Dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, imam zadatak da predstavim četiri, rekao bih, izuzetno važna zakona koji regulišu oblast tržišta i koji imaju neke međusobne zajedničke imenitelje. Moglo bi se reći da postoje dva zajednička imenitelja svih ovih zakona.
Oni treba da uvedu dodatno red u funkcionisanje tržišta, a sve u cilju da se ostvari što je moguća potpunija konkurencija na tržištu, koja sa stanovišta tržišne efikasnosti jedina može da garantuje ono što ekonomisti zovu najbolja moguća alokacija ograničenih resursa, viši životni standard i povoljnije cene.
Drugi zajednički imenitelj ovih zakona je, da oni značajno proširuju prava potrošača koja spadaju u skup najznačajnijih prava, na kojima upravo Evropska unija insistira u svim svojim zakonima, direktivama, zaključcima i opredeljenjima.
Dugo smo radili na ovim zakonima. Oni su prošli kompletnu javnu raspravu. Manje-više, u javnosti su, sa više od 90% skoro svi zakoni pozitivno ocenjeni i, imajući u vidu činjenicu da su neki od ovih zakona već bili uvršćeni u dnevni red Parlamenta, pa zatim povučeni iz procedure, jako je dobro što sada ova četiri zakona u jednom bloku možemo ovde da predstavimo pred parlamentom i građanima Srbije.
Naravno, ja ću, pre svega, nešto da kažem o Predlogu zakona o zaštiti konkurencije i naročito da naglasim da je važnost ovog zakona velika iz nekoliko osnovnih razloga. Pre svega, mi u ovoj oblasti na saveznom nivou imamo izuzetno zastarelo zakonodavstvo, jer neka od važnih pitanja, vezana za monopolsko ponašanje, postojeći zakon uopšte ne sankcioniše.
Takođe, posle usvajanja Ustavne povelje iz 2003. godine prestala je sa radom Antimonopolska komisija na saveznom nivou, tako da u ovom trenutku, praktično, ne postoji skoro nijedna institucija, naravno to jeste Ministarstvo za trgovinu, turizam i usluge, ali sa vrlo skromnim ovlašćenjima koje može na odgovarajući način da sankcioniše monopolsko ponašanje.
Treće, treba naročito naglasiti, i to oni koji se ozbiljno bave monopolskim pravom i ekonomijom, da je naša privreda izuzetno monopolizovana privreda i da pored javnih sistema, komunalnih sistema na nivou lokalnih samouprava, postoje potencijalno i brojni drugi monopoli ili, kako bi to ekonomisti rekli oligopoli, znači manji broj proizvođača u grani koji na direktan ili indirektan način mogu da se dogovaraju o cenama i da prave razne vrste formalnih i neformalnih ugovora, koji ograničavaju tržište.
Takođe, duga je istorija antimonopolske borbe i praktično već od onog Šermanovog zakona u SAD, od 1889. godine, traje borba države da obezbedi uslove što je moguće bliže tržišnim uslovima igre i da spreči monopolsko ponašanje, a u udžbenicima ekonomije još na prvoj godini, a verovatno i pre toga, uči se da ukoliko imamo potpunu konkurenciju onda imamo niže cene, veći stepen blagostanja za društvo kao celinu i šire iskorišćavanje ljudskih prava.
Prema tome, borba protiv monopola nije samo pitanje poštovanja prava potrošača, nego je i pitanje povećanja ekonomske efikasnosti. Za poslednjih četrdesetak godina, koliko EU postoji, ona je naročito razvila to tzv. antimonopolsko zakonodavstvo i naročito insistira na primeni ovih propisa, čiji je cilj da smanje monopolističko ponašanje na tržištu.
Imajući sve to u vidu i činjenicu da je antimonopolski zakon jedan od onih koji su ušli u Akcioni plan Vlade, što znači da je naša obaveza da usvojimo ovaj zakon, pre nego što uopšte otpočne razgovor o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, to je, znači, jedna dodatna obaveza i jedan dodatni razlog koji smo imali u vidu kada smo predlagali ovaj zakon.
