U Predlogu zakona o veterinarstvu kao najmanje organizacije veterinarske službe predviđene su veterinarske ambulante.
U Predlogu zakona nije predviđeno da veterinarske ambulante prodaju lekove i hranu za životinje. Ja sam u ime Srpske radikalne stranke podneo amandman na član 16. stav 1. da se posle tačke 3) doda nova tačka 4) koja glasi – veterinarska ambulanta može da vrši promet na malo veterinarskih lekova i hrane za životinje.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što je za promet na malo veterinarskih lekova i hrane za životinje neophodno imati posebne veterinarske i sanitarne uslove i stručni kadar za obavljanje ovih poslova. U slučaju da ambulanta ispuni te uslove može da vrši promet na malo veterinarskih lekova i hrane za životinje.
Međutim, u Predlogu zakona ne stoji tako. Veterinarske ambulante već sada ispunjavaju uslove, vrše promet lekova na malo, imaju prostorije i baš me čudi zašto Vlada nije to prihvatila, a ministar nije tu da obrazloži.
U nerazvijenim opštinama sa malim brojem stanovnika neće biti privatizovane veterinarske ambulante čisto iz ekonomskih razloga. Ostaće državne i javne veterinarske ambulante, pa će biti problema ako im se ne omogući da vrše prodaju lekova.
Baš me čudi zašto Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Nije prihvaćen čisto iz inata, zato što je to amandman Srpske radikalne stranke. Da je amandman stranke G17 plus, prihvatili su njihove amandmane, ali u našoj verziji, pa su ih malo preinačili.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, po istom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, razumem da ministar trgovine ne poznaje Srbiju, pa je predlagao onakav zakon kakav je predlagao, ministar energetike takođe, pa ni ministar za kapitalne investicije, koga smo imali prilike danas pre podne da kritikujemo zbog onog predloga zakona koji je doneo, ali ministar poljoprivrede mora da poznaje Srbiju.
Neshvatljivo je da u brdsko-planinskom području, gde inače naša sela zaostaju onoliko i gde se jedva skrpila mogućnost da se otvori veterinarska ambulanta, da se toj ambulanti ne dozvoli da pored ostalog, kako je tražio narodni poslanik Milković...
On je kao veterinar, kao čovek koji živi u takvom području sigurno najbolje sagledao situaciju, problem i hteo je ovim amandmanom da pomogne da se zakon u tom delu poboljša, da se ispravi nepravda koja se nanosi građanima koji žive u brdsko-planinskom području.
Neprihvatljivo je da čovek mora za najobičniji lek za lečenje životinja da ide po 20, 30 ili 40 kilometara da bi kupio lek u najbližoj gradskoj poljoprivrednoj apoteci ili veterinarskoj apoteci, a da istovremeno ima ambulantu u selu, da ima veterinara u selu, ima stručnjaka koji može tu injekciju ili lek da da.
Prošlo je vreme kada se za sve moralo ići u grad. Naša sela su inače ostarela. Vi terate starca od 70 godina da za najobičniji lek mora da ide 40 kilometara u grad, a veterinarska ambulanta mu pod nosom.
Razumem da se ministar zdravlja oglušuje kada se radi o apotekama pri ambulantama u selima, ali ovo je stvarno potrebno i mislim da treba ovaj amandman usvojiti.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na naslov iznad člana 30. i član 30. amandman je podneo Odbor za poljoprivredu.
Pošto je Vlada prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 38. amandman je podneo narodni poslanik dr Zoran Mašić.
Vlada i Odbor za poljoprivredu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 38. Predloga zakona o veterinarstvu. Amandman se odnosi na poslove koje veterinarska komora treba da obavlja.
S obzirom da je komora udruženje ili institucija svih veterinara koji rade u veterinarskoj struci, između ostalih poslova koje komora treba da obavlja Predlogom zakona predviđeno je da komora treba da predlaže cene veterinarskih usluga.
Suština amandmana koji sam podneo podrazumeva da veterinarska komora utvrđuje najniže cene veterinarskih usluga i da predlaže cene veterinarskih usluga koje će obavljati i veterinarske službe i veterinarske stanice i laboratorijskih ispitivanja koja će obavljati takođe specijalističke veterinarske ustanove iz okvira programa mera zdravstvene zaštite životinja.
