Gospodine Jojiću, izvinite, da li koristite i drugi deo? (Da.)

... krivičnopravne zaštite koje nameću novi oblici kriminaliteta, preuzete obaveze iz međunarodnih ugovora, kao i nepostojanje ili nerazvijenost drugih sredstava kojima se bolje od krivičnog prava može suzbijati neko društveno opasno ponašanje, u sebi nosi opasnost da krivično pravo još u većoj meri optereti ograničene kapacitete pravosuđa i da bude još manje efikasno.
Iako se u izradi Predloga krivičnog zakonika vodilo računa da se ne pretera u širenju krivičnopravne zaštite (što ima niz drugih negativnih posledica), ipak je težnja za zaštitom određenih dobara bila dominantna, tako da bi se možda moglo zameriti i to što predlog nije bio smeliji u pogledu dekriminalizacije i jednog uopšte liberalnijeg pristupa u oblikovanju granica krivičnopravne zaštite. Međutim, stanje kriminaliteta, kao i opšte prilike u Srbiji predstavljali su realnu prepreku za jedan takav pristup.
Predlog krivičnog zakonika je nastojao da nađe pravu meru u zaštiti ličnih, individualnih dobara i opštih dobara. Poznato je da preterana krivičnopravna zaštita opštih dobara može čak i da ugrozi osnovna prava čoveka. Sa druge strane, nije opravdan ni individualistički pristup u oblikovanju krivičnopravne zaštite. Iako se na prvom mestu štite osnovna dobra čoveka, krivičnopravna zaštita je neophodna i onim opštim dobrima koja su u funkciji ostvarivanja tih osnovnih dobara (dakle, država, privreda, pravosuđe i drugo).
Prilikom izrade Predloga krivičnog zakonika korišćen je i uporedno-pravni metod. Uzeta je u obzir i većina krivičnih zakonika evropskih zemalja. Rešenja iz stranog zakonodavstva nisu nekritički preuzimana, već su prilagođavana potrebama, prilikama i stvarnosti u Srbiji. Upoređivanje sa rešenjima u stranom zakonodavstvu u nekim slučajevima je vodilo zaključku da su bolja rešenja iz našeg prava, te da ih stoga treba zadržati.
Inače, jedna od karakteristika Predloga krivičnog zakonika jeste da su u njemu sadržana ona rešenja iz našeg dosadašnjeg krivičnog zakonodavstva koja su se pokazala kao dobra, iako su neka od njih možda mogla biti još i bolja. Ona nisu menjana zbog kratkoće vremena u kome je trebalo izraditi ovaj zakonski projekat, kao i zbog stava sudske prakse koja nerado gleda na promene onih rešenja koja u praksi nisu stvarala probleme.
Jedna od karakteristika Predloga krivičnog zakonika jesu i nova rešenja na planu krivičnih sankcija. U opštem delu su uvedene nove krivične sankcije, a u posebnom delu su na drugačiji način propisane kazne za pojedina krivična dela, odnosno izvršena je jasnija diferencijacija pojedinih krivičnih dela prema njihovoj težini.
U odnosu na postojeća rešenja, kod nekih krivičnih dela propisana je blaža kazna (kod nekih imovinskih krivičnih dela), dok je kod drugih propisana stroža kazna (tu su najteža krivična dela, zatim oblici onih krivičnih dela koji imaju elemente organizovanog kriminala i drugo).
Posebno se zapaža da se vodilo računa o potrebi da se putem zakonskih rešenja utiče na sudsku praksu tako što će se smanjiti broj izricanih uslovnih osuda, a povećati obim kod primene novčane kazne, pa su predviđena određena rešenja u tom smislu.
Iako se ne može, iz više razloga, očekivati da u Srbiji novčana kazna postane dominantna sankcija, kao što je to slučaj u većini evropskih zemalja, između ostalog i zbog niskog životnog standarda, krivični zakonik će sigurno uticati da se ona izriče češće nego što je to slučaj do sada.
Sistematika opšteg dela Krivičnog zakonika nije zahtevala ozbiljnije izmene. U pogledu sistematike posebnog dela može se primetiti da se ona dosta razlikuje u odnosu na postojeću, i to ne samo zbog činjenice da je materiju u posebnom delu krivičnog zakonika trebalo regulisati na celovit način, a ne kao do sada na osnovu podeljene zakonodavne nadležnosti, već zbog drugačijih određivanja grupnih zaštitnih objekata pojedinih krivičnih dela, kao i njihovog redosleda, s obzirom na njihov značaj, međusobnu srodnost i drugo.
Predlog najnovijih rešenja u opštem delu predloženog krivičnog zakonika: na samom početku, u Glavi I Krivičnog zakonika sadržane su osnovne odredbe, koje su malobrojne, ali veoma važne, s obzirom na to da se njima ustanovljavaju osnovni principi krivičnog prava, dakle, načelo zakonitosti, načelo krivice, načelo legaliteta krivičnopravne represije, a propisana je i opšta svrha krivičnih sankcija.
Nastojalo se da se ova načela formulišu bez unošenja deklarativnih konstatacija, naročito na jedan koncizniji i precizniji način; načelo zakonitosti i načelo krivice (nullum crimen sine lege) su formalni i formulisani su na standardan način kao u većini evropskih krivičnih zakonika. Iako je sama formulacija načela zakonitosti mogla biti nešto drugačija, ona je dobra i izražena je na jedan klasičan način.
Još važnije od toga kako je formulisana odredba o načelu zakonitosti jeste to u kojoj meri je to načelo sprovedeno i poštovano kroz sam Krivični zakonik. Reč je, pre svega, o onom segmentu načela zakonitosti koji nalaže da norme i upotrebljeni izrazi budu što određeniji, što precizniji. Svakako, u Krivičnom zakoniku ima i onih odredaba kojima bi se u pogledu stepena određenosti moglo prigovoriti, ali u nekim slučajevima veoma je teško izbeći neodređene i suviše uopštene izraze, koji ponekad mogu imati i karakter generalnih klauzula.
Što se tiče načela legitimnosti ili tačnije rečeno onog njegovog dela koji se odnosi se na krivičnopravnu represiju, na nužnu meru i minimum krivičnog prava, retka su savremena krivična zakonodavstva koja ga eksplicitno sadrže. Na njega se uglavnom nailazi u krivičnim zakonodavstvima zemalja bivše SFRJ i u tom pogledu je jasno da je tome najviše doprinela slična odredba koju sadrži KZ SFRJ. U vezi sa tim se uticaj Krivičnog zakona SFRJ može oceniti pozitivnim, jer je reč o principu koji i danas jeste, bar deklarativno, usvojen.
U Glavi II sadržane su odredbe o važenju krivičnog zakonodavstva Srbije. Osim nekoliko manje značajnijih novina, npr. rešavanje do sada sporne situacije personalnog principa u slučaju promene državljanstva, u odnosu na postojeće rešenje poboljšana je i sistematika, jer nema razloga da se odredbe o prostornom i vremenskom važenju svrstavaju u različite glave opšteg dela.
U pogledu ranijih odredaba o važenju republičkih krivičnih zakona, zadržana su postojeća rešenja, s tim što se vodilo računa o tome da je sada reč o krivičnom zakonodavstvu država članica. Dakle, to je odredba Glave II.
U Glavi III, koja se odnosi na krivično delo, regulišu se opšta pitanja krivičnog dela (njegov opšti pojam, osnovi isključenja protivpravnosti, oblici i osnovi isključenja krivice). Iako neki evropski krivični zakoni ne sadrže odredbu o opštem pojmu krivičnog dela, ta odredba je zadržana, ali u odnosu na raniji način napravljena je značajna razlika.
Dosledno je sprovedena objektivna i subjektivna koncepcija opšteg pojma krivičnog dela u pogledu gde postoji saglasnost, kako u našoj teoriji, tako i u stranoj teoriji. Sadašnje rešenje koje posebno izdvaja krivičnu odgovornost shvaćeno je subjektivno, dakle, da je osnov da se krivično delo shvati čisto objektivno, što danas niko ne zastupa.
Dalje, odustalo se od unošenja društvene opasnosti kao obaveznog samostalnog elementa tog pojma, jer u savremenoj evropskoj teoriji krivičnog prava niko više ne zastupa to shvatanje koje je ranije bilo u socijalističkim zemljama.
(Predsednik: Gospodine Jojiću, vreme, molim vas.)
Dame i gospodo, ako mi dozvolite da zaključim, sigurno da je ovaj krivični zakonik jedna kodifikacija koja mnogo znači za Republiku Srbiju.
Dame i gospodo narodni poslanici, dužan sam da vam kažem da je u Predlogu ovog zakonika preuzeto osamdeset i više posto odredaba iz Predloga krivičnog zakonika, a to su radili srpski radikali, tada sam bio savezni ministar pravde. Godinu i po dana smo neposredno radili na tome, na tome sam radio lično sa uglednim stručnjacima, a tada je potpredsednik Vlade bio Tomislav Nikolić, koji je učestvovao, Maja Gojković. Moram reći da su učestvovali ugledni profesori, ugledne sudije i ugledni tužioci. Pomenuću ovde jednog velikog stručnjaka iz oblasti krivičnog prava, a to je prof. Zoran Stojanović, inače profesor na Pravnom fakultetu. On je bio u grupi za izradu ovog krivičnog zakonika.
