Dame i gospodo narodni poslanici, članom 60. regulišu se prihodi koje mogu visokoškolske ustanove da ostvare i način finansiranja koji nije iz budžeta Republike Srbije.
On se pogotovo reguliše u stavu 1. koji kaže: "Sredstva koja visokoškolska ustanova, odnosno visokoškolska jedinica ostvari, izuzev sredstava koje obezbeđuje Republike, čine sopstveni prihod te visokoškolske ustanove odnosno jedinice", pa se kaže šta je to, školarina, pružanje usluga trećim licima, poklon, donacije, sponzorstvo i drugi izvori sticanja sredstava.
Da bi sve bilo u okviru zakona, da bi se precizirao način trošenja tih sredstava, to reguliše stav 2: "Sredstvima iz stava 1. ovog člana visokoškolska ustanova, odnosno visokoškolska jedinica sa svojsvtvom pravno glica, raspolaže u skladu sa zakon i opštim aktom te visokoškolske ustanove, odnosno visokoškolske jedinice".
Ta prva dva stava uopšte nisu sporna u članu 60. Ono što je sporno je u stavu 6. i 7, a pogotovo u stavu 6, za koji sam tražio ovim amandmanom koji sam podneo u ime SRS da se briše. Tu se kaže: "Visokoškolske jedinice u sastavu univerziteta izsredstava iz stava 1. ovog člana izdvajaju deo za finansiranje zajedničkih poslova na nivou univerziteta". U stavu 7. se kaže: "Izdvajanje sredstava iz stava 5. ovog člana vrši se na osnovu planiranog obima i troškova aktivnosti koji se utvrđuju odlukom saveta univerziteta za tekuću školsku godinu".
Sada se postavlja pitanje šta ovim hoće predlagač? Obično zajedničke poslove finansira Republika. Znači, univerzitet ukoliko ima, a ima više visokoškolskih jedinica, sasvim je normalno da imaju zajedničke poslove, i finansiranje tih zajedničkih poslova ide iz budžeta Republike Srbije, odakle se sredstva obezbeđuju.
Ovim stavom kojim sam predložio da se briše predviđeno je da ukoliko neka ustanova, na osnovu sposobnosti svojih rukovodilaca, obezbedi sredstva, da ta sredstva ne pripadaju toj ustanovi, nego pripadaju univerzitetu, što se vidi iz stava 7. Predloga zakona. Znači, neki savet univerziteta određuje kako će ta sredstva da se troše za zajedničke poslove, a obaveza je Republike Srbije da finansira te zajedničke poslove.
Sada se postavlja pitanje motivacije ljudi koji rade i koji rukovode jednom visokoškolskom ustanovam da li će oni da obezbeđuju sredstva kao što su naprimer sponzorstva. Čovek treba biti malo više sposoban da bi privoleo nekoga da bude sponzor nekoj visokoškolskoj ustanovi, a možemo da pričamo o nekim ustanovama drugim, kao što je Crveni krsti ili za nezbrinutu decu, tu već možete na emocije da idete.
Znači, privoleti nekoga zarad neke nauke, kojom se neki univerzitet ili ustanova bavi, da finansira u tu nauku. Ali, Predlogom ovog zakona, on neće finansirati u tu nauku za koju je možda i vezan nego isključivo za jedan čitav sistem koji se zove univerzitet.
Postavlja se pitanje da li će i nesposobni dekani i rukovodioci visokoškolskih ustanova odnosno jedinica, koje su u sastavu univerziteta, da se bore za sponzore.
Neće, jer se smatra da među njih 10 ili 12, koliko ih ima, jedan ili dvojica će da vuku za sve zajedno. Zar se time ne oduzima malo od autonomije univerziteta? Zar se na taj način malo ne demotivišu ljudi koji su sposobni da obezbede sredstva? Svakako da se demotivišu.
Ovo meni više liči na 70-te i 80-te godine, kada sam silom prilika u srednjoj školi morao da učim marksizam, iz doba socijalističkog samoupravljanja. U toj nauci se kaže da onaj koji je sposoban i ko je vredan ne može da bude finansijski za to nagrađen, jer se pravi klasa u društvu. Znači, oni koji su nesposobni živeće na teret sposobnih. Izgleda mi da je to razlog postojanja ovog stava 6. u članu 60. Predloga zakona, a nijedan drugi ne vidim.
Znači, onaj ko je sposoban da vodi jednu ustanovu, jednu jedinicu, visokoškolsku ustanovu, sposoban je da obezbedi sredstva, da obezbedi normalne uslove za rad, jer često nije dovoljan budžet za finansiranje jedne takve ustanove; ne, jer mogu i oni nesposobni da drpaju od njega, samo zato što to visokoškolski savet ima pravo da odredi.
To su ti razlozi zbog kojih sam podneo na član 60. stav 6. amandman i tražio da se stav 6, koji jednostavno obezvređuje rad dobrih stručnjaka i dobrih rukovodilaca, da se taj stav kao takav briše.