Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 19. i član 19. amandman je podneo narodni poslanik Bogoljub Pejčić.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo poslanik Tomislav Penezić.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Pričamo o onome što je poslanik Rajko Baralić načeo pre dva sata, a to je član koji ima naslov - Način prodaje usluga TV oglašavanja i TV prodaje na programima ustanova javnog radiodifuznog servisa.
Mi ćemo se zadržati na RTS-u, pošto se na to odnosi. Stav 1. glasi: "Ustanova javnog radiodifuznog servisa može svoje usluge emitovanja oglasnih poruka i poruka TV prodaje prodati trećim licima najviše za godinu dana unapred. Ukupna vrednost usluga iz stava 1. ovog člana ne može biti veća od 60% od ukupne vrednosti programa namenjenog TV oglašavanju i TV prodaji u jednoj kalendarskoj godini."
Mi predlažemo amandmanom da se procenat 60 zameni procentom 49. Zašto? Ukoliko RTS nije u mogućnosti da, pored TV pretplate koju ćete da naplaćujete sa računima za struju, 300 dinara po domaćinstvu, pa ukoliko u okviru one minutaže gde je dobio čast od Vlade Republike Srbije da može da emituje i komercijalni program, pa sada ukoliko u okviru ukupne minutaže ne može sam da obezbedi prodaju toga, onda ne treba ni da postoji. Šta će nam onda. Vi kažete - mogao bi do 60%, maksimalno može da proda unapred. Trebaju mu pare, pa će unapred da proda. Kome? Naravno, neće meni da proda.
Neće da proda nekim od agencija, nego će da proda odabranima, onima koji su pomogli da se pretplata vrati, koji su pomogli da se zaustavi verovatno ova afera oko minutaže i prodaje tog prostora.
Nešto drugo još. Mi smo do sada uvek imali nešto kao princip kada je u pitanju nešto javno, državno. To je princip vezan za procente. Ako je nešto sto posto da bi bilo državno mi kažemo - minimum mora da bude 51. Znači jedan posto više od polovine. Da bi neko imao neku većinu, uvek se traži 50 posto plus jedan. To je do sada bio neki kriterijum.
Ako komercijalna služba javnog radiodifuznog servisa nije u mogućnosti da obezbedi sredstva iz komercijalnog poslovanja, na drugi način, nego da mora da nađe dilera, pa da ga traži u nekom procentu preko 50 posto, a to je ovaj procenat od 60 posto, onda takva radiodifuzna ustanova ne treba da postoji, jer ona nije sposobna da putem pretplate i putem komercijalnih usluga obezbedi normalno funkcionisanje, a to znači da ima i svoj obrazovni program, svoju produkciju, svoj informativni program, kulturno-umetnički program, da prenosi sportske događaje, da bude aktuelna, da građane obaveštava i informiše istinito, pravovremeno, blagovremeno, objektivno, nepristrasno itd.
Ne mogu da shvatim da donosimo zakon zbog jednog čoveka, koga bije glas da je sposoban, a po zakonskim odredbama koje se prilagođavaju njemu ispada da je nesposoban. Zašto bi mogao 60 posto komercijalnog programa unapred da proda? Ovog programa, koji se tiče poruka i ovih stvari. Da premosti finansiranje.
Nemojte, opet idemo kao u onu priču sa Dinkićem, suficit, suficit, suficit. Dva meseca zemlja se tresla od brige šta da radi sa tolikim parama. Kada se malo razgrne vidi se da neka ministarstva nisu platila račune od februara prošle godine. Pa, kako onda ima suficit?
Ako je ovo stvarno vaše opredeljenje da do 60 posto ide ovoga, onda dajte, molim vas, otvoreno vam kažem, evo tvrdim da SRS ima kandidata za direktora RTS koji će sa 30 posto sve ovo da pokrije. Evo, odmah ovo prepolovimo. Evo, poslanici, ako promenimo ovaj član i umesto 60 stavimo 30 posto, SRS može da vam obezbedi direktora koji pod tim uslovima može da funkcioniše. Nekoliko.