Smatram da je bilo apsolutno osnova da se prihvati ovakav jedan amandman, jer komora, po Predlogu zakona, ima pravo da utvrđuje cene veterinarskih usluga, ali svakako zahtev veterinarske struke je bio da komora utvrđuje najniže cene veterinarskih usluga, jer te usluge ne mogu biti sa istom cenom na celom području Republike Srbije.
Upravo to potvrđuje obrazloženje koje je dao predlagač zbog čega je odbio taj amandman, jer stoji da se amandman ne prihvata iz razloga što je obavljanje veterinarskih delatnosti obavljanje delatnosti na tržištu, gde cene određuje ponuda i tražnja, odnosno kvalitet usluge, te kroz predlaganje cene veterinarskih usluga komora ima mogućnost da utiče na visinu istih.
Mi smo do sada imali situaciju da je upravo Veterinarska komora, koja inače postoji kao organ veterinarske struke po postojećem zakonu, utvrđivala jedinstven cenovnik svih veterinarskih usluga, koje su bile na neki način obavezujuće za sve veterinarske stanice.
Pokazalo se da to nije dobro, upravo iz razloga što neke stanice mogu da pruže veći kvalitet usluga, bolje su opremljene, imaju rendgen, rendgenološku službu, hematološke i biohemijske laboratorije, hirurške ordinacije; samim tim, takve veterinarske stanice kvalifikuje mogućnost i veće cene usluga; u krajnjem, imaju i veći broj izvršilaca i treba prosto da zarade za sve te koji rade u veterinarskoj stanici.
Iz tih razloga struka je predlagala da Komora ima ovlašćenja da predlaže najnižu cenu, a upravo ti tržišni uslovi i konkurencija pružanja usluga da određuju krajnju visinu cena. Normalno, korisnik usluge u skladu sa tim će se opredeliti da li će ići za kvalitetnu uslugu ili će ići kod nekoga ko može onu osnovnu uslugu da pruži, samo medikamentozno lečenje, a da ne može veći kvalitet usluge pružiti.
Drugi deo amandmana koji sam podneo odnosi se na pravo Veterinarske komore da bude partner Ministarstvu poljoprivrede kod utvrđivanja cene usluga koje veterinarska služba obavlja kroz sprovođenje programa mera zdravstvene zaštite životinja, a to je pre svega vađenje krvi za dijagnostička ispitivanja i vršenje tuberkulinizacije, testa na tuberkulozu.
Uglavnom su to bili poslovi koje je obavljala veterinarska služba; veterinari iz veterinarskih stanica i veterinarskih ambulanti su te poslove radili iz okvira programa mera, a drugi, dijagnostički deo ili laboratorijsko ispitivanje su radili specijalistički veterinarski instituti i ova dva veterinarska naučna instituta.
Smatrao sam, a to je i mišljenje kolega koji rade na sprovođenju programa mera, koji inače država iz budžeta finansira, da Komora treba da ima partnerski odnos sa Ministarstvom i Vladom upravo kod određivanja tih cena i pravljenja budžeta za svaku poslovnu godinu.
Da se prethodno s jeseni dogovore cene tih ispitivanja i da se na osnovu toga postigne konsenzus i da se na kvalitetan način sprovede program mera zdravstvene zaštite životinja.
Zato je po meni neprihvatljivo obrazloženje koje je dato od strane Vlade da u pogledu formiranja cena po programu mera koji će se finansirati iz budžeta ne postoji opravdanost da za tu vrstu usluga cene formira Komora, već odgovornost za visinu i način korišćenja ovih sredstava pada na teret Ministarstva. Amandmanom nije ni traženo da komora formira te cene, nego samo da bude partner u utvrđivanju tih cena sa Ministarstvom.
Ja sada pitam i Ministarstvo i ministra, nažalost, nema je, ni nje ni kolege Krnjajića, kao direktora Uprave, ali pitam sa ove govornice i njih i Vladu šta će se desiti kada se donese program mera, kada bude kompletno privatna veterinarska služba, veterinarske stanice, a veterinari procene da je ta cena koju je država u budžetu odredila i koju je Ministarstvo odredilo za sprovođenje programa mera za njih neprofitabilna i da neće da rade taj deo posla. Ko će to raditi?
Danas mogu tako da se ponašaju Ministarstvo i Vlada, dok još imamo javnu ili državnu službu, ali za godinu dana, kada će se privatizovati kompletno javna veterinarska služba, veterinarske stanice, gde će državne biti samo na područjima i opštinama gde neće biti interes privatnika da otvaraju veterinarske stanice, pitam šta može da se desi u takvoj situaciji ako te službe nisu zadovoljne cenom koju nudi Ministarstvo za sprovođenje programa mera.
