski fakultet, eno ih i dan-danas studiraju, dolaze iz afričkih, i nekih azijskih i arapskih zemalja. Ako već govorite o Bolonji, morate imati mogućnost i za tako nešto.
Drugi bitan razlog zbog koga mi nećemo glasati za ovo je što se pod firmom usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim i pričom o Bolonjskoj deklaraciji i bolonjskom procesu protura nešto što niti je Bolonjska deklaracija, niti je bolonjski proces. Naime, protura se do sada najgore kršenje autonomije univerziteta i jedna surova centralizacija koja do sada nije postojala ni u jednom režimu i sistemu koji je do sada vladao.
Dobro smo proučili sve dokumente međunarodne pre nego što smo došli do ovih svojih stanovišta. Biću slobodan da vam kažem, znamo mi i Prag 2001. godine, koji želi da objedini evropski prostor visokog obrazovanja, znamo i Rektorsku konferenciju u Salamanki iz iste godine, koja govori o evropskom istraživačkom prostoru, znamo o Sorbonskoj deklaraciji sve, Bolonjsku deklaraciju smo proučili, kao i Lisabonsku konvenciju.
Molim vas, šta je bolonjski proces i Bolonjska deklaracija? To nije centralizacija i gušenje autonomije na način na koji vi to radite.
Biću slobodan da vam pročitam šta su akademske slobode - "sloboda naučnoistraživačkog rada i umetničkog stvaralaštva", to je prvo, a onda "sloboda izbora metoda interpretacije nastavnih sadržaja". Nije akademska sloboda sloboda izbora nastavnih sadržaja, ne nego interpretacija da li ćete da pevate ili ćete da igrate pred studentima, to je sloboda, a ne šta ćete pričati.
Treća vaša sloboda, to je vaša inovacija, treća je sloboda izbora studijskih programa. Program nije sadržaj, to je jasno. Vi ukidate akademske slobode na način na koji to do sada niko nije radio.
No, dobro, ako gledate šta sadržava autonomija, kako ste vi to pobrojali ovde - kako se ta autonomija može ostvarivati unutar kombinata, koji vi zovete univerzitet. Kombinat koji ima 10 hiljada zaposlenih u Beogradu, Beogradski univerzitet, i koji ima na desetine hiljada studenata, autonomija se može na ovakav način kako ste ovde prepisali iz drugih dokumenata iz inostranstva jedino ako napravite decentralizaciju ostvarivati.
Vi ste decentralisali sve što ste mogli. Odvajate AP. Mogu i oni da regulišu sve kako hoće. Ukazivao vam je lepo gospodin Milošević u svom izlaganju kako ste tu velikodušni, ali kada treba da se ostvare konkretna prava iz autonomije, onda ih ukidate, onda se ide na jednu anglomeraciju, onda se ide na jedan megauniverzitet.
Nije to ni čudo. Ako mi vidimo ko je autor ovoga, a jasno je ko je autor, ovo je grupacija iz Građanskog saveza, propale partije koja više ne postoji u zbilji, postoji samo formalno, i jasno je da su ti kadrovi bili čelnici komunističkog sistema, da su to bivši partijski sekretari na univerzitetu, koji mogu jednu ovakvu strukturu danas da nam ponude.
Pričaju iz vremena liceja - da li znate, gospodo, u vreme liceja koliki je bio sadržaj naučnih disciplina, koliko je saznanja u to vreme postojalo recimo iz oblasti fizike, a govorim i o komunističkim naukama, kako možete da kažete da je to bilo napredno rešenje kada je sve bilo pod jednom kapom.
Pogledajte koliko je predmeta predavano u prvom liceju, koji je započeo sa radom, tačno ste rekli koje godine, a pogledajte gde je nauka danas stigla i šta se sve danas priča studentima i kakva je danas edukacija.
Da ponovimo jasno šta je Bolonjska deklaracija, da ne bacate maglu da je to ukidanje autonomije, da je to centralizacija. To nije Bolonjska deklaracija. Bolonjska deklaracija je nastala iz potrebe takmičenja sa azijskim zemljama, tj. Japanom, SAD i Australijom. Videlo se da ovaj evropski prostor, evropski, 41 zemlja sa sto miliona studenata i preko 520 univerziteta, predstavlja najveći potencijal za edukaciju na visokom nivou, ali da rezultati koji iz toga proističu nisu zadovoljavajući. Tako je nastala ova potreba za objedinjavanjem snaga na evropskom prostoru.