Svaki uspešan čovek koji se bavio nekim poslom, direktor neke firme, koji zna šta je vrednost, koji zna kako se organizuje posao, ima da organizuje ovo. Ali, presposobnom Tijaniću vi dajete 60 posto. To ne shvatam. A princip u svim odnosima između javnog i privatnog jeste - da bi država imala nešto, da bi verovatno taj javni servis uopšte mogao da postoji, verovatno 51 posto minimum mora da bude državno.
Eto, u tom smislu smo mi podneli ovaj amandman, da vam pokažemo da ne mogu babe i žabe u isti koš i ne može pre podne neko da bude uspešan a posle podne neuspešan. Ne može. Ne može - na televiziji velika gledanost, sve je uspeh itd, a radnici koji rade u RTS nisu primili platu.
Mi još nismo dohvatili neke stvari, kod ove tačke, nije to sada na dnevnom redu, ali nekada je RTS imao svoja dopisništva, pa je obaveštavao sa svih strana itd. Sada s pravom mogu da vam postavim pitanje - ako je to javni servis, pored lokalnog medija Studio B koji prati šta se dešava u Beogradu, šta će vam Beogradski program. Kao da onog u Preševu baš mnogo interesuje šta se dešava u Beogradu. Taj vam je program otprilike lokalnog značaja. Što bi cela država gledala da li Makiš ima vodu ili nema.
Nešto ste pobrkali ovde. Ne vi koji zastupate ovaj zakon, nego oni koji su vam ga napisali i oni koji su donosili Zakon o radio-difuziji i oni koji vode kadrovsku politiku, i oni koji promovišu ovakvog. Znam da biste vi vrlo rado promenili Tijanića, ali nemate hrabrosti, jer će da vrišti. Isto tako JUL ga promenio, pa on posle vrištao, odmah prešao na drugu stranu. On je takav. Ima te sklonosti.
A znate i sami, kada se uhvatite u kolo pa posadite tikve, onda tikve idu o glavu. Sami ste tražili. Da ste mene pitali, ja bih vam rekao - za živu glavu ne birajte ga. Ali, vi ste bili jaki, silni pre godinu dana, nikoga nećete da slušate. Pa ni sada ne slušate. A ovde su najdobronamernije preporuke, bar tako uvek pričam. Neću da vam dam nešto zlonamerno. Nego, polazim od toga, pa sutra dolazim na vlast, pa bolje da primenjujemo normalne zakone nego da gubimo vreme na promeni zakona.
Sad sa stručnim i normalnim predlozima lobiram biračko telo da glasa za SRS. Zašto bih ovde sada pričao nešto na šta bi građani vrištali - kako ga nije sramota ovo da priča i da ovo predlaže.
Ali, budite sigurni, 70 do 80 posto građana koji prate ovo dele moje mišljenje povodom RTS i ovih stvari.
Hajde da budemo iskreni. Vi ste napisali 60. Nađite mi razlog zbog koga niste napisali 90 posto. Da on može da rasproda 90 posto unapred. Kako ste ga baš našli na 60 posto? Eto ti. Mi smo tražili promenu ovog procenta. Ja sam vam objasnio kako smo mi to izmerili da bude 49, a to smo izmerili zbog vas, zbog nas. Taj procenat bi mogao da ide još mnogo, mnogo niže.

Hvala. Da li još neko želi reč? Izvolite, gospodine Peneziću, kako da ne, imate još skoro sedam minuta na raspolaganju. Reč ima predlagač amandmana narodni poslanik Tomislav Penezić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se govorilo o mom amandmanu nisam bio trenutno tu, pa zahvaljujem kolegi Krasiću koji je napravio zamenu.
