JEDANAESTO VANREDNO ZASEDANjE, 31.08.2005.

2. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

JEDANAESTO VANREDNO ZASEDANjE

2. dan rada

31.08.2005

Sednicu je otvorio: Predrag Marković

Sednica je trajala od 10:05 do 17:55

OBRAĆANJA

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Poštovani narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad, još jednom, dobar dan svima.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 3, 4, 5. i 6. a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave u zajedničkom načelnom pretresu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Poslanička grupa Srpska radikalna stranka jedan sat, 37 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Demokratska stranka Srbije – jedan sat, tri minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa Demokratska stranka-Boris Tadić 44 minuta, 24 sekunde; Poslanička grupa G17 plus 37 minuta, 12 sekundi; Poslanička grupa Socijalistička partija Srbije 26 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 –21 minut i 36 sekundi, i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO, dva poslanika SDP i dva nezavisna poslanika po 5 minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika.
Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici za ove tačke dnevnog reda ispred poslaničke grupe DS Aleksandar Radosavljević, ispred SPS Rajko Baralić, ispred DSS Slavoljub Matić i ispred poslaničke grupe Nove Srbije i samostalnih poslanika 9+9 Bogoljub Pejčić.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 3, 4, 5. i 6. tačke dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O ZAŠTITI KONKURENCIJE, PREDLOG ZAKONA O OGLAŠAVANjU, PREDLOG ZAKONA O ZAŠTITI POTROŠAČA I PREDLOG ZAKONA O CENAMA
Da li predstavnik predlagača, prof. dr Bojan Dimitrijević, ministar trgovine, turizma i usluga, želi reč?
Izvolite, gospodine Dimitrijeviću.

