Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 95 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno više od 1/3 narodnih poslanika, pa saglasno članu 86. počinjemo radni dan.
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Radič Joković.
Prelazimo na 13. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O POLICIJI (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaj Odbora za odbranu i bezbednost i Zakonodavnog odbora. Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 36 minuta, Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka - Boris Tadić – 43 minuta 12 sekundi, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije – 26 minuta, 24 sekunde, poslanička grupa Nova Srbija i samostalni poslanici 9 plus 9 - 21 minut 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, dva nezavisna poslanika SDP i četiri nezavisna poslanika, po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Istovremeno obaveštavam javnost da ne postoje ničiji drugi poslanici sem ovih koje sam pročitao, da se ne bi izazivala panika u javnosti, da se ne daju lažne informacije tokom informativnih emisija.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelnik pretres.
Da li predstavnik predlagača Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova, želi reč? Izvolite, gospodine ministre.

Gospodine predsedniče Narodne skupštine, poštovani narodni poslanici, dozvolite mi da ukratko predstavim Predlog zakona o policiji, koji se danas nalazi pred vama.
Ovaj zakon je trebalo da bude donet još pre tri godine. Međutim, s obzirom na tok događaja koji su bili, sada mu je vreme i on predstavlja jednu završnicu u reformi jednog dela, vrlo bitnog dela državne uprave, koji se zove Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Na početku bih želeo da vas podsetim da jedan od osnovnih obaveznih uslova na koji se naša zemlja obavezala prilikom prijema u Savet Evrope je donošenje i ovog zakona, kojim se vrši reformisanje policije i policijskih ovlašćenja.
Usvajanjem ovog predloga zakona bile bi ispunjene naše međunarodne obaveze, koje je u tom smislu preuzela naša zemlja i zaokružila bi se reforma unutrašnjih poslova, koja je započela izdvajanjem resora državne bezbednosti u Bezbednosno-informativnu agenciju, a i sada ukoliko zakon bude usvojen, formiranjem policije kao zaokružene oblasti Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ovaj predlog zakona počiva na standardima postavljenim u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima iz 1950. godine, kao i njenim dopunskim protokolima od 26. decembra 2003. godine.
Takođe, počiva na Deklaraciji o policiji, koja je doneta 1979. godine.
Zasniva se i na Evropskom kodeksu policijske etike, koji je doneo Savet Evrope 2001. godine i naravno na osnovnim principima Ujedinjenih nacija o upotrebi sile i vatrenog oružja od strane službenih lica koja sprovode zakon. Takođe, tu su i drugi relevantni međunarodni izvori.
Ovo je savremeni zakonski tekst koji je potpuno usaglašen sa evropskim standardima postupanja policije. Drago mi je što smo u toku opsežnih priprema i raznovrsnih rasprava, kao i iznetih stavova, došli do ovog zaključka.
Naravno, kao i svaki zakonski predlog koji se donosi u ovom periodu, u jednom teškom periodu tranzicije i intenzivnih napora da naša zemlja uzme priključak sa zemljama članicama Evropske unije, i ovaj zakon je odraz našeg uspeha da pomirimo visoka očekivanja i realne mogućnosti. Zapravo, on je presek željenog i mogućeg.
Međutim, sve u svemu, pokazatelj uspeha biće nađen sagledavanjem dve osnovne dimenzije ili dva osnovna merila koje ovaj zakon mora da ispuni.
Prvo, da se postigne njegovim rešenjima nivo zaštite ljudskih i građanskih prava i sloboda u primeni policijskih ovlašćenja, s jedne strane. I s druge strane, to je ono zbog čega i policija postoji, a to je da ona bude efikasna u suzbijanju bezbednosnih izazova i rizika koji su pred nama.
Čini mi se, mada deluje apsurdno, da je dobro što je prošlo tri godine i što se ovaj zakon tek sada donosi. Jednostavno, određena iskustva iz prošlog perioda i perioda posle 2000. godine bila su nam primer da određene institute regulišemo na takav način da će trajati i koristiti.
Moram da kažem da sam ubeđen da će neki delovi ovog zakona trajati, a pogotovo oni koji se tiču segmenta zaštite ljudskih i građanskih prava i sloboda primene policijskih ovlašćenja.
Ovim zakonom načinjen je veliki demokratski korak u oblasti koja je dugo vremena bila osnovni pokazatelj demokratičnosti jednog društva u kome smo živeli.