Principi su jasniji, produženi i podudarniji akademski stručni stepeni i dodatak diplomi, da bi se ljudi brže i lakše zapošljavali. To je raščišćavano da bi bili jasni nazivi svih stručnih akademskih zvanja.
Drugo, jedinstven sistem dva ciklusa - dodiplomski i poslediplomski. Opet ona formula 3, 2, 3, Evropa se složila da njima najviše odgovara prvi stepen da bude tri godine obrazovanja, da bi se ljudi što pre mogli zapošljavati. Da li to nama odgovara? Ne odgovara u svim disciplinama. Medicini ne može odgovarati ni četiri godine, koliko maksimalno vi dozvoljavate da traje edukacija na medicinskom fakultetu. Nema medicinskog fakulteta u svetu gde se može naučiti to što vi mislite za četiri godine. To nije svetsko rešenje, to je nešto što je nakaradno.
Dalje, uvođenje bodovnog sistema, a bodovi se dobijaju i na fakultetima i van univerziteta. Princip kontinuirane edukacije doživotno se uvodi i izjednačava se sa onim sistemom koji će egzistirati na univerzitetu. To je Bolonjska deklaracija. To ne vidim u ovim vašim zakonskim rešenjima - slobodno kretanje studenata i nastavnika, provera kvaliteta da bude jedinstvena u toj Evropi, ako je moguće i, naravno, smanjenje finansiranja od strane države, sve veći pritisak da budu što manja javna izdvajanja i za ovu oblast u svetu.
To prati Evropska komisija. Vi znate - trend jedan, trend dva, trend tri. Izlazi redovno publikacija koja govori o problemima. Neću govoriti o tome. Masa je amandmana koja je uložena.
To može značiti dve stvari, i da su angažovani narodni poslanici, i da ono što ste vi ponudili ne valja.
Niste vi mogli da izbegnete ni ovaj put da se rešite i logičkih grešaka u svojim rešenjima, pa tako govorite da visokoškolske ustanove i oni koji rade u njima, koji predstavljaju te ustanove, nastupaju. Mi nigde ne nastupamo. Mi samo zastupamo ako negde odemo svoj univerzitet. To ćete naći recimo u članu 55. Ni takvu redakciju niste mogli da napravite. Ne sme to da prođe. To jeste sitnica, ali kod ozbiljnih ljudi to se ne sme događati.
Znači, stav SRS je potpuno jasan. Vi nam ovde ubacujete kukavičije jaje pričajući o Bolonjskoj deklaraciji, zavodite centralizaciju i ukidate autonomiju i akademske slobode. Molim, ako ne govorim tačno, izađite i to opovrgnite.
Istakao bih još samo jedno, sjajan članak je napisao u "Srpskoj političkoj misli", naš bivši kolega Ristivojević iz DSS-a. Ne znam da li je još u toj stranci. Ne viđam ga. Upravo o toj vašoj reformi i o ovom vašem zakonu. Svima preporučujem, i vama koji ste zdušno dizali ruke da hvalite ovaj zakon iz DSS-a, pročitajte šta je kolega Ristivojević napisao, pa će vam sve biti mnogo jasnije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vesna Obradović, a neka se pripremi Momir Marković.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno ne slažem se u potpunosti sa prethodnim govornikom i smatram da nema potrebe govoriti o neophodnosti preobražaja visokog školstva, odnosno o neophodnosti donošenja novog zakona o visokom obrazovanju, koji bi na savremeni način uređivao tu oblast.
Bolonjska deklaracija od 1999. godine, koju je Srbija potpisala 2003. godine, ide u korak sa procesom evrointegracija. U bolonjski proces ulazimo pre svega da bi diplome naših studenata važile u drugim zemljama, što do sada nije bio slučaj.
Ovo sam morala da istaknem, jer u nekim sredinama vlada mišljenje da su naše diplome svuda u svetu priznate, što je zabluda. Svršeni student medicinskog fakulteta morao je da polaže i polaže ispite u periodu od nekoliko godina da bi njegova diploma bila priznata svuda u svetu.
Dakle, cilj je da se napravi jedinstveni evropski prostor obrazovanja, što pre svega znači intenziviranje međunacionalne pokretljivosti studenata, nastavnika i administrativnog osoblja, što za posledicu logično i ima unapređenje kvaliteta visokog obrazovanja.