Bojan Dimitrijević

Dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, imam zadatak da predstavim četiri, rekao bih, izuzetno važna zakona koji regulišu oblast tržišta i koji imaju neke međusobne zajedničke imenitelje. Moglo bi se reći da postoje dva zajednička imenitelja svih ovih zakona.
Oni treba da uvedu dodatno red u funkcionisanje tržišta, a sve u cilju da se ostvari što je moguća potpunija konkurencija na tržištu, koja sa stanovišta tržišne efikasnosti jedina može da garantuje ono što ekonomisti zovu najbolja moguća alokacija ograničenih resursa, viši životni standard i povoljnije cene.
Drugi zajednički imenitelj ovih zakona je, da oni značajno proširuju prava potrošača koja spadaju u skup najznačajnijih prava, na kojima upravo Evropska unija insistira u svim svojim zakonima, direktivama, zaključcima i opredeljenjima.
Dugo smo radili na ovim zakonima. Oni su prošli kompletnu javnu raspravu. Manje-više, u javnosti su, sa više od 90% skoro svi zakoni pozitivno ocenjeni i, imajući u vidu činjenicu da su neki od ovih zakona već bili uvršćeni u dnevni red Parlamenta, pa zatim povučeni iz procedure, jako je dobro što sada ova četiri zakona u jednom bloku možemo ovde da predstavimo pred parlamentom i građanima Srbije.
Naravno, ja ću, pre svega, nešto da kažem o Predlogu zakona o zaštiti konkurencije i naročito da naglasim da je važnost ovog zakona velika iz nekoliko osnovnih razloga. Pre svega, mi u ovoj oblasti na saveznom nivou imamo izuzetno zastarelo zakonodavstvo, jer neka od važnih pitanja, vezana za monopolsko ponašanje, postojeći zakon uopšte ne sankcioniše.
Takođe, posle usvajanja Ustavne povelje iz 2003. godine prestala je sa radom Antimonopolska komisija na saveznom nivou, tako da u ovom trenutku, praktično, ne postoji skoro nijedna institucija, naravno to jeste Ministarstvo za trgovinu, turizam i usluge, ali sa vrlo skromnim ovlašćenjima koje može na odgovarajući način da sankcioniše monopolsko ponašanje.
Treće, treba naročito naglasiti, i to oni koji se ozbiljno bave monopolskim pravom i ekonomijom, da je naša privreda izuzetno monopolizovana privreda i da pored javnih sistema, komunalnih sistema na nivou lokalnih samouprava, postoje potencijalno i brojni drugi monopoli ili, kako bi to ekonomisti rekli oligopoli, znači manji broj proizvođača u grani koji na direktan ili indirektan način mogu da se dogovaraju o cenama i da prave razne vrste formalnih i neformalnih ugovora, koji ograničavaju tržište.
Takođe, duga je istorija antimonopolske borbe i praktično već od onog Šermanovog zakona u SAD, od 1889. godine, traje borba države da obezbedi uslove što je moguće bliže tržišnim uslovima igre i da spreči monopolsko ponašanje, a u udžbenicima ekonomije još na prvoj godini, a verovatno i pre toga, uči se da ukoliko imamo potpunu konkurenciju onda imamo niže cene, veći stepen blagostanja za društvo kao celinu i šire iskorišćavanje ljudskih prava.
Prema tome, borba protiv monopola nije samo pitanje poštovanja prava potrošača, nego je i pitanje povećanja ekonomske efikasnosti. Za poslednjih četrdesetak godina, koliko EU postoji, ona je naročito razvila to tzv. antimonopolsko zakonodavstvo i naročito insistira na primeni ovih propisa, čiji je cilj da smanje monopolističko ponašanje na tržištu.
Imajući sve to u vidu i činjenicu da je antimonopolski zakon jedan od onih koji su ušli u Akcioni plan Vlade, što znači da je naša obaveza da usvojimo ovaj zakon, pre nego što uopšte otpočne razgovor o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, to je, znači, jedna dodatna obaveza i jedan dodatni razlog koji smo imali u vidu kada smo predlagali ovaj zakon.
Ovaj zakon ugradio je u sebe najveći broj rešenja koja su karakteristična za direktive i opredeljenja EU, ali smo isto tako imali i zakonsku regulativu i praksu SAD, a naravno i drugih zemalja u okruženju, koje su prošle proces tranzicije, od kojih su neke, poput Mađarske i Češke, već punopravne članice EU, dok su neke druge zemlje, kao što je Hrvatska, poodmakle u tom procesu.
Naravno, rekao sam da postojeći antimonopolski zakon sadrži brojne praznine koje su nas motivisale da ovaj zakon predložimo. U najkraćem, ovaj zakon sankcioniše tri vrste monopolskog ponašanja.
Prva vrsta monopolskog ponašanja su sporazumi kojima se sprečava, ograničava i narušava potpuna konkurencija. Piše u jednom od ovih članova šta to tačno znači. To su svi oni mogući sporazumi koji mogu da dovedu do podele tržišta, do monopolističkog položaja u snabdevanju, prodaji ili pružanju određenih proizvoda i usluga i pre svega monopolistički dogovori o cenama. Ako su cene znatno iznad tržišnog nivoa, to je pouzdan znak da je na dejstvu jedan od oblika monopola, koji samim tim smanjuje tržišnu efikasnost i naročito je na štetu potrošača.
Prema tome, prvi blok koji zakon sankcioniše, vezan je za ugovore koji mogu da dovedu do monopolskog ponašanja na tržištu.
Drugi blok vezan je za ono što se naziva dominantni položaj jednog privrednog subjekta na tržištu. Pod dominantnim položajem podrazumeva se takva pozicija proizvođača ili pružaoca usluga, koji može da kontroliše više od 40% tržišta.
Prema tome, postojanje dominantnog položaja na tržištu automatski ne znači da jedan privredni subjekat ostvaruje i monopol. Monopol ostvaruje samo ukoliko taj dominantni položaj, koji on već inače ima, na bilo koji način pokušava da zloupotrebi kroz politiku cena pre svega, a onda i kroz druge vidove zloupotrebe.
Treći vid sankcionisanja jeste koncentracija. Koncentracija, horizontalno ili vertikalno povezivanje može da nastane kada se udruži dva ili više preduzeća u određenoj grani i kada je u stanju da posle toga kontroliše više od 50% tržišta.
Ukoliko u slučaju postojanja dominantnog položaja neko ima više od 40% kontrole tržišta, on mora da dokazuje da se ne ponaša monopolski, a u slučaju koncentracije mora da traži dozvolu za koncentraciju od komisije za zaštitu konkurencije i mora da dokazuje da se ne ponaša monopolski.
Najveća novina zakona, rekao bih skoro revolucionarna, jeste uvođenje jedne potpuno nezavisne institucije, a to je komisija za zaštitu konkurencije ili antimonopolska komisija, koja po ovom zakonu zaista ima velika ovlašćenja da preduzima odgovarajuće radnje u upravnom postupku kojima će sankcionisati, ove tri vrste, potencijalno monopolsko ponašanje.
Organ komisije je savet komisije. Način na koji se komisija bira –bira se od strane Parlamenta. Način rada komisije i njena ovlašćenja garantuju potpunu nezavisnost od izvršne vlasti. Ugradili smo samo jedan član koji bi trebalo da spreči moguću opstrukciju koja je postojala, recimo u slučaju Radiodifuznog saveta, da samo ukoliko u određenom roku, a to je čini mi se dva meseca, predlagači ne iskoriste svoja prava da predlažu Skupštini članove komisije, tek tada, u tom slučaju Vlada može da predloži članove za komisiju za zaštitu konkurencije, da bi na taj način sprečila da konstituisanje komisije treba da se odigrava u nedogled i da na taj način razne monopolističke grupe i monopolistički lobi sprečavaju formiranje ovog tela.
Ako sve bude kako treba i ako budemo poštovali te rokove, nadamo se da će antimonopolska komisija ili komisija za zaštitu konkurencije sa svojim organima, a to je u prvom redu savet od pet članova i stručna služba, biti formirana do kraja ove godine. Kada bude formirana mislim da će imati pune ruke posla iz ovih razloga koje sam maločas pomenuo.
Komisija će u prvoj godini rada imati sredstva iz budžeta, a zatim će uglavnom, iz sopstvenih sredstava moći da se izdržava, ali je ipak ugrađen još jedan deo člana, koji garantuje da će imati opet sredstva iz budžeta ukoliko sopstvena sredstva ne budu dovoljna za njen normalan rad i njeno redovno finansiranje.
Što se tiče kaznenih odredbi, najveća novina i to treba ovde naglasiti jeste mogućnost da neko ko je zloupotrebio monopolski položaj bude kažnjen sa jedan do 10% od ukupnog prihoda koji je ostvario u prethodnoj kalendarskoj godini.
Ako bi neko teorijski, zbog zloupotrebe monopolskog položaja bio kažnjen sa 10% ukupnog prihoda, a to znači da bi komisija imala ovlašćenja da mu konfiskuje celokupan jednogodišnji profit, što jeste vrlo drastična kazna, ali praksa je u EU i više nego je opravdana u okolnostima u kojima neko, upravo, zbog politike nametanja cena zbog svoje monopolske pozicije može ostvariti profite koji se mere i desetinama miliona evra, zahvaljujući tom dominantnom položaju.
U ranijem rešenju Zakona postojala je ideja da u prvom stepenu Ministarstvo vodi prekršajne sporove. Međutim, posle opravdane primedbe EU mi smo sada išli sa rešenjem u kome će odgovarajući sporovi da se vode u prvom stepenu pred organima za prekršaje. Ja to zovem sud, ali to nije sud, to su organi za prekršaje. Međutim, otvoreno kažem da se bojim da u ovom trenutku naši organi za prekršaje nisu dovoljno osposobljeni za ovakvu vrstu prekršaja. To je prosto jedna od stvari sa kojom ćemo se susresti u primeni jednog ovakvog zakona.
Na kraju obrazloženja ovakvog zakona, šta želimo od zakona o zaštiti konkurencije? Uspostavljanje prave i pune tržišne privrede, ravnopravnost učesnika na tržištu, podsticanje ekonomske efikasnosti, vladavinu prava, dominaciju poslovnog preduzetništva i stvaranje uslova za još ubrzaniji privredni rast i za porast blagostanja naše privrede.
To je u najkraćem osnovni prikaz Predloga zakona o zaštiti konkurencije. Nisam se opredelio da idem detaljno po tome šta koji od članova precizno reguliše, ali mislim da sam izneo najvažnije elemente ovog zakona.