Ovaj zakon ugradio je u sebe najveći broj rešenja koja su karakteristična za direktive i opredeljenja EU, ali smo isto tako imali i zakonsku regulativu i praksu SAD, a naravno i drugih zemalja u okruženju, koje su prošle proces tranzicije, od kojih su neke, poput Mađarske i Češke, već punopravne članice EU, dok su neke druge zemlje, kao što je Hrvatska, poodmakle u tom procesu.
Naravno, rekao sam da postojeći antimonopolski zakon sadrži brojne praznine koje su nas motivisale da ovaj zakon predložimo. U najkraćem, ovaj zakon sankcioniše tri vrste monopolskog ponašanja.
Prva vrsta monopolskog ponašanja su sporazumi kojima se sprečava, ograničava i narušava potpuna konkurencija. Piše u jednom od ovih članova šta to tačno znači. To su svi oni mogući sporazumi koji mogu da dovedu do podele tržišta, do monopolističkog položaja u snabdevanju, prodaji ili pružanju određenih proizvoda i usluga i pre svega monopolistički dogovori o cenama. Ako su cene znatno iznad tržišnog nivoa, to je pouzdan znak da je na dejstvu jedan od oblika monopola, koji samim tim smanjuje tržišnu efikasnost i naročito je na štetu potrošača.
Prema tome, prvi blok koji zakon sankcioniše, vezan je za ugovore koji mogu da dovedu do monopolskog ponašanja na tržištu.
Drugi blok vezan je za ono što se naziva dominantni položaj jednog privrednog subjekta na tržištu. Pod dominantnim položajem podrazumeva se takva pozicija proizvođača ili pružaoca usluga, koji može da kontroliše više od 40% tržišta.
Prema tome, postojanje dominantnog položaja na tržištu automatski ne znači da jedan privredni subjekat ostvaruje i monopol. Monopol ostvaruje samo ukoliko taj dominantni položaj, koji on već inače ima, na bilo koji način pokušava da zloupotrebi kroz politiku cena pre svega, a onda i kroz druge vidove zloupotrebe.
Treći vid sankcionisanja jeste koncentracija. Koncentracija, horizontalno ili vertikalno povezivanje može da nastane kada se udruži dva ili više preduzeća u određenoj grani i kada je u stanju da posle toga kontroliše više od 50% tržišta.
Ukoliko u slučaju postojanja dominantnog položaja neko ima više od 40% kontrole tržišta, on mora da dokazuje da se ne ponaša monopolski, a u slučaju koncentracije mora da traži dozvolu za koncentraciju od komisije za zaštitu konkurencije i mora da dokazuje da se ne ponaša monopolski.
Najveća novina zakona, rekao bih skoro revolucionarna, jeste uvođenje jedne potpuno nezavisne institucije, a to je komisija za zaštitu konkurencije ili antimonopolska komisija, koja po ovom zakonu zaista ima velika ovlašćenja da preduzima odgovarajuće radnje u upravnom postupku kojima će sankcionisati, ove tri vrste, potencijalno monopolsko ponašanje.
Organ komisije je savet komisije. Način na koji se komisija bira –bira se od strane Parlamenta. Način rada komisije i njena ovlašćenja garantuju potpunu nezavisnost od izvršne vlasti. Ugradili smo samo jedan član koji bi trebalo da spreči moguću opstrukciju koja je postojala, recimo u slučaju Radiodifuznog saveta, da samo ukoliko u određenom roku, a to je čini mi se dva meseca, predlagači ne iskoriste svoja prava da predlažu Skupštini članove komisije, tek tada, u tom slučaju Vlada može da predloži članove za komisiju za zaštitu konkurencije, da bi na taj način sprečila da konstituisanje komisije treba da se odigrava u nedogled i da na taj način razne monopolističke grupe i monopolistički lobi sprečavaju formiranje ovog tela.
Ako sve bude kako treba i ako budemo poštovali te rokove, nadamo se da će antimonopolska komisija ili komisija za zaštitu konkurencije sa svojim organima, a to je u prvom redu savet od pet članova i stručna služba, biti formirana do kraja ove godine. Kada bude formirana mislim da će imati pune ruke posla iz ovih razloga koje sam maločas pomenuo.