Kao ministar unutrašnjih poslova veoma sam zadovoljan, pre svega, napretkom koji je ostvaren u Ministarstvu unutrašnjih poslova i u policiji. U tom pogledu, taj pomak je normiran u ovom zakonskom tekstu.
S kim sam sarađivao pri izradi ovog zakona? Na izradi Predloga zakona dugo i ozbiljno rađeno je sa Misijom OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori, pre svega sa njihovim Odeljenjem za sprovođenje zakona i Odeljenjem za vladavinu zakona. Zatim, učešće u radu na zakonu uzeo je i Savet Evrope, Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava i danski Centar za ljudska prava.
Što se tiče domaćih stručnjaka, tu su bili predstavnici tužilaštva, Pravnog fakulteta, Policijske akademije, Fakulteta civilne odbrane, kao i nevladine organizacije.
Rad na poboljšanju teksta ovog zakona trajao je skoro do samog usvajanja Predloga zakona pred Vladom, što daje i određeni kvalitet, jer je Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo potpuno otvoreno za sve razumne sugestije i racionalna rešenja.
Šta je novo u zakonu o policiji u odnosu na Zakon koji je donet 1991. godine? Predlog zakona o policiji treba da obezbedi normativne osnove za uvođenje novog koncepta javne bezbednosti. Po sadašnjem važećem zakonu bezbednost se pruža samo građanima Srbije, odnosno njenim državljanima, dok po ovom predlogu bezbednost se garantuje svim ljudima na teritoriji Srbije a, pored toga, bezbednost se garantuje u proširenom obimu, budući da se predviđa moderan i proaktivan rad i pristup policije u pružanju raznih vrsta pomoći: vršilačka, spasilačke funkcije i sl.
Osnovna namera predlagača bila je da se novim zakonom postigne depolitizacija, profesionalizacija i demilitarizacija policije, kao i da se položaj policijskih službenika najvećim delom, uslovno rečeno, utera u opšti režim i da se uredi kao položaj svih državnih službenika, odnosno da se ostave izuzeci koji moraju da budu takvi zbog specifičnosti rada i ovlašćenja policijskih službenika. U tom smislu, sva predložena rešenja se uklapaju u koncept reforme državne uprave u Srbiji.
Zakon o policiji garantuje depolitizaciju na taj način što se na njegovom čelu sada nalazi direktor policije, koji će se birati na konkursu, čiji mandat traje pet godina i koji se isključivo postavlja na osnovu kriterijuma stručnosti i profesionalnih uspeha.
Ako se gleda u odnosu na sadašnje rešenje, MUP je sasvim drugačije organizovan. Na vrhu MUP-a, možemo da kažemo a da ne pogrešimo, bio je ministar; on je bio najviši starešina. Sada, najviši starešina koji operativno rukovodi policijom biće direktor policije.
Pomoćnici ministra se biraju na način i u postupku koji je predviđen Zakonom o državnim službenicima, čime se obezbeđuje profesionalizacija na najvišem upravljačkom nivou. Znači, biće konkurs i vrednovaće se stručnost i profesionalnost, što će se odraziti i na stabilnost službe.
Na više mesta u zakonu naglašena je lična odgovornost lica na određenim položajima, ali i svih policijskih službenika.
Do sada i ovakvim ustrojstvom MUP i policije, koja je sada u MUP, postojala je tendencija prebacivanja nadležnosti - sa najnižih organizacionih jedinica na više i tako se jednostavno težilo da se odgovornost prebaci čak do ministra za određene slučajeve.
Što se tiče demilitarizacije, u cilju demilitarizacije, a u skladu sa savremenim konceptom, policajac je građanin u uniformi, a ne vojnik sa policijskim zadacima. Znači, ukidaju se činovi i uvode klasična policijska zvanja. Činovi će ostati samo tamo gde je to neophodno i gde priroda posla, način komandovanja, način upravljanja i rigidnost naređenja to zahtevaju.
Takođe, dosadašnje rešenje koje je predviđalo rezervni sastav policije, koji je zapravo sastav koji se oslanja na rezervni sastav vojske, zamenjuje se i ukida potpuno novim pojmom, a to je pomoćna policija, koja će biti na dobrovoljnim osnovama i imaće sasvim drugu funkciju i ulogu nego dosadašnji rezervni sastav.
Izvršena je strukturna reorganizacija policije, a i dekoncentracija ovlašćenja. Šta to znači? Posebna pažnja, pored odvajanja ovog operativnog od političkog dela, posvećena je prebacivanju nadležnosti na najniži nivo, tako da se vrši decentralizacija na osnovu donošenja odluka i decentralizacija po osnovu odgovornosti.