Što se tiče Predloga zakona o oglašavanju, osnovna ideja ovog zakona je da uvede red u oblast oglašavanja i pade mi na pamet ono što je Marko Miljanov, svojevremeno, rekao šta je čojstvo i junaštvo – "Junaštvo je štititi sebe od drugih, a čojstvo je štititi druge od sebe".
Ideja zakona o oglašavanju je da zaštitimo potrošače od terora i javnog oglašavanja. Naravno, ovo "teror" možete da stavite pod znake navoda, da ne bi bio pogrešno shvaćen.
Ali, kada budemo počeli da primenjujemo ovaj zakon, nadam se da se više neće desiti da, recimo, "Rubi" počne u 20,15 pa da ide 25 minuta reklama, pa da u 20,50 nastavimo dalje da gledamo seriju. Mislim da se ta serija završila, ali pade mi na pamet kao dobar primer.
Mislim da je, barem prema onome što smo dobijali i u javnoj raspravi i prema onome što smo dobijali na sajtu i na svake druge načine, više od 90% mišljenja bilo izuzetno pozitivno, kada je reč o ovom zakonu.
Takođe, zakon sadrži brojna načela, ali i brojne zabrane koje treba da dovedu do mogućih zloupotreba u javnom oglašavanju, a njih ima.
Oglašavanje duvanskih proizvoda i alkoholnih proizvoda je zabranjeno, sa izuzetkom piva i vina. O tome ću nešto kasnije reći. Svaka vrsta sponzorstva osim možda stručnih skupova, takođe je zabranjena ovim zakonom.
Šta je predmet uređivanja zakona? Uslovi i način oglašavanja, prava i obaveze oglašivača, prava i obaveze proizvođača oglasnih poruka, prava i obaveze prenosilaca oglasnih poruka, prava primalaca osnovnih poruka.
Ciljevi – celovito regulisanje oglašivača radi prevazilaženja zatečene prakse lošeg oglašavanja, koja na momente dovodi i do haosa u javnom oglašavanju, odgovorno oglašavanje, veća zaštita potrošača, naročito ugroženih potrošača, pošto posebni delovi zakona, naročito ograničavaju oglašavanje koje je povezano sa maloletnim licima ili sa drugim oblicima diskriminacije različitih kategorija potrošača.
Važna načela oglašavanja: sloboda oglašavanja, istinitost, potpunost i određenost oglasne poruke, prepoznatljivost oglasne poruke, zabrana zloupotrebe poverenja, zabrana diskriminacije (polne, verske, rasne itd.), zabrana povrede morala, zabrana pojedinačnog oglašavanja ličnim obraćanjem, zabrana povrede konkurencije, stvaranja i održavanja dominantnog položaja.
Deklaracija je novina, to je jedan pismeni obrazac koji oglašivač mora da popuni i postojaće obaveza da se oglasna poruka i deklaracija čuvaju 30 dana od isteka poslednjeg dana kada je odgovarajuća poruka emitovana. Određene novine vezane su, mislim da je to član 15. – članovi od 15. do 20. koji predviđaju da komercijalne stanice ne mogu da imaju više od 20% svog programa za oglašavanje, a javni servisi više od 10%, pri čemu je 15% oglašavanje, a onih 5% predstavlja one reklame kao što su tv-šopovi itd.
Tačno se ograničava vreme u kom periodu može da dođe do oglašavanja. Recimo, ako jedan film traje duže od 45 minuta, onda do prekida može doći tek posle 45 minuta emitovanog programa. Za dnevnike je moguća reklama samo ukoliko dnevnik traje duže od 30 minuta itd. Ovo su primeri koje navodim kao one koji su usvojeni u Predlogu ovog zakona i koji upravo treba, koliko je to moguće, da smanje taj pritisak javnog oglašavanja i uvedu određeni red.
Zašto smo, između ostalog, pribegli tim rešenjima? Zato što smo ugradili neke od brojnih direktiva EU, koje regulišu tu oblast, jer su oni u svojim iskustvima i praksi došli do saznanja da je to u interesu potrošača, a u krajnjoj liniji i u interesu medija. Kad to imamo u vidu, a tu smo dobili jako pozitivne predloge i jako pozitivna mišljenja, mislimo da će to biti od koristi i za javnost i za potrošače. Regulišu se i pitanja oglašavanja na otvorenom prostoru. U prvom redu su to plakati, panoi itd.
Naročito naglašavam šta je sve zabranjeno. Duga je lista zabrana, što u ovom slučaju verovatno ima svoje puno opravdanje. Zabranjeno je neistinito oglašavanje, upoređujuće oglašavanje na štetu drugog, odnosno radi sticanja materijalne koristi, prevarno oglašavanje, oglašavanje sa pozivom na bojkot, oglašavanje sa nedozvoljenim simbolima, oglašavanje sa pornografskim sadržajem, osim u pornografskoj štampi, prikazivanje upotrebe sile, isticanje dominantnog položaja lica jednog pola u odnosu na lice drugog pola, iskorišćavanje zabrinutosti i nedostatka znanja za očuvanje zdravlja i životne sredine, upotreba imena, ličnih podataka itd. bez prethodnog pristanka lica na koje se lično dobro odnosi.
Detaljno su regulisani i posebni uslovi oglašavanja proizvoda i posebni uslovi oglašavanja lekova. Oglašavanje opojnih droga je zabranjeno. Oglašavanje duvana i duvanskih proizvoda je zabranjeno. Oglašavanje oružja, osim sportskog i lovačkog oružja, zabranjeno je.
Oglašavanje alkoholnih pića – u prvoj verziji zakona bilo je dozvoljeno samo za pivo, i to uglavnom posle 18,00 časova do jutarnjih sati. Mi smo ipak, posle brojnih intervencija, dali to pravo i vinu, jer ga tretiramo u ovom predlogu zakona kao prehrambeni proizvod, na sličan način kao i pivo, uz sve rizike koje to može da nosi, ali imajući u vidu teško stanje u kome se nalazi naša industrija vina i imajući u vidu našu želju da podstaknemo tu oblast koja je od značaja za razvoj turizma, mi smo dozvolili da i vino može na ovaj način da se oglašava.
Oglašavanje namenjeno maloletnim licima podrazumeva zabranu zloupotrebe neiskustva, neznanja i lakovernosti maloletnih lica, zaštitu zdravlja, razvoja i integriteta maloletnih lica, zaštitu autoriteta porodice i škole.
Oglašavanje političkih organizacija van predizborne kampanje je zabranjeno, regulisano je na onaj način na koji je regulisano i na osnovu Zakona o javnom informisanju i zakona kojim se uređuje izbor narodnih poslanika.
Već sam rekao i da je sponzorstvo najvećim delom zabranjeno.
Moram da kažem, javnosti radi, sledeću stvar: ovo je možda onih 5% zakona koji je bio najviše kritikovan, zato što su brojni proizvođači duvana i alkoholnih proizvoda smatrali da je dobro za našu zemlju da u ovom prelaznom periodu mogu da reklamiraju sportske klubove, kulturne manifestacije i neke događaje od nacionalnog značaja. Verovatno da je to jednim delom tačno, ali budući da je sve više praksa evropskih zemalja i razvijenih zemalja sveta da potpuno napuštaju ovakav vid sponzorstva, mi smo se ipak opredelili za jedno od strožijih rešenja koje sledi i praksa većine evropskih zemalja.
Kao što ste videli nedavno, praktično, vodeći timovi "Formule 1", a moram da priznam da sam ljubitelj "Formule 1", napuštaju duvanske kompanije ili proizvođače alkoholnih proizvoda kao svoje sponzore, tako da ovaj zakon ipak sledi tu praksu.
Nadzor nad zakonom vrši tržišna inspekcija u najvećem delu zakona; vrši Ministarstvo zdravlja u delu koji je vezan za oglašavanje lekova; vrši lokalna samouprava preko komunalnih inspektora, u onom delu koji je vezan za panoe, za oglašavanje na javnim mestima itd.
Naravno, u delu koji je vezan za medije vrši Radiodifuzni savet, koji će imati najveća ovlašćenja u kontroli ovog zakona. Naravno, inspektori, bilo da su u pitanju mere upravnog postupka ili prekršajne mere, ali i svako drugo lice može da, preko odgovarajućih tužbi preko suda, traži zaštitu svojih prava ukoliko smatra da su ona procesom reklamiranja povređena.
Ritom, napominjem da, pored kazni za privredni prestup koje se kreću u pojedinim slučajevima od 100.000 do 500.000 dinara, u zavisnosti od težine prekršaja, postoji mogućnost, a to će sud da ceni, da se, u slučaju drastičnog kršenja ovog zakona, pojedinim oglašivačima ili medijima koji ih oglašavaju izda i privremena zabrana rada obavljanja delatnosti u trajanju u nekim slučajevima od 6 do 12 meseci, a u nekim slučajevima od 1 do 5 godina.
To je jedna vrlo potencijalno rigorozna mera na koju upozoravam. Time bi završio obrazloženje najvažnijih delova vezanih za Predlog zakona o oglašavanju.
Treći u ovom bloku jeste Predlog zakona o zaštiti potrošača. Zakonom se uređuju osnovna prava potrošača, način ostvarivanja tih prava, zaštita prava potrošača i primena etičkih načela.
Budući da je posle usvajanja Ustavne povelje i ova oblast, koja je prešla na republički nivo, a da savezni zakon, koji sada važi, ima brojna ograničenja, novim Predlogom zakona smo hteli da, kako to pravnici kažu, kodifikujemo, odnosno sakupimo na jednom mestu sva važna prava potrošača i da na odgovarajući način, usvajanjem ovog zakona, zaštitimo.
Prošla godina u EU bila je godina zaštite potrošača i godina afirmacije prava potrošača, tako da, mada na prvi pogled ovaj zakon možda i nije tako važan kao brojni zakoni koji su ovde bili razmatrani ili usvajani, u onom dubinskom, u onom suštinskom smislu on i te kako širi prava potrošača.
Recimo, navešću najosnovnija od tih prava koja nastojimo da zaštitimo ovim zakonom: sigurnost proizvoda i ambalaže; zaštita maloletnih lica, naročito kada je u pitanju proizvodnja ili pakovanje hrane za decu, za maloletna lica, za dojenčad i novorođenčad; prodaja igračaka, odnosno zabrana u slučaju određenih proizvoda od plastike koji imaju otrovno ili štetno dejstvo na zdravlje dece; potpuna zabrana služenja i prodaje duvanskih proizvoda i alkoholnih pića za maloletna lica.
Novina u zakonu je, u odnosu na važeći Zakon, tačno i redovno informisanje o kvalitetu vode i vazduha, posebno označavanje genetski modifikovanih proizvoda.