Komisija će u prvoj godini rada imati sredstva iz budžeta, a zatim će uglavnom, iz sopstvenih sredstava moći da se izdržava, ali je ipak ugrađen još jedan deo člana, koji garantuje da će imati opet sredstva iz budžeta ukoliko sopstvena sredstva ne budu dovoljna za njen normalan rad i njeno redovno finansiranje.
Što se tiče kaznenih odredbi, najveća novina i to treba ovde naglasiti jeste mogućnost da neko ko je zloupotrebio monopolski položaj bude kažnjen sa jedan do 10% od ukupnog prihoda koji je ostvario u prethodnoj kalendarskoj godini.
Ako bi neko teorijski, zbog zloupotrebe monopolskog položaja bio kažnjen sa 10% ukupnog prihoda, a to znači da bi komisija imala ovlašćenja da mu konfiskuje celokupan jednogodišnji profit, što jeste vrlo drastična kazna, ali praksa je u EU i više nego je opravdana u okolnostima u kojima neko, upravo, zbog politike nametanja cena zbog svoje monopolske pozicije može ostvariti profite koji se mere i desetinama miliona evra, zahvaljujući tom dominantnom položaju.
U ranijem rešenju Zakona postojala je ideja da u prvom stepenu Ministarstvo vodi prekršajne sporove. Međutim, posle opravdane primedbe EU mi smo sada išli sa rešenjem u kome će odgovarajući sporovi da se vode u prvom stepenu pred organima za prekršaje. Ja to zovem sud, ali to nije sud, to su organi za prekršaje. Međutim, otvoreno kažem da se bojim da u ovom trenutku naši organi za prekršaje nisu dovoljno osposobljeni za ovakvu vrstu prekršaja. To je prosto jedna od stvari sa kojom ćemo se susresti u primeni jednog ovakvog zakona.
Na kraju obrazloženja ovakvog zakona, šta želimo od zakona o zaštiti konkurencije? Uspostavljanje prave i pune tržišne privrede, ravnopravnost učesnika na tržištu, podsticanje ekonomske efikasnosti, vladavinu prava, dominaciju poslovnog preduzetništva i stvaranje uslova za još ubrzaniji privredni rast i za porast blagostanja naše privrede.
To je u najkraćem osnovni prikaz Predloga zakona o zaštiti konkurencije. Nisam se opredelio da idem detaljno po tome šta koji od članova precizno reguliše, ali mislim da sam izneo najvažnije elemente ovog zakona.
Što se tiče Predloga zakona o oglašavanju, osnovna ideja ovog zakona je da uvede red u oblast oglašavanja i pade mi na pamet ono što je Marko Miljanov, svojevremeno, rekao šta je čojstvo i junaštvo – "Junaštvo je štititi sebe od drugih, a čojstvo je štititi druge od sebe".
Ideja zakona o oglašavanju je da zaštitimo potrošače od terora i javnog oglašavanja. Naravno, ovo "teror" možete da stavite pod znake navoda, da ne bi bio pogrešno shvaćen.
Ali, kada budemo počeli da primenjujemo ovaj zakon, nadam se da se više neće desiti da, recimo, "Rubi" počne u 20,15 pa da ide 25 minuta reklama, pa da u 20,50 nastavimo dalje da gledamo seriju. Mislim da se ta serija završila, ali pade mi na pamet kao dobar primer.
Mislim da je, barem prema onome što smo dobijali i u javnoj raspravi i prema onome što smo dobijali na sajtu i na svake druge načine, više od 90% mišljenja bilo izuzetno pozitivno, kada je reč o ovom zakonu.
Takođe, zakon sadrži brojna načela, ali i brojne zabrane koje treba da dovedu do mogućih zloupotreba u javnom oglašavanju, a njih ima.
Oglašavanje duvanskih proizvoda i alkoholnih proizvoda je zabranjeno, sa izuzetkom piva i vina. O tome ću nešto kasnije reći. Svaka vrsta sponzorstva osim možda stručnih skupova, takođe je zabranjena ovim zakonom.