Ovim predlogom zakona prvi put je definisano iz čega se sastoji policija, šta radi Ministarstvo, šta radi ministar, odnos ministra prema policiji, šta radi policija, šta je direkcija policije, šta su područne uprave i policijske stanice. Ovim je obezbeđeno da se odlučivanje i odgovornost prenese, ponavljam još jednom, na najniži nivo.
Kao što sam rekao, struktura je regulisana zakonom. U ovoj strukturi, pored direkcije policije, područja policijske uprave i policijske stanice, izdvojili smo grad Beograd kao posebno telo u organizacionom smislu i nazvali ga Policijska uprava za grad Beograd, zato što se u Beogradu dešava mnogo toga što je predmet rada policije. Prema tome, treba mu dati specifično mesto u zakonu.
Novi zakon na potpuniji i precizniji način definiše policijske poslove, njihov pojam, vrste i osnovni sadržaj. Pored ovoga, imamo jednu najznačajniju oblast koja obuhvata skoro oko 80 članova. To su policijska ovlašćenja.
Predlog zakona definiše skoro sva policijska ovlašćenja, ima ih 21, a takođe nabraja i druga, mada, moram da kažem, možda su opravdane primedbe određenih poslanika povodom amandmana što su i ta druga nabrojana u zakonu. Jednostavno, hteli smo da napravimo celu lepezu policijskih ovlašćenja van kojih policija ne može da preduzima ništa. Ovim je ispunjen jedan od osnovnih uslova na koji smo se obavezali prilikom prijema u Savet Evrope.
Svakako, u primeni svih policijskih ovlašćenja garantuje se zaštita ljudskih prava po najvišim međunarodnim standardima i u skladu sa praksom Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu.
Uvedena je jedna potpuno nova oblast, a to je kontrola rada policije. Normirali smo i obuhvatili i spoljnu i unutrašnju kontrolu.
Spoljnu nismo detaljno uređivali ovim zakonom, ali očekujemo da se i ona normira, zato što, po našem mišljenju, spoljna kontrola, i to kontrola parlamenta, jeste najozbiljnija, najpotpunija i najrelevantnija kontrola MUP-a i svih onih struktura koje primenjuju policijska ovlašćenja.
Namera nam je bila da ostavimo prostor za uređivanje spoljašnje kontrole policije posebnim zakonima, kao što su doneti Zakon o zaštitniku građana ili ovaj zakon koji bi trebalo da bude donet da bi se upotpunio sistem kontrole, a to je zakon o parlamentarnoj kontroli rada policije, čiju jednu od radnih verzija posedujemo.
Unutrašnja kontrola prvi put se zakonski normira i prelazi iz dosadašnjeg posla internog karaktera u zakonsku kategoriju. Predviđeno je postojanje sektora unutrašnje kontrole, na čijem čelu se nalazi načelnik sektora, koji je pomoćnik ministra i izabran na osnovu svih onih uslova koje predviđa Zakon o državnoj upravi. Znači, ovo rešenje je usklađeno sa Zakonom o državnoj upravi i Zakonom o državnim službenicima.
Do sada se unutrašnja kontrola nazivala Generalni inspektorat i generalni inspektor. Međutim, zvanja inspektora imamo i u kriminalističkoj i pograničnoj policiji, tako da je ovaj naziv primeren Zakonu o državnim službenicima. Inače, ovlašćenja su široka, samo sa nužnim ograničenjima.
Pored sektora unutrašnje kontrole, koji će kontrolisati primenu policijskih ovlašćenja, obezbeđena je interna finansijska kontrola trošenja budžetskih sredstava. Ova interna finansijska kontrola zapravo je imperativ Zakona o budžetskom sistemu i ona je inkorporirana u ovaj zakon kao kontrola koja će se starati o načinu trošenja budžetskih sredstava, koja će kontrolisati sve nabavke i sve ono što je vezano za trošenje budžetskih para.
U ovom zakonu se po prvi put uređuju svi oblici saradnje, kako u nacionalnim okvirima, tako po prvi put i u obavljanju međunarodne saradnje. Ovo je pitanje od velikog značaja, tako da od uspeha u međunarodnoj saradnji, koju policija i ministarstvo obavlja, u velikoj meri zavisi i položaj naše države.