Zakon o visokom obrazovanju unosi veliki broj novina u sistem visokog obrazovanja u Srbiji i omogućuje radikalnu reformu procesa obrazovanja.
U poslednjih 40 godina naš sistem obrazovanja uglavnom nije menjan, odnosno temelji se na konceptu koji je uspostavljen početkom 20. veka.
Samo donošenje zakona ubrzaće reforme koje do sada i nisu bile moguće, jer nisu postojali pravi zakonski standardi. Samo podatak da Univerzitet u Beogradu ima 75.000 studenata i da tek svaki deveti završi fakultet na vreme, govori koliko je dosadašnji sistem bio neefikasan.
Prema Predlogu ovog zakona, studije se prema vrsti dele na akademske i strukovne studije. Akademske studije imaju za cilj da osposobe studente za razvoj i primenu naučnih, stručnih i umetničkih dostignuća u trajanju od četiri godine, plus jedna godina za usavršavanje, dok strukovne studije treba da osposobe studente za uključivanje u radni proces, u trajanju od tri godine, plus dve godine za dalje usavršavanje.
Prema nivou studija razlikuju se studije prvog stepena, koje čine osnovne akademske i osnovne strukovne studije, zatim studije drugog stepena, specijalističke strukovne i specijalističke akademske i magistarske studije, i studije trećeg stepena, doktorske akademske studije.
Novina u ovom zakonu je uvođenje kreditnog sistema, evropski sistem prenošenja bodova. Novi sistem studiranja se ne bazira na upisu godine, već na ostvarenom broju bodova. Glavni problem u dosadašnjem studiranju je bio upravo prenošenje ispita. Tako smo imali do sada slučaj da recimo student pete godine, upiše petu godinu i prenese pet ispita iz treće godine, tako da on nije mogao da se skoncentriše na predavanja, na nastavu sa pete godine, već je brinuo o tome kako će da ispolaže pet ispita iz treće godine.
Prema Predlogu ovog zakona o visokom obrazovanju, koji je sada pred nama, obim studija se izražava zbirom bodova, pri čemu bi svaka akademska godina vredela 60 bodova ili kredita, što odgovara jednom prosečnom angažovanju studenata u toku jedne školske godine.
Ovim se daje mogućnost studentima da nastave studije na drugom studijskom programu i prenesu već ostvareni broj bodova na taj program. Studijski programi se ostvaruju u okviru obrazovno-naučnih polja, a to su - prirodno-matematičke nauke, društveno-humanističke nauke, medicinske nauke, tehničko-tehnološke nauke i umetnost.
Predlog ovog zakona predviđa i četiri vrste samostalnih visokoškolskih ustanova, a to su - univerzitet, akademija strukovnih studija, visoku školu predviđa i predviđa visoku školu strukovnih studija.
Samostalna visokoškolska ustanova osniva visokoškolske jedinice kao oblike unutrašnje organizacije, a visokoškolske jedinice imaju svojstvo pravnog lica, pod uslovom da ostvaruju najmanje tri odobrena tj. akreditovana studijska programa.
Predlogom ovog zakona uređuju se i zvanja nastavnog kadra, kao i uslovi za izbor u određeno zvanje. Tako da su sada zvanja nastavnika - predavač, profesor strukovnih studija, docent, vanredni profesor i redovni profesor. Nastavnici koji su izabrani u zvanje predavača i profesora strukovnih studija mogu da izvode nastavu samo na strukovnim studijama, dok nastavnici koji su izabrani u zvanje docenta, vanrednog i redovnog profesora mogu da izvode nastavu na svim vrstama studija.
Zvanja nastavnika čije sticanje nije uslovljeno zasnivanjem radnog odnosa sa visokoškolskom ustanovom, prema odredbama Predloga zakona, jesu još - gostujući profesor i profesor emeritus tj. profesor u penziji. Sa njima se zaključuje ugovor o angažovanju za izvođenje nastave. Zvanja saradnika prema novom zakonu su saradnik u nastavi i asistent, a za izvođenje studijskih programa stranog jezika lektor i viši lektor.
Zvanje saradnika u nastavi može da stekne student magistarskih ili specijalističkih studija, koji je studije prvog stepena završio sa ukupnom prosečnom ocenom ne manjoj od osam, a zvanje asistenta može da stekne student doktorskih studija koji je takođe završio drugi stepen sa ukupnom prosečnom ocenom ne manjom od deset.
