Replika, narodni poslanik Gordana Čomić.

Moj predlog u prethodnoj replici, zbog činjenice da sekretar Balinovac ili neće da razume ili ne može da razume, što je legitimno u skupštinama, svaki put u odnosu između narodnih poslanika i izvršne vlasti, nisam ni pomislila da sekretar Balinovac treba da radi uputstva.
Još jedanput, zahtevam od predsedavajućeg, odnosno predsednika Narodne skupštine da stenogram sa onim što je izgovorio sekretar Balinovac o primeni Zakona o sukobu interesa i sa zahtevom za uputstvo od Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa, dostave Republikom odboru za sprečavanje sukoba interesa i da se isti stenogram dostavi predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije.
Pošto je očito da ni sekretar ni saradnica ne razumeju zašto to tražim, zato što, ako je tačno ono što ste vi tvrdili, onda su svi državni službenici u istoj obavezi u kojoj smo bili mi, obuhvaćeni Zakonom o sukobu interesa, da podnose prijave o imovini, da podnose sve one izjave i potvrde koje inače imaju ljudi koji su svojim položajem funkcijom, zaduženjima definisani Zakonom o sukobu interesa.
Reč "javna" je opasna i neverovatno je sa koliko se lakoće katkad izgovaraju stvari, bez loših namera i bez loših misli, ali se izgovore. Dakle, ako je sekretar, kao predstavnik Vlade, ovde izgovorio da se upućujućom normom ovaj zakon obraća Zakonu o sukobu interesa, onda se on obraća Zakonu o sukobu interesa. Onda će, bogami, na osnovu stenograma i na osnovu uputstva koje ja, na osnovu tog stenograma, tražim od Republičkog odbora za sprečavanje sukoba interesa, morati svi državni službenici da prave prijave o imovini i da se obraćaju Republičkom odboru za sukob interesa.
Nemam vrednosni stav o tome. Mogu da vam kažem lično, želela bih, rekla sam to i ponavljam, da stvorimo atmosferu vrednosnog sistema u društvu, da se svi bavimo svojim poslom i da jasno umemo da razdvojimo i zakonskom normom i onim što je vrednosni sistem, šta je to što je javni posao, a šta je privatni interes. Kao društvo koje se menja, mi to još nismo izgradili.
Moja želja je da ni državni službenici ne budu u poziciji da budu u sukobu interesa, ali istim motivom kojim želim da se izgradi vrednosni sistem, želim i da se prati i poštuje javno izgovorena reč. Lakoća sa kojom se nekad izgovori nešto što se i ne misli, ljudska je i prirodna. Zato odmah tražim da se stenogram sa onim što je tvrdio sekretar Balinovac uputi Odboru, da se od Odbora traži uputstvo kako će se primeniti odredbe koje je nama ovde tumačio sekretar Balinovac.

Izvolite, gospodine  Balinovac.

Prosto, da se razumemo oko uputstava itd. Predlog zakona o državnim službenicima, u članu 24. kaže: "Na određivanje kruga povezanih lica i na prijem poklona primenjuju se propisi kojima se uređuje sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija". Jasno, da jasnije biti ne može. Nigde se ne kaže da državni službenici imaju obavezu da prijavljuju imovinu.
U članu 30. se kaže: "Na državne službenike na položaju primenjuju se zakoni i drugi propisi kojima se uređuje sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija". Državni službenici na položaju će biti oni koji su sada pomoćnici ministara, koji su već morali da prijave imovinu.
Dakle, ovde se jedan pravni režim, predviđen Zakonom o sukobu interesa, samo transponuje, nastavlja na jednu kategoriju ljudi koji menjaju svoj pravni status i položaj. Za ime Boga, zar je to toliko teško shvatiti, i zar stenogram itd?