To je predlog, prva kodifikacija koju sam radio sa tim stručnjacima i članovima Savezne vlade SRJ. Od 430, koliko ima članova, reći ću vam da su iz ovog predloga krivičnog zakonika iz 2000. godine preuzeta od srpskih radikala 384 člana.
Svakako da treba reći da je republički ministar uvažio ove odredbe, što SRS uvažava i ceni, jer da nije bilo dobrog predloga zakona srpskih radikala, sigurno ne bi ovaj predlog prihvatio ni sam ministar gospodin Zoran Stojković.

Hvala vam, gospodine Jojiću. Struka je iznad politike. Sjajno.
Izvolite, narodni poslanik Slobodan Pajović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS.

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da je predlog seta krivičnih zakona, o kojima raspravljamo u objedinjenoj raspravi, izazvao veliko interesovanje šire i stručne javnosti. Mogu reći da to vidim po izlaganju mojih prethodnika koji su, mogu reći, kao i ja, dosta pročitali i u velikom delu saglasni sa komentarom profesora Stojanovića, koji je učestvovao u sačinjavanju ovog zakona, a koji je dao jedan dobar komentar u "Braniču", časopisu Advokatske komore Srbije.
Postoji opšta saglasnost da je donošenje ovog zakona bilo nužno, u prvom redu što je zakonodavna nadležnost u ovoj oblasti bila podeljena tako što je Srbija imala deo nadležnosti, a deo nadležnosti pripadao je, na saveznom nivou, SFRJ i SRJ, tako da je stvorena situacija da imamo dva krivična zakona. Bilo je nužno da se ova materija objedini u jednom krivičnom zakonu. Republike, države članice eks Jugoslavije, sve su već donele svoje krivične zakone. Dakle, samo po sebi je bilo potrebno doneti ovaj zakon i dobro je što će ovaj zakon biti donet.
Sadašnje krivično zakonodavstvo trpelo je velike izmene. One su dovele do toga da se naruši jedinstvo sistema i do toga da imamo situacije da se veoma teško primenjuje krivični zakon. To je situacija koju smo skoro imali, da stručna javnost, a i sudije koje primenjuju zakon u situaciji za najteža krivična dela su podeljeni oko toga da li se za krivična dela, npr. u slučaju "Ibarske magistrale", ubistva Stambolića, može izreći kao maksimalna kazna zatvora od 15 godina ili 40 godina zatvora. Ne bih hteo da iznosim svoje mišljenje u vezi s tim, samo sam to naveo kao primer i razlog da je neophodno donošenje novog zakona koji će na celovit način rešavati ovu materiju, a mislim da Vrhovni sud o ovom pitanju treba da zauzme svoj stav.
Takođe, čuli smo da su neophodni razlozi za donošenje ovog zakona i usaglašavanje sa međunarodnim aktima koje je ratifikovala naša zemlja. Mislim da je to dobro urađeno u većem delu ovog zakona, jer je izvršeno usklađivanje i prilagođavanje našem zakonu.
Takođe, nužnost donošenja zakona je i potreba da se smanji broj krivičnih dela koja su regulisana tzv. sporednim krivičnim zakonodavstvom. Učinjeno je to u dobroj meri i u ovom zakonu. Na primer, sada je vraćeno krivično delo utaje, a brisana su krivična dela iz poreskog postupka i poreske administracije, što je onima koji znaju i primenjuju zakon jasno da je sasvim dobro urađeno i da je bilo neophodno da se učini.
Ono što može da se primeti za ovaj zakon, ne znam koliko liči na zakon koji su radikali doneli, ali dosta liči na Krivični zakonik koji je donela Republika Crna Gora. Deluje da je zakon ipak donet malo na brzinu. Jeste da je postojala preka potreba za ovim zakonom. Mogle su pojedine stvari da se preciznije i bolje reše.
O brzini govori i činjenica da je na ovaj zakon uloženo mnogo amandmana i da je Vlada prihvatila oko 200 amandmana, koji su u velikoj meri precizirali i popravili ovaj zakon. Naravno, pohvalno je što je to učinjeno. U raspravi o pojedinostima videće se da je trebalo prihvatiti još neke amandmane.
Ono što je negativna karakteristika ovog zakona, po mom mišljenju, jeste da je represivniji od prethodnog zakona. Težnja svakog demokratskog društva, pa i našeg, trebalo je da bude ka dekriminalizaciji i ka uvažavanju kazni koje su predviđene krivičnim zakonom. Možda je postojala potreba da se za neka krivična dela donesu strože kazne.
Karakteristika ovog zakona je da su povećani minimumi kazni mnogih krivičnih dela, što pokazuje tendenciju za jednom strožom kaznenom politikom, odnosno za donošenjem strožih kazni u vezi sa nekim krivičnim delima kod kojih je takođe i ranije postojao veliki raspon kazni, a povećan je i opšti maksimum. On je u Predlogu zakona 20 godina, ali vidim da su usvojeni amandmani i čini mi se da će biti usvojeno da opšti maksimum kazne bude 30 godina. O tome ću govoriti nešto kasnije.
Međutim, to što je zakon represivniji govori da država nije sposobna da se na drugi način suprotstavi narastanju kriminaliteta. Ne mislim da krivični zakon svojom represivnošću može doprineti da se kriminal u zemlji smanji. Smatram da, sa stanovišta generalne prevencije, ovaj zakon neće mnogo doprineti.
Ipak je najvažnije da se učinioci krivičnih dela otkrivaju i da se primenjuje zakon prema njima, da se efikasnije sprovodi sudski postupak i da sudovi rade efikasnije. Vidimo samo iz ovih zadnjih afera u Vrhovnom sudu i tužilaštvu da su bile odgovarajuće smetnje i na tom nivou. Dakle, imali smo mi dovoljno dobro krivično zakonodavstvo da učinioci krivičnih dela budu kažnjeni. Pitanje primene zakona i privođenja pravdi učinilaca krivičnih dela je dosta značajnije nego represivan krivični zakon.
Karakteristika ovog zakona je, može se reći, da je dominantno mesto dato novčanoj kazni u odnosu na druge kazne, a posebno na uslovnu osudu, što je svakako dobra tendencija, ali će se teško ostvariti. O tome ću govoriti nešto kasnije. Svaku dobru tendenciju treba pozdraviti.
Ipak, mora se konstatovati, pored toga što je samo po sebi donošenje ovog zakona bilo nužno, da ovaj zakon predstavlja korak napred u ovoj oblasti.
Zbog razloga koje sam već naveo, a i zbog toga što zakon tretira neke nove institute, obrađuje već stare institute na mnogo bolji, savremeniji i moderniji način, prihvatajući novu pravnu teoriju, i iz razloga što je prihvaćen veliki broj amandmana poslaničke grupe DS-Boris Tadić, poslanička grupa će glasati za ovaj zakon.
Analizirao bih neke institute opšteg i posebnog dela ovog krivičnog zakona. Zadržana je definicija pojma krivičnog dela, ali je iz pojma krivičnog dela izostavljen institut društvene opasnosti kao sastavni element krivičnog dela, što je dobro jer se radi o jednom reliktu komunističkog krivičnog prava, gde se stvarala mogućnost da se putem neznatne društvene opasnosti izvrda načelo zakonitosti i dođe do oslobađanja od nekih krivičnih dela.
Sada je zbog toga došao u pitanje institut neznatne društvene opasnosti, koji je u nekoj meri zamenjen delom manjeg značaja, ali ovo delo se može primenjivati samo u slučajevima kod krivičnih dela do tri godine, što je takođe dobro jer se protiv teških krivičnih dela ne može koristiti.
Takođe, u oblasti saučesništva dobro je što su izostavljene odredbe o organizaciji zločinačkih udruženja, jer i to je relikt prošlosti, jedne nepotrebne odredbe koje su se mogle putem podstrekavanja i saizvršilaštva rešiti, a postoje adekvatne inkriminacije u posebnom delu krivičnog zakona kojima je pokriven organizovani kriminal i pripadanje organizacijama te vrste.
Što se tiče krivičnih sankcija, može se reći da je zadržana kazna od 40 godina zatvora, a po Predlogu zakona maksimum kazne je 20 godina zatvora. Bilo je nelogično da ostane ovako veliki raspon između opšteg maksimuma i najstrože kazne i dobro je što su prihvaćeni amandmani da bude 30 godina opšti maksimum, jer zašto bi se nekome ko treba da dobije između 25 i 27 godina zatvora izricalo 40 godina.
Može se postaviti pitanje kako se i zašto došlo do kazne od 40 godina zatvora i zašto se možda kod najtežih oblika teških krivičnih dela nije razmišljalo o doživotnom zatvoru, jer mislim da to ne bi povećavalo represivnost, već da represivnost zakona povećavaju druge odredbe.
(Predsednik: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Poseban značaj se daje novčanoj kazni. Posebno je dobro što je otklonjen jedan osnovni nedostatak novčane kazne, a tiče se toga da ne pogađa jednako siromašne i bogate, mada je zadržana u fiksnom iznosu novčana kazna, ali predviđena je novčana kazna na dane, što omogućava da se utvrdi raspon između prihoda i rashoda učinioca krivičnog dela i da mu se prema tome odredi kazna. To će sigurno u početku biti teško, s obzirom da je to teško u našem sistemu utvrditi, ali sigurno će se stvoriti uslovi za to i ovakvo nastojanje je sigurno dobro.