Isto tako, specijalistički instituti; no, nažalost, oni će još izvesni broj godina sigurno ostati državni; neki će najverovatnije biti duži vremenski period državni, oni se mogu naterati da rade to, ali biće problem ko će materijal uzeti od tih životinja koje treba da budu podvrgnute dijagnostičkim ispitivanjima iz okvira programa mera zdravstvene zaštite.
Prema tome, veterinarska komora, kao organ i telo veterinara, koje treba da štiti interes veterinara, apsolutno treba da ima pravo i mogućnost partnerskog odnosa sa Ministarstvom i Vladom upravo kod utvrđivanja cena usluga koje treba da rade za državu.
U protivnom, ako tu ne bude konsenzusa i ta služba bude nezadovoljna cenom, može da postoji takva opasnost i mogućnost da se ne može realizovati jedan državni program.
Mislim da je bilo osnova da se prihvati to. Prilikom rasprave na Odboru što se tiče ovog amandmana, kolege iz Ministarstva su to pravdali time da će komora cenu predlagati i određivati statutom, ali na statut takođe Ministarstvo za poljoprivredu daje saglasnost.
I, jedno je cena veterinarskih usluga koje su mimo programa mera zdravstvene zaštite, ali za program mera amandman nema suštinu i ne preferira da komora bude izričiti učesnik tj. da ona određuje cenu, nego da samo ima partnerski odnos sa Ministarstvom i da se cene tih veterinarskih usluga iz okvira programa mera zajednički određuju.
Moram izraziti žaljenje što ovaj amandman nije prihvaćen, kao što želim javno da izrazim na neki način zahvalnost zbog razumevanja Ministarstva za poljoprivredu i Vlade koja je povukla iz procedure jedan predlog zakona za koji smo rekli da apsolutno nema osnova da se, u ovakvom obliku kako je predložen, razmatra u ovom visokom domu i kao takav da bude donet.
Dobro je da je uvažila, pre svega, sugestije nas iz Srpske radikalne stranke, jer smo mi jedini predložili amandmane na taj zakon i osporavali potrebu donošenja jednog takvog zakonskog akta. Izražavam zadovoljstvo što je upravo taj predlog zakona povučen iz procedure i nadam se, ako se opredeli Vlada da priprema novi, da će se na mnogo kvalitetniji način pripremiti. Hvala.

Hvala vama. Ja vam se sa ovog visokog mesta zahvaljujem za podršku visokom domu.
Izvolite, gospodine Kroniću, tražili ste reč po istom amandmanu.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, samo nekoliko reči o amandmanu mog uvaženog kolege dr Zorana Mašića. Mislim da je suština u dve ključne reči.
U članu 38. stav 1. tačka 8), u slovu zakona piše da veterinarska komora predlaže cene veterinarskih usluga. Naravno, podrazumeva se da je jedan od subjekata koji utiče na formiranje cena. U amandmanu mog uvaženog kolege stoji – utvrđuje najniže cene. Razlika između predlaganja i utvrđivanja je značajna. Normalno je da onaj ko će to da plati ima uticaja i na utvrđivanje cena. Samo sam toliko hteo da kažem – mislim da nije isto predlagati i utvrđivati. Hvala.

Hvala vam. Replika, dr Zoran Mašić.

Pojašnjenja radi, samo da kažem, gospodine Kroniću, ovo što ste izneli donekle ne stoji. Predlog je da komora utvrđuje najniže cene veterinarskih usluga, a misli se na usluge koje nisu iz okvira programa mera zdravstvene zaštite, da predlaže cene veterinarskih usluga i laboratorijskih ispitivanja iz programa mera.
Predlog je da komora samo predlaže Ministarstvu i da normalno to podrazumeva dalje usaglašavanje, a utvrđuje najniže cene za druge usluge koje nisu iz okvira programa mera, tako da se najverovatnije nismo razumeli.
Istina je da u članu 38. Predloga zakona stoji da komora predlaže cene veterinarskih usluga. To stoji u tački 8), a ovde je predlog da utvrđuje najniže cene, a predlaže cene za program mera. Mislim da je u tome nesporazum, najverovatnije.

Hvala vam. Da li još neko želi reč o istom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 96. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Petrović.
Pošto su Vlada i Odbor za poljoprivredu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 96. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Mašić.
Vlada i Odbor za poljoprivredu nisu prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, gospodine Mašiću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić.