Dame i gospodo narodni poslanici, da nastavimo danas gde smo stali, otprilike posle ovih iznetih brojnih primedbi od strane poslanika SRS.
Ja ću se osvrnuti na još neke aspekte zašto smatramo da zakon donet po hitnom postupku, po osnovu Bolonjske deklaracije, zapravo nema nikakvog razloga da se diči tom činjenicom, jer je to niti reformski zakon, niti je neki zakon koji dovodi do stvarne autonomije. Na određen način on zapravo nas vodi u jednu novu vrstu centralizacije.
Dok su fakulteti imali potpunu slobodu u kreiranju nastavnog programa, izboru, osim izbora dekana i izbora rukovodeće garniture na fakultetu i univerzitetu zadnjih, od 2000. godine pa nadalje, mi smo to rešenje imali Zakonom od 1998. godine, i to je tada ocenjeno kao krajnje nedemokratski način.
Dakle, onaj ko je bio vlasnik novca, koje osnivač nije mogao da bira rukovodeći kadar, odnosno kako se sada zovu izvršioce neposredne, direktore ili menadžere, u tom su statusu bili, sada vidimo da je to ostalo rešenjem iz prethodnog zakona i mislimo da sadašnje ponuđeno rešenje samo je evolucija Zakona koji imamo i evolucija koja će voditi gorim rešenjima.
Budući da je sasvim jasno izneto sa naše strane da mi ne želimo da ostavimo utisak da govoreći ovako branimo postojeći zakon, niti da smo protiv reformi koje svet uvodi, mi jesmo protiv toga da se te reforme tiču nas onda kada ih nismo tražili, kada niko relevantan nije procenio da su nam potrebne i kada sami nosioci obrazovnog procesa nisu rekli da je dosadašnji koncept obrazovanja skopčan sa lošim iskustvima i da smo ono bazično, a to je informacija, stručnost, edukacija, obrazovanje, dostignutost ciljeva predviđenih za nas izgleda sasvim normalna, i niko to nije doveo u pitanje i ne vidimo ovakvu potrebu za ovako teškim intervencijama.
Nisam danas moguće govorio dovoljno ni o izborima u akademska zvanja. Posebno skrećem pažnju na ono što je i u zakonu istaknuto u prvi plan, a to je da u okviru integrisanih studija, studija medicinske struke iz medicinske oblasti, nastavni sadržaj iz te oblasti predviđaju četvorogodišnje školovanje do osnovne diplome i sticanja zvanja doktora medicine, stomatologije, magistra farmacije itd.
Ali, naredne dve godine učenja, što je do sada bio nekakav minimum za savlađivanje nastavnog programa, ne znamo šta će sadržavati. Teško da ćemo imati vrlo jasan koncept i posle isteka roka od 2 godine, kada to treba da se zna, ali će svi završavati sa diplomom magistra u džepu. Šta to konkretno može da znači u kontekstu izbora u saradnička zvanja? To znači da će svaki fakultet medicinske struke koji odškoluje studenta sa prosekom iznad 8 imati pred vratima jednog novog kandidata koji će se javiti na konkurs za asistenta pripravnika ili kako vi zovete sada saradnika u nastavi.
Naravno, ne znamo što je ta terminološka promena uvedena. Ona nije u duhu sa zakonom i sadašnjim našim običajima, univerzitetskom praksom, ali je kao takva uvedena. To znači da će fakultet morati da primi veliki broj izvršilaca, dakle, saradnika u nastavi, kojima će prema Predlogu zakona dati jako kratko vreme, godina plus godina, da se na tom planu dokažu, a oni su već gotovo magistri nauka. To je jako malo vreme i jako kratko vreme, ali istovremeno opterećuje budžet fakulteta.
Sada nađimo se u situaciji u kojoj ćemo biti posle uvođenja zakona. Ako finansiranje fakulteta u sastavu univerziteta zavisi od nekakvog, ničim definisanog dogovora dekana i rektora, pripadajućeg fakulteta, rektora i dekana fakulteta članica, onda će problem kompeticije biti veoma izražen. Kako će to fakulteti medicinske struke moći da traže 10, 15, 20 asistenata pripravnika ili saradnika u nastavi, a da recimo neke tehničke struke mogu da se izbore jedva za jedan ili dva? Kako ćete sredstva odbiti da dajete?
Neće valjda da nalazi privatni kapital fakultet, odnosno univerzitet u državnom vlasništvu, da bi primao te mlade ljude na samo, teorijski moguće, dve godine. Imate i vi za to obrazloženje. Kažete - pa biće veća selekcija kadrova. Dobro, slažem se, ali šta ćemo kada svake godine stižu novi i novi magistri, šta ćemo kada samo dve godine je potrebno da odjednom to krene, unutar te dve godine će oni koji su po dosadašnjem programu krenuli okupirati fakultete. Imaćemo šanse da budemo veoma često nepravedni i u uslovima kakvi jesu u Predlogu zakona, gde nemamo definisane dodatne kriterijume tzv. ostale za izbor u saradničko zvanje, mi nećemo moći zapravo tačno da znamo šta će nam to biti kriterijum koga ćemo izabrati, a koga ne.
Konačno, kada takvi isti i budi probrani, izabrani na neki volšeban način, uslov upisivanja studija, doktorskih studija, oni će ih opet za enormno kratko vreme završiti, ili samo tako što će pisati stručne radove u časopisima, postati doktori nauka. To je jedan presedan za koji zaista nisam znao da postoji. Moguće je da u nečijoj svetskoj praksi postoji, ali svi mi koji smo ovde završili takve studije trećeg stepena za to ne znamo. By the way, kad sam kod toga, hoću da kažem i da i ovaj zakon nije rešen u skladu sa deklaracijom, zato što smo doveli do trećeg, uveli smo tri nivoa umesto dva kako deklaracija predlaže, ali o tom-potom.
Dakle, kako ćemo sada ići u hiperprodukciju doktorskih zvanja, zvanja doktora nauka, osobito doktora medicine. Ispada da to sada favorizujemo jednu oblast naučnu, da oni mogu lakše do svega toga da dođu. De fakto to nije činjenica, jer ti lekari neće biti doktori medicine, sa punim obimom sadržaja programa koga su imali do sada, ni punim obimom, ni punim sadržajem, prosto neće moći da se uklope u zadatu šemu.
Zašto onda, konačno, ići u reforme za koje znamo da će na terenu imati u konkretnoj primeni vrlo velike nedostatke. Ali, naravno da je to verovatno odnekuda zadato, to se mora sprovesti do kraja i to je takav princip.
Zašto nije Bolonjska deklaracija, kada je već želite, tako sprovedena u dva nivoa, kao što su to radili u zakonskom rešenju Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, pa onda imaju doktorske studije kao taj drugi stepen, dodiplomske, diplomske i doktorske studije drugog stepena. Stvar bi utoliko bila jasna, ne bi se po automatizmu dobijalo stručno zvanje i akademsko zvanje, kako je predviđeno, ne za mali broj studenata.
Naravno da želimo da istaknemo opet u prvi plan da odsustvo nacionalnog interesa i strategije u vezi sa ovim se vidi i kroz činjenicu da niko nije radio temeljnu analizu broja univerziteta, poptreba i potreba kadrova. Ako preko 30 i nešto hiljada studenata svake godine upišemo i od toga diplomira 12.000, i u postupku dok se taj zakon primeni imaćemo taj ritam, šta ćemo raditi sa novoprispelim po ovom zakonu, ako ga usvojite, novoprispeli kadar koji će imati šansu da radi i nekakve druge obrazovne profile i da ima druga zvanja.
Recimo, neće dobiti diplomu, dobiće svedočanstvo zato što nije završio osnovni obim studija od 180 ili 240 poena, koliko ide po evropskom sistemu prenosa bodova. Dakle, jedna od nejasnoća, gde ćemo uposliti te ljude kada nemamo državni koncept, ni o tome šta će biti privatizovano, šta sve zapravo neće biti i šta će sve ostati u našim rukama, kako ćemo sačekati grejs periode u kojima će neko eventualno morati da vrati ono što smo uzeli, a tek da nekog zaposlimo u privredi koje nemamo.
Ako je istina drugačija, da mi školujemo za evropske potrebe kadar, onda je to druga priča, onda to treba jasno reći. Ali, onda time opet govorimo da smo u određenoj prednosti nad onima koji nam serviraju deklaracije i koji nam serviraju uputstva kako da se ponašamo, iako i dalje stojimo na stanovištu da deklaracija kao takva nije ovako rigidna, nije ovako principijelno dosledno napisana i ovako rogobatno zamišljena, kako je u operacionalizaciji kroz ovaj predlog zakonskog teksta sprovedeno.
Mi nigde nismo čuli, niti postoji ikakva relevantna analiza – ne računam analize nevladinih organizacija, koje su sa ovim predlogom krenule, njih 10-15, to ne računam kao relevantno mišljenje – koja je ocenila naš obrazovni sistem kao loš. Pre podne sam izneo jednu primedbu, koja je užasna, na to da neko ode, postane neko, a onda se kaže, postao je zato jer je morao da uči mnogo. To nije stvarni reper za uspešnost.
Dakle, ko je i gde okarakterisao sistem kao loš, kakva je to sad kao novotarija, mobilnost studija, mobilnost profesora.
I u moje vreme je moglo da se putuje gde god hoćete, Titovo najgore vreme. Imaš prosek, imaš para, ne treba ti ni para, sve država plaćala i želiš da ideš u državu koju hoćeš kao student u razmenu da ideš. To može i sada. Masa studenata dolazi, odlazi, vraća se.