Šta je predmet uređivanja zakona? Uslovi i način oglašavanja, prava i obaveze oglašivača, prava i obaveze proizvođača oglasnih poruka, prava i obaveze prenosilaca oglasnih poruka, prava primalaca osnovnih poruka.
Ciljevi – celovito regulisanje oglašivača radi prevazilaženja zatečene prakse lošeg oglašavanja, koja na momente dovodi i do haosa u javnom oglašavanju, odgovorno oglašavanje, veća zaštita potrošača, naročito ugroženih potrošača, pošto posebni delovi zakona, naročito ograničavaju oglašavanje koje je povezano sa maloletnim licima ili sa drugim oblicima diskriminacije različitih kategorija potrošača.
Važna načela oglašavanja: sloboda oglašavanja, istinitost, potpunost i određenost oglasne poruke, prepoznatljivost oglasne poruke, zabrana zloupotrebe poverenja, zabrana diskriminacije (polne, verske, rasne itd.), zabrana povrede morala, zabrana pojedinačnog oglašavanja ličnim obraćanjem, zabrana povrede konkurencije, stvaranja i održavanja dominantnog položaja.
Deklaracija je novina, to je jedan pismeni obrazac koji oglašivač mora da popuni i postojaće obaveza da se oglasna poruka i deklaracija čuvaju 30 dana od isteka poslednjeg dana kada je odgovarajuća poruka emitovana. Određene novine vezane su, mislim da je to član 15. – članovi od 15. do 20. koji predviđaju da komercijalne stanice ne mogu da imaju više od 20% svog programa za oglašavanje, a javni servisi više od 10%, pri čemu je 15% oglašavanje, a onih 5% predstavlja one reklame kao što su tv-šopovi itd.
Tačno se ograničava vreme u kom periodu može da dođe do oglašavanja. Recimo, ako jedan film traje duže od 45 minuta, onda do prekida može doći tek posle 45 minuta emitovanog programa. Za dnevnike je moguća reklama samo ukoliko dnevnik traje duže od 30 minuta itd. Ovo su primeri koje navodim kao one koji su usvojeni u Predlogu ovog zakona i koji upravo treba, koliko je to moguće, da smanje taj pritisak javnog oglašavanja i uvedu određeni red.
Zašto smo, između ostalog, pribegli tim rešenjima? Zato što smo ugradili neke od brojnih direktiva EU, koje regulišu tu oblast, jer su oni u svojim iskustvima i praksi došli do saznanja da je to u interesu potrošača, a u krajnjoj liniji i u interesu medija. Kad to imamo u vidu, a tu smo dobili jako pozitivne predloge i jako pozitivna mišljenja, mislimo da će to biti od koristi i za javnost i za potrošače. Regulišu se i pitanja oglašavanja na otvorenom prostoru. U prvom redu su to plakati, panoi itd.
Naročito naglašavam šta je sve zabranjeno. Duga je lista zabrana, što u ovom slučaju verovatno ima svoje puno opravdanje. Zabranjeno je neistinito oglašavanje, upoređujuće oglašavanje na štetu drugog, odnosno radi sticanja materijalne koristi, prevarno oglašavanje, oglašavanje sa pozivom na bojkot, oglašavanje sa nedozvoljenim simbolima, oglašavanje sa pornografskim sadržajem, osim u pornografskoj štampi, prikazivanje upotrebe sile, isticanje dominantnog položaja lica jednog pola u odnosu na lice drugog pola, iskorišćavanje zabrinutosti i nedostatka znanja za očuvanje zdravlja i životne sredine, upotreba imena, ličnih podataka itd. bez prethodnog pristanka lica na koje se lično dobro odnosi.
Detaljno su regulisani i posebni uslovi oglašavanja proizvoda i posebni uslovi oglašavanja lekova. Oglašavanje opojnih droga je zabranjeno. Oglašavanje duvana i duvanskih proizvoda je zabranjeno. Oglašavanje oružja, osim sportskog i lovačkog oružja, zabranjeno je.