Šta znači policijska saradnja? Policijska saradnja jednostavno znači brzu komunikaciju, razmenu informacija, obaveštenja, preduzimanje zajedničkih akcija i sve ono što ne trpi sporost, a zahteva hitno reagovanje i preduzimanje određenih mera, pogotovo kada je u pitanju organizovani kriminal.
Srbija je spremna da bude pouzdan partner zemljama u regionu i Evropi i svima u zajedničkim naporima da se obezbedi stabilnost i da se suprotstavimo organizovanom kriminalu ili eventualno svim drugim oblicima prekograničnog kriminala.
Odnosi sa javnošću; postojeći Zakon o unutrašnjim poslovima se nije bavio pitanjem javnosti, dok se novim zakonom princip javnosti jasno uvodi kao načelo. Način na koji se ovo pitanje reguliše je u potpunosti u skladu sa postojećim domaćim propisima i sa međunarodnim standardima. Po prvi put se javno određuje da postoji nešto što se zovu sredstva posebne operativne namene ili u žargonu "specijalna kasa". To su ona sredstva koja se budžetski izdvajaju, a koja služe da bi se dobile određene informacije i prikupile činjenice bitne za otkrivanje izvršilaca krivičnih dela i mreža organizovanog kriminala.
Do sada su ova sredstva bila regulisana internim aktima ministra unutrašnjih poslova. Jednostavno, nije se znalo kako se troše, u kojoj količini, kada će se davati, sa kojom svrhom i namerom i da li postoji opravdanost davanja takvih sredstava, što bi trebalo da rezultira otkrivanjem krivičnih dela.
Što se tiče radnih odnosa, težilo se uklapanju u opšti režim svih državnih službenika, uz neophodne izuzetke koje policija mora da ima, a koje nismo mogli da prenebregnemo iz prethodnog zakona, bez velikih rezova ili bez velikih poremećaja. Učinjen je veliki pomak u pravcu zaštite prava policijskih službenika, tako da je uvedeno pravo na sindikalno organizovanje, kao i pravo na štrajk.
Uveden je i budžetski fond za novčanu pomoć članovima porodica poginulih i raseljenih policijskih službenika, što do sada nije bila mogućnost, jednostavno nismo mogli na zakonit način da pomognemo one koji su ostali bez člana porodice ili roditelja, koji je bio često i jedini hranilac.
Na kraju, poštovani poslanici, napisati zakon o unutrašnjim poslovima nije lako, jer pogreške na ovom terenu ne mogu lako da se otklone, ne mogu lako da se isprave. Između rigidnosti i otvorenosti koja vodi ka neupotrebljivosti policije treba naći meru i to je specifikum pisanja ovog zakona.
Pri radu imali smo u vidu prošlost, sadašnjost i budućnost naše zemlje. Određivali smo se između profesionalnih želja i opasnosti teorijskih modela koji mogu da parališu rad policije. Na to kakva će biti policija sigurno utiču standardi i dobra praksa drugih zemalja, ali na to sigurno utiču mesto naše države, nacionalna tradicija, uloga i doprinos koju Srbija treba da ima i koje Srbiji diktira prostor na kome se nalazi u otklanjanju bezbednosnih rizika u regionu. Predsedniče, zahvaljujem.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Da.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS.

Naravno, rizično je govoriti posle predstavnika predlagača, jer postoji rizik da ćemo se ponoviti u nečemu što je do sada bilo rečeno.
Svoje izlaganje, koje se nadam da će biti kratko, koncipirao bih pre svega na tri grupe primedaba, pošto smo čuli šta se primećuje kroz javnu raspravu koja je na neki način bila obavljena, šta se primećivalo kroz rad resornih odbora i šta vidimo iz amandmana koji su do danas pristigli.
Rasprava o amandmanima će da usledi, o svakoj od ovih stvari ćemo pojedinačno govoriti u vreme održavanja rasprave u pojedinostima.
Za početak, uz sam rizik da ponešto i ponovimo, a to nije zgorega, treba reći da ovaj zakon predstavlja suštinski reformski zakon policije, u kojem se policija suštinski menja i dobija određenu novu ulogu. Ta nova uloga se vidi kroz one odredbe zakona koje definišu poslove policije i koje definišu njen odnos prema MUP-u.
Naime, ovde je primenjen, pod jedan, kao što je to sve ministar i rekao, probaću to da sažmem, novi koncept javne bezbednosti, pre svega, tako što se policija odnosi prema svim subjektima, svim građanima u ovom društvu, prema svim ljudima koji su u ovom društvu, koji se zateknu na teritoriji Srbije, na jednak način, poštujući osnovna međunarodna pravna dokumenta, konvencije i sporazume koje je ova zemlja ratifikovala i koje se trudi da poštuje.