Dakle, obavezi prijavljivanja imovine podležu samo držani službenici koji su na položaju, a oni su kada je reč o Vladi i nabrojani u članu 33. pa ću sada ja da pročitam taj član, to su: pomoćnici ministra, sekretari ministarstva, direktori i organi uprave u ministarstvu, pomoćnici direktora i organa u ministarstvu, direktori posebne organizacije, zamenici i pomoćnici direktora posebne organizacije, direktora službe Vlade itd. Oni već sada da prijavljuju imovinu.
To je odredba koja kaže – ako vam se status menja iz funkcionera u državnog službenika, a na rukovodećem položaju nastavljate i dalje da budete podložni kontroli javnosti da ne biste bili korumpirani. Samo je potrebno pročitati jedinstveno dve ili tri odredbe i onda sve biva jasno. Potrebno je samo neke stvari dovesti u logičku vezu.

Reč ima narodni poslanik Anita Beretić, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, jako je velika razlika između biti duhovit i biti smešan. Vodite o tome računa. Pri tom povredili ste više odredbi ovog poslovnika. Naravno, i odredbe koje se tiču obraćanja narodnim poslanicima, a to se odnosi i na predlagača, jer su svi učesnici u sednici, u raspravi, podložni i obavezni da poštuju odredbe ovog poslovnika i dužni da se međusobno sa uvažavanjem ophode.
Mi smo ovde od jutros u jednoj korektnoj raspravi u međusobnom suprotstavljanju argumenata, ali nam to ne dopušta, niti jednoj strani, a najmanje, usuđujem se reći najmanje, predlagaču da se i nervozno i cinično odnosi prema bilo kom narodnom poslaniku iz bilo koje poslaničke grupe. Posebnu težinu to ima kada to radi predsedavajući.
Prema tome, zahtevam od predsedavajućeg da u danu za glasanje stavi na glasanje moju primedbu da je prekršen i povređen član 27. Poslovnika Narodne skupštine, koji se tiče rukovođenja nadležnostima predsednika Narodne skupštine, koji trenutno ovde nije, ali iste nadležnosti u njegovom odsustvu koliko ja poznajem Poslovnik sada imate vi, pa ste dužni da se u skladu sa Poslovnikom i ponašate.
Takođe, pozivam se na povredu člana 226. Poslovnika koji kaže: "Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika".
Mislim da je potpuno u skladu sa pravima narodnog poslanika gospođa Čomić pokušavala, već duže vreme, da praktično premosti eventualan jaz u međusobnom nerazumevanju i uporno je pokušavala da raspravu o zakonu i svede na nivo argumentacije, a ne na količinu međusobnog razumevanja.

Nekoliko stvari. Ja sam pokušao da razumem narodnog poslanika Anitu Beretić šta je tražila da je povređen Poslovnik ali nisam shvatio, jer je dobro citirala član 226. da narodni poslanik ima pravo da traži objašnjenje i obaveštenje od predsednika Skupštine, predsednika odbora itd, funkcionera drugih organa, što ja ne sporim.
Upravo sam rekao gospođi Čomić da ona može da dobije stenogram o sednici Skupštine o tome šta je govorio bilo koji poslanika, pa prema tome i predstavnik Vlade, i da sa tim stenogramom može da se ponaša u skladu sa svojim zahtevima i željama kako god hoće. Da li će da dostavlja nekom ogranu, da li će da objavi javnosti to, da li će na bilo koji način drugačije da koristi to je njeno pravo kao narodnog poslanika.
Ali, nigde u Poslovniku ne piše da predsednik Skupštine ili predsedavajući Skupštine ima obavezu da na zahtev poslanika šalje stenograme nekoga ko diskutuje ovde u Narodnoj skupštini, pa makar on bio predstavnik organa, drugom organu i drugom telu koji je izabrala Narodna skupština.
Prema tome, nemojte da pokušavate da zloupotrebljavate Poslovnik. Vi ste ovde pokušali objašnjavajući Poslovnik da zloupotrebite ono što ne piše u Poslovniku, gospođa Beretić. To su činjenice, a ja ću se ponašati i dalje u skladu sa Poslovnikom i dati reč onome ko je bude tražio.
Sada je na redu narodni poslanik Živojin Stefanović, a svi koji žele mogu, kao što znaju, da koriste zapisnik i stenogram sa sednice Skupštine i da ga koriste na način kako god to žele, da ga iščitavaju javno, dostavljaju drugim službama i objašnjavaju na televiziji. Izvolite gospodine Stefanoviću.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, Žarko Obradović je izneo stav naše poslaničke grupe i ja ću se tog stava držati normalno, ali s obzirom na to da sam ja ovde redak poslanik, državni činovnik, nameštenik i ne znam šta ću biti po novim propisima, od 35 godina staža 30 sam bio državni činovnik, od toga dve i po godine zbog politizacije organa državne uprave bio van posla. Nakon toga morao sam da se borim na lokalnom nivou da postanem odbornik, uđem u lokalnu vlast i dobijem ponovo posao u ovim poznim godinama. S obzirom da sam toliko ...
(Glas iz sale: Jesi li bio u zatvoru?)
Tamo još nisam stigao, ali neko će pre mene tamo. S obzirom na to da sam toliko dugo vremena proveo i nešto naučio u upravi ne vidim mnogo novih stvari u odnosu na postojeći Zakon. Njega je prosto trebalo menjati možda zbog proteka vremena, 1992. godina je davno bila, ali ovaj razlog koji se navodi da će, da stari Zakon odiše time da je državna uprava pre svega bila vršilac državne vlasti, a da će dobiti socijalnu funkciju. Gledajući odredbe, ova odredba zakona, ja ne vidim tu funkciju socijalnu. Upravo vidim dominantniju funkciju sprovođenja državne vlasti putem upravnih akata, donošenja odluka na osnovu prava i obaveza, a samim tim i prinudu silnu za ostvarivanje prava ili obaveza.
Od depolitizacije u novim propisima ova dva zakona neće biti ništa, jer ovoliki broj sekretara, pomoćnika, pa čak i državnih sekretara, ono na način na koji se imenuju, postavljaju ili biraju ili na osnovu koga zasnivaju radni odnos, to će opet da rade političke stranke; s obzirom na to da ministri predstavljaju političke stranke, a oni ih mahom postavljaju i predlažu, opet će uprava biti mnogo politizovana nego u jednopartijskom sistemu koji je bio, u kome sam ja dobar deo vremena kao državni činovnik proveo.
Odredbe člana zakona o državnoj upravi od člana 29. do 34. govore o organima u sastavu ministarstva. Kažu da se formiraju u ministarstvima gde određena oblast poslova koji se obavljaju u ministarstvu traži veći stepen samostalnosti i nezavisnosti u radu.
Ja sam imao prilike da neposredno doživim kako rade ti upravo organi u sastavu ministarstva. Upravo, zbog toga sam na jednoj od prethodnih sednica, i zbog toga da dokažem da su ti organi i suviše samostalni, da ministarstvo ili ministri imaju vrlo malo uticaja na njih, jednostavno pritisnem crveno kao znak protesta da probudim savest nekih koji treba da se pozabave ovim organima i organizacijama.
Naime, radi se o jednoj upravi i jednoj direkciji. O drugima nemam pravo da govorim, jer nisam naišao na takvo i slično iskustvo. Upravo njihovo ponašanje me dovodi u ono vreme kada su komunisti razgovarali o centrima otuđenih moći. Upravo oni su pravi centri otuđenih moći. Organizacijom organa državne uprave i našim zakonima mi smo im dali takva ovlašćenja da budu samostalni, raspolažu izuzetnim državnim, odnosno resursima ove države.