Veliku polemiku u javnosti izazvao je i postupak akreditacije. Da li će i kako će se dobijati licence. Akreditacija je postupak gde nacionalno telo za akreditaciju proverava da li su ispunjeni odgovarajući evropski standardi u pogledu kvaliteta profesorskog kadra, broja studenata, površine zgrade koja se koristi i njena opremljenost.
To je proces koji moraju da prođu i državni i privatni fakulteti i naravno da ne može da se obavi preko noći. Ovim zakonom predviđen je rok od tri godine, od dana obrazovanje Komisije za akreditaciju.
Naravno da su za sprovođenje ovog zakona potrebna dodatna sredstva i ona su obezbeđena budžetom za 2005. godinu. Ministarstvo finansija vrlo ozbiljno pristupa problemu obrazovanja, što govori i činjenica da je za školsku 2005/2006. godinu izdvojeno pola miliona dinara iz rezervi za talentovane studente, odnosno da će 1.000 najboljih studenata u predstojećoj školskoj godini dobijati po 20.000 dinara mesečno stipendije, a za 100 najboljih postdiplomaca izdvojeno je 125 miliona dinara, što je dokaz da ova vlada vodi računa o svom naraštaju, koji je temelj svake stabilne i moderne države.
G17 plus će glasati za ovaj zakon, jer, kao i uvek, podržava sve pozitivne zakona koji nas vode u Evropu i koji Evropu dovode kod nas. Hvala.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Momir Marković, a posle njega narodni poslanik Milan Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na to da vam objasnim zašto poslanici SRS neće glasati za ovaj zakon, moram samo dve opaske. Prva se odnosi na aktivnosti ministara, pogotovo ovih od "buldožer revolucije" pa naovamo.
Svi su pokušavali da ostave neki trag, da ostanu po nečemu poznati. Čak i onaj nesretni Mihajlović, kome su povlenske magle zamaglile vidike, i on je uspevao nešto da vidi. Mnogi su pokušavali da pronađu nešto. Dinkić je pronašao način presipanja društvenih, državnih para u privatne džepove. Mnogi su pronašli rupu na saksiji, toplu vodu, a ministar prosvete nam je pronašao novi jezik .koji se sada zove bosanski ili bošnjački jezik i uveo ga u škole, za prvi i drugi razred osnovnih škola u oblastima naseljenim muslimanskim življem, pre svega, u Raškoj oblasti.
Druga primedba se odnosi na jutrošnje izlaganje poslanika DS Gaše Kneževića, koji je ovde zdušno branio pravo, pravdu, zakonitost i univerzitet, a taj isti Gašo Knežević je pre nepune tri godine apsolutno bespravno izbacio sa Pravnog fakulteta u Beogradu redovnog profesora fakulteta, prof. dr Vojislava Šešelja. Ni dlaka sa glave mu ni dan danas nije falila zbog toga.
Vratićemo se na temu o kojoj se danas raspravlja, vratićemo se na zakon. SRS je protiv ovog zakona iz nekoliko razloga. Prvi je, zakon ukida autonomiju fakulteta i prenosi autonomiju na univerzitet. Čak ni Tito nije ukidao autonomiju fakulteta. Vi se sećate, ovi koji imaju malo više godina se sećaju neke 1968. godine, studentske demonstracije, kada policija nije smela da uđe na Filozofski fakultet, na Filološki fakultet, a studenti su unutra držali tribine, govorili.
Tito se nije usudio da fakultet dovede na nivo radne jedinice. Ovim zakonom se ministar usuđuje da tu autonomiju ukine i da napravi najobičniju radnu jedinicu od pravnog fakulteta. Istureno odeljenje u nekoj osnovnoj školi će imati onoliko prava koliko će imati svaki fakultet u Beogradu, pravni pogotovo, jer on najaviše treba da brani, po samoj vokaciji, po samom svom imenu najviše treba da brani autonomiju.
Drugo, kada smo usvajali Zakon o srednjem obrazovanju, mi smo usvojili jednu državnu instituciju koja se zove Nacionalni prosvetni savet, u koju su izabrani akademici, vrhunski profesori, ne samo srpska, nego svetska imena iz oblasti nauke. Danas nam se predlaže, odmah pošto se usvoji ovaj zakon, neka nova institucija koja će se zvati Nacionalni savet. Ne vidimo razloga zašto treba da postoje dve institucije. Drugo, šta je to što ona prva institucija - Nacionalni prosvetni savet ne zadovoljava, pa sada mora još jedna institucija, osim ako ne mislite da uhlebite neke koji, eventualno, treba da se proslave.