Predviđene su nove kazne: rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole. Rad u javnom interesu je predviđen, ali je sigurno, znajući bar kakva je praksa do sada, da će izvršenje ove kazne biti veoma teško i mogu da kažem iz ličnog iskustva da se neće primenjivati, bar jedan dug period. Znači, ona postoji samo da ulepša zakon.
Oduzimanje vozačke dozvole je posebna greška i nije trebalo da bude predviđeno kao kazna. Poznato je da je u zakonu predviđena kao zaštitna mera zabrana upravljanja motornim vozilom. Dakle, po suštini postoje kazna i zaštitna mera koje su identične. To je prvo zbog preciznosti zakona nedopustivo, a nedopustivo je i sa stanovišta svrhe kažnjavanja, jer zamislite situaciju da neko ko je izvršio krivično delo upotrebom motornog vozila dobije tri godine zatvora, oduzme mu se vozilo i dobije još dve godine oduzimanja, pošto izdrži tri godine kazne zatvora, da mu se oduzme vozačka dozvola. U čemu je tu svrha kažnjavanja ako već dobije tri godine zatvora i šta će tu uticati da se izvršilac popravi, kazni i da ne vrši ta krivična dela?
Logično je da se oduzimanje vozačke dozvole, odnosno zabrana upravljanja motornim vozilom primenjuje u slučaju kada učinilac krivičnog dela nije poštovao saobraćajne propise i da se zadrži stalno rešenje. U ovom smislu Demokratska stranka je podnela amandman, pa ćemo o tome još diskutovati.
U oblasti odmeravanja kazne dobro je rešenje što su predviđene odredbe o produženom krivičnom delu, jer je to bila situacija jednog prividnog i realnog sticaja, gde su sudovi podržavajući shvatanje krivičnopravne teorije sudili za produžena krivična dela, a da za to nije postojao osnov u zakonu. Sada je taksativno i precizno određeno u kom slučaju se radi o produženom krivičnom delu i to je dobro.
Međutim, u Predlogu zakona nije predviđena situacija kada se otkrije novo krivično delo koje je obuhvaćeno produženim krivičnim delom, a koje je pravosnažno utvrđeno i presuđeno. Predložili smo jedan amandman, i Vlada je usvojila, da se u tom slučaju to krivično delo smatra posebnim krivičnim delom, odnosno da ulazi u posebno produženo krivično delo, jer je mogla da se stvori situacija da je to novo otkriveno krivično delo teže krivično delo, ali da se zbog toga što se produženo krivično delo smatra jednim delom i zbog principa da se u krivičnom pravu ponovo ne može suditi stvori situacija da se tom učiniocu ne može za to krivično delo suditi.
Predviđene su značajne izmene u pogledu uslovne osude i te izmene u suštini otklanjaju nedostatke koji su se pojavili u ranijoj praksi, a to je situacija da se jednom učiniocu izriče više uslovnih osuda, što u suštini ne odgovara svrsi uslovne osude kao krivične sankcije, ili da se nekom licu koje je izvršilo krivično delo sa umišljajem u neposrednoj prošlosti potom izriče uslovna osuda.
To su u suštini dobra rešenja jer su iznuđena praksom i lošim radom sudova koji nisu na adekvatan način primenjivali ranije odredbe.
Što se tiče posebnog dela samo ću se osvrnuti na neka krivična dela predviđena u posebnom delu, a biće diskusije po amandmanima u pojedinostima. U posebnom delu predviđeno je ubistvo iz samilosti kao privilegovani oblik ubistva i mislim da je to dobro. Video sam da je to bilo predviđeno Krivičnim zakonom Kraljevine Jugoslavije još 1929. godine.
Na Odboru za pravosuđe čuli su se argumenti da se ovaj oblik ubistva može zloupotrebljavati, međutim to nikako ne stoji i nije tačno, jer svako krivično delo mora biti potpuno dokazano, sa svim njegovim bitnim elementima i obeležjima, što znači da mora biti dokazano da je bolesno lice na ozbiljan i izričit način to tražilo i još neki elementi moraju biti ispunjeni.
Nešto bih posebno rekao u vezi sa krivičnim delima protiv časti i ugleda. Karakteristično je da je zadržano krivično delo uvrede, iako je Demokratska stranka podnela amandman da se taj član briše, jer smatramo da s obzirom na stepen društvene opasnosti ovog krivičnog dela ono ne treba da bude obuhvaćeno krivičnim zakonom, već prekršajnim. To u prvom redu zato što bi oštećeni u prekršajnom postupku svoju satisfakciju dobili na mnogo brži način i time bi bili zadovoljniji.
Pored toga, mora se uzeti u obzir i činjenica da oštećeni ima pravo da u parničnom postupku zbog pretrpljenih duševnih bolova dobije naknadu štete i da u parničnim postupcima postoji mogućnost da se na jedan pravičniji način rešavaju ova pitanja, odnosno da se dosuđuje adekvatna naknada.
Mislim da čak ni krivično delo uvrede, a ni klevete ne bi morali da budu inkriminisani, jer bi zadovoljstvo i satisfakciju oštećeni u potpunosti doživeo u parničnom postupku, a i to bi bila jedna vrsta kazne za onoga ko je to izvršio.
Još bih rekao u vezi sa definicijom krivičnog dela silovanja da je istaknuta jedna nejasna i neprecizna formulacija, koja nikako ne može biti element krivičnog dela. Rečeno je – ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnji, itd.
Formulacija "izjednačen čin sa obljubom" mnogo je neprecizna i uopšte se ne može zamisliti koji je to čin, na koji se čin misli. Ako se već zna, zašto nije navedeno na šta se odnosi i ko je taj ko može da odlučuje da li je to izjednačen čin itd. Mi smo predvideli amandman i o tome ćemo posebno govoriti u pojedinostima.
Na kraju bih nešto rekao o Predlogu zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Dobro je što je ova materija objedinjena u jednom zakonu, ali se i dalje postavlja pitanje da li se vaspitni nalozi i vaspitne mere sprovode u praksi, jer je do sada bio veliki problem.
Ne vidim da se neki problem u tom smislu rešio, jer, kao što je i ministar rekao, u porastu je kriminal koji čine maloletna lica, a poznato je da prilikom izricanja vaspitne mere oni izlaze iz sudnice smejući se.
U raspravi o pojedinostima biće detaljnije reči. Hvala.

Hvala vama. Da li još neko želi reč?
Reč ima Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS.

Poštovani predsedniče, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, danas počinjemo raspravu o jednom setu važnih zakona, od kojih se svaki na specifičan način odražava i na život građana Republike Srbije. Svoje izlaganje ću u ime poslaničke grupe SPS najviše usmeriti na Predlog krivičnog zakonika, iz prostog razloga što smatram da je to jedan jako važan, možda posle Ustava jedan od najznačajnijih zakona.
Sa posebnim zadovoljstvom mogu da konstatujem da je ovo jedan od zakona koji rečito govore da se i za vreme vlasti SPS-a i te kako vodilo računa da naše zakonodavstvo bude usaglašeno sa savremenim svetskim kretanjima.
Osim toga, ovaj predlog zakonika pokazuje da je reforma u krivičnom zakonodavstvu, koju je započela i Socijalistička partija Srbije, samo nastavljena, jer najveći broj rešenja koja je sadržao dosadašnji Krivični zakon je ostao na snazi, dok su određena krivična dela samo prilagođena sadašnjim svetskim uslovima.
Predloženi krivični zakonik sadrži jednu naglašenu meru kontinuiteta krivičnopravne vlasti ove države. Ono što posebno raduje je činjenica da Predlog krivičnog zakonika sadrži naglašen legalistički pristup u normiranju krivičnopravnih normi koje se štite normama Krivičnog zakonika.
To su, po pravilu, dela kapitalnog karaktera i imaju značaj jer se ne donose od jedne vlasti, niti za jednu vlast, već su rezultat opšteg prilaza, zasnovani na principima zakonitosti.
Na ovo posebno ukazujem jer u nedavnoj praksi smo imali očite primere zloupotrebe Krivičnog zakona kao sredstva u borbi protiv političkih neistomišljenika.
Ono što raduje je činjenica je da je ovaj zakonik legalistički i ne sadrži ideološka i stranačka obeležja.
Vidljivo je da predložena rešenja u krivičnom zakoniku sadrže negaciju politike i stavova DOS-a, tako su, na primer, odredbe iz Glave 98. zakonika, koje se odnose na krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i Srbije i Crne Gore i govore o ustavnom uređenju, odnosno o napadu na ustavno uređenje, ostale gotovo nepromenjene u odnosu na postojeći zakon.
Prema tome, sve ono što su socijalisti tretirali kao nasilje i nelegalno rušenje organa vlasti krivično je kažnjivo i prema ovom zakonu.
Osim toga, odredbe o terorizmu i oružanoj pobuni ostale su gotovo nepromenjene, jer su bile usaglašene sa opšteprihvaćenim međunarodnim standardima. Na ovo ukazujem zbog činjenice da je državna intervencija na Kosovu i Metohiji bila pravno osnovana, i to ne samo po našem Krivičnom zakonu, već i na osnovu međunarodnih opšteprihvaćenih standarda.