Posebno označavanje genetski modifikovanih proizvoda, zaštita ekonomskih interesa potrošača definisana je kroz osnovne oblike zaštite prava potrošača u ekonomskom smislu, pre svega u pogledu cene proizvoda i usluga, materijala za pakovanje, obaveze izdavanja računa, što je postala već praksa u Srbiji, izdavanje garantnog lista i druge prateće dokumentacije za tehničku robu, kao što je deklaracija, tehničko uputstvo, odgovarajući propisi vezani za isporuku proizvoda, kupovina na daljinu u kojoj ćemo tek morati da uvedemo red, jer uočavamo da je to jedno od sredstava u kome sada postoji izbegavanje plaćanja poreza, tako da ćemo uskoro poslati odgovarajuće inspekcije da to provere.
Kupovina na daljinu, koja je naravno kataloška na osnovu uzorka i modela, na probu, korišćenjem ekonomskih elektronskih sredstava i tako dalje, pitanja vezana za potrošačke kredite i kupovina na rate, rasprodaju proizvoda, prodaju proizvoda sa nedostatkom, prigovor i reklamaciju, ali i posebna grupa usluga, a to su usluge u turizmu, usluge tzv. tajm-šeringa, odnosno vremenski podeljeno korišćenje nekretnina, proizvode, usluge u finansijama, bankarstvu i tako dalje u kojima takođe nastojimo da zaštitimo prava potrošača.
Jedan od dodatnih razloga, zašto ovaj zakon – što smo uočili da je institucionalni okvir za zaštitu potrošača slabo i nedovoljno razvijen i zato mi ovde predlažemo dve stvari. Prvo, osnivanje posebnog saveta pri Ministarstvu, kao savetodavnog organa koji će biti sastavljen od predstavnika organizacija potrošača, naučnika i eksperata iz ove oblasti i predstavnika Ministarstva, koji naravno treba da pomogne u izradi nacionalnog programa zaštite potrošača i da reaguje na sva bitna pitanja kojima su povređena prava potrošača.
Nacionalni program, koji treba da donosi i usvaja Vlada, sadrži dugoročne ciljeve i mere zaštite potrošača, način ostvarivanja tih ciljeva, način obrazovanja i informisanja potrošača, podsticajne mere u oblasti potrošnje i čitav niz drugih pitanja.
Moram da kažem, naravno, da, naročito kada je o ovom zakonu reč, da se imala u vidu Deklaracija UN iz 1975. godine, koja reguliše nekih desetak oblasti zaštite potrošača, da se ima u vidu sporazum EU iz 1975. godine, ali da je u ovaj zakon ugrađeno više desetina preporuka iz direktiva EU koje na različite načine regulišu pitanje bezbednosti i zaštite potrošača i drugih pitanja među kojima su važna pitanja kao što je odgovornost proizvođača u slučaju neispravne robe, zaštita kupca za pitanja vezana za usluge, zatim bezbednost proizvoda, čitav niz drugih pitanja koja sam već pomenuo, da ovde sada oko tih stvari ne ulazim u detalje. Zapravo, hajde da pomenem to.
Postoji nekih pet oblasti u oblasti zaštite potrošača koji su važni za dokumente UN i EU. To je pravo na zaštitu zdravlja i bezbednost, pravo na zaštitu ekonomskih interesa potrošača, pravo na naknadu štete, pravo na informisanost i edukaciju i pravo na predstavljanje interesa potrošača. Kada je, između ostalog, reč o interesima potrošača, mi smo nastojali da putem ovog zakona pomognemo i u organizaciji različitih pokreta potrošača, kojih u ovom trenutku u Srbiji postoji više desetina. Po nekoj našoj zastareloj evidenciji ima tridesetak organizacija potrošača, a sada čujem da se taj broj popeo i na šezdesetak organizacija potrošača, za koje naravno postoji problem reprezentativnosti.
Mi smo u primeni ovog zakona predvideli formiranje zajedničke organizacije potrošača na nivou Srbije, koja je čak i formirana, ali ne okuplja sve značajne organizacije potrošača i predvideli smo i određena budžetska sredstva za pomoć ovim organizacijama. Neka od tih sredstava mi i dajemo ovim organizacijama, pa čak i jedan projekat, koji treba da radimo zajedno sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju, koji je možda i najvažniji u primeni ovog zakona, a to je, što se zove obrazovanje potrošača ili edukacija, jer velika većina potrošača, čak ni sada, a verovatni ni kada ovaj zakon bude usvojen nije ni svesna kolika prava ima prilikom kupovine proizvoda ili prilikom kupovine određenih usluga.
Prema tome, ovaj zakon jeste od značaja i u interesu potrošača. Nadzor nad primenom ovog zakona takođe vrše nadležna ministarstva, u prvom redu Ministarstvo trgovine preko odgovarajućih inspekcijskih službi. To su najvažniji elementi vezani za Predlog zakona o zaštiti potrošača, i sada da uzmem malo vode, pa da završim ovaj četvrti zakon, a to je Predlog zakona o cenama.
Kada je o Zakonu o cenama reč treba reći to da, trenutno, zapravo, postoje neka dva zakona koja regulišu ovu oblast. Znači, najmanje dva zakona. Jedan je Zakon o sistemu društvene kontrole cena, još iz 1989. godine, na saveznom nivou i drugi je Zakon o društvenoj kontroli cena, iz 1987. godine koji su više puta do sada menjani.
Takođe treba da kažem i to da smo bili u dilemi da li da donosimo ovakav zakon ili ne, jer u većini zemalja EU ovakav zakon ne postoji. Imajući u vidu da smo u tranzicionom periodu, da je pitanje cena, zbog naše istorije dve hiperinflacije i tako dalje, uvek osetljivo i imajući u vidu da trenutno postoje dva zakona koji regulišu ovu oblast, mi smo se ipak opredelili za jedan zakon koji je relativno kratak. On sadrži, nekih, 27 članova i zaista sadrži samo neka od najbitnijih pitanja vezana za ovu oblast.
Znači, zakonom se uređuju način i uslovi obrazovanja cena proizvoda i usluga, praćenje kretanja cena, poslovi državnih organa u ostvarivanju makroekonomske politike u oblasti cena. Tu je definisana nadležnost Ministarstva našeg, ali u saradnji sa drugim ministarstvima, naročito za dve oblasti. To je stabilnost cena i to je uredna snabdevenost tržišta. Ciljevi koji se zakonom žele postići to je: snabdeveno, stabilno tržište, bez većih turbulencija cena, koordinacija i harmonizacija ekonomskog sistema, usklađivanje sa principima, standardima i politikom EU i tako dalje.
Ono što je najvažnije, a to praktično kaže, ako se ne varam, već u drugom članu ovog zakona, pošto prvi član definiše šta je predmet zakona, drugi daje definiciju cene i onda treći član kaže da je formiranje cena slobodno. Koliko god je ovaj stav deklarativno političke prirode mi smo smatrali da je važno da uđe u zakon, jer pokazuje nesumnjivo liberalističko opredeljenje i ove vlade i predlagača zakona za, pre svega, tržišni i dominantno tržišni način formiranja cena.
Međutim, postoji nekoliko grupa proizvoda i usluga koji su na režimu saglasnosti. To su proizvodi od strateškog značaja za životni standard stanovništva i to su: struja, ugalj, derivati nafte, gasa, poštanski i železnički saobraćaj, telekomunikacije, lekovi, narodni hleb i osnovne komunalne delatnosti. Ovoj listi su priključene i osnovne komunalne delatnosti, pri čemu su one i do sada bile na režimu saglasnosti, ali od strane organa lokalne samouprave, u prvom redu skupštine opštine, koje su davale saglasnost na odluke odgovarajućih komunalnih organizacija.
Takođe, posebno smo istakli da je zabranjeno dogovaranje o cenama koje vrši podelu tržišta i narušava konkurenciju, koja ima monopolske elemente. Zatim, izričito je zabranjena praksa dvojnih cena, koju smo doduše i mi, kao nadležno Ministarstvo, sankcionisali i ona je sada svedena na minimum, a bila je vrlo česta pojava, naročito kada je reč o hotelima, smeštajnim kapacitetima i tako dalje. Još uvek se javlja prilikom naplate drumarine, ali postepenom korekcijom cena napušta se i ta praksa i do 2007. godine trebalo bi da bude eliminisana.
Kod grupe proizvoda koji su na režimu kontrole nije proširena lista proizvoda koji su na režimu kontrole i mi smo i dalje zemlja u okruženju koja možda ima najviši stepen slobodnog formiranja cena.
Mislimo da je između 90 i 95% svih proizvoda na slobodnom formiranju cena, ali smo želeli još jednom da istaknemo da postoji jedan krug proizvoda koji, ipak, moraju da traže saglasnost.
Takođe, kod određenih grupa proizvoda vezano za standard stanovništva propisana je obaveza obaveštavanja Ministarstva za trgovinu, turizam i usluge. To je za sada samo obaveza obaveštavanja.
Kod određenih vrsta proizvoda saglasnost na promenu cena daju i naše Ministarstvo i odgovarajuće resorno ministarstvo, recimo, u slučaju nafte Ministarstvo energetike, u slučaju železnice Ministarstvo za kapitalne investicije i onda ga upućuju Vladi na saglasnost.
Jedna od novina je u članu 9. – da Vlada može u određenim okolnostima propisati tzv. garantovane cene. To se naročito odnosi na zaštitne cene u poljoprivredi, ali to je ovlašćenje koje Vlada može, a ne mora da iskoristi.
Takođe, propisana je mogućnost da Vlada uvede privremene mere u slučaju ozbiljnih poremećaja na tržištu, a takvi su zaista krajnje restriktivni i ograničeni samo na elementarne nepogode, zloupotrebu monopolskog i dominantnog položaja, poremećaje na svetskom tržištu i druge vanredne okolnosti, recimo, ne daj bože rat itd.
Kada bi najbliže u roku od šest meseci Vlada mogla privremenim merama možda čak i da uvede neku sveobuhvatniju kontrolu cena, ali verovatnoća da se ovakva mera primeni mislim da je u ovom trenutku manja od 1%. Naravno, slično pravo dato je i lokalnoj samoupravi. U prelaznim odredbama dato je ko je zadužen za nadzor nad ovim zakonom.
Zakoni prema ovome stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", a u slučaju zakona o javnom oglašavanju predviđen je prelazni period od tri meseca, kao što smo, kada je reč o zakonu o zaštiti konkurencije, predvideli budžetska sredstva u iznosu od 50 miliona dinara koja će biti neophodna za početak rada komisije za zaštitu konkurencije, saveta komisije i odgovarajuće stručne službe. Ne znam da li je moglo kraće, duže je sigurno moglo, ali ja sam otprilike završio uvodno izlaganje.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, predsednik Odbora za trgovinu i turizam.