Poslediplomske studije, pogotovo na stručnim fakultetima, kao što je medicinski fakultet, na primer, takođe su devalvirana zvanja. Danas medicinski fakultet traje pet i po, odnosno šest godina sa završnim ispitima. Posle završenog medicinskog fakulteta svršeni student dobija zvanje lekara, dve godine ide na postdiplomske studije, dobija zvanje magistra i ako hoće dalje da se bavi naukom, ne samo strukom, ide još dve godine, dobija zvanje doktora nauka itd. Danas se medicinski fakultet svodi na četiri godine, za one dve godine dobija i zvanje doktora medicine i magistra.
Sledeće što u ovom predlogu zakona ne valja to je što su nastavnička i saradnička zvanja tako isprepletena, tako smušena. Do sada smo imali izuzetno jasne i čiste kriterijume. Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bude zabune, svi naši naučnici, svi naši stručnjaci koji se pojave u belom svetu, uglavnom skupljaju lovorike.
Evo, svedoci smo da nam je sad u Londonu, koji slovi za kolevku određenih grana medicine, imamo našeg čoveka, iz Leskovca, koji je kao lekar otišao trbuhom za kruhom i tamo postigao svetsku slavu u oblasti genetike. Prema tome, gde god se pojave naše i sa ovim zvanjima koja su sticali na fakultetu, stiču visoka priznanja i svetsku slavu.
Mi danas imamo u ovom predlogu - saradnik u nastavi, to se zvalo asistent pripravnik. Razlika između asistenta pripravnika, naziv na koji smo navikli, i saradnika u nastavi je ogromna. Prvo, asistent pripravnik je dok ne stekne magistarsko zvanje. Dalje nastavlja kao asistent, ukoliko nema prazno mesto za mesto docenta, a posle toga, kad doktorira, nastavlja dalje. Zašto sada asistent pripravnik, pa asistent pomoćnik, ne znam više ni kako će se zvati. Sistem bodovanja predmeta unutar nastavnog plana takođe je smušeno urađen.
Pročitaću vam, pošto imam još toliko vremena, Konferencija pravnih fakulteta Srbije je poslaničkom klubu SRS dostavila 12 primedbi na ovaj zakon i iskoristiću da vam ih pročitam.
"Konferencija pravnih fakulteta Srbije, održana na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 5. marta 2005. godine", pretpostavljam da je ministar ovo dobio i da se oglušio od ovo. Mislim da se o mišljenje naših eminentnih profesora pravnih fakulteta ne treba oglušavati.
"Konferencija insistira da se Predlog zakona o visokom obrazovanju povuče iz skupštinske procedure, naročito iz sledećih razloga:
1. Predlog zakona u potpunosti ukida autonomiju fakulteta, i to statusnu, upravljačku, finansijsku i kadrovsku, što je apsolutno neprihvatljivo.
2. Nedopustivo je da se fakulteti sa višedecenijskim iskustvom i vrhunskim rezultatima u radu, koji predstavljaju preteče univerziteta, dovode u situaciju da moraju ponovo da traže dozvolu za rad i akreditaciju.
3. Ovakav predlog zakona je suprotan intencijama Bolonjske deklaracije, koje su usmerene na izgradnju jedinstvenog evropskog prostora obrazovanja i unapređenja kvaliteta i efikasnosti obrazovanja koje, inače, u potpunosti podržava.
4. Ovakav predlog zakona je suprotan iskustvima evropskih univerziteta, a posebno zemalja iz okruženja.
5. Konferencija konstatuje da su u postupku donošenja zakona potpuno prenebregnuti rezultati javne rasprave na pravnim fakultetima i zahteva da se prilikom izrade novog nacrta zakona primeni princip javnosti i redovna zakonodavna procedura.
6. Ne bi trebalo dopustiti da se u ime navodne reforme visokog obrazovanja, u ime države, a suprotno njenim interesima, uništavaju baš državni pravni fakulteti, kao vitalne institucije visokog obrazovanja.