Ovo je važno pomenuti jer smo mi na Kosovu i Metohiji vodili borbu protiv terorizma. To je čitav svet do 1998. godine priznavao, a 1998. godine došlo je do promene u politici SAD, promene stava prema našoj zemlji, promene odnosa prema borbi protiv terorizma, a sada saznajemo i zašto. Nezavisni analitičari, ljudi koji se ne bave politikom, tek sada iznose sijaset činjenica na videlo: da je Amerika stajala iza podrške UČK i da je podsticala borbu Albanaca za stvaranje nezavisne države.
Utoliko je važno pomenuti i ove stvari i zbog onoga što nam se tada desilo, a pogotovo zbog onoga što nas očekuje, a to je diplomatska, pravna i politička borba za poštovanje Rezolucije 1244 i očuvanje statusa Kosova unutar Srbije.
Naravno, delim ona mišljenja koja ukazuju da je reforma krivičnog zakonodavstva bitna i aktuelna tema i to, pre svega, zbog konkretno istorijske prakse. Tu reformu zahtevaju i procesi koji obeležavaju početak 21. veka. Naime, savremeni procesi dovode u pitanje državne granice, koje pred naletom univerzalnog poimanja jednakosti među ljudima koji su, citiram, "slobodni, jednaki u dostojanstvu i pravima i svesti o neophodnosti da univerzalna prava i slobode čoveka moraju biti zaštićena pravnim sistemom ustupaju mesto svetu bez granica".
Naravno da taj svet bez granica mnogi zloupotrebljavaju. Veoma je raširena praksa od strane velikih sila da pod firmom zaštite opšteljudskih prava i sloboda praktično koriste tu formulaciju kao pravni osnov za intervencije i potiranje nezavisnosti i samostalnosti država i instaliranje političkih sistema koji odgovaraju velikim silama.
"Izgradnja novog sveta je započela opštim prihvatanjem različitih međunarodnih institucionalnih oblika, sadržanih u multilateralnim i bilateralnim konvencijama. Tim procesima značajan doprinos daju i univerzalne međunarodne i regionalne organizacije, kao što su UN, Evropska zajednica, Savet Evrope i druge, koje zalaganjem za širenje ideje o ljudskim pravima i slobodama umnogome doprinose da najveći broj nacionalnih država prihvata obavezu da štiti i poštuje ljudska prava i slobode, doprinoseći da se svaki pojedinac oseća pripadnikom međunarodne zajednice."
Valja se podsetiti da je gotovo polovina prošlog veka bila obeležena praksom u kojoj je pojedinac svoja zagarantovana međunarodna prava štitio pred nacionalnim sudovima, po postupku koje je odredilo nacionalno pravo.
Postojanje razlika u razvijenosti pravnih sistema pojedinih država objektivno je rađalo mogućnost da se ista prava na različit način i sa različitim uspehom štite od države do države. Otuda zahtev za neposrednu primenu normi međunarodnog prava predstavlja neophodnost savremenog razvoja. Međutim, usled nepostojanja kodifikovanog međunarodnog političkog prava, svaki pojedinac je istovremeno i subjekt i nacionalnog i međunarodnog prava koji pravno funkcionišu u gotovo svim državama sveta. U međunarodnom krivičnom pravu svaki pojedinac ima određenu zaštitu, ali mu se ovim pravom mogu nametnuti i određene obaveze.
Iz takvog odnosa javlja se i neophodnost primene i razvoja međunarodnog krivičnog prava koje ne stvara nacionalna država po uobičajenom legislativnom putu, već nadnacionalni organi međunarodne zajednice.
Polazeći od ovih premisa može se konstatovati, iako se o Predlogu krivičnog zakonika mogu izreći određene kritičke primedbe, što smo mi učinili i u formi amandmana, da je on usaglašen sa gotovo svim opšteprihvaćenim teorijama u oblasti krivičnog prava.
Pored toga, Predlog krivičnog zakonika je usaglašen i sa Statutom Stalnog međunarodnog krivičnog suda, ali i sa međunarodnim ugovorima koji obavezuju Srbiju na reforme u krivičnom zakonodavstvu, uključujući tu i Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Da je to tako pokazuje i činjenica da je u Predlog krivičnog zakonika uvršteno i novo krivično delo tzv. komandna odgovornost, kroz krivično delo nesprečavanja vršenja krivičnog dela protiv čovečnosti. Smatramo da su uvođenjem ovog krivičnog dela u naše krivično zakonodavstvo otklonjeni svi razlozi za upućivanje primedbi od međunarodne zajednice našem krivičnom zakonodavstvu.
Iako Predlog krivičnog zakonika zadržava kontinuitet sa dosadašnjim krivičnim zakonodavstvom, on predstavlja i značajan pomak napred u oblasti krivičnog zakonodavstva.
Upravo iz tih razloga predlagač ovog zakonika bi mogao i morao, na utemeljen način, da obrazloži zašto se, za razliku od rešenja sadržanog u krivičnim zakonima drugih zemalja prethodne Jugoslavije, pa i u zemljama u regionu, opredelio da maksimalna kazna koja se može izreći za najteže krivično delo bude 40 godina, dok je u ovim zemljama 30 godina.
Poređenja radi, u Krivičnom zakoniku Crne Gore maksimalna kazna koja se može izreći je 30 godina. Znači li to da će građanin Srbije koji izvrši isto krivično delo kao i građanin Crne Gore biti strože kažnjen? Da li ovo znači ugrožavanje njegovih prava i sloboda?
Pored napred iznetog, u Predlogu krivičnog zakonika vremenski raspon kod zaprećenih kazni je suviše veliki, na primer, od dve do 10 godina. Bilo bi dobro da predlagač ovog zakonika razmisli da li ostavljanje ovako velikog prostora pogoduje raznim zloupotrebama, pogotovo imajući u vidu najnovija zbivanja u pravosuđu.
Svestan sam da su određena rešenja koja su sadržana u zakoniku proizašla pod pritiskom međunarodne zajednice. To je slučaj sa krivičnim delom agresivnog rata koje se unosi u naše krivično zakonodavstvo, a da se nije reklo šta se podrazumeva pod pojmom agresivni rat.
Predlažem, u ime poslaničke grupe SPS, da predlagač ovog zakonika razmotri mogućnost da se opredelimo za formulaciju koja je sadržana u Statutu Međunarodnog krivičnog suda, gde se kaže da će se krivično delo agresije preciznije odrediti pošto se ono definiše u međunarodnoj zajednici i kao takvo bude opšteprihvaćeno.
Osim toga, postavlja se pitanje šta činiti sa krivičnim delima koja predstavljaju međunarodnu obavezu državne zajednice, kao subjekta međunarodnog krivičnog prava, kao i zbog same prirode pojedinih zaštitnih objekata izvesnih krivičnih dela. Tu pre svega mislim na Vojsku Srbije i Crne Gore, ustavno uređenje i bezbednost državne zajednice i sl.
(Predsednik: Koristićete i drugi deo vremena? Izvolite.)
Činjenica je da se predlagač ovog zakonika nije odrekao svega onoga na šta ima pravo po međunarodnim normama i konvencijama jedna nezavisna i suverena država, tako da se odredbe Predloga krivičnog zakonika ne razlikuju od onih odredbi koje su bile osnov za krivičnu odgovornost čelnika zapadnih zemalja i NATO pakta. Nema nijedne odredbe koja bi se razlikovala od onih koje su bile osnov za krivičnu odgovornost tih ljudi.
Prema opšteprihvaćenim normama međunarodnog krivičnog prava radi se o zločinu protiv civilnog stanovništva, ratnim zločinima, o grubom kršenju normi međunarodnog prava, upotrebi nedozvoljenih sredstava i slično, što sadrži Predlog krivičnog zakonika.
Ukazao bih na jednu novinu koju sadrži Predlog krivičnog zakonika. Naime, kao opšta odredba predviđeno je da neizvršenje pravosnažne presude predstavlja krivično delo. Pretpostavljam da ovakva odredba predstavlja opredeljenost predlagača za povećavanje stepena borbe u jačanju zakonitosti i uloge sudske vlasti. Nadam se da ovo istovremeno znači raskid sa dosadašnjom praksom, da pojedini istaknuti funkcioneri koji su nezadovoljni sudskom odlukom istu javno komentarišu, ili, pak, što je još gore, izjave da neće da sprovedu određene sudske odluke. Iako čine krivično delo, najčešće su prolazili bez posledica.
Na kraju, izneo bih svoje očekivanje da će usvajanjem ovog zakonika tužilaštvo napokon shvatiti da vinovnici nasilničkog ponašanja i vandalskog paljenja Skupštine 5. oktobra 2000. godine moraju krivično odgovarati, jer to predviđa i ovaj zakonik, i da ne mogu biti amnestirani za ta krivična dela.
Takođe, naše pravosuđe se mora suočiti i sa činjenicama da je nezakonito kidnapovan i izručen Hagu Slobodan Milošević, da je nezakonito oslobođeno preko 1.700 šiptarskih terorista i sl. Za ta krivična dela znaju se krivci, oni moraju odgovarati pred našim sudskim organima, jer su izvršili krivična dela koja su kažnjiva po svim opštepriznatim međunarodnim krivičnim normama.
Moram reći da ovaj predlog krivičnog zakonika sadrži jedno krivično delo koje je, po našem mišljenju, u proteklih nekoliko godina bilo predmet velike zloupotrebe. Reč je o čuvenom krivičnom delu, a to je zloupotreba službenog položaja. Koliko to krivično delo izgleda čisto i bezazleno, a šta se radilo, plastično ću pokazati na nekoliko slučajeva kako je to u praksi izgledalo.
