Ispred poslaničke grupe Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na Predlog zakona o veterinarstvu na član 30. Ovim amandmanom predlažem da se posle stava 2. doda stav 3. koji glasi: "Laboratorija Fakulteta veterinarske medicine mora da bude akreditovana od organizacije nadležne za akreditaciju."
Ovim amandmanom stavljaju se u istu ravan sve laboratorije, i to u Veterinarsko-specijalističkom zavodu, Veterinarskom institutu i Fakultetu veterinarske medicine.
Ovo je važno zbog činjenice da bi se tako postigli standardi koji proizilaze iz programa JUAT-a, odnosno Jugoslovenskog akreditacionog tela ili drugih akreditacionih tela koja potiču iz međunarodnih akreditacionih tela.
Sertifikatom ISO 9001, laboratorije namenjene za stručne analize moraju da imaju sertifikat 17250, što predstavlja standard za njihov rad. Sami standardi determinišu metode rada u samim laboratorijama, čineći da njihove analize i rezultati samih analiza budu validne na međunarodnom nivou.
Postojanjem opreme koja se koristi u pomenutim analizama, standardima koje propisuje akreditaciono telo, sam rad na analizama postaje strogo kontrolisan, tačno se određuje ko u laboratorijama vrši određene analize, kojim sredstvima se vrši rad i standardizuju se metodi rada. Ako se neka metoda u laboratorijskim ispitivanjima standardizuje, to praktično znači da rezultat dobijen u laboratoriji koja je stekla ovakav standard ima validnost u čitavom svetu.
Uvođenjem standarda omogućuje se svim pomenutim naučnim institucijama, odnosno Veterinarsko-specijalističkom zavodu, Veterinarskom institutu i Fakultetu veterinarske medicine ravnopravno mesto na međunarodnom tržištu laboratorijskih analiza.
Akreditaciono telo nekoliko puta tokom godine vrši proveru ISO standarda, omogućavajući na taj način da nivo analiza bude visok i međunarodno priznat.
Cilj ovog amandmana je da uvođenjem akreditacionih tela u laboratorije Fakulteta veterinarske medicine, kao što je to već slučaj u drugim naučnim institucijama, kao što su veterinarski instituti i zavodi, i rezultati njihovih naučnih ispitivanja dobiju na značaju što ima za cilj da i rezultati analiza dobijeni u laboratorijama Veterinarskog fakulteta međunarodne veličine.
Svi ovi predlozi koje mi dostavljamo na sam Predlog zakona o veterinarstvu mogu imati smisla samo ako se i situacija na samom terenu reguliše, odnosno kada ti propisi počnu da se i u praksi sprovode, što je iz mog ugla za sada neostvarljivo, sve dok postoje naseljena mesta u kojima se ne sprovode obavezne vakcinacije, sve dok postoje naseljena mesta poput mog Taraša koji nema prisutnu veterinarsku ekipu u selu, već službe kojima je Uprava za veterinu dodelila teren dođu, urade šta moraju i odu iz sela ostavljajući meštane na milost i nemilost kada im zatreba pomoć veterinara koji je, po zamisli Uprave za veterinu, 20-tak kilometara udaljen, a neka naseljena mesta i 40 kilometara.
Da ne bude nedoumice, službe su uvek tu kada se radi posao iz programa mera, ali ih ostali poslovi, koji su po meni mnogo bitniji, uopšte ne zanimaju, jer su materijalne dobiti tu mnogo manje, nego kod poslova iz programa mera koje ova država finansira.
Da li za svaku intervenciju vlasnik životinje iz mog naseljenog mesta treba da pređe 20-tak kilometara da ode do veterinara ili je bolje da nazove službu koja ima rešenje za sprovođenje programa za to naseljeno mesto, pa da mirno čeka oko sat vremena da se ista služba i pojavi, imajući na umu da su ponekad i minuti presudni da se spase život neke životinje.
Da li prilikom, sada sve češćeg, uzorkovanja mesa na trihinoskopski pregled treba da sopstvenim vozilima pređu put do najbližeg mesta koje je udaljeno 20 kilometara i da im tamošnja služba uradi taj pregled, iako je selo iz svojih skromnih sredstava kupilo trihinoskopski aparat?
Razgovaralo se nešto i o naseljenom mestu gde je po njihovim rečima situacija još gora, jer kako kažu, tamo ima jedna služba koja je 24 časa prisutna, ali joj je po odluci Uprave za veterinu zabranjen rad po programu mera, dok je isti dodeljen službi koja ne sprovodi, a i to što uradi uradi van zakona, što je već konstatovano. Konstatovano je da se uzorkovanje krvi radilo kod jagnjadi i jaradi ispod šest meseci, a to je zakonom zabranjeno. Trenutno u tom naseljenom mestu nije urađena ni vakcinacija. Jesen je prošla sa katastrofalnim učinkom, ostaviće iza sebe na desetine domaćinstava gde životinje nisu zaštićene. Ja sam lično video spisak ljudi koji su napisali peticiju.
Ulje na vatru doliva i nezvanična informacija da će sada javna služba dobiti rad na programu mera. Ne govorim o njihovoj stručnosti, ne govorim o tome koliko imaju mogućnosti i sredstava što se tiče prevoznih sredstava da dođu do tih naseljenih mesta gde će se vršiti program mera. Samo da rezimiram, javna služba je služba koja raspolaže sa takvim brojem ljudstva da jedva pokrivaju teren. Nema registrovanog objekta u selu, nema tačnog uvida u brojno stanje. Za meštane su tu neki novi ljudi koje ne poznaju i koje će teško pustiti u svoja domaćinstva.
Ta služba je po mom mišljenju prekršila naredbu gospođe ministarke i uzorkovala krv jagnjadi i jaradi mlađih od šest meseci, što sam malopre i rekao, za šta postoji pismeni dokaz. To su dva primera iz mog bližeg okruženja sa kojima sam vrlo dobro upoznat, ali se bojim da to nisu jedini primeri o funkcionisanju veterinarske službe.
Ovim još jednom ukazujemo na probleme na samom terenu i ako se uspešno reše mogu otvoriti vrata primeni novog zakona, odnosno svega onoga što se odnosi na veterinarstvo, ali ako se ne reše problemi, već krenu nekim drugim putem, mogu nas udaljiti od puta međunarodne integracije, jer ljudi na terenu sprovode zakon i staraju se da on zaživi i to treba da nam bude odrednica za dalji rad na izradi ovako strateški važnog zakona za sve nas.