Pre svega, radi se o Direkciji za vode. Upravo ponašanjem Direkcije za vode opština u kojoj živim i radim prošle godine je oštećena za 100 miliona dinara. Naime, zato što se neko drznuo da sam u svoje ime, ne znam za čiji račun, utiče zato što na tenderu nije dobio favorizovani kandidat iz Italije. Kada se sve to završilo bio bi skuplji za 13 miliona evra, a to je za siromašnu opštinu i suviše velika para. Tolika para je velika i za državu Srbiju.
Direkcija je potporu našla u Upravi za javne nabavke, koja 53 dana ne odlučuje po prigovoru o opštim pravima tendera, nego tek nakon toga, kada su videli da favorizovani konkurent nije dobio posao, 31. decembra donosi odluku o poništavanju tendera i samim tim oslobađa državu Srbiju da preduzeću "Vodovod" plati tih 100 miliona dinara kao učešće za izgradnju Vodosistema "Barje" koji se gradi već 20 godina. Da bude još veća samostalnost i nezavisnost Uprave za javne nabavke u Zakonu o javnim nabavkama na tu upravu niko ne može da vrši uticaj, nemate pravo sudske zaštite, jer je rečeno da je rešenje Uprave za javne nabavke konačno i sudska zaštita nije dozvoljena.
Zato smatram da odredbe članova od 29. do 34. treba preurediti i smanjiti neograničena ovlašćenja. Oni odgovaraju Vladi ili Skupštini preko ministara, a ministar vrlo malo uticaja može da ima na način kako su oni organizovani, jer direktor donosi uputstva, uredbe, predlaže svoje saradnike, pomoćnike direktora i druge službenike na položaju.
Nejasne su mi odredbe u smislu savetnika, radnika na položaju, s obzirom na to da se zalažemo da veći broj mladih ljudi uđe u državne organe.
Potrebno je najmanje radno iskustvo od pet do devet godina. Ako znamo da svi završavaju studije oko tridesete godine, posle vojska za muškarce i oni tek u četrdesetoj godini mogu da budu na tim položajima.
Takođe je u obrazloženju razloga za donošenje zakona rečeno da će se izvršiti decentralizacija državne uprave i da bi se to opravdalo uzet je upravni okrug. Ničeg novog u realizaciji okruga nema od one uredbe koju je 1992. godine donela Vlada Republike Srbije. Sticajem okolnosti bio sam sedam godina načelnik jednog od okruga. Prema tome, to što je pisalo u uredbi tada, sada je Zakon samo ponovio. Tu nema nikakve decentralizacije.
Tamo i tada i sada ministarstva državna detaširaju svoje poslove, prave odeljenja u okruzima, a okrug nema svoje izvorne organe. Zajednička služba je bila poštansko sanduče, i sada je, Vlade Srbije. Od njih se samo traži odgovornost, a nikakvih prava nemaju na rad detaširanih delova ministarstva. Može se samo pokrenuti disciplinski postupak, ali to mu ništa ne vredi, jer sve odlučuje ministar u Beogradu. Građani načelnika na terenu doživljavaju otprilike kao onog Nušićevog načelnika da može sve. Međutim, ne može ništa.
Da bi se regulisao i poboljšao status načelnika okruga, predviđen je savet okruga. Savet okruga čine predsednici opština, ali oni treba samo da razgovaraju ili da donose smernice i uputstva za ministarstvo koje se bavi lokalnom samoupravom ili za resorno ministarstvo za sprovođenje upravnog postupka. Najmanje predsednici opština to mogu da rade.
Ako već treba savet, onda on treba da ima drugačiju ulogu, da ima usmeravajuću ulogu koja može da bude obavezujuća, ali da u tom ministarstvu umesto predsednika opština upravo budu starešine lokalnih samouprava, odnosno imate opštine koje imaju samo jedan organ i jednog čoveka kao starešinu organa i on je više zainteresovan, više može uticati na delokrug rada organa uprave.