Pročitaću član 242. postojećeg zakona, koji glasi: "Službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene radnje, dužnosti, pribavi sebi ili drugome kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko 300 hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do 10 godina.
Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko 850 hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje tri godine.
Odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugoj organizaciji koje učini delo iz st. 1. i 3. ovog člana kazniće se kaznom propisanom za to delo".
Smatrao sam potrebnim da vam ovo pročitam, jer je u protekle četiri godine praksa primene Krivičnog zakona na prostoru Srbije doživela da se sudi prema političkom opredeljenju protiv političkih neistomišljenika i da pripadnici SPS-a ili drugi građani Republike Srbije, koji su predloženi ili izabrani u državne ili neke druge institucije na predlog SPS-a, budu predmet progona i pravne torture.
Pomenuću samo šest slučajeva kako se to krivično delo zloupotrebljavalo:
1. Ima slučajeva gde se podiže optužnica za zloupotrebu službenog položaja i kada je optuženi postupio u skladu sa zakonom, ali navodno nije pribavio saglasnost neposredno višeg organa, iako ga na takvu proceduru ne obavezuje zakon.
2. Javni tužilac je podizao krivičnu prijavu protiv članova SPS-a čak i u onim slučajevima kada je i sam konstatovao da je učesnik u određenom postupku postupao u skladu sa ovlašćenjima i punomoćjima koje je imao i da, u celokupnom tom slučaju, nije imao nikakve lične koristi, što govori, naravno, da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
3. Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja protiv lica koja često nisu neposredni nalogodavci. Iznad sebe su imali dva ili tri rukovodioca protiv kojih se nije podnosila optužnica, već protiv, naravno, člana SPS-a, što govori da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
4. Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja u onim slučajevima kada naručilac poslova i nadzorni organ prihvataju da je posao izvršen u skladu sa odredbama ugovora između tih subjekata.
5. U nekim slučajevima javni tužilac je podnosio krivičnu prijavu za navodnu zloupotrebu službenog položaja i kada je učinjena materijalna šteta manja od one koju zakon propisuje, što govori da je takva optužnica imala političku pozadinu.
6. U nekim slučajevima javni tužilac je podnosio krivičnu prijavu i za zloupotrebu službenog položaja zbog navodnog nepoštovanja poslovničke procedure organa vlasti, iako isto to delo na tom organu nije osporeno; itd. itd.
Namerno nisam pominjao imena, jer ovo što tvrdim zasnovano je dokumentima. Imam kod sebe svu tu dokumentaciju. Naravno, to je problem države, ne SPS-a, jer mi ćemo u toj stvari istrajati u borbi protiv primene politike u pravosuđu. Moraćemo sve takve slučajeve da javno iznesemo i žigošemo one koji tako rade.
Govoreći u ime SPS-a moram da kažem, kada kažem "slučajevi" stvarno mislim na slučajeve, jer ne želim da se oni pošteni, radni, vredni, stručni ljudi u pravosuđu, bilo da je reč o tužiocima ili sudijama, osećaju prozvanim kada sa ove govornice pominjem rad pojedinih ljudi, jer ti loši ljudi su naneli veliku štetu pravosuđu i državi Srbiji, a ne treba, na osnovu pojedinih slučajeva, zaključivati da je stanje u celom pravosuđu Srbije takvo.
Pomenuo sam šest tipičnih načina kako su ovo krivično delo tumačili. Imam ovde jedan vrlo konkretan slučaj, reč je o zloupotrebi službenog položaja koju je učinio navodno dr Božidar Jeličić, u vreme kada je obavljao dužnost pomoćnika ministra prosvete. Naravno, on je bio predmet posebnog tretmana ljudi iz tužilaštva i videćete zbog čega.
Naime, on je optužen da je počinio zloupotrebu službenog položaja i ta prijava postoji. Postoji proces koji se vodi protiv njega, iako delo za koje je optužen nije predmet, odnosno ono što je učinio nije trebalo da bude predmet ovog krivičnog dela. To je nešto što je učinio, što zakon propisuje, nije njegova nadležnost, za to su odgovorni ministar i drugi ljudi u ministarstvu.
Zanimljivo je da je on, pokušavajući da na različite načine zaštiti svoju ličnost i verujući da postoji pravda i pravičnost u ovom društvu, videvši da za isto delo zbog kojeg je optužen (u pitanju je neka suma od 600 i nešto hiljada dinara, kao nenamenskog trošenja sredstava), po istom pravnom osnovu prethodni ministar prosvete i nadležni ljudi u prosveti u tom ministarstvu su potrošili preko 10 miliona dinara, znači, po istom pravnom osnovu, podneo prijavu tužilaštvu.
Šta se dešava? Kada je podneo 21. novembra 2002. godine zahtev Ministarstvu finansija, gospodinu Đeliću, za upućivanje budžetske inspekcije u Ministarstvo prosvete radi provere nenamenskog trošenja sredstava i utvrđivanja zloupotrebe prethodnog ministra i nadležnih, a inače radi se o istom postupku, istom delu na osnovu koga je protiv njega podneta krivična prijava, rezultat toga je bilo da Ministarstvo finansija nije preduzelo ništa i konstatovali su da je zahtev nestao. Onda, 22. septembra 2003. godine obnovio je čovek zahtev ministru finansija za upućivanje budžetske inspekcije. Rezultat: odugovlačenja i obećanja bez konkretnog postupka.
Dalje, 17. oktobra 2003. godine podneo je krivičnu prijavu Drugom opštinskom tužilaštvu protiv ličnosti, a nisu imena ovde bitna nego princip, jer ja ću sve ovo dostaviti tužiocu, znači, podneta je prijava tužiocu protiv Božidara Đelića zbog prikrivanja krivičnog dela i izvršavanja krivičnog dela, kao i zbog kršenja člana 60. Krivičnog zakona, a koji se tiče diskriminacije na političkoj osnovi. Rezultat toga: u službi prijema ironično mu je rečeno da od toga neće biti ništa, jer je takva politička klima u tužilaštvu.
Podneo je 21. novembra 2002. godine krivičnu prijavu Drugom opštinskom tužilaštvu protiv prethodnog ministra prosvete i sporta i sekretara Ministarstva za isto krivično delo za koje je Drugo tužilaštvo pokrenulo isto protiv gospodina Jeličića. Rezultat: javni tužilac i njeni zamenici obavestili su gospodina Jeličića pismom da ne postoji ni osnovana sumnja da su prijavljeni izvršili navedeno krivično delo ili bilo koje krivično delo. Oni čak nisu našli za shodno ni da sprovedu osnovne istražne radnje.
Dana 24. oktobra 2003. godine uputio je lično zahtev tužiocu, u kome je insistirao da se sprovede istražni postupak protiv ministra i sekretara Ministarstva uz naglašavanje da nesprovođenje istog člana znači diskriminaciju po političkoj osnovi i kršenje člana 60. Krivičnog zakona Republike Srbije. Rezultat toga je bio da je tužilac jednostavno ignorisao ovaj stav.
Sada, pošto je vreme ograničeno, suština je da tužilaštvo nije reagovalo. Protiv čoveka postoji krivični postupak koji se vodi. Verovatno će biti izrečena i presuda. Potpuno se vidi da ili mora i protiv prethodnog ministra biti podignuta krivična prijava ili mora gospodin Jeličić biti oslobođen. Ove dve stvari različito ne idu, s obzirom da je reč o istoj stvari.
Ovo sam pomenuo kao eklatantan primer kako se jedno krivično delo može zloupotrebiti. Mislim da je dobro da ono postoji u našem krivičnom zakoniku, jer nažalost cenim da je bilo sijaset slučajeva zloupotrebe službenog položaja koji još uvek nisu ugledali svetlo dana zbog pojedinaca u pravosuđu. Kažem, zbog pojedinaca u pravosuđu, a ne zbog pravosuđa kao takvog.
Sve me ovo nagoni upravo na onu osnovnu postavku da treba da učinimo sve da ove negativne pojave žigošemo, da bi krivci bili kažnjeni, da bi Srbija jednostavno imalo samostalno i nezavisno pravosuđe. Kada kažem samostalno i nezavisno, da rade po zakonu i u interesu građana, a da ne vode računa o tome da li ih je Skupština izabrala sa manjim ili većim brojem glasova.
(Predsednik: Vreme.)
Izvinite, gospodine predsedniče, evo završavam, ali o toj temi kada budemo vršili izbor čelnih ljudi u pravosuđu.
Na kraju da kažem, zajedno sa još nekoliko kolega podneo sam veliki broj amandmana na ovaj predlog krivičnog zakonika, a u najvećem broju slučajeva gospodin ministar i Vlada su prihvatili te amandmane. Ostale amandmane koji nisu prihvaćeni povlačim ovim putem, a očekujem da će to učiniti i moje kolege, poslanici SPS-a narednih dana. Hvala.

Hvala vama. Dakle, molim vas, povlačite svoje amandmane? Shvatam.
Konstatujemo, kako ne bi nešto ušlo pogrešno u zapisnik, a reč ima narodni poslanik Marko Krstin, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe G17 plus. Potom ćemo preći na raspravu po prijavljenim govornicima, prijavile su se sve poslaničke grupe, pa samo da znamo zbog redosleda. Prvo će govoriti narodni poslanik Ljiljana Nestorović, a potom narodni poslanik Rajko Baralić.