Prvo bih uputio jednu zamerku onome ko je ovo napisao, a Vlada je u potpisu. Dali su mi odgovor da Vlada ne prihvata amandman jer nije obrazložen razlog za predloženu izmenu.
Hoću vama da uputim kritiku da ste vi nekorektno preneli ovde na ovaj papir moj amandman. On glasi - u članu 20. stav 2. procenat 60 zamenjuje se procentom 49. Ovi koji to imaju pred sobom verovatno misle da sam napravio neku nebulozu. Kod vas, u članu 20. stav 2. procena: 60 zamenjuje se procentom 49.
Molim vas, procenat je nešto egzaktno, a procena je kako moderno sada kažu odokativno, a ljubitelj sam narodnog jezika, što kažu otprilike. Prema tome, jedno slovo, jedna slovna greška, morate biti svesni, čini mnogo. Pa čak i jedan deo slova.
Sada ću otići u daleku prošlost, kada sam studirao, pa nam je profesor govorio da jedan znak iznad slova menja čitavu koncepciju rečenice. Negde tamo na stanici je pisalo - voda nije za piće, latinicom, i mangupi izbrišu znak koji liči na kratkouzlazni akcenat iznad "c", i vidite šta piše sada. Znači, ovde su izostavili jedno slovo.
(Glasovi: Šta piše.)
Vi sami vidite. Da, ima nekih ovde koji bi, od koleginica poslanica, dodali još jedan znak s ove druge strane, pa bi bilo "č", ali dobro.
Dakle, malo sam se bavio i matematikom...
(Leila Ruždić-Trifunović, sa mesta: Nisam te razumela, moraćeš to da mi objasniš posle.)
Izgleda da se prepoznala gospođa Leila. Sešću kod vas pa ću vam objasniti.
Kažem - bavio sam se matematikom iako matematičar nisam. Hteo sam da potražim pomoć od gospodina Albijanića, ali kažu da se on priprema za vojnog ministra pa ne smem da ga tražim. Prema tome, napravio sam neku računicu na bazi 10 posto od tog programa koji može da se proda trećem licu.
Ovako stoje stvari, od 24 sata, 10%, to je 2,4. Ili, ukupno 135 minuta. Ako ostane ovako kako je u zakonu predloženo, onda 60% znači 81 minut se prodaje trećem licu, reći ću, što reče gospodin Vučić, za zloupotrebu tog programa ili preprodaju ili ko zna šta sa tim može da se radi, a javni radiodifuzni servis ima samo 54 minuta, odnosno 40, ako idemo do 60 na prodaju.
Moj predlog je, a opet da uputim Vladi kritiku, kažu da im nisam dao obrazloženje, evo ovde predloga, fino dajem obrazloženje, a oni kažu nema ga, znači, nisu čitali, amandmanom predlažem smanjenje vrednosti usluga emitovanja oglasnih poruka i poruka trećim licima ispod polovine ukupne vrednosti programa namenjenog TV oglašavanju i TV prodaji u jednoj godini. Zar ovo nije objašnjenje i obrazloženje. Ovde kaže da Vlada ne prihvata, jer nije obrazložen razlog za predloženu izmenu. Ne znam šta je trebalo, da vam priložim ovu matematiku, pa da onda prihvatite da je to neko objašnjenje.
Prema tome, držeći se onog pravila, i to je stav SRS, da javna preduzeća, bilo koja, bilo koja prodaja, bilo čega iz javnih preduzeća, ne sme da ide u većinsko vlasništvo onoga ko kupuje, nego da ostane u vlasništvu države ili državne institucije. Hvala vam.

Hvala vama, gospodine Peneziću.
Da li još neko želi reč? (Ne.) Hvala.
Na član 20. amandman je, na osnovu člana 139. stav 3. Poslovnika, podneo Odbor za trgovinu i turizam.
Da li neko želi reč? (Ne.) Hvala.
Na član 21. amandman je podneo poslanik Bogoljub Pejčić.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.) Hvala.