Oglašavanje alkoholnih pića – u prvoj verziji zakona bilo je dozvoljeno samo za pivo, i to uglavnom posle 18,00 časova do jutarnjih sati. Mi smo ipak, posle brojnih intervencija, dali to pravo i vinu, jer ga tretiramo u ovom predlogu zakona kao prehrambeni proizvod, na sličan način kao i pivo, uz sve rizike koje to može da nosi, ali imajući u vidu teško stanje u kome se nalazi naša industrija vina i imajući u vidu našu želju da podstaknemo tu oblast koja je od značaja za razvoj turizma, mi smo dozvolili da i vino može na ovaj način da se oglašava.
Oglašavanje namenjeno maloletnim licima podrazumeva zabranu zloupotrebe neiskustva, neznanja i lakovernosti maloletnih lica, zaštitu zdravlja, razvoja i integriteta maloletnih lica, zaštitu autoriteta porodice i škole.
Oglašavanje političkih organizacija van predizborne kampanje je zabranjeno, regulisano je na onaj način na koji je regulisano i na osnovu Zakona o javnom informisanju i zakona kojim se uređuje izbor narodnih poslanika.
Već sam rekao i da je sponzorstvo najvećim delom zabranjeno.
Moram da kažem, javnosti radi, sledeću stvar: ovo je možda onih 5% zakona koji je bio najviše kritikovan, zato što su brojni proizvođači duvana i alkoholnih proizvoda smatrali da je dobro za našu zemlju da u ovom prelaznom periodu mogu da reklamiraju sportske klubove, kulturne manifestacije i neke događaje od nacionalnog značaja. Verovatno da je to jednim delom tačno, ali budući da je sve više praksa evropskih zemalja i razvijenih zemalja sveta da potpuno napuštaju ovakav vid sponzorstva, mi smo se ipak opredelili za jedno od strožijih rešenja koje sledi i praksa većine evropskih zemalja.
Kao što ste videli nedavno, praktično, vodeći timovi "Formule 1", a moram da priznam da sam ljubitelj "Formule 1", napuštaju duvanske kompanije ili proizvođače alkoholnih proizvoda kao svoje sponzore, tako da ovaj zakon ipak sledi tu praksu.
Nadzor nad zakonom vrši tržišna inspekcija u najvećem delu zakona; vrši Ministarstvo zdravlja u delu koji je vezan za oglašavanje lekova; vrši lokalna samouprava preko komunalnih inspektora, u onom delu koji je vezan za panoe, za oglašavanje na javnim mestima itd.
Naravno, u delu koji je vezan za medije vrši Radiodifuzni savet, koji će imati najveća ovlašćenja u kontroli ovog zakona. Naravno, inspektori, bilo da su u pitanju mere upravnog postupka ili prekršajne mere, ali i svako drugo lice može da, preko odgovarajućih tužbi preko suda, traži zaštitu svojih prava ukoliko smatra da su ona procesom reklamiranja povređena.
Ritom, napominjem da, pored kazni za privredni prestup koje se kreću u pojedinim slučajevima od 100.000 do 500.000 dinara, u zavisnosti od težine prekršaja, postoji mogućnost, a to će sud da ceni, da se, u slučaju drastičnog kršenja ovog zakona, pojedinim oglašivačima ili medijima koji ih oglašavaju izda i privremena zabrana rada obavljanja delatnosti u trajanju u nekim slučajevima od 6 do 12 meseci, a u nekim slučajevima od 1 do 5 godina.
To je jedna vrlo potencijalno rigorozna mera na koju upozoravam. Time bi završio obrazloženje najvažnijih delova vezanih za Predlog zakona o oglašavanju.
Treći u ovom bloku jeste Predlog zakona o zaštiti potrošača. Zakonom se uređuju osnovna prava potrošača, način ostvarivanja tih prava, zaštita prava potrošača i primena etičkih načela.
Budući da je posle usvajanja Ustavne povelje i ova oblast, koja je prešla na republički nivo, a da savezni zakon, koji sada važi, ima brojna ograničenja, novim Predlogom zakona smo hteli da, kako to pravnici kažu, kodifikujemo, odnosno sakupimo na jednom mestu sva važna prava potrošača i da na odgovarajući način, usvajanjem ovog zakona, zaštitimo.