Još jednom podsećam one koji nisu pratili prepodnevni rad, danas radimo do završetka načelne rasprave. Hvala.
Izvolite, gospodine Krstin.

Dame i gospodo, gospodine ministre, kao pravnik i kao poslanik G17 plus imam izuzetno zadovoljstvo da ovde govorim o kompletu pravosudnih zakona, za kojim odavno postoji potreba i koji Skupština, u čijem sam sastavu, namerava da donese. Veoma sam zadovoljan što većina mojih kolega ili sve moje kolege koje su diskutovale, bez obzira na političke stranke kojima pripadaju, podržavaju koncept zakona i to što je zakon upravo stavljen na raspravu i donošenje.
Što se tiče krivičnog zakonika – upravo tako, zakonika, jer navikli smo na taj termin krivični zakon, a ovde se radi o kodeksu, što je veoma značajno jer je zaista u pravnoj regulativi vrhunsko dostignuće napraviti kodeks – ovo zaista jeste kodeks ne samo po nazivu, nego i po onome što on sadržinski predstavlja. On predstavlja odraz onoga što je bilo dobro, što se pokazalo svrsishodnim u dosadašnjoj primeni Krivičnog zakona.
Želim da napomenem, imali smo dva zakona u ovoj oblasti, zakon od 1977. godine i zakon od 1976. godine. Zakon iz 1976. je bivši savezni, a sada osnovni zakon; zakon iz 1977. godine je republički zakon; ovaj je menjan 23 puta, a osnovni zakon 11 puta. Možete zamisliti koliko je teško bilo da se u praksi primenjuje jedan ovakav propis.
Ono što apsolutno predstavlja prednost zakonika jeste da on sadrži kao kodifikaciju sve ono što je neophodno potrebno u tzv. materijalnom krivičnom pravu, što bi mi pravnici rekli, a što sa procesnim krivičnim pravom, znači sa krivičnim procesnim zakonikom predstavlja jednu celinu u ovoj krivično-pravnoj materiji. Sada, što posebno ocenjujem kao veoma dobro, izdvaja se postupak prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, a što sa jedne strane izražava pravilan i novi odnos ove skupštine prema ovom obliku kriminaliteta, koji je u usponu i dugo vremena je u usponu, ali se na to nije reagovalo.
Zakon ima 432 člana i propisuje preko 320 krivičnih dela. Opšti deo, zaista, u najvećoj mogućoj meri predstavlja ono što je bio opšti deo i do sada, proteklih 30 godina, sa određenim izmenama koje zaista vode ka poboljšanju u toj materiji.
Ne bih se složio sa mojim prethodnikom, kolegom iz DS, da se radi o represivnom zakonu, naprotiv. Nažalost, nemamo previše elemenata u kojima se ojačava položaj oštećenog u krivičnom postupku. Sve je, naravno, okrenuto ka okrivljenom, ka zaštiti opšteg interesa, ka zaštiti društva od kriminaliteta.
Što se tiče poslednjih kazni koje su propisane, minimum i maksimum, kao i opštih, može se reći da su one uravnotežene, kako međusobno, tako i za pojedina krivična dela, i ne mogu se okarakterisati kao represivne.
U pogledu teme koja je ovde pomenuta, da se radi o aferi u pravosuđu, reč je o lišavanju slobode koje smo mi ovde odobrili kao Skupština, znači, zamenika tužioca i sudije Vrhovnog suda, to ne bih mogao nazvati aferom. U narodu se pod aferom podrazumeva nešto što nije sankcionisano, nije procesuirano od strane državnih organa. Državni organi su ovde reagovali odmah, na pravi način. Mislim da svi poslanici ove skupštine to podržavaju, a tu podršku sam shvatio kroz to što smo mi jednoglasno doneli odluku da se protiv tih nosilaca pravosudnih funkcija sprovede postupak.
Naravno, zadovoljan sam što ovaj saziv nije birao te nosioce pravosudnih funkcija, nego je ovaj saziv preduzeo mere da se takvi nosioci pravosudnih funkcija uklone sa funkcija na kojima rade. Birala ih je ranija Skupština, evo kaže koleginica. Dakle, ovaj saziv je preduzeo sve da do toga više ne dođe.
Malo bih o svrsi kažnjavanja iz opšteg dela, a saslušao sam pažljivo raspravu kolega. Bilo je zaista veoma dobrih rasprava, sve su bile dobre. Svrha kažnjavanja (kao što je i bila): individualna prevencija, generalna prevencija, društvena osuda, jačanje morala i pravne svesti.
Zaista bih voleo za neko buduće pravo da to bude satisfakcija, dakle, naknada štete za oštećenog. Jer, u individualnoj koncepciji, kojoj se mi sve više približavamo, da ne štitimo samo narod i državu u opštem pogledu, založio bih se za veću zaštitu pojedinca, imajući pri tome u vidu da se imovinsko-pravni zahtev kao zahtev oštećenog veoma teško ili gotovo nikada ne realizuje u krivičnom postupku.
Vidim da, kada se radi o krivičnom postupku protiv maloletnika, imamo ulogu oštećenog koja je dosta značajna. Mislim da bi bilo jako dobro da se u krivičnim postupcima prema punoletnim licima naglasi uloga oštećenog i da se oštećenom omoguće veća prava, naročito zaštita njegovih imovinskih interesa, što je satisfakcija za određena krivična dela koja su upravljena prema oštećenom. Mislim da bi trebalo štititi više oštećenog.
Pošto su kolege dosta govorile o opštem delu, samo ću se osvrnuti na nekoliko novih krivičnih dela, da bih skrenuo pažnju javnosti i naših građana, koji su prilično zainteresovani za ovu raspravu. Predviđena su dva nova oblika privilegovanog ubistva, ubistvo deteta i ubistvo bremenite žene, kao teški oblici ubistava, a imamo i jedan novi oblik privilegovanog ubistva, a to je ubistvo iz samilosti.
Znači, ta dva nova oblika teškog ubistva je i te kako trebalo uvesti, ubistvo deteta i ubistvo bremenite žene. Jedan novi oblik isto tako koji je privilegovan, to je ubistvo iz samilosti i praksa je pokazala da takođe treba da se uvede.
Posebno bih ukazao na Glavu XIV, a to su Krivična dela protiv slobode i prava čoveka i građanina; tu se izdvajaju krivična dela – Povreda slobode izražavanja nacionalne ili etničke pripadnosti i Povreda slobode ispovedanja vere i vršenja verskih obreda. Biću slobodan da citiram deo člana 131: "Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko sprečava ili ometa vršenje verskih obreda." Da ovakva sankcija i ovakva država postoji u nekim nama okolnim zemljama, ne bi se desilo da episkop Jovan, svetovno Vraniševski, bude u zatvoru zato što je krstio dete. To se u Srbiji ne može desiti, veoma sam zadovoljan zbog toga i čak bih rekao i ponosan.
Nadalje, na šta bih još skrenuo pažnju, to su nova krivična dela radi zaštite individue, znači građanina, koja štite privatnost građanina. Isto tako bih skrenuo pažnju, i to je veoma značajno, na Neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka i Neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka.
Znači, štite se lična prava i privatnost građana, što je veoma značajno krivično delo koje predstavlja dobru meru u zaštiti privatnosti građana, pošto različiti oblici informisanja o tim pravima građana često poprimaju nezakonite razmere koje narušavaju svaku vrstu ljudske slobode. Ovo je jedna mera koja treba da omogući da se to svede u normalne okvire.
Značajna su i nova krivična dela protiv izbornih prava, to je Glava XV, Davanje i primanje mita u vezi sa glasanjem. Mi smo imali prilike da se neko hvali ili da se zna ko je dao koliko para da bi neko glasao, ko je obišao koje naselje, pa je tamo delio ne samo sendvič i paštete, i nešto konkretno, pa je slao autobuse. Dakle, Vlada je videla da ovde postoji potreba da se nešto ovako uredi i to pozdravljam.
Dakle, veoma je značajna i Glava XX, a to su krivična dela protiv intelektualne svojine, to je nešto novo, ne toliko novo u praksi koliko novo u uređivanju, i to pozdravljam, kao i nova krivična dela protiv privrede, Falsifikovanje hartija od vrednosti i Falsifikovanje sredstava bezgotovinskog plaćanja. Brojna su krivična dela, ima ih 327 i mislim da je ovaj zakon sveobuhvatan i da zaslužuje naziv – zakonik.
Ja ću se malo duže zadržati nego moje kolege na ostalim zakonima. Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravna zaštita maloletnih lica. Ovo je veoma značajno, jer se prvi put u novijoj istoriji izdvaja ovaj postupak. On je neopravdano bio zajedno sa postupkom sa punoletnim licima. Mislim da osobe maloletnog kriminaliteta, a naročito njegov porast, odnosno raznovrsnost, daju osnov predlagaču da nešto ovako predloži.
Naročito je značajno da se pored vaspitnih mera bezbednosti uvode i tzv. vaspitni nalozi ili mere sui generis, što pokazuje jedan drugačiji odnos države prema ovom obliku kriminala, što opet znači da država usavršava svoje mehanizme i metode, i kako reaguje na određene metode i mere kriminala, mada u pravnoj teoriji važi mišljenje da su državne institucije sporo promenljive. Pozdravljam jednu ovakvu promenu i cenim da je ona u pravo vreme došla.