Kada se radi o zakonu o državnim službenicima, takođe tu ne vidim neke bitne novine. Položaj, radno-pravni odnos i ukupan status državnih činovnika, službenika ili nameštenika, kako god hoćete, otprilike je bio u starom Zakonu istovetan. Po meni, to su ljudi koji su tretirani kao građani drugog reda. Mnoga prava su uskraćena dosadašnjim i sadašnjim zakonom.
Radnik lokalne samouprave ne može biti odbornik u lokalnoj samoupravi, ali u dosadašnjem Zakonu, pa i u ovom novom može doći do zloupotrebe, kao što se desilo 2001. godine kada je radnik Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je bio republički službenik, bio odbornik u lokalnom parlamentu. I, da bi tadašnja vlast dobila većinu ministar Batić naredi da da ostavku na dužnost odbornika ili će dobiti otkaz u ministarstvu.
On nije imao nikakvu radno-pravnu zaštitu, niti sudsku i morao je da odustane od odbornika. Ta njegova odbornička grupa tada je ostala u manjini.
Po tadašnjem Zakonu, mi radnici u lokalnoj samoupravi zadnji smo dobili pravo na regres i pravo na topli obrok. Po ovom zakonu državni činovnik ne može biti član organa upravljanja u upravnom odboru. Ukoliko dobije saglasnost ministra može biti, ali ne može primati naknadu. Svaki drugi uposlenik to može da bude. Državni činovnik ne može da osnuje privredno društvo, a svaki drugi radnik to može.
Prema tome, to su prava koja su ovom radniku zabranjena. Jedino što je njemu sigurno, ali to više u jednom drugom sistemu koji nije politizovan, bila je stalnost radnog mesta i ništa drugo, ali mu sada ni to neće biti zagarantovano.
Zato smatram da ovaj zakon bitno ne menja položaj zaposlenih u upravi, a istovremeno zakon o državnoj upravi bitno ne menja status i položaj organa državne uprave. Smatram da se može mnogo bolje uraditi ako se već htelo da se menja i da ovim odredbama od člana 29. do člana 34. treba do kraja definisati status organa u sastavu ministarstva. Ovako kako se radi, oni su van kontrole i sudske, kontrole Vlade, kontrole Skupštine i raspolažu državnim resursima po svom nahođenju.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan, a zatim narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, po postojećem Zakonu o državnoj upravi ministarstva su organi preokupirani operativnim poslovima, a posebne organizacije mogu, po važećem Zakonu, da vrše upravne poslove, pa se u funkcionalnom smislu ne razlikuju preterano mnogo od ministarstava, što može da izazove i izaziva razne konfuzije. Sada će se to ovim predlogom zakona o državnoj upravi promeniti i omogućiće se efikasniji rad svim ovim telima.
Naime, vršenje upravne delatnosti ne treba isključivo da služi vršenju državne vlasti, kao što je do sada bilo, već podrazumeva javne usluge i treba da doprinosi opštem razvoju društva, a takođe i da ostvaruje svoju socijalnu funkciju. To se ovim predlogom zakona o državnoj upravi omogućava. Rukovodioci državne uprave više neće imati status i biti funkcioneri, već profesionalni i stručni vršioci državnih funkcija i državni službenici.
Ovo stoga što se ovim zakonom naravno i dalje, a to određuje član 7. – kao načelo rada državne uprave afirmiše načelo zakonitosti, ali se uvodi i načelo postupanja po pravilima struke, nepristrasnog i politički neutralnog, što se vidi iz člana 8.
Takođe je bitna odredba člana 14. u stavu 3. gde se izričito kaže da, za preduzimanje radnji kojima se poseže u lične slobode, bezbednost i fizički integritet lica državni organ mora imati izričiti osnov u zakonu.
To je veliki napredak i već iz toga se jasno vidi da se novim zakonom o državnoj upravi vrši depolitizacija državne uprave, stvaranje profesionalne i odgovorne državne uprave u kojoj će vršioci ovih dužnosti bez bremena dnevno–političkih dešavanja i svoje lične eventualne zavisnosti od istih vršiti poslove državne vlasti od njenog najvišeg do najnižeg nivoa.