Rajko Baralić

Socijalistička partija Srbije
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre svega dugujem izvinjenje nekoliko asocijacija potrošača koje su imale želju i zahtev da učestvuju u radu Odbora za trgovinu i turizam kada su razmatrani zakoni koji su danas na dnevnom redu.
Postojalo je obećanje sa naše strane da se oni uključe u sednicu tog Odbora, ali iz razloga koji su poznati predsedniku Parlamenta i gospodinu ministru, njegovim saradnicima i narodnim poslanicima, Odbor za trgovinu i turizam u Narodnoj skupštini jedan je od šest odbora koji nemaju vladinu većinu i meni je veoma teško da zakazujem sednice Odbora i pozivam goste, a pri tom nisam siguran da li će Odbor imati kvorum i iz odgovornosti prema tim ljudima nisam ih pozvao na sednicu Odbora. Nije postojala nikakva rđava namera i sa tim u vezi molim da ovo razumeju.
Takođe pozivam kolege iz opozicionih stranaka, koji imaju legitimno pravo da opstruiraju rad Odbora, da ipak imaju u vidu da oni u tom Odboru čine većinu i da bi iz kolegijalnih razloga bilo korektno da, uvek, makar jedan bude prisutan kako bi Odbor imao i formalne uslove da radi. Naravno, stoji stalni zahtev i molba našeg Odbora i moj lični predsedniku Parlamenta da se Odbor komponuje u skladu sa većinom koja postoji u Parlamentu, jer nema nikakvog smisla da Odbor ima dodatno angažovanje, troši dodatnu energiju, zbog toga što neko ima legitimno pravo da opstruira rad Odbora, a pri tome je svestan da ima većinu u startu. To je bilo važno da kažem, a ono što ću govoriti o zakonu javiću se kao ovlašćeni predstavnik.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Branka Bošnjak, uz moje izvinjenje što nisam na početku pročitao da je ovlašćeni predstavnik ispred G17 plus.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Branka Bošnjak

 Poštovani predsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo, danas je na dnevnom redu objedinjena rasprava o tri zakona: zakon o zaštiti konkurencije, zakon o oglašavanju, zakon o zaštiti potrošača i zakon o cenama.  U osnovi svi ovi zakoni, zapravo, definišu odnos, zaštitu prema potrošačima i odnos ove vlade prema građanima. Zato potpuno podržavam što se objedinjeno raspravlja o ova četiri tako srodna zakona.
Što se tiče zakona o zaštiti konkurencije, ovim zakonom se definišu uslovi za razvoj tržišne privrede Srbije, obezbeđuje se zaštita konkurencije i ravnopravnost učesnika na tržištu. Postojeći savezni zakon nije se mogao primenjivati zbog nepostojanja antimonopolske komisije. Ovaj zakon zbog toga najvažniju prednost ima, što je definisao komisiju za zaštitu konkurencije.
Ova komisija je nezavisna od državnih organa, privrednih subjekata i svih zainteresovanih lica, te je nepristrasna u odlučivanju i u cilju zaštite interesa potrošača.
Da bi zakon bio efikasan predviđene su zakonom kazne, novčane kazne, kao i privremene zabrane vršenja delatnosti. Zadatak antimonopolske komisije jeste sprečavanje zloupotrebe dominantnog položaja ili kolektivnog dominantnog položaja, kojim bi se u stvari definisale cene ili ograničavala proizvodnja ili pak nametali uslovi ugovaranja ili poslovanja.
Zakon o oglašavanju, koji je drugi po redu u ovoj današnjoj raspravi, uređuje uslove i prava oglašivača, prava oglašavanja i pravila oglašavanja, ali ono što je najvažnije štiti interese primalaca oglasnih poruka. Ovim zakonom se podstiče tržišna utakmica, pomaže se efikasna naplata poreza, ali istovremeno suzbija siva ekonomija. Principi oglašavanja poštuju slobodu oglašavanja, istinitost, zabranjuju diskriminaciju svih vrsta i zabranjuju povredu morala. Takođe zabranjuju zloupotrebu poverenja, povredu pravila konkurencije, a sa druge strane afirmišu zaštitu privatnosti, prava dece, autoritet škole i porodice i zdravog života.
Zabranjeno je neistinito označavanje i identifikovanje oglašivača, oglašavanjem kopirati drugoga. Zabranjeno je omalovažavati druga lica, porediti oglašivače i aludirati na druge. Zabranjeno je oglašavanje sa pornografskim sadržajem, osim, nažalost, u pornografskoj štampi. Zabranjeno je oglašavanje koje prikazuje dominaciju jednog pola nad drugim ili promoviše diskriminaciju bilo koje vrste. Ako oglasna poruka sadrži ime, lični podatak, zvučni zapis ili nečiju fotografiju ne sme biti objavljena bez pristanka tog lica.
Zabranjeno je oglašavanje i promovisanje duvana i duvanskih proizvoda u štampi, na televiziji i na radiju, na panoima, tablama, nalepnicama, u časopisima, na odevnim predmetima. Zabranjeno je distribuiranje besplatnih duvanskih proizvoda. Nije dozvoljeno oglašavanje i promovisanje alkoholnih pića, osim piva i vina koji se u malim količinama za sada smatraju prehrambenim proizvodima.
No, pivo i vino se ne mogu reklamirati u specijalizovanim programima za decu, u sredstvima javnog saobraćaja i na sredstvima javnog prevoza, u predškolskim ustanovama, školama i zdravstvenim ustanovama. Ne smeju se reklamirati na prostoru manjem od 100 metara od škola i ovih ustanova, u bioskopima i pozorištima u predstavama pre 20 časova, u parkovima i na igralištima.
Ovaj zakon, takođe, propisuje način oglašavanja, tj. dozvoljeni sadržaj medija kojima se oglasi predstavljaju i zakonitosti za svaki oblik oglašavanja.
Vreme trajanja TV oglašavanja ne može iznositi više od 15, odnosno 20 posto dnevno emitovanog programa za komercijalne TV stanice, a za javni radiodifuzni servis ne više od 10 posto ili ne više od šest minuta po satu.
Ukoliko se TV emisija sastoji od posebnih delova, sa pauzama poput poluvremena ili tajm-auta u sportskim prenosima, oglasne poruke se moraju emitovati u tim pauzama. Filmovi se mogu prekidati reklamama samo na svakih 45 minuta.
Dečije emisije mogu sadržati oglase koji se emituju na minimum 30 minuta. Naravno, ti oglasi mogu biti isključivo namenjeni deci. Dugočasovni prenosi, međunarodni sportski događaji mogu se prekidati najviše devet minuta po času ili maksimalnih 10 posto od ukupno emitovanog programa.
Oglašavanje na otvorenom prostoru mora obezbediti sigurnost pešaka, vozila i drugih učesnika u saobraćaju. Mora štititi i poštovati kulturno-istorijske spomenike, kao izgled delova grada ili gradske celine.
Postavljanje oglasa na javnim površinama odobrava nadležni organ lokalne samouprave, a u skladu sa zakonima i lokalnim propisima.
Nadzor nad primenom ovog zakona vrše nadležno ministarstvo, organi lokalne samouprave i to kroz svoje komunalne službe, inspekcijska služba ministarstva i inspekcija lokalne samouprave.
Za prekršioce ovog zakona zaprećena je novčana kazna od 100 hiljada do tri miliona i zaštitna mera zabrane obavljanja određenih delatnosti.
Zakon o zaštiti potrošača, zapravo, definiše kodifikaciju svih prava potrošača na jednom mestu i to tako da se standardima usklađuje sa zakonodavstvom i zakonima EU.
Pravo potrošača je jedno od osnovnih ljudskih prava i ostvaruje se uz visoku svest građana. Zato osnovni zadatak i treba da bude edukacija potrošača, kako bi konzumirali ovo pravo.
Nadležnosti ministarstva po ovom zakonu su: pravo uređenja ove oblasti, sprovođenje tipskih ugovora, predlaganje načina edukacije građana, saradnja sa međunarodnim institucijama.
Pri ministarstvu se obrazuje savet potrošača, koji predstavlja skup raznih organizacija sličnog karaktera. Vlada donosi program saradnje sa savetom potrošača.
Na lokalnom nivou formiraju se arbitražna tela. Posao za zaštitu potrošača je provera sigurnosti ambalaže, zaštita maloletnih lica, zabrana prodaje duvana i alkohola maloletnicima, označavanje i genetski modifikovanih proizvoda.
Takođe, provera obaveze izdavanja računa, garantnog lista, provera zakonitosti rasprodaje, kupovine na daljinu, poput kataloške kupovine i slično. Takođe, nadzor nad primenom ovog zakona vrši ministarstvo i inspekcijske službe svih nivoa.
Što se tiče predviđenih kazni koje su zaprećene za prekršioce, one se kreću u dijapazonu od 100 hiljada do tri miliona dinara i, takođe, uz mogućnost zabrane obavljanja delatnosti.
Zakon o cenama i uopšte problematika cena do sada su bili regulisani sa dva zakona: jednim saveznim iz 1989. i republičkim iz 1987. godine. Zbog njihove zastarelosti ovaj zakon smo zapravo svi jedva dočekali. Ovaj zakon uređuje način obrazovanja i praćenja cene proizvoda i usluga. Ministarstvo je nadležno za praćenje cena, za predlaganje mera stabilizacije cena, učestvuje u izradi kriterijuma formiranja cena, a zbog značaja uticaja cena na standard građana, Vlada ima obavezu da harmonizuje ekonomske prilike i usaglasi zakone sa zakonima EU.
Ovaj zakon nudi sledeća rešenja – slobodno obrazovanje cena, osim onih koje direktno utiču na najniži sloj, na nizak standard građana, a to su: struja, ugalj, nafta, PTT usluge, lekovi, narodni hleb i neke komunalne usluge. Ostaje, negde, oko 90 do 95 posto proizvoda koji su na slobodnom režimu.
Kontrolu nad sprovođenjem ovog zakona, takođe, vrši ministarstvo i odgovarajuće inspekcijske službe, a za prekršioce su zaprećene novčane kazne od 100 do 200 hiljada dinara i zaplena ostvarene koristi na nezakonit način.
Predlažem da u danu za glasanje poslanici podrže ove zakone. Po obrazloženju ove vlade, ova četiri zakona predstavljaju usaglašavanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. Ali, po meni, ono što je mnogo važnije, uređuju domaće tržište prema meri potrošača, građanin, kupac, korisnik usluga, gledalac TV prenosa, svi oni su zapravo ti zbog kojih se i ovi zakoni donose. Hvala.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala vama, gospođo Bošnjak.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS, gospodin Matić. Gospodine Novakoviću i gospođo Lalić, prema članu 103. i 104. upozoravam vas, nije neophodno prisustvovati načelnom pretresu, poštujem kolegijalnost i pomoć koja je pružena, ali nema potrebe za tim.
Izvolite, gospodine Matiću.