Što se tiče vaspitnih naloga, oni podrazumevaju određene okolnosti i malo ću ih obrazložiti, pošto mislim da je to nešto sasvim novo. Znači, vaspitni nalog može da primeni ne samo sud, nego i tužilac, samo za određena krivična dela, gde je predviđena novčana kazna i zatvor do pet godina. Uslovi su da maloletnik prizna krivično delo i da pokaže odgovarajući odnos, sa jedne strane, prema delu, a sa druge strane prema oštećenom. Prema tome su prilagođene i vrste ovih vaspitnih naloga.
Znači, veoma je važno, i to bih istakao kao potvrdu moje teze, da moramo u krivičnom postupku više zaštititi oštećenog, da je prvi vaspitni nalog poravnanje sa oštećenim i naknada štete. To je veoma značajno, jer oštećeni se u krivičnom postupku često oseća zapostavljenim iza nekog državnog ili društvenog interesa i često krivični postupak, naročito ako tužilac nije dovoljno agilan, ne doživljavaju kao svoju ličnu zaštitu. Ovo je jedan od puteva da se krivični postupak doživi kao lična zaštita svakog pojedinog građanina koji je oštećen krivičnim delom.
Takođe, kao vrsta vaspitnih naloga – redovno pohađanje škole i redovno odlaženje na posao, uključivanje bez naknade u rad humanitarnih organizacija, podvrgavanje odgovarajućim ispitivanjima i odvikavanje od zavisnosti, naročito kod narkomana, kao i uključivanje u pojedinačni, odnosno grupni tretman u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi i savetovalištu – to su mere koje su zaista dragocene i mogu da izrazim posebno zadovoljstvo što je predlagač tako nešto predložio.
Zakon je, naravno, koncipiran, kao što se vidi iz ovakvih vrsta vaspitnih naloga, da pre svega afirmiše načelo vaspitanja, umesto načelo kažnjavanja. Naročito je značajno to da se formiraju ili će se u okviru postojećih organa formirati novi organi.
Dakle, menja se nadležnost, sa opštinskih sudova premešta se nadležnost u okružne sudove, kao u sudove koji su specijalizovani i imaju sudije koji su bogatiji životnim iskustvom i stručniji za određene oblasti. Takođe se predviđaju specijalni uslovi za branioce, znači, za advokate, koji moraju poznavati određena prava i pravila kojima se ta prava ostvaruju. Naravno, mislim na maloletnike i na policiju za maloletnike.
U pogledu Predloga zakona o izvršenju krivičnih sankcija smatram da se takođe radi o jednom zakonskom tekstu koji zaista predstavlja iskorak u rešavanju dosadašnje problematike, jer mnogo ima više javnosti u izvršavanju krivičnih sankcija. Nailazimo na sudsku kontrolu kod povrede pojedinačnih prava osuđenih lica, što u velikoj meri omogućava osuđenim licima da ne budu potpuno po strani i potpuno bez pomoći kada izdržavaju kaznu zatvora, u odnosu na ta lica ili kaznu koja je određena.
Ovim zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, naravno, vršeno je usklađivanje sa međunarodnim obavezama koje smo prihvatili, predviđeno je uvođenje izvršavanja novih kazni, kao što je kazna rada u javnom interesu, koja je uređena na jedan sumaran način i mislim da bi bilo dobro da se posebnim propisima detaljnije urede ta pitanja da bi ova kazna bila šire primenjena.
Posebno se uređuje izvršavanje kazne za prekršaje, zatim, mere pritvora, a naročito je interesantan deo zakona koji je dosta detaljno uredio prava i obaveze zaposlenih u ustanovama. Mislim da smo i tu svedoci da zaposleni krše prava i obaveze koje imaju i da je veoma značajno da se precizno urede njihova prava i obaveze, sa postupkom koji se protiv njih vodi u tim slučajevima.
To je još jedan instrument za suzbijanje korupcije. Zakon detaljno propisuje vrste zavoda, tipove zavoda, daje naglasak na javnost rada Uprave za izvršavanje krivičnih sankcija; pravilno tu upravu stavlja u Ministarstvo pravde.
Znači od člana 31. do 174. propisuje izvršavanje kazne zatvora, detaljno propisuje slučajeve odlaganja izvršenja, što je veoma značajno, da se ukloni arbitrarnost i uslovi za korupciju koji su postojali, jer nije bilo bez značaja da li se nekom odobri ili ne odobri da odloži kaznu. Ovde smo to detaljno odredili i mislim da je to jako dobro.
Što se tiče položaja osuđenog, on se uređuje od člana 65. do člana 127, što je jako dobro, zato što, bez obzira što se radi o licu koje je država odredila da izdržava određenu kaznu i istrpi sankciju za nezakonito ponašanje, ono mora da ima određena prava. Demokratizacija jedne države se upravo vidi u onome u kojoj meri su i ta lica zaštićena u svojim pravima.
Znači, kao što sam govorio o oštećenom, tako i određena prava imaju i oni koji su nekoga oštetili. Tu je taksativno nabrojano, sveobuhvatno, od poseta branioca, prava na boravak u posebnoj prostoriji jednom u tri meseca sa bračnim drugom, decom ili drugim bliskim licem, do prava na rad na sopstvenom radnom mestu ako je kazna do šest meseci, što je jako dobro u današnje vreme kad se teško zapošljava a lako gubi posao. Zatim, da raspolaže sa 70% naknade.
Naročito naglašavam, kada se radi o merama za disciplinske prestupe i mere, da je obezbeđena zaštita u upravnom sporu, sa precizno određenim rokom od 15 dana da se po tužbi reši, što je veoma značajno.
Isto tako bih pomenuo za meru samice, koja spada u najtežu disciplinsku meru, da je ona precizno ograničena, sa preciznim dimenzijama prostora, osvetljenjem i svi ostalim što je potrebno da se osuđeno lice ne ponižava i ne muči dok izdržava ovakvu vrstu disciplinske mere.
Na redu je zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku. Isto tako, na dnevnom redu imamo potpuno nov propis. Takođe je Vlada ovde blagovremeno reagovala.
Radi se o neophodnim dokaznim sredstvima, o svedocima, radi se o okrivljenima koji mogu biti u funkciji svedoka, koji bez ovog zakona svoju funkciju ne bi mogli ispuniti, imajući u vidu da imamo posla sa organizovanim kriminalom, terorizmom, ratnim zločinima i drugim najtežim oblicima krivičnih dela ili krivičnim delima koja su sama po sebi u grupi najtežih krivičnih dela.
Predviđa se poseban mehanizam zaštite, nezavisan od onog u redovnom krivičnom postupku, koji je inače nedovoljan, vremenski i prostorno ograničen i vezan samo za direktnog učesnika u postupku dok je u sudu. Sve ostalo ne postoji. Zaista je osnovano što se ovakav zakon donosi, jer ko bi svedočio ili ko bi se stavio u sukob sa nekom organizovanom grupom ako ne uživa nikakvu zaštitu izvan zgrade suda ili je ta zaštita čak i u zgradi suda izuzetno slaba.
Ovaj zakon počiva na principu dobrovoljnosti lica koje svedoči i dobrovoljnosti da prihvati zaštitu. Ima posebne organe - Komisiju za sprovođenje ovog programa, koju čine predstavnici Vrhovnog suda i predstavnici koje predlažu odgovarajuće institucije. Sa druge strane, imamo jedinicu za zaštitu koja se formira u okviru MUP-a, koja ima zadatak samo da se bavi ovom oblašću.
Načelno, zaštita ne traje večno, dugoročno, ona traje do osamostaljivanja lica koje je izložilo riziku svoj život da bi omogućilo državi da se obračuna sa najtežim oblicima kriminala. Visina će biti isto interesantna: ona je samo do iznosa neophodnog za pokrivanje životnih troškova i uključivanje lica u novu sredinu.
Mere su: fizička zaštita, promena prebivališta, prikrivanje identiteta i podataka o svojini i, kao mera koja se primenjuje samo ako ove četiri nisu uspele, promena identiteta. To može biti fizička promena identiteta ili samo promena u dokumentima.
Kažem, ovo je jedan nov zakon koji će uneti sigurnost kod ljudi koji se izlažu tom riziku da se bore protiv organizovanog kriminala zajedno sa državom i on ima puno opravdanje da se donese. Poslanička grupa G17 plus iz sveg srca podržava ovakav zakon.
U pogledu izmena i dopuna Zakona o krivičnom postupku, tu se radi o jednoj manjoj izmeni koja, u stvari, predstavlja promenu da umesto resora državne bezbednosti, kao dela MUP-a, mi prema zakonu imamo formiranu BIA, koja je poseban organ, izvan MUP-a. Zbog toga je potrebno da se za određene radnje, za koje su bili ovlašćeni MUP i unutar njega resor državne bezbednosti, omogući da se i BIA njima bavi. Tu se radi o nadzoru, snimanju telefonskih i drugih razgovora i optičkim snimanjima određenih lica.