Zatim, to je operativna nezavisnost policije. Kao što sam maločas rekao, razlikujemo policiju od MUP-a i prema tome ministar unutrašnjih poslova jeste na čelu ministarstva, ali nije neposredno na čelu policije, već je to direktor.
Imamo depolitizaciju. To pre svega proističe iz ovoga maločas što sam rekao. Dakle, razdvajanje profesionalne i političke odgovornosti.
Imamo demilitarizaciju kroz, pre svega, ukidanje, jedne ranije obaveze koja je postojala kada je reč o rezervnom sastavu policije, koja je praktično bila izjednačena sa vojnom obavezom.
Sada imamo nešto drugo, a to se zove pomoćna policija, po principu dobrovoljnosti. Imamo ukidanje činova, sem tamo gde je to neophodno. Imamo dekoncentraciju, ovaj put u mnogo većoj meri i onako kako bi rekli u potpunosti, za razliku od ranijeg Zakona o unutrašnjim poslovima.
Imamo profesionalizaciju. Reč je pre svega o tome da se funkcioneri policije biraju na način kako to predviđa Zakon o državnim službenicima, u rokovima i na način putem konkursa, kako je to i tamo predviđeno, što obezbeđuje konsekventno tome i profesionalni odnos.
Imamo i drugačiju organizacionu strukturu, potpunije i preciznije definisanje policijskih poslova. Ranije to nije bilo u toj meri razrađeno.
Imamo nekoliko zakona, oko 20, kojima se definišu policijski poslovi, ili se na te poslove ukazuje u ovim zakonima, samo što se ti poslovi detaljno ne razrađuju.
U ovom propisu, koji je sveobuhvatan, vidljivo je do kraja kako izgledaju policijski poslovi u sistemu ovih vrsta poslova.
Naravno, reč je o višem stepenu zaštite ljudskih prava, koji direktno proističe iz potrebe poštovanja sporazuma i konvencija koje sam na početku pomenuo.
Prvi put se sada zakonom uređuje kontrola policije, to se zove unutrašnja kontrola, ali bi bolje bilo reći da se to zove samo kontrola policije.
Dakle, to je kontrola samog organa na jedan način na koji se uređuje njegova unutrašnja kontrola.
Imamo princip javnosti, koji je ovde decidno i jasno naveden u zakonu, što se razlikuje od ranijeg zakona. Princip saradnje ne samo sa drugim državnim organima, već sa nevladinim organizacijama, sa svim drugim subjektima i pravnim licima, i naravno aspekt međunarodne pravne saradnje, što takođe valja pomenuti.
Zatim, to je transparentnost sredstava za rad policije i svakako deo koji se tiče promena u domenu radnih odnosa, gde znamo da je Zakon o državnim službenicima supsidijaran u odnosu na ovaj zakon, i ta supsidijarnost mora biti primenjena i imamo Zakon o radnim odnosima kao praktično treću instancu u primeni.
To su tri vrste primedaba, generalno rečeno, koje su se mogle čuti ovih dana kako kroz amandmane, tako i kroz rad na odborima i u javnosti? Uglavnom, to sam sveo na tri grupe, inače mnogo toga ima i o tome će se mnogo raspravljati.
Prvo, to je uloga ministra unutrašnjih poslova u radu policije. Čule su se primedbe da je to preregulisano i da ministar ima suviše ovlašćenja.
Naime, odgovarajući na tu grupu primedbi, tu se može vrlo prosto i jednostavno reći da je položaj ministra kao člana Vlade specifičan i postoje dva moguća oblika spoljašnje kontrole rada policije kao izuzetnog osetljivog resora unutar sistema državne uprave. Jedan oblik je svakako kroz parlament i drugi oblik je kroz Vladu Republike Srbije.
Oba elementa kontrole su civilna kontrola službe u punom smislu te reči i uloga ministra unutrašnjih poslova, osim po Zakonu o Vladi, kao šefa ministarskog resora, odnosno državne uprave, svodi se i na ovaj oblik kontrole.
U ovom trenutku pošto nemamo razrađene sisteme kontrole u parlamentarnom smislu, iako smo uspostavili kao parlament tesnu saradnju sa OEBS-om i naravno da nastojimo da kroz Poslovnik Narodne skupštine i kroz zakonska rešenja iznađemo najbolji mogući oblik spoljne kontrole, mi u ovom trenutku imamo samo ovaj metod koji obezbeđuje do kraja pouzdano potpunu civilnu kontrolu rada policije.