Na član 23. amandman je podneo poslanik Bogoljub Pejčić.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.) Hvala.
Na član 24 amandman je podneo poslanik Darko Glišić.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 24. Predloga zakona o oglašavanju amandman je, u ime poslaničke grupe SRS, podneo narodni poslanik Darko Glišić.
Taj član 24. glasi: "Oglašavanje na otvorenom prostoru vrši se na način kojim se obezbeđuje sigurnost pešaka, motornih vozila i drugih učesnika u saobraćaju, zaštita kulturno-istorijskih spomenika i dobara od opšteg interesa i očuvanje i unapređenje izgleda grada, odnosno naseljenog mesta".
U skladu sa predlogom SRS, nakon ovog teksta koji, po nama, nije sporan, trebalo bi dodati reči "kao i javnog morala". Znači, ne vidimo ništa sporno u ovoj formulaciji ovog člana, koji nam je predložila Vlada.
Smatramo da bi bilo dobro da se ta formulacija još malo proširi, tako da bi ovim članom posebno bilo obuhvaćeno i naglašeno to da se oglašavanje na otvorenom prostoru vrši na način kojim se, pored ostalog, obezbeđuje i zaštita javnog morala.
Već smo imali, mislim da svi to veoma dobro znamo, različite bilborde. Mislim da je ono što je apsolutno najizraženije i najviše smo na to mislili kada je pisan i podnošen ovaj amandman. Imali smo, zaista, po celoj Srbiji bilborde za koje se, u najmanju ruku, može reći da su uvredljive sadržine.
Poći ću od onih koje su razne kvazinevladine organizacije, odnosno organizacije nekih drugih vlada, plaćale da stoje po Beogradu; u Beogradu je bilo oko 100 bilborda; direktan povod je bio datum - 10 godina od oslobađanja Srebrenice. Na tim bilbordima bile su prikazane neke činjenice koje su zaista, po mom mišljenju, bile suprotne javnom moralu.
To su bile poruke koje su ukazivale na to da je kompletan srpski narod genocidan narod, da smo mi zločinački narod, da je u Srebrenici vršen zločin u naše ime, u ime srpskog naroda, da svi treba, zbog toga, neku kolektivnu krivicu da osećamo, da se zbog toga kajemo, da prolazimo kroz neko pročišćenje, kroz neke krugove pakla. To je bio neizdrživ pritisak.
Naravno, to se nije zaustavilo samo na bilbordima. Bilo je tu mnogo više načina pritisaka, bukvalno na samo biće srpskog naroda.
Tražili su od nas da se odreknemo i svoje istorije, da priznamo jednostavno da smo zločinački narod, da mi to prvi prihvatimo, a onda, naravno, ne bi bio nikakav problem ni da drugi, ako mi već sami tako nešto za sebe kažemo, sa punim pravom kažu - evo, to su ti zlikovci, to je taj divlji narod, to su ti ljudi koji su činili najgore moguće zločine zarad nekakvih sopstvenih ciljeva.
Pored toga, moram napomenuti da je bilo dosta bilborda koji su na krajnje neprimeren način prikazivali žene i kojima su na krajnje neprimeren način zloupotrebljavani određeni ženski atributi u cilju reklamiranja, ako se to uopšte može nazvati reklamiranjem određenih proizvoda. Podsetiću vas samo na neke reklame koje su bile za automobilske gume, uz komentare: "Dobro prianja na svaku podlogu, koju biste radije imali" i sl.
Mislim da zaista niko, ko je pri zdravoj pameti, ne može reći da će se založiti za nešto suprotno ovome. Mislim da ovo ne bi trebalo da smeta ni na koji način svakome ko je normalan, dobronameran, ko ima majku, ženu, sestru, devojku, ko uopšte želi da pusti svoju decu iz kuće i da ne razmišlja šta će i kakve će poruke njegovi ukućani ili deca moći da vide, na koji će način moći dalje da se razvijaju, šta će prihvatiti kao normalno. A svakako da ono što može da se vidi na svakom koraku u gradu, upravo najmlađe generacije koje su i najpristupačnije za te uticaje sa strane, svakako da će se njihova svest formirati u tom pravcu da je to što se, dakle, pokazuje javno, svuda po gradu, po putevima, nešto normalno, uobičajeno i da tako jednostavno treba da bude.