7. Pravni i faktički položaj u kojem bi se, u slučaju donošenja zakona, našli svi pravni fakulteti u zemlji, izrazito bi nepovoljno uticao na obrazovanje pravničkog kadra, koji predstavlja personalni temelj pravne države.
8. Konferencija smatra da su funkcije koje su Predlogom zakona namenjene univerzitetu predimenzionirane i u potpunosti neodgovarajuće za državne univerzitete sa velikim brojem fakulteta u različitim oblastima obrazovanja studenata i zaposlenih.
9. Konferencija smatra da su predložena rešenja iz zakona suviše uopštena i neodređena, tako da ostavljaju previše prostora za podzakonsku regulativu i arbitrarnost, čime se bitno narušavaju elementarna pravila pravne sigurnosti.
10. Konferencija smatra neprihvatljivim vraćanje moralno-političke podobnosti na univerzitet pod vidom profesionalne etike", jer u krajnjoj liniji ko će odlučivati šta je profesionalno etično, a šta nije, nego oni koje ćete vi rasporediti. I to će mu biti ovo što govore profesori pravnog fakulteta, dakle, moralno-politička podobnost.
11. Konferencija smatra neprihvatljivim hitan postupak za donošenje osnovnog zakona o visokom obrazovanju, što predstavlja prvi takav primer u zakonodavnoj praksi Srbije.
12. Ukoliko zakon ipak ne bude povučen, Konferencija pravnih fakulteta će preduzeti sve neophodne mere za zaštitu svoje samostalnosti i stečenih prava."
Iz ove dvanaeste tačke mislim da je ministar, ukoliko poštuje mišljenje naših profesora i akademika, izvukao zaključak i da će posle ove moje diskusije izaći za govornicu i ovaj zakon povući iz procedure. Hvala.

Pošto narodni poslanik Milan Marković nije u sali, reč ima narodni poslanik prof. dr Velimir Simonović, a posle njega narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo narodni poslanici, zabeležio sam nekoliko tačaka o kojim želim da kažem nešto, ali verovatno ću neke izostaviti zbog kratkoće vremena. Uostalom, imam i amandmane, pa će biti prilike da nešto više kažem kada se bude pričalo o amandmanima.
Vi svi znate da sam ovde dugo poslanik, za to vreme je doneto nekoliko zakona o visokom školstvu. Ranije su bili odvojeni, posebno za više škole, a posebno za univerzitete. Ovo je prvi put da se donosi jedinstven zakon za visoko školstvo.
Žao mi je što se nikada u Skupštini nije povela prava parlamentarna debata o sistemu obrazovanja kod nas. Iako je bilo u svakom sazivu profesora univerziteta među poslanicima, da li nije bio dovoljan broj da se stvori ono što fizičari zovu kritična masa ili što nije bilo dovoljno zalaganja u strankama, to sada treba da se tumači ovako ili onako, ali prave rasprave iz koje bi proizašli zadaci Vladi nije bilo u ovom parlamentu.
Pre svega, mislim tu na ono što se često zvalo reorganizacija, racionalizacija, ali to je osetljiva tema i nijedna vlada nije htela ozbiljno da uđe u te probleme. Kada govorim o racionalizaciji, ne mislim da treba ukidati neke fakultete, mada tu mogu odmah da dam primere bar dva fakulteta u Beogradu koje treba ukinuti jer su nepotrebni, odseka na nekim fakultetima ili nekih katedri, ali ne mislim samo na to.
Ako postoje naučne oblasti koje se ne izučavaju ni na jednom fakultetu kod nas, onda treba formirati katedru tamo gde može biti mesta ili odsek ili čak novi fakultet. Dakle, kada kažem racionalizacija, ne mislim samo na ukidanje, mogu da se osnivaju i novi fakulteti, ako to zahteva savremeni naučni razvoj i ako postoje tako važne naučne oblasti koje se kod nas nigde sistematski ne izučavaju.
Kažem, o tome nije bilo prave polemike i nijedna vlada nije htela da uđe u taj proces vrlo ozbiljno. Treba da vidimo da li su nama potrebni toliki mašinski fakulteti, mislim na Srbiju, da li nam je potrebno pet univerziteta, da li može ova zemlja to da izdrži finansijski i da li je zaista potrebno; da li je potrebno toliko studenata za akademske studije ili može da bude malo manji broj ako zaoštrimo kriterijume za upis.