Prošla godina u EU bila je godina zaštite potrošača i godina afirmacije prava potrošača, tako da, mada na prvi pogled ovaj zakon možda i nije tako važan kao brojni zakoni koji su ovde bili razmatrani ili usvajani, u onom dubinskom, u onom suštinskom smislu on i te kako širi prava potrošača.
Recimo, navešću najosnovnija od tih prava koja nastojimo da zaštitimo ovim zakonom: sigurnost proizvoda i ambalaže; zaštita maloletnih lica, naročito kada je u pitanju proizvodnja ili pakovanje hrane za decu, za maloletna lica, za dojenčad i novorođenčad; prodaja igračaka, odnosno zabrana u slučaju određenih proizvoda od plastike koji imaju otrovno ili štetno dejstvo na zdravlje dece; potpuna zabrana služenja i prodaje duvanskih proizvoda i alkoholnih pića za maloletna lica.
Novina u zakonu je, u odnosu na važeći Zakon, tačno i redovno informisanje o kvalitetu vode i vazduha, posebno označavanje genetski modifikovanih proizvoda.
Posebno označavanje genetski modifikovanih proizvoda, zaštita ekonomskih interesa potrošača definisana je kroz osnovne oblike zaštite prava potrošača u ekonomskom smislu, pre svega u pogledu cene proizvoda i usluga, materijala za pakovanje, obaveze izdavanja računa, što je postala već praksa u Srbiji, izdavanje garantnog lista i druge prateće dokumentacije za tehničku robu, kao što je deklaracija, tehničko uputstvo, odgovarajući propisi vezani za isporuku proizvoda, kupovina na daljinu u kojoj ćemo tek morati da uvedemo red, jer uočavamo da je to jedno od sredstava u kome sada postoji izbegavanje plaćanja poreza, tako da ćemo uskoro poslati odgovarajuće inspekcije da to provere.
Kupovina na daljinu, koja je naravno kataloška na osnovu uzorka i modela, na probu, korišćenjem ekonomskih elektronskih sredstava i tako dalje, pitanja vezana za potrošačke kredite i kupovina na rate, rasprodaju proizvoda, prodaju proizvoda sa nedostatkom, prigovor i reklamaciju, ali i posebna grupa usluga, a to su usluge u turizmu, usluge tzv. tajm-šeringa, odnosno vremenski podeljeno korišćenje nekretnina, proizvode, usluge u finansijama, bankarstvu i tako dalje u kojima takođe nastojimo da zaštitimo prava potrošača.
Jedan od dodatnih razloga, zašto ovaj zakon – što smo uočili da je institucionalni okvir za zaštitu potrošača slabo i nedovoljno razvijen i zato mi ovde predlažemo dve stvari. Prvo, osnivanje posebnog saveta pri Ministarstvu, kao savetodavnog organa koji će biti sastavljen od predstavnika organizacija potrošača, naučnika i eksperata iz ove oblasti i predstavnika Ministarstva, koji naravno treba da pomogne u izradi nacionalnog programa zaštite potrošača i da reaguje na sva bitna pitanja kojima su povređena prava potrošača.
Nacionalni program, koji treba da donosi i usvaja Vlada, sadrži dugoročne ciljeve i mere zaštite potrošača, način ostvarivanja tih ciljeva, način obrazovanja i informisanja potrošača, podsticajne mere u oblasti potrošnje i čitav niz drugih pitanja.
Moram da kažem, naravno, da, naročito kada je o ovom zakonu reč, da se imala u vidu Deklaracija UN iz 1975. godine, koja reguliše nekih desetak oblasti zaštite potrošača, da se ima u vidu sporazum EU iz 1975. godine, ali da je u ovaj zakon ugrađeno više desetina preporuka iz direktiva EU koje na različite načine regulišu pitanje bezbednosti i zaštite potrošača i drugih pitanja među kojima su važna pitanja kao što je odgovornost proizvođača u slučaju neispravne robe, zaštita kupca za pitanja vezana za usluge, zatim bezbednost proizvoda, čitav niz drugih pitanja koja sam već pomenuo, da ovde sada oko tih stvari ne ulazim u detalje. Zapravo, hajde da pomenem to.