Obrazloženje koje je ponudila Vlada da se ova intervencija, a pokušao sam da objasnim iz kojih je razloga data, da se ne prihvata ovaj amandman, jer se član 24. odnosi samo na uslove koji su specifični za oglašavanje na otvorenom prostoru, zaista ne mogu da razumem. Da je bilo šta drugo pisalo, da ste rekli - evo, nepismeni ste, da ste rekli ne znam koji razlog uopšte za odbijanje nečega što nema nikakve veze sa političkim strankama, ni sa političkim ubeđenjima. Znači, ovo je nešto što bi trebalo da bude okrenuto prema svim građanima Srbije.
Ne znam zašto su specifični ti uslovi za oglašavanje na otvorenom prostoru i podrazumevaju da tu nema ili ne treba da bude nekog morala. Naša namera u poslaničkoj grupi SRS bila je da podstaknemo zakonodavca da u ovoj oblasti, na još nekoliko mesta u zakonu, jednostavno podvuče i svoju nameru i svoju čvrstu rešenost da neke pojave, koje smo imali prilike nažalost da gledamo u prošlosti, eliminiše u budućnosti.
Ne znam da li bi toliko smetale te tri reči koje bi mi dodali na ovaj član. Suštinski ništa ne bi promenile. Ne bi ni zakon bio mnogo obimniji nego što je to sada. Svakako da postoje brojni članovi u ovom zakonu koji su mnogo nepotrebniji nego što su to ove tri reči, čije dodavanje mi tražimo.
Zbog svega toga još jednom pozivam ministra i pripadnike vladajuće koalicije da izađu u susret ne samo poslaničkoj grupi SRS, već apsolutno svim građanima Srbije. Hvala.

Hvala, gospodine Šaroviću.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu.
Na član 25. amandman je podneo Milan Stanimirović.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 25. amandman je podneo poslanik Bogoljub Pejčić.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 25. amandman je podneo poslanik Vojislav Milajić.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je narodni poslanik Vojislav Milajić pisao ovaj amandman, sedeli smo i rekao sam mu - ako  ijedan od naših amandmana bude usvojen, biće usvojen upravo tvoj amandman, znajući ministra, znajući njegovu akciju "kupujmo domaće, zaštitimo privredu", "kupujmo domaće, zaštitimo domaću proizvodnju", ne znam kako je išla vaša poruka. Međutim, u obrazloženju Vlade, umesto da ga nađem na ove prve dve - tri strane, nađem na 17. strani amandman narodnog poslanika Vojislava Milajića - Vlada ne prihvata amandman.
Da bi građanima Srbije bilo jasno, član 25. glasi: "Na javnim površinama oglasni pano se može postaviti na osnovu dozvole nadležnog organa lokalne samouprave".
Stav 2: "Nadležni organ može da odbije izdavanje dozvole" itd. Narodni poslanik Vojislav Milajić je tražio da se iza stava 1. doda novi stav 2. koji glasi: "Nadležni organ lokalne samouprave će, u slučaju da nema dovoljno mesta na javnim površinama za oglasni pano, prednost dati domaćim fizičkim i pravnim licima". Stav 2. postaje stav 3, stav 3. postaje stav 4. itd.
U obrazloženju zašto nije prihvaćen ovaj amandman, na sreću nema onoga da nije prihvaćen zato što nije prihvaćen onaj prethodni, tako deset dok dođete do obrazloženje, ovde obrazloženje odmah iza ovoga. Kaže se, "Vlada ne prihvata amandman jer bi se time pravila diskriminacija, što bi bilo suprotno osnovnim načelima oglašavanja". Dobar dan.