O čemu se radi? Ima pravo svako na obrazovanje u našoj zemlji, to je jasno i to tako treba da bude. Ali, molim vas, država je obavezna da svima, dakle svoj deci kada krenu u osnovne škole, pruži jednake šanse, a posle toga ko dokle stigne u tom obrazovanju; da li hoće da uči, da li je sposoban da uči i tako dalje.
To vam je otprilike ovako, imate jednu peskovitu zemlju i gore uđe čitava reka u tu zemlju, to su svi oni osnovci kojih ima na stotine hiljada, a onda srednjoškolaca ima sve manje, studenata još manje, doktora nauka još manje, akademika još manje i na kraju dole je tek malo vlažno, na kraju te peskovite zemlje. U toj peskovitoj zemlji svako se obrazuje onoliko koliko može, jer neko ne želi da uči dalje od nekog nivoa, neko nije sposoban, to treba otvoreno reći, jer nije lako završiti fakultet, to je težak posao.
Dakle, to govorim za bilo koji fakultet, zahteva SE veliki napor, ali kada neko završi fakultet i dobije diplomu, on stiče određeni status u društvu. Neko može da kaže, ma kakav status, ali popraviće se prilike kod nas i fakultet će vredeti jednog dana. To je ono o čemu država mora da brine, da stavi sve koji se obrazuju u jednaku poziciju na startu, a onda ko dokle stigne.
Razume se da je sada ova vlada učinila prvi ozbiljan pokušaj da se zavede red u visokom obrazovanju i u tom smislu ovaj zakon ima čitav niz prednosti, radi čega on treba da bude usvojen u ovom parlamentu, iako će verovatno zbog nekih rešenja doživeti vrlo brzo neke izmene i dopune, što takođe nije nešto što nije poznato.
Biće problema, recimo, kod ovog školovanja 3+2. Sinoć sam malo govorio o tome na Odboru za prosvetu, jer imamo fakultete koji traju po četiri godine, to su pravni, ekonomski, to su svi oni nastavnički fakulteti za biologiju, fiziku, hemiju itd. Ako mi kažemo 3+2, onda automatski produžavamo studije za one koji žele da uče još dve godine.
Da li će neko ko bude završio matematiku prvi deo, dakle prvi deo kažem opet, da bude profesor u srednjoj školi? To mora da se reši, da li on stiče ta prava da bude profesor u toj školi ili ne, jer možda može da bude samo u osnovnoj školi. Da li pravnik koji završi prve tri godine može da bude sudija? Da li mora da ide još dve godine da uči? To ovde nije dovoljno raspravljeno i o tim zvanjima koja će se sticati posle tri ili dve godine naknadno, predložio sam amandmanom da se to naknadno reši, dakle, koja će zvanja imati studenti kada završe prve tri godine, druge dve itd, ali videćemo o tome. Neću ništa više o tome.
Postoji Bolonjska deklaracija, to je zapisano u ovim papirima, o tome je bilo dosta reči i zaista nema potrebe da tu nešto ponavljam.
Što se tiče reforme univerzitetske nastave, da se dobro razumemo, molim vas, nikakav zakon ne može da reformiše univerzitetsku nastavu. To zavisi od profesora. Oni profesori koji su zaista pravi univerzitetski profesori, koji se zaista aktivno bave svojom naukom, oni vrše reformu stalno, izbacuju iz svog sadržaja sve ono što je zastarelo, ubacuju nove stvari i nove metode, nove formule i nove principe.
Vrlo je važno i tu treba obratiti pažnju, mislim na kriterijum izbora nastavnika, jer nema univerzitetske nastave bez nauke, i zato se zovu naučno-nastavna veća, a ne nastavno-naučna. Nauka je pod brojem jedan, a nastava je pod brojem dva.
O tome treba voditi računa, jer mora se razvijati nauka na univerzitetu, njoj je tamo i mesto, a kao što se zna, nema naučnika bez učenika, a učenici su na univerzitetu.
Isto se tako mnogo govorilo o autonomiji. Molim vas, da razjasnimo neke zablude, šta je suština autonomije univerziteta? To je da je univerzitetski nastavnik slobodan u izlaganju svoje nauke i u izboru naučne oblasti kojom će se baviti, pod uslovom da ne širi na predavanjima versku i nacionalnu mržnju, retrogradne ideje i tako dalje. To je suština autonomije.