Tu jednostavno to da mi promovišemo akademsku mobilnost od profesora do studenata apsolutno nije pitko i mislim da ko je iole kročio u bilo koju prostoriju fakulteta, bilo kada proveo dva sata, čuo je da to postoji i da tu apsolutno problema nema. Ako ima imobilnosti nastavnika, to je moguće samo zato što teško mogu da dođu do vize.
Možda vi iz vladajuće koalicije najbolje možete da kažete zašto je tako teško ili teže nego ikada doći do vize da negde odeš, čak i za stručni kongres. Sve vam pretresu, sve vam papire traže, da biste dobili šansu da posetite jedan stručni kongres, čak i onda kada imate rad, sve neophodne prerogative, kad je jasan organizator, jasna svrha putovanja.
Dakle, ako ima problema oni su te vrste i mi ne vidimo razloge zašto to stavljati u prvi plan i zašto javnost dovoditi u poziciju da veruje da će tek nakon ovakvog zakonskog projekta moći da se čuje strani predavač ili moći neko ko se usavršava dodiplomski ili postdiplomski da ode van, kada to jednostavno nije tačno.
Čuli smo i nekakve primedbe od govornika koji su indirektno posvedočili o valjanosti zakona iz 1998. godine i potpuno se slažem, SRS se potpuno slaže. Možda sa nekakvim laganim izmenama taj zakon bi mogao decenijama da važi, da ga niko više ne dira, jer su tu svoj interes našli fakulteti, univerziteti i studenti sa liberalnijim režimom studija. Ako želimo tu nešto da promenimo, možda da promenimo broj ispita koji se prenosi u narednu godinu itd.
Tu je do kraja kristalno jasno definisano, zna se ko kome polaže račune, ko kome odgovara, jedna vertikala i jasna hijerarhija. Ovim zamagljivanjem odnosa u kome vi date, a sve šta god date univerzitetu nikada neće biti stvarni, direktni, najjači i najveći nosilac obrazovnog procesa. Ne može on pobeći od svoje suštine da je suma fakulteta, suma visokih škola.
Slobodni fakulteti će, kako ovo gledamo, imati bolji status – postaće visoke škole itd, pa će moći da organizuju i studije, imaće finansijsku i pravnu samostalnost, i postdiplomske studije mogu da prave – nego fakulteti koji će biti u sastavu univerziteta. Jedan galimatijas od promena i prosto smo zatečeni zašto, ko ih je indicirao, zašto su bile potrebne.
Kada je već reč o bodovima, da opet ne ostane utisak u javnosti da smo protiv normiranja. Sve što može da se normira, što je podložno normiranju, što se može iskazati numerički mi nismo protiv.
Ali, teško je opisni sadržaj, deskripciju iskazati numerički ili zbir različitih opisnih sadržaja ili sadržaja uopšte. Možda bi ona bila po našem mišljenju prihvatljiva kada biste jedan isti nastavni sadržaj ili isti nastavni program upoređivali na dva fakulteta ili na srodnim fakultetima.
Recimo, razumljivo bi bilo da se predmet interna medicina boduje, pa da se vidi koliko to bodova vredi na stomatološkom, koliko na medicinskom, koliko na farmaciji. To bi imalo logike, svrhe.
Kako ćete recimo uvesti bodovanje kada se na naša tri univerziteta, Novi Sad, Kragujevac i Niš, prema onome što na sajtovima stoji, jedan isti predmet izučava različiti broj semestara, već po starom zakonu, sa različitim izborom predmeta, koji mogu doći kao izborni, negde je izborni predmet hitna stanja, negde statistika, negde klinička mikrobiologija itd. Svaki izborni predmet ima svoj bod.
Ne možete kada se neko pojavi u unutrašnjim migracijama, u unutrašnjoj razmeni studenata i konkuriše formalno sa istim brojem bodova da pređe recimo iz Kragujevca u Niš, ima 60 bodova, da li ih je stekao po osnovama iste težine savlađivanja istog programa i istog obima, to ne mora da znači. Dakle, nove nejasnoće i, ono što je najveće čudo, sve to što je nejasno, što je maglovito, konspirativno, nepotrebno se radi, kome je stavljeno u nadležnost? Stavljeno u nadležnost da reguliše sama institucija. Ko, "nesrećni fakultet", svojim opštim aktom.
Zamislite situaciju u nastavnim i naučnim većima koja su dužna, kada kreiraju programe, da sve to obeleže i da urede, da svaki predmet dobije određenu bodovnu stavku. Ko će ikada izmiriti različite katedre (slobodno i verbalno me upozorite, ta zvona možda znače poziv i za ove sa strane), kako će se to uravnotežiti, kakav će to biti nepremostiv zalogaj za same fakultete, to će se tek videti u praksi.