Između domaćeg i stranog nećemo štititi domaćeg proizvođača, nećemo štititi domaćeg oglašavača, daćemo gospodi iz Evrope, jer izgleda da su svi postali evropevci, što reče Brana Crnčević. Daćemo ovima iz Evrope neka se oni lepo izreklamiraju kod nas, a ako ostane nešto za našeg domaćeg, i ako taj da nešto, pošto smo sinoć utvrdili koliko može onaj prigodan poklon da iznosi, ako da nešto, daćemo i njemu.
Pri tome ne mislim na ministra nego na lokalnu samoupravu, jer ovde će odlučivati o davanju lokalna samouprava, mislim na Bogdanovića. Ala će se taj naprimati prigodnih poklona dok sve izda sve ove bilbordove širom Beograda, to je neverovatno.
Dame i gospodo narodni poslanici, i jeste malo ovako smešno, ali kad pogledate suštinu, uopšte nije smešno. Između "Nekst" soka i soka koji je napravljen u "sodelovanju s naravo", pa ga prodaju u našim prodavnicama, ja ću se i bez oglašavanja sigurno uvek odlučiti za domaći sok, koji se proizvodi u Subotici, umesto onog koji se proizvodi u Ljubljani.
Međutim, razumem da su mnogi zdušno učestvovali u davanju lokacija, recimo za "Merkator" na Novom Beogradu, to su oni vaši koalicioni partneri iz prethodnog perioda. Sada ste ih malo gurnuli u ćošak, ali opet ćete ih vi, oseća se duh koalicije, uskoro ćete vi zajedno u koaliciju. Dali ste na Novom Beogradu najatraktivniju lokaciju da "Merkator" napravi oniliki megamarket, a govoreno je da će se "Delti" dozvoliti u Ljubljani. Otišao Mišković i oni mu dali neku livadu četiri kilometara od Ljubljane, evo ti ovde pa pravi. Toliko o ravnopravnosti naši kada odu tamo, a pri tom, ne branim Miškovića. O Miškoviću imam posebno mišljenje, ali branim srpsku privredu.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da će ministar, pošto sam ga podsetio na onu njegovu parolu "kupujmo domaće, podstaknimo privredu", da će ovaj amandman usvojiti.

Hvala, gospodine Markoviću.
Izvolite, gospodine Krasiću, po istom amandmanu.

Ova tema oglašavanja postala je interesantna tamo početkom 1991. godine, kada je došlo do promene nekih propisa koji se tiču finansiranja lokalne samouprave, pa je data i mogućnost da se ubiru sredstva u lokalnoj samoupravi na taj način što se ubire komunalna taksa za korišćenje prostora na javnoj površini za ovakve delatnosti.
U međuvremenu se to nadgradilo. Bilo je problema kod onih svetlećih panoa, pogotovu odakle da se uzme itd. Sada je tu razvijen strahovit biznis u proteklih nekoliko godina.
Ovo što visi na banderama, pošto ne postoji na svakoj banderi strujomer, zasniva se na "bacite ruku u pola šest" između ovih koji poseduju ta tehnička sredstva za oglašavanje i Skupštine Grada, i tu je nastalo pravo bogatstvo jer je grad plaćao električnu energiju nekima koji su koristili te bandere. Velike pare su otišle. Šalu na stranu ovo što je gospodin Marković na jedan duhovit način pokušao da objasni da, ako štitimo domaće, onda treba da ga štitimo u svim oblastima, a ne samo kada se Vlada reklamira "kupujmo domaće".
I Tuđman je vodio kampanju "kupujmo domaće" 1998. i 1999. godine, pa nije mu kampanja mnogo pomogla. Pomogao je neki stav i neko razmišljanje potrošača, i nešto se i desilo, ali nije mogao da zaustavi ni on ni oni kasnije kupovinu i kravata na lizing, pošto Slovenija i Hrvatska tako funkcionišu, pa ovo što šljašti i blješti da znate da je to sve neki lizing koji se otplaćuje godinama.