Slavoljub Matić

Demokratska stranka Srbije
Gospodine predsedniče, kolege poslanici, čast mi je da branim zakone koje je predložio gospodin Bojan Dimitrijević, zbog toga što su to zakoni koji nedostaju našim životima jako dugo. Oni će uvesti neke standarde koji su preko potrebni, kako bi, ne samo naši potrošači, naši građani znali kakva prava imaju kada za skupe novce kupuju neko dobro ili uslugu, već kako bi pripremali našu privredu da se uklapa u svetske i evropske tokove.
Svi ovi standardi koji su propisani kroz ova četiri zakonska projekta, u stvari, iskazuju potrebu da se edukuje, ne samo potrošač ili građanin kako bi ostvario sva svoja prava, već i potrebu da se edukuju naši proizvođači, jer je jedina naša šansa da imamo proizvodnju koja će biti kompatibilna sa svetom i Evropom, kako bi bili kurentni.
S druge strane, zakon koji sprečava da monopolisti vršljaju tržištem kako hoće, takođe, omogućava da Srbija bude dobar poligon za buduće investitore, koji neće biti opterećeni prethodno stečenim monopolima nekih koji su to, naravno, sticali u vremenima kada nije bilo ovakvih zakona.
Pošto su govornici pre mene, počev od ministra, potom koleginica Bošnjak, izgovorili mnogo štošta što bih i ja rekao, želim da kažem da svako od nas, svaki građanin se suočava u običnom životu sa onim što regulišu ova četiri zakona. Od samog jutra, kada krenete u kupovinu osnovnih namirnica i novina, već ćete imati usput i pokoji bilbord koji će oglašavati na različite načine različite proizvode, imaćete usput, takođe, i radio-program koji će vas obaveštavati o koječemu, pa i o proizvodima koje valja kupiti, a pipnućete se i za novčanik kada pogledate cene, pa ćete videti čak i deklaracije koje su možda iskazale neke lažne karakteristike artikala koje treba kupiti.
Na kraju, pitaćete trgovca pod kojim uslovima možete pazariti robu, a on može da vas obmane i vrlo često se dešava da je ono što se kupuje na rate opterećeno vrlo visokim kamatnim stopama, a iza toga uslediće pitanje, zašto se sve to dešava, pa ćete najverovatnije zaključiti – zbog toga što u brojnim delatnostima u Srbiji danas imate na delu brojne monopole u oblasti mlekarstva, pekarske industrije, a da ne pričamo o javnim preduzećima koja mogu i te kako da naplaćuju, pa čak i ekstraprofit od građana Srbije.
Dakle, ovi zakoni to regulišu i mislim da su jako pozitivni. Mi smo svakodnevno suočeni, u svom običnom životu, sa potrebom da ovi zakoni te oblasti regulišu.
Pošto nam nedostaje antimonopolski zakon, mislim da je bilo krajnje vreme da dobijemo zakon o zaštiti konkurencije. Poslednji antimonopolski zakon donet je na saveznom nivou daleke 1996. godine.
Svi smo svedoci da se on na pravi način nikada nije ni primenjivao, on je i stvorio uslove za stvaranje određenih monopola. A, evo prilike da preko komisije, preko tela komisije, mislim na savet komisije za zaštitu konkurencije, i preko stručnih organa komisije utvrdimo na koji način, preko zakonskih rešenja, naravno, da sprečimo monopoliste i da zaštitimo konkurenciju koja je garant niskih ili ekonomsko-tržišnih cena.
To je jedini put. Model koji je Ministarstvo predložilo u ovom zakonskom predlogu, na koji način se formira savet komisije za zaštitu konkurencije je dobar. Da tu imamo nepristrasne ljude, eksperte iz različitih oblasti. Ministar to nije pomenuo ali imamo mogućnost da nam članove saveta komisije za zaštitu konkurencije predlažu i Advokatska komora i Privredna komora, Vlada, Savez ekonomista i slično. Dakle, jedan raznorodan, ali svakako ekspertski tim koji ima obavezu da bude iznad dnevne politike i interesa tržišnih takmaca.
O ostalim stvarima već su prethodnici govorili i ne bih to ponavljao.
Kada pričamo o zakonu o zaštiti potrošača, već smo pomenuli potrebu da svaki naš građanin bude na pravi način edukovan, kako bi ostvarivao svoja prava, ali ovaj zakon jasno definiše i poziciju trgovca, prodavca ili proizvođača, na koji način informiše kupca kako bi kupac ostvario sopstvena prava.
Naglasio bih još nešto još jednom, ovaj zakon prinuđuje našeg proizvođača ili našeg trgovca ili izvoznika da se uklapa u svetske standarde. To je jedna od najznačajnijih poruka kada je u pitanju čitav ovaj zakonski predlog.
Osnovna opredeljenja su takva da je zakon regulisao da je najbitnije zaštititi život, zdravlje i sigurnost potrošača i tu imamo već nekoliko članova koji bitno regulišu na koji način se štiti sigurnost i zdravlje, a o tome su pričali prethodnici. Sa druge strane imamo zaštitu ekonomskih interesa potrošača. To su dva najbitnija poglavlja i svako ko se bavi trgovinom, proizvodnjom, mora nužno pročitati na vreme sve ove članove i prikazati ih i kupcu sutradan.
Ono što je bitno za ove zakone, pošto imamo jedino dva nova tela, jedno je telo koje je u funkciji zaštite konkurencije, mislim na komisiju koja će se baviti tom problematikom, a s druge strane imamo savet potrošača koji će biti obrazovan pri Ministarstvu trgovine i turizma, koji će se baviti ovom problematikom o zaštiti potrošača, ovde je najbitniji deo kako kontrolisati sve ove odredbe – kako se primenjuju u samom životu i kako ih poštuju trgovci i proizvođači.
Naše Ministarstvo mora još jednom da sagleda svoje kadrovske resurse u tržišnim inspekcijama. Jako sam zadovoljan zbog toga što je danas ministar došao sa svojim prvim saradnicima i što oni, nadam se, na jasan način čuju poruke narodnih poslanika, ali, evo, čujte jednu poruku – čini mi se da je ostalo dosta starog u tržišnim inspekcijama.
One imaju obavezu da se ponašaju u skladu sa osnovnim opredeljenjima Vlade i nikakvi lokalni čauši ne mogu da budu iznad tržišnih inspektora i, prosto, molim ministre da čujete ove naše poruke i da ih uvažite.
DSS sa zadovoljstvom podržava ova četiri zakonska projekta. Čini nam se da su kvalitetni. Kada je zakon o oglašavanju u pitanju, dodao bih još samo jednu oblast, koja je takođe regulisana u ovom predlogu, a to je, oblast političke propagande. Jako je pozitivno i to pohvaljujem, da u ovom predlogu imamo mogućnost da se malo odmorimo od ove propagandne politike koja nas bombarduje sa svih medija, posebno, sa nekih medija, koja su u rukama nekih moćnika, koji su na nepravedan način stekli ogromnu imovinu, došli do medija, formirali političke stranke i onda, mimo izbornih kampanja, reklamiraju svoju političku poruku.
Mislim konkretno na "Pokret snaga Srbije" Bogoljuba Karića i na ono što radi BK televizija. Nadam se da će zakon o oglašavanju, koji sprečava da se vodi kampanja mimo izbornih kampanja, takav je predlog za one koji nisu čitali ovaj zakon, i za javnost, sprečiti da nam BK televizija čini svaki dan ono što nam čini. Zahvaljujem.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala. Ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS, gospodin Radosavljević, ima reč. Izvolite.
...
Demokratska stranka