Upravljački deo nije suština autonomije, iako ona postoji kod nas. Mi biramo sami dekane, rektore itd. i država se u to ne meša. Ali, imate vi zemlje kao što je Francuska, gde rektora i dekana određuje vlada. Kada je ovde pre jedno 15 godina bila jedna gospođa iz Pariza, rektor pariskog univerziteta, pa je jedan razgovor sa njom objavljen u "Politici", ona je rekla: mene može svakog dana da smeni vlada ako ne radim dobro. Po nekoj staroj tradiciji, čak i kada se izabere profesor univerziteta u najviše zvanje (redovni profesor), rešenje o tome potpiše predsednik republike, da bi se tom zvanju pridao značaj koji to zvanje zaslužuje u društvu.
Upravljačka funkcija; ne može država da daje pare, a da ne pita šta se sa tim parama radi. Mora da vodi računa o tome.
Sad još nešto je ovde važno, a to je kontrolisano studiranje, to je predviđeno ovim zakonom i to je jako dobro, mora iz naše univerzitetske prakse da nestane pojam apsolvent.
Mora student kada se upiše ove jeseni na fakultet, ili je već upisan, ako fakultet traje toliko i toliko godina, da zna tačno dan kada će dobiti diplomu na kraju svojih studija, a ne da, kako reče koleginica, upiše petu godinu, ima ne znam još koliko ispita iz treće godine, pa onda izigrava apsolventa na fakultetu nekoliko godina U najboljim godinama, 22, 23 godine, kada najviše može da stvara, izigrava apsolventa. To je psihološki štetno za te mlade ljude, pogubno. Moraju što pre da završe školu i što pre da idu na posao, ko već gde bude mogao da radi itd.
To sada mnogo više traži angažovanja i od profesora i od asistenata da se bave studentima više, da kontrolišu njihov rad u toku godine, da oni stiču dobar broj poena za ispit u toku godine, na kraju da bude možda 20% od ispita kao završni neki deo itd. Negde će možda biti manjak nastavnika, jer ne možete da stavite nastavniku ne znam koliko studenata, a on da sprovodi kontrolu kako oni savlađuju gradivo u toku godine.
Sada se dosta govorilo o integrisanom univerzitetu. Nije to baš nova ideja. Bilo je kod nas i ovde u Beogradu priče o tome, ako se recimo izučava matematika na mnogim fakultetima, recimo na svim tehničkim fakultetima ima matematika 1, 2, 3, 4 itd, zar ne bi moglo da se to sve sluša na matematičkom fakultetu i da mi nemamo na tehničkim fakultetima katedre za matematiku ili fiziku itd.
To bi moglo da bude kada bi univerzitet bio mnogo manji, kada bi to bili departmani, pa Mašinski fakultet ima recimo 100 studenata, ali ako ima recimo 700, gde će oni slušati nastavu, pa drugih 700, to je neizvodljivo, jer je Beogradski univerzitet glomazan. Suviše je velik.
Ubeđen sam da će Univerzitet u Beogradu, zbog te integrisanosti koja se ovde traži, biti uskoro podeljen bar u tri univerziteta, ali to nije tako strašno. Imam informaciju od pre 15-20 godina. Tokio je imao tada 95 univerziteta. Nije Tokio 95 puta veći od Beograda. To su bili neki mali univerziteti privatni, neki državni, nekoliko većih itd, ali skoro 100. Prema tome, neće biti nikakva tragedija ako se univerzitet podeli na više univerziteta.
Konačno, mi smo imali u jednom periodu, neki se verovatno i sećaju, Tehničku visoku školu koja obuhvata tehničke fakultete, imali smo Medicinsku visoku školu koja obuhvata medicinu, farmaciju, veterinu i stomatologiju. To je trajalo nekoliko godina, pa je opet ukinuto, sve je stavljeno pod univerzitet. Ali, za tako veliki univerzitet ova integracija će ići vrlo teško ili je skoro praktično neizvodljiva.
Znam da ima recimo u Italiji univerziteta sa departmanima za razne naučne oblasti, pa slušaju matematiku svi na jednom mestu, slušaju hemiju svi na jednom mestu itd. Ali, za Beogradski univerzitet, koji je ogroman, to jednostavno neće biti moguće. Neka se na tome zaustavim, a biće prilike kada bude govora o amandmanima da još ponešto kažem o zakonu.

Reč ima narodni poslanik prof. dr Mileta Poskurica.