Nisam se javio povodom ovog amandmana da bih težište stavio na ovo što sam do sada rekao, ali kod lokala se javlja stvarno jedan problem. Vi ste svesni toga da lokalna samouprava vrlo često omogući nekome da ostavi taj oglasni pano na nekim mestima koja su, u najblažu ruku mogu da kažem, takva kada se postavi pano ugrožava se život ljudi. Verovatno i tu treba da postoje neki kriterijumi.
Međutim, regulacija saobraćaja je u nadležnosti delimično policije i lokalne samouprave, te ovim zakonom to i ne možemo na drugi način da regulišemo.
Ukazao bih na još jednu stvar. Postoje oglasni panoi na kojima onaj ko ih postavlja obavlja svoju delatnost i zarađuje velike pare. Postoje oglasni panoi na kojima se ne zarađuje.
To su oni panoi pored ulica gde se reklamira neka fabrika koja je na 500 metara od tog panoa i on je uvek namenjen toj fabrici, i nikada se tu ne javlja neka druga reklama i druga poruka. Verovatno mora da postoji neka razlika između te dve vrste oglasnih sredstava.
To se ne vidi u ovom zakonu. Verovatno se to prepušta lokalnoj samoupravi da putem taksi i na drugi način napravi neku razliku, jer na jednom panou se zarađuju pare, a na drugom se ne zarađuju, nego oni predstavljaju trošak onoga koji je postavio, koji je dobio dozvolu da postavi to.
Skrećem pažnju da postoji jedan deo koji praktično, bez obzira što želite ovim zakonom na opšti način i potpuno da regulišete ovu oblast, da ima jedan deo koji nije regulisan. Izvinjavam se ukoliko postoji neka odredba, pa to nisam primetio, ali stičem utisak da ne postoji takva odredba.
Šta je motivisalo nas da podnesemo upravo ovakav amandman? Zato što može da se javi, a u jednom periodu se javila velika gužva da se mnogi javljaju sa zahtevom da treba da traže da otvore. Ta gužva postoji i u Beogradu. Verovatno desetak firmi ima koje se bave, kojima je delatnost da postavljaju panoe i na panoima oglašavaju neke druge, za iznajmljivanje panoa naplaćuju odgovarajuća sredstva.
Verovatno jedan od kriterijuma bi morao da bude i ovo, jer na našem tržištu postoje i oni koji se bave ovom delatnošću, koji su stranci. Postoje firme koje rade pod našim imenom, ali je osnivački kapital iz inostranstva.
Postoje i treće i četvrte vrste ovih firmi, ali na neki način treba da se omogući lokalnoj samoupravi da ona baš nema toliku samostalnost, ne lokalna samouprava kao pojam, nego taj referent tamo koji treba da donese tu dozvolu, da napiše ili taj načelnik nekog sekretarijata koji treba da odluči, tim pre što se ovo sve postavlja prema unapred donetom nekom programu, koji ima dosta veze sa urbanizmom i arhitekturom, koja je osnova ili podloga za ovakve pokušaje i za dozvole.
Dozvola ima i taj urbanistički aspekt, a ima i ovaj drugi, gde mislim da ovim zakonom mi to ne možemo da razrešimo kada se više njih javi za istu lokaciju. I zbog toga je ovim amandmanom data blaga prednost, a ona se zasniva na tome da je zakon o javnim nabavkama promenjen, takođe data prednost domaćim pravnim licima, pa je čak tamo rečeno, ukoliko su sa ponudom daleko iznad nekog stranog partnera. I Vlada stalno priča - kupujmo naše, ako imate pare u džepu, a ako ne idite na buvljak ili kod Kineza, te je s pravom Marković iznenađen da ono što je vaša poruka i slogan da to niste prihvatili.