Aleksandar Radosavljević

Demokratska stranka – Boris Tadić
Dame i gospodo, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, na samom početku želim da u ime poslaničke grupe DS istaknem nezadovoljstvo što danas imamo objedinjenu raspravu o četiri vrlo važna zakona.
Ponovo ćemo imati prilike da slušamo hvalisanja vladajuće grupacije, kako ovaj parlament radi hiperaktivno, donosi mnogo zakona, a imamo situaciju da ovako važnu oblast rešavamo na način da se pošto- poto to donese.
To nije dobro rešenje. Kada smo već kod efikasnosti želim da vas podsetim da je Predlog zakona o zaštiti konkurencije i Predlog zakona o oglašavanju više puta do sada povlačen iz procedure. To samo govori o tome da, ipak, neko ko planira tok sednice i rad Parlamenta to ne radi na valjan način.
A, isto tako da kažem da zakonodavna aktivnost Skupštine Srbije, bar što se tiče oblasti koju pokriva gospodin Dimitrijević, resorni ministar, nije baš na visokom i valjanom nivou. Da vas podsetim samo da, u toku prošle godine iz resornog Ministarstva za trgovinu i turizam nismo imali nijedan zakon koji je Skupština usvojila i to je bio jedan od razloga što je nadležni skupštinski Odbor za trgovinu i turizam, prilikom usvajanja godišnjeg izveštaja o radu, smatrao da ovo ministarstvo nije na valjan način radilo svoj posao.
Dakle, da se vratim na objedinjenu raspravu. Četiri zakona su pred nama. DS će o njima dati svoj stav.
Predlog zakona o zaštiti konkurencije reguliše oblast ponašanja na tržištu pre svega velikih firmi, koje svojom veličinom imaju uticaj na kretanja na tržištu. Ciljevi postojanja ove grane prava mogu se definisati u nekoliko pravaca.
Želim da pomenem samo neke, da je tu, pre svega, u interesu zaštita potrošača, što se postiže putem direktnog sankcionisanja preduzeća koja ovaj proces narušavaju.
Time se želi sprečiti prelivanje bogatstva iz ruku građana u ruke velikih preduzeća. Takođe, cilj je i povećanje ekonomske efikasnosti tržišta. U sistemima gde ne postoji zaštita konkurencije preduzećima je ostavljena puna sloboda da se među sobom dogovaraju o podeli tržišta, podizanju nivoa cena i slično, što sve dovodi do stvaranje nesigurnosti.
Još jedan cilj zakona je, za koji DS smatra da je zaista važan i značajan, u punoj meri ostvaren u članicama EU, a to je stvaranje jedinstvenog tržišta. Ako to gledamo iz našeg ugla, moramo da kažemo da gledamo kroz proces privatizacije, otvaranja privrede, kroz mogućnosti da koncentrisanje kapitala u rukama pojedinaca ne dovede do situacije da se pozicija iskoristi na štetu građana, odnosno krajnjih potrošača.
Zakon o zaštiti konkurencije predstavlja preko potrebno rešenje. DS veoma dobro zna značaj ovog zakona. Zato i čudi želja i ponašanje vladajuće grupacije da pošto-poto donese ovaj zakon na način na koji to danas imamo ovde, da on bude u objedinjenoj raspravi i da Parlament i poslanici o njemu raspravljaju na način na koji to danas radimo.
S druge strane, ako imamo činjenicu da je vladajućoj grupaciji stalno na pameti ili da su puna usta Evrope, to kroz ovakvu aktivnost i kroz raspravu o ovim zakonima nimalo ne potvrđuju.
Ali, znajući značaj ovog zakona DS je prišla jednoj pravoj analizi. Moram da konstatujem da ovaj zakon ima prilično nedostataka. On se odnosi, a to smo i u raspravi koja je tekla i na sednici Odbora za trgovinu i turizam rekli, pre svega na komisiju za zaštitu konkurencije.
Po Predlogu zakona komisija ima savet. Savet broji pet članova. DS smatra da taj predlog nije dobar. Ako pažljivije pogledate dalje članove, videćete i zašto. Savet broji pet članova, kvorum je tri i mišljenja smo da je u tom slučaju lakše vršiti uticaj na članove saveta, uz dužno poštovanje svih budućih članova koje će Skupština Srbije izabrati. Smatramo da je lakše vršiti uticaj na manji broj članova saveta, nego što bi to bilo po predlogu DS da se taj broj poveća, čime bismo napravili čvršću i jaču vezu.
Takođe, postoji mogućnost i da dođe do blokade rada saveta, u slučaju da tri člana saveta izgube status. Procedura za izbor članova saveta je prilično komplikovana ili vremenski dugo traje i to se može prolongirati čak i do šet meseci.
Dakle, mišljenja smo da bi broj članova saveta, po predlogu DS, morao biti veći i time, još jedanput podsećam, onemogućavamo i sprečavamo eventualnu blokadu rada saveta.
Predviđeno je i pravo predsednika da u slučaju jednake podele glasova odlučuje glas predsednika. Mislim da ćemo imati u ovom slučaju pravni presedan. Ovaj zakon predviđa da sednici prisustvuje četiri člana i da imamo jednak broj glasova, dva-dva, odlučuje glas predsednika. Mislimo da takvo rešenje nije dobro i nije utemeljeno u Ustavu. Smatramo da će nadležni ministar, s obzirom na to da DS ima amandman po ovim članovima zakona, uvideti značaj onoga što želimo da apostrofiramo i nadamo se da ćemo imati razumevanje i da će se prihvatiti naše rešenje.
Takođe, finansiranje komisije predviđeno je iz budžeta. Samo u prvoj godini rada predviđeno je finansiranje iz budžeta. Postavlja se pitanje njenog daljeg postojanja u narednim godinama, dakle, šta će biti u drugoj, trećoj i svakoj narednoj godini. Takođe, ostavljena je mogućnost finansiranja putem donacija, što i pored zabrane, koja je jasno naglašena u Predlogu zakona da privredni subjekti mogu biti, odnosno ne mogu biti donatori, ostavlja mogućnost prikrivene donacije preko drugih subjekata, čime se može ugroziti nezavisnost u radu komisije.
Predložili smo amandmanom da je bolje rešenje da se ostavi mogućnost da barem u naredne dve ili tri godine komisija ima nesmetano finansiranje iz budžeta Republike Srbije, barem dok ovaj institut ne zaživi na dobar način.
Najveća zamerka koja se odnosi na ovaj deo zakona jeste što komisija nema mogućnosti da izriče sankcije, čime se u priličnoj meri obesmišljava ideja zaštite sistema, koja se kroz ovaj zakon želi postići.
Dakle, DS smatra da je ovaj zakon dobra ideja, ali ako zaista želimo da imamo kvalitetan zakon, moramo sarađivati svi u ovom parlamentu. U tom smislu želim da verujem da će ministar imati puno razumevanje i shvatiti kao dobru nameru i želju DS da zaista imamo jedan kvalitetan zakon i da će u tom smislu ceniti amandmane koje smo na ovaj zakon podneli.
Što se Predloga zakona o oglašavanju tiče, pisci zakona kao i da nisu pokušavali da predvide mogućnost da elektronska pošta, internet stranice, ekrani mobilnih telefona postanu oglasni prostor. Najveći prostor su kroz ovaj zakon usmerili na uređenje već postojećeg stanja, naročito u oglašavanju putem televizije, štampi i na otvorenom prostoru kroz bilborde i plakate.
Želim da konstatujem da to svakako nije dobar znak, pre svega za one koji kroz jedan ovakav vid vide dobar poslovni prostor za sebe. Neuređenost neće biti privlačna za onoga ko želi da investira u ovu oblast, odnosno za one koji bi za sponzorstvo nekog sajta bili spremni da izdvoje priličan budžet i priličnu svotu novca.