Postoji nekih pet oblasti u oblasti zaštite potrošača koji su važni za dokumente UN i EU. To je pravo na zaštitu zdravlja i bezbednost, pravo na zaštitu ekonomskih interesa potrošača, pravo na naknadu štete, pravo na informisanost i edukaciju i pravo na predstavljanje interesa potrošača. Kada je, između ostalog, reč o interesima potrošača, mi smo nastojali da putem ovog zakona pomognemo i u organizaciji različitih pokreta potrošača, kojih u ovom trenutku u Srbiji postoji više desetina. Po nekoj našoj zastareloj evidenciji ima tridesetak organizacija potrošača, a sada čujem da se taj broj popeo i na šezdesetak organizacija potrošača, za koje naravno postoji problem reprezentativnosti.
Mi smo u primeni ovog zakona predvideli formiranje zajedničke organizacije potrošača na nivou Srbije, koja je čak i formirana, ali ne okuplja sve značajne organizacije potrošača i predvideli smo i određena budžetska sredstva za pomoć ovim organizacijama. Neka od tih sredstava mi i dajemo ovim organizacijama, pa čak i jedan projekat, koji treba da radimo zajedno sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju, koji je možda i najvažniji u primeni ovog zakona, a to je, što se zove obrazovanje potrošača ili edukacija, jer velika većina potrošača, čak ni sada, a verovatni ni kada ovaj zakon bude usvojen nije ni svesna kolika prava ima prilikom kupovine proizvoda ili prilikom kupovine određenih usluga.
Prema tome, ovaj zakon jeste od značaja i u interesu potrošača. Nadzor nad primenom ovog zakona takođe vrše nadležna ministarstva, u prvom redu Ministarstvo trgovine preko odgovarajućih inspekcijskih službi. To su najvažniji elementi vezani za Predlog zakona o zaštiti potrošača, i sada da uzmem malo vode, pa da završim ovaj četvrti zakon, a to je Predlog zakona o cenama.
Kada je o Zakonu o cenama reč treba reći to da, trenutno, zapravo, postoje neka dva zakona koja regulišu ovu oblast. Znači, najmanje dva zakona. Jedan je Zakon o sistemu društvene kontrole cena, još iz 1989. godine, na saveznom nivou i drugi je Zakon o društvenoj kontroli cena, iz 1987. godine koji su više puta do sada menjani.
Takođe treba da kažem i to da smo bili u dilemi da li da donosimo ovakav zakon ili ne, jer u većini zemalja EU ovakav zakon ne postoji. Imajući u vidu da smo u tranzicionom periodu, da je pitanje cena, zbog naše istorije dve hiperinflacije i tako dalje, uvek osetljivo i imajući u vidu da trenutno postoje dva zakona koji regulišu ovu oblast, mi smo se ipak opredelili za jedan zakon koji je relativno kratak. On sadrži, nekih, 27 članova i zaista sadrži samo neka od najbitnijih pitanja vezana za ovu oblast.
Znači, zakonom se uređuju način i uslovi obrazovanja cena proizvoda i usluga, praćenje kretanja cena, poslovi državnih organa u ostvarivanju makroekonomske politike u oblasti cena. Tu je definisana nadležnost Ministarstva našeg, ali u saradnji sa drugim ministarstvima, naročito za dve oblasti. To je stabilnost cena i to je uredna snabdevenost tržišta. Ciljevi koji se zakonom žele postići to je: snabdeveno, stabilno tržište, bez većih turbulencija cena, koordinacija i harmonizacija ekonomskog sistema, usklađivanje sa principima, standardima i politikom EU i tako dalje.