Ono što je najvažnije, stvaraju se uslovi za racionalizaciju državno-upravnog aparata. Prethodne vlade su na svim nivoima stalno povećavale broj zaposlenih u državnoj upravi, a najeklatantniji primer, možemo da se setimo samo koliko je prethodna Vlada imala potpredsednika. Ova vlada to nije učinila, već čini i činiće upravo suprotno, racionalizaciju državne uprave, jer se ona finansira novcem svih građana ove zemlje. Jedini kriterijum u ovom postupku biće profesionalnost i stručnost u radu.
Ovaj zakon daje osnovna načela o radu državne uprave, a Predlogom zakona o državnim službenicima ova načela se konkretizuju. Napomenuo bih, ovom prilikom, samo nekoliko najbitnijih novina.
Članom 31. radna mesta službenika dele se na položaje i na izvršilačka radna mesta. Kod položaja, napomenuo bih položaj pomoćnika ministra, sekretara ministarstva, direktora organa u sastavu ministarstva ili njegovog pomoćnika, direktora posebnih organizacija, njihovog zamenika, direktora službi Vlade, itd. Izvršilačka radna mesta jesu sva koja nisu položaj. Razvrstavaju se po zvanjima u zavisnosti od složenosti poslova, potrebnih znanja itd.
Napomenuo bih ocenjivanje i napredovanje državnih službenika u službi, jer i tu ima dosta novina. Čini mi se da je najbitnije, da bi državni službenik napredovao, mora dva puta uzastopce da dobije ocenu – naročito se ističe, ili čak četiri puta ocenu – ističe se, i to samo u slučaju da bi napredovao, ako ispunjava taj kriterijum da postoji slobodno radno mesto i da on ispunjava uslove za rad.
U vezi sa tim, bitno je da se osniva visoki službenički savet koji propisuje kakva se sve stručna osposobljenost, znanje i veština ocenjuju u izbornom postupku. Ima devet članova saveta i on je nezavisan u svom radu. Članom 141. predviđene su žalbene komisije koje treba da odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa. Ovde treba da se napomene, s obzirom na to da je ovo značajan napredak, sama činjenica da će se ubuduće državnim službenikom postajati isključivo putem konkursa – internog i javnog konkursa.
Kada bismo sumirali sve ovo, može se reći da oba ova zakona jasno uobličavaju i uređuju rad državne uprave i predstavljaju veliki napredak u profesionalizaciji državnog aparata i zbog toga će G17 plus za njih glasati.
Na kraju, želeo bih da skrenem pažnju predlagaču ovih zakona na amandman kolege Marka Krstina na član 85. stav 3. Zakona o državnoj upravi. Naime, da se razmisli da li je zaista za vođenje upravnog postupka i donošenje rešenja o upravnom postupku dovoljno da državni službenik ima najmanje, tako se kaže, višu školsku spremu.
Podsetimo da se u raznim slučajevima može raditi o veoma komplikovanim postupcima i odlukama koje zadiru u pravo svojine fizičkih i pravnih lica i da se podsetimo da u sudu o tome odlučuju visokokvalifikovana lica, a ovim rešenjem smo daleko od toga, iako smo u 21. veku.
Na kraju, da zaključim, kritičari ovih zakonskih predloga, a ima ih, treba, pre nego što počnu da kritikuju, da razmisle, zašto, kada imaju tako sjajne ideje, nisu iste pretočili u zakonski predlog dok su imali, u prethodnim sazivima, većinu, izglasali te zakone i počeli sa reorganizacijom, sistematizacijom, profesionalizacijom i racionalizacijom državne uprave? Ova vlada o tome ne priča, ova vlada to radi. Zbog toga, još jednom da napomenem, G17 plus će glasati za ova dva predloga zakona. Hvala.