Ovaj zakon neće regulisati pitanja, kao što su koliko nivoa, odnosno koliko linkova mora da postoji između medijskog sadržaja i direktnog linka, do duvanskih, alkoholnih ili pornografskih sajtova, koji se kroz ovaj zakon oglašavaju, zabranjuju.
Slično ograničenje moglo bi da se postavi i unutar samog sajta. Kroz ovaj zakon ne vidimo na koliko nivoa ispod naslovne strane ne sme biti linkova prema sajtovima, čije reklamiranje je zabranjeno i ograničeno. Takva rešenja postoje na Zapadu, takva rešenja nisu predviđena u našem Predlogu zakona.
Zakon nije dovoljno jasan ni kod oglašavanja elektronskom poštom, na to želim posebno da se osvrnem, odnosno zabrane širenja, odnosno slanja neželjenih reklamnih poruka.
Član 9. spominje da je zabranjeno upućivanje oglasne poruke onima, koji su oglašivaču jasno stavili do znanja da ne žele da ih primaju što, složićete se sa mnom, ne sprečava da svaku poruku dobijete barem jedanput.
Ovako definisana odredba pogoduje, pre svega, nesavesnim oglašivačima, jer im omogućava da bez prethodno pribavljene saglasnosti šalju veliki broj oglasnih poruka, smatraju da imaju saglasnost svih koji se naknadno nisu usprotivili zbog toga što su dobili oglasnu poruku na jedan ovakav način.
Elektronska oglasna poruka mora da sadrži ispravnu elektronsku adresu, broj telefona, čijim korišćenjem primalac može da na jednostavan način, bez dodatnih troškova, uputi zahtev za obustavljanje daljeg slanja poruke. To ovim predlogom zakona nije definisano.
Obaveza oglašivača je da pre slanja oglasne poruke poseduje prethodno pribavljenu saglasnost primaoca i ona je sadržana kroz član 13. stav 1. Direktive Evropskog parlamenta i Saveta o privatnosti i elektronskim komunikacijama.
Sudeći prema Predlogu zakona, naročito će biti problema sa medijima i to želim posebno da istaknem. Kod komercijalnih televizijskih stanica predviđeno je da televizijsko oglašavanje i televizijska prodaja tzv. Telešop, po ovom predlogu zakona može uzeti 20 procenata od dnevno emitovanog programa.
Od toga, televizijsko oglašavanje sme da zauzme 15% od ukupno dnevnog emitovanog programa. Pre ove sednice imali smo izmene Zakona o radio-difuziji, i mogu reći da ovo nije u skladu sa Zakonom o radio-difuziji. Naime, on definiše da je određeno da 20% dnevno emitovanog programa sme biti namenjeno oglašavanju.
Za javni radiodifuzni servis dopušteno je da televizijsko oglašavanje i televizijska prodaja smeju da zauzimaju 10% ukupno od dnevnog emitovanog programa.
U slučaju da javni radiodifuzni servis prenosi sportske manifestacije od nacionalnog značaja, da li su to olimpijske igre, evropska ili svetska prvenstva, sasvim je svejedno, onda je taj procenat veći, odnosno može se po satu emitovati devet minuta reklame, s tim da emitovanje ne sme preći 10% od ukupne dnevne minutaže.
Član 18. Predloga zakona o oglašavanju za DS je, u najmanju ruku, neshvatljiv i pravno neutemeljen, jer nameće Radiodifuznu agenciju kao relevantan organ u definisanju koji su to međunarodni sportski događaji od nacionalnog događaja.
Ovim predlogom Republička radiodifuzna agencija direktno utiče na tržišne uslove. Ovakvo rešenje je neprihvatljivo. Još jedanput koristim priliku da zamolim ministra, s obzirom na to da postoji amandman po tom pitanju i s obzirom na to da su kolege iz Odbora za trgovinu i turizam prihvatili predlog DS i uputili kao amandman Odbora, da ministar ima puno razumevanje za jedan ovakav član i da prihvati našu argumentaciju i da ovaj član bude brisan iz Predloga zakona.
Takođe, čini nam se da će biti problema ako komercijalna TV stanica kupi TV prava, a sve smo češće u prilici da budemo svedoci takvih situacija. Da li onda oni mogu da povećaju minutažu koja je namenjena za prodaju oglasnog prostora? To nije jasno definisano. Verovatno ne.
Ovde treba pomenuti da ćemo odskoro, kako je to ministar rekao, od 1. oktobra, imati TV pretplatu, odakle će se finansirati javni radiodifuzni servis. To znači da će javni radiodifuzni servis u ovakvim slučajevima od strane građana biti finansiran, biti finansiran iz budžeta i biti finansiran i sa treće strane, a to je od oglašivača. Poređenja radi da uzmemo Bi-Bi-Si, finansira se samo od pretplate građana. Ne treba govoriti o tome šta je i ko je Bi-Bi-Si.
Nemojte misliti da je DS protiv javnog radiodifuznog servisa. Rekli smo svoj stav o tom servisu. Takav servis je neophodan, preko potreban je za državu, ali mislim da na ovaj način favorizujemo javni radiodifuzni servis u odnosu na ostale privatne komercijalne TV stanice, smatramo da nije dobro rešenje.
Interesantno je pitanje emitovanja reklama koje tokom serijskih programa, u ovom zakonu nije eksplicitno pomenuto, tako da možemo da očekuje da će serije biti prilično dugo, s obzirom na to da je ministar na početku rekao da ćemo imati zakon koji će sada ići u susret gledaocima i da će ih osloboditi kilometarskih ili višesatnih prekida zbog oglašavanja. To na ovaj način, Predlogom zakona, barem što se serija tiče, one su jako popularne, neće biti na valjan način definisano.
Ako film sme da se prekine tek u 45. minutu, a vreme trajanja reklama po satu iznosi 12 minuta, filmove će u tih 45 minuta prekidati dvanaestominutnim reklamnim blokom, pošto drugog termina za reklame neće biti. Dakle, za reklamni prostor služiće serije.
Što se radio-programa tiče, čini nam se da je on ostao prilično po strani. Naime, kroz Predlog zakona nam je ukazano da će se na radio-programe primenjivati članovi koji se odnose na televizije, odnosno čl. 18, 19. i 20. To nije dobro rešenje. Ne mogu biti primenjivane odredbe zakona koje se odnose na jedan medij koji potpuno različito funkcioniše i različit je od radijskog programa i radijskih emisija. Smatramo da je pitanje oglašavanja na ovom mediju veoma loše koncipirano i da neće napraviti valjani pomak.
Sve u svemu, da rezimiramo, DS ove zakone smatra veoma značajnim. Izneli smo brojne manjkavosti koje oni u sebi sadrže. Od toga koliko je predlagač spreman da amandmane koje smo uložili prihvati, cenićemo da li će DS i glasati za ove zakone.
DS ne bi volela da, po starom dobrom običaju, vladajuća grupacija sa osmehom, sa bahatošću prihvata i sasluša amandmane opozicije, a da posle toga predloge koje su oni uobličili glasaju u tekstu koji nam je predložen.
Smatramo da to nisu dobra rešenja i da to nikome neće ići na korist. Ako budemo ponovo u situaciji da nakon pet ili šest meseci menjamo zakone koje budemo danas usvajali, onda svakako oblast koju želimo da regulišemo nećemo regulisati na valjan i na kvalitetan način.
Želimo da Srbija u ovoj oblasti zaista dobije kvalitetne zakone. Spremni smo da kao odgovorna stranka pomognemo u tom poslu. Od ozbiljnosti predlagača, od ozbiljnosti Vlade zavisi da li ćemo imati i ozbiljne zakone.
Nadam se da kod nadležnog ministra ima spremnosti da prihvati ovu našu argumentaciju i da neće rasuđivati po principu – neće nama demokrate da sole pamet, mi smo najpametniji. Verujem da će biti razuma, verujem da će biti snage da se prihvati ono što smatramo da je dobro i kvalitetno. Dakle, izbor ostaje na predlagaču.