Ono što je najvažnije, a to praktično kaže, ako se ne varam, već u drugom članu ovog zakona, pošto prvi član definiše šta je predmet zakona, drugi daje definiciju cene i onda treći član kaže da je formiranje cena slobodno. Koliko god je ovaj stav deklarativno političke prirode mi smo smatrali da je važno da uđe u zakon, jer pokazuje nesumnjivo liberalističko opredeljenje i ove vlade i predlagača zakona za, pre svega, tržišni i dominantno tržišni način formiranja cena.
Međutim, postoji nekoliko grupa proizvoda i usluga koji su na režimu saglasnosti. To su proizvodi od strateškog značaja za životni standard stanovništva i to su: struja, ugalj, derivati nafte, gasa, poštanski i železnički saobraćaj, telekomunikacije, lekovi, narodni hleb i osnovne komunalne delatnosti. Ovoj listi su priključene i osnovne komunalne delatnosti, pri čemu su one i do sada bile na režimu saglasnosti, ali od strane organa lokalne samouprave, u prvom redu skupštine opštine, koje su davale saglasnost na odluke odgovarajućih komunalnih organizacija.
Takođe, posebno smo istakli da je zabranjeno dogovaranje o cenama koje vrši podelu tržišta i narušava konkurenciju, koja ima monopolske elemente. Zatim, izričito je zabranjena praksa dvojnih cena, koju smo doduše i mi, kao nadležno Ministarstvo, sankcionisali i ona je sada svedena na minimum, a bila je vrlo česta pojava, naročito kada je reč o hotelima, smeštajnim kapacitetima i tako dalje. Još uvek se javlja prilikom naplate drumarine, ali postepenom korekcijom cena napušta se i ta praksa i do 2007. godine trebalo bi da bude eliminisana.
Kod grupe proizvoda koji su na režimu kontrole nije proširena lista proizvoda koji su na režimu kontrole i mi smo i dalje zemlja u okruženju koja možda ima najviši stepen slobodnog formiranja cena.
Mislimo da je između 90 i 95% svih proizvoda na slobodnom formiranju cena, ali smo želeli još jednom da istaknemo da postoji jedan krug proizvoda koji, ipak, moraju da traže saglasnost.
Takođe, kod određenih grupa proizvoda vezano za standard stanovništva propisana je obaveza obaveštavanja Ministarstva za trgovinu, turizam i usluge. To je za sada samo obaveza obaveštavanja.
Kod određenih vrsta proizvoda saglasnost na promenu cena daju i naše Ministarstvo i odgovarajuće resorno ministarstvo, recimo, u slučaju nafte Ministarstvo energetike, u slučaju železnice Ministarstvo za kapitalne investicije i onda ga upućuju Vladi na saglasnost.
Jedna od novina je u članu 9. – da Vlada može u određenim okolnostima propisati tzv. garantovane cene. To se naročito odnosi na zaštitne cene u poljoprivredi, ali to je ovlašćenje koje Vlada može, a ne mora da iskoristi.
Takođe, propisana je mogućnost da Vlada uvede privremene mere u slučaju ozbiljnih poremećaja na tržištu, a takvi su zaista krajnje restriktivni i ograničeni samo na elementarne nepogode, zloupotrebu monopolskog i dominantnog položaja, poremećaje na svetskom tržištu i druge vanredne okolnosti, recimo, ne daj bože rat itd.
Kada bi najbliže u roku od šest meseci Vlada mogla privremenim merama možda čak i da uvede neku sveobuhvatniju kontrolu cena, ali verovatnoća da se ovakva mera primeni mislim da je u ovom trenutku manja od 1%. Naravno, slično pravo dato je i lokalnoj samoupravi. U prelaznim odredbama dato je ko je zadužen za nadzor nad ovim zakonom.
Zakoni prema ovome stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", a u slučaju zakona o javnom oglašavanju predviđen je prelazni period od tri meseca, kao što smo, kada je reč o zakonu o zaštiti konkurencije, predvideli budžetska sredstva u iznosu od 50 miliona dinara koja će biti neophodna za početak rada komisije za zaštitu konkurencije, saveta komisije i odgovarajuće stručne službe. Ne znam da li je moglo kraće, duže je sigurno moglo, ali ja sam otprilike završio uvodno izlaganje.