Sve ove zakone poslanička grupa G17 plus ocenjuje pravim za ovaj trenutak. Što se tiče krivičnog zakonika, mi smatramo da će se on dugo primenjivati u našoj krivičnoj praksi, isto tako i zakon o maloletnicima, kao i zakon o izvršenju krivičnih sankcija. Nadamo se da se zakon o programu zaštite neće dugo primenjivati i da ćemo se mi obračunati sa tom pojavom organizovanog kriminala i terorizma.

Reč ima ministar pravde Zoran Stojković.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pošto sam u uvodnom izlaganju zamolio da imate razumevanja što ću morati pre kraja da napustim ovu sednicu, želim da se na ovaj način obratim svima vama. U uvodnom izlaganju sam rekao da se zaista zahvaljujem na potpunoj saradnji svih poslaničkih grupa. Sada, kada sam čuo uvodna izlaganja šefova poslaničkih grupa, pokazuje se da sam bio u pravu. Ipak mi nismo narod kako nas zovu – Srbi koji od strančarenja ne vide ono što je bitno. Jedan sistemski zakon koji ima značaja za celo društvo, pa i za nas ovde, zaista nailazi na jedno potpuno razumevanje među poslaničkim grupama.
Ponovo hoću da kažem da su sve grupe dale jedan izuzetan doprinos. Čuli ste i u ovim govorima da zaista nije bilo nikakvog politikantstva. Bilo je reči o onome što se smatra da je dobro, eventualno o onome što treba da se ispravi, u čemu smo imali apsolutnu saglasnost svi mi međusobno. Ovo je zaista jedan sistemski zakon koji treba da postoji jedan duži period i da bude na dobrobit svih nas.
Samo bih želeo da ukažem na nekoliko stvari koje izazivaju zabunu. Otprilike, jedna primedba je bila da su malo podignuti minimumi i maksimumi, pa da na taj način može da dolazi do pooštravanja.
Ne, mi smo imali dosta oštro krivično zakonodavstvo, gledajući evropsko zakonodavstvo. Doživeli smo situaciju da su postavljeni minimumi i maksimumi dali mogućnost da sudska praksa dovede do toga da budemo jedna od zemalja koja je najblaža na svetu po izricanim kaznama. Svi mi smo trpeli velike i opravdane kritike građana, jer teško je bilo objasniti kako npr. za dilovanje droge i slične stvari veliki broj uslovnih osuda. Na ovaj način smo probali da, podizanjem minimuma, jednu malo iskrivljenu sudsku praksu onemogućimo.
Sa druge strane, moralo se voditi računa o tome da je sudska praksa formalno postala izvor prava, ali umesto da bude izuzetak, znate šta je izvor prava, sudska praksa - opšta sednica Vrhovnog suda, u izuzetnim slučajevima, kada norma nije jasna, ovde smo doživeli da imamo tzv. sudsku praksu koja je dovela do urušavanja norme. Zato smo pojačali ove norme, da bismo onemogućili takvo urušavanje istih tih normi.
Bilo je reči da, eventualno, može biti zloupotreba u progonu. Na početku sam rekao da donosimo novi zakon o krivičnom postupku u kome će decidirano biti navedene određene stvari i sprečavanje, u najvećoj meri, zloupotrebe te vrste. Da se razumemo, nijedan zakon ne može da otkloni sve zloupotrebe. Naprotiv, ako se jave, otkriju se, one se gone. Bar na određen način će one objektivne mogućnosti otkloniti.
Postavljeno je pitanje zašto kazna od 40 godina. Kazne doživotnog zatvora nema i jasno je da više ne može da ima, evropsko zakonodavstvo je ne poznaje. Bilo je pitanje doživotne robije. Mislim da samo par evropskih zemalja to ima, ali sa jednom procedurom gde je data mogućnost kada može da se traži prevremeno puštanje itd. To je jedna složena procedura koja nama ne bi donosila ništa, a sa druge strane uveli bismo jednu kaznu koja bi od ona četiri elementa bitna za svrhu ostvarivanja svake kazne bila eliminisana.
U toj situaciji smo smatrali da je najbolje ovakvu kaznu tzv. dugotrajnog zatvora primeniti, jer dolazimo u situaciju kazne od 40 godina, znate i sami kolika je, i mislim da ona ostvaruje svrhu, ne eliminiše dva ključna elementa za svrhu kažnjavanja i mislim da će dati možda čak i bolje rezultate.
Pitanje je bilo zašto ne dekriminizovati uvredu i klevetu. Moram da kažem da to ne sme da ide na prekršaj. Ustav predviđa dve slobode... Samo da objasnim šta je uređeno ovim zakonom, zašto je kod uvrede i klevete izbrisan zatvor, a ostala su krivična dela. Ustav predviđa dve slobode. Jedna je sloboda informisanja i javnog izjašnjavanja, a sa druge strane je zaštita integriteta ličnosti ili dostojanstva građana. To su dve ravnopravne slobode. Ne možete u ime jedne slobode potpuno dezavuisati drugu. Mislim da smo našli najbolje rešenje i najbolju meru zaštite obe slobode.
Neću govoriti o onome o čemu ste vi govorili, o zaštiti novinara, izvora itd., nego zaista nije bilo mogućnosti. Za vašu informaciju, jeste bilo dosta pritisaka sa strane da se to delo dekriminalizuje, ali nisu mogli da mi daju odgovor na činjenicu da sva evropska zakonodavstva imaju to u svom zakonodavstvu, pa je čak bilo objašnjenje da ga ima, ali se u dobroj meri ne primenjuje.
Navešću vam jedan slučaj da znate šta je. Smatrao sam da treba da zaštitimo našu situaciju, na određen način naš suverenitet. Evo vam jedan ključan razlog. Kosovo i Metohija, Evropa je dala njima pre nepunih godinu i po dana krivični zakon i to je vama poznato.
Znate da u tom zakonu postoji uvreda i kleveta. Zašto bismo mi bili ti koji moramo da prihvatimo nešto što je ta Evropa zadržala kod sebe, da li ga primenjuje ili ne primenjuje, ali ga ima.
Ili, da vam navedem drugi primer jedne uredne zemlje, tu se nećemo sporiti, Nemačke. Predviđena je kazna zatvora do pet godina za najteže delo. Smatrao sam da je ovo najbolja mera da ova dva prava nađu zaštitu i da ne budu oštećena jedno naspram drugog. To je bio razlog zašto smo zadržali.
Što se tiče širine kriminalizacije, mislim da smo izvršili neku dekriminalizaciju u opštem delu, i to ste već pomenuli u određenim slučajevima, ali npr. po pitanju vojske, ako ste primetili, do tri godine sva ona dela kao blaža mi smo prebacili na disciplinsku odgovornost, tako da smo u tom delu vodili računa da dekriminalizujemo nešto što nije neophodno da bude u ovom zakonu.
Pitanje uloge oštećenog – mi jesmo uveli određene norme, urađena je Deklaracija u Helsinkiju o tzv. medijaciji. Mi smo kod maloletnika to uspeli na određen način da ugradimo i kod izvršenja sankcija, a ostalo je u krivicama.
Mogu da vam dam informaciju da će u izradi novog zakona o krivičnom postupku biti uvedeno ono što kažete da treba da postoji, tzv. medijacija za najblaža dela, znači mirnim putem, gde okrivljeni mora da se suoči sa oštećenim, oštećeni dobija veći značaj, a država ne mora da vodi teške i složene postupke.
To će biti sigurno urađeno i to će ući u naš zakon o krivičnom postupku, čak i pre nego što Evropa bude ratifikovala tu svoju konvenciju. Mislim da će tu biti sve u redu.
Postoji činjenica da se daje veći značaj novčanoj kazni, što je svuda u svetu. Stoji činjenica da naša materijalna situacija nije najbolja, ali kao što vidite, svake godine se kreće nabolje.
Mi donosimo krivični zakon kao bitan sistemski zakon i lično smatram da, posle Ustava, ovakve zakone treba donositi tako da traju znatno duži niz godina, a da eventualno ako se pojavi nešto novo ili je potrebno izmeniti, da se to izmeni amandmanima.
Tako da, kao i ostale zemlje u Evropi, imamo krivični zakon koji traje 100 godina, ali se amandmanom neke stvari menjaju. Tako ćemo raditi i mi.
Što se tiče spominjanja vladike Jovana, ovo ministarstvo je dobilo zadatak i uradili smo jednu valjanu analizu. Pokazalo se da je presuda bila doneta, a da nije postojala radnja, da je direktno Ustavom zagarantovano nešto drugo, zakonom zagarantovano nešto drugo i dali smo to obrazloženje. Naša, srpska delegacija je iznela to u Strazburu, ocenjeno je kao potpuno tačno i da treba pred sudom u Strazburu tražiti zaštitu.
U međuvremenu čujem da je doneta presuda, gde su probali da izbace u činjeničnom delu, što u stvari ne može, one elemente koji su vidno boli oči da su direktno protivni Ustavu, ali su potvrdili presudu. Mislim da ćemo to kod suda u Strazburu uspeti da rešimo.
Zato vam još jednom hvala i imam zadovoljstvo što se, kada se radi o ovako ozbiljnim stvarima, raspravlja pravno. Bilo je zaista valjanog odnosa prema ovom zakonu, valjanih kritičkih primedbi, Vlada je prihvatila sve što je bilo dobro, uklapalo se u ovu celinu i mislim da smo pokazali jednom da mi kao Srbi ne moramo sve da prebacimo na strančarenje, nego ima i nekih bitnih stvari gde se slažemo jer su bitne za celo društvo.