Kada se radi o ovlašćenjima ministra policije radi se pre svega o njegovoj političkoj odgovornosti, a ne profesionalnoj, za rad u policiji, i to političkoj odgovornosti u odnosu na celokupan rad Ministarstva unutrašnjih poslova, a samim tim se iz toga izvlači konsekventno i politička odgovornost Vlade u celini.
Prema tome, onaj ko može na taj način pred ovim parlamentom politički da odgovara za svoj posao, gde su podeljena profesionalna ovlašćenja i političke ingerencije, odnosno politički atributi, tu onda nema razloga za brigu u odnosu na određena ovlašćenja ministra unutrašnjih poslova.
Na kraju krajeva, ovaj zakon daje veoma jasnu sliku, daje položaj ministra unutrašnjih poslova u odnosu na krivično-pravni postupak, odnosno ZKP, od onog trenutka kada javni tužilac preuzima određene ingerencije.
Do tog momenta ministar ima određena ovlašćenja, jer je normalno, s obzirom na ovo maločas što sam izrekao, da i ministar u ovom trenutku u svojim atributima to ima.
Dakle, sve ostalo praktično ne zaslužuje naročit komentar, a odgovaraćemo naravno kada je reč o raspravi u pojedinostima.
Druga primedba proističe iz ove. Dakle, reč je o određenim procesnim karakteristikama ovog zakona, kada je reč o pretkrivičnom postupku i naravno ta grupa primedbi mogla se videti kroz određenu grupu amandmana koji su pristigli, mada će se o tim amandmanima raspravljati sutra na Odboru za odbranu i bezbednost, pa će se i tamo nešto reći o tome.
Pre svega, nemoguće je svesti policijsku proceduru kada je reč o pretkrivičnom postupku na ZKP ili izvoditi direktno iz Zakona o krivičnom postupku, iz prostog razloga što moramo znati da policija nema samo obavezu da hvata počinioce krivičnih dela i da reaguje post festum, nego policija u društvu ima jaku preventivnu ulogu.
Policija u društvu mora da sprečava izvršenje krivičnih dela i mi prosto zaboravimo taj momenat u zakonu i moramo znati ili pretpostaviti da ne mogu biti identična pravila, procesna pravila u jednom i u drugom slučaju.
U drugom slučaju, kada je reč o prevenciji, mi ne možemo primenjivati krivični postupak, niti u tom slučaju imamo izvršeno krivično delo.
Niti možemo postupati prema nekome ko bi možda mogao izvršiti krivično delo, na jednak način kao prema onima koji su krivično delo izvršili.
Potpuno drugi set odredaba se na takve stvari primenjuje.
Potpuno je prirodno da propis koji reguliše rad državnog organa uprave, pre svega na specifičan način kao lex specialis, čak i više od toga, reguliše ovu materiju i na specifičan način, uz poštovanje svih standarda zaštite ljudskih prava, koji su očigledno u ovom tekstu primenjeni, reguliše ovaj deo materije. Znači, te dve stvari moramo razdvojiti. Opet ponavljam, kada bude rasprava u pojedinostima ukazaćemo na određene specifičnosti.
Treća grupa pitanja koja je ovde izazvala problem to je pitanje unutrašnje kontrole. Mislim, prema onome što se do sada u javnosti čulo i što se moglo videti kroz podnete amandmane, da je očigledno ovde došlo, kao što sam na početku rekao, do nerazumevanja razlike između spoljne i unutrašnje kontrole.
Dakle, unutrašnja kontrola je samo kontrola policije i to je način kojim se zakonom reguliše kako će policija sama vršiti kontrolu sopstvenih poslova, naročito iz oblasti bezbednosti i zaštite ljudskih prava, da bi se videlo na koji način može da se dođe do različitih vrsta odgovornosti, ako uopšte postoje i ako imaju posebna ovlašćenja.
Ta odgovornost može biti profesionalna odgovornost izražena kroz radno-pravnu odgovornost, ta odgovornost može biti i prekršajna odgovornost i ta odgovornost može biti krivično-pravna odgovornost.
Dakle, mi unapred ne kvalifikujemo vrstu odgovornosti uređujući u zakonu pitanje unutrašnje kontrole, nego otvaramo mogućnost da policija s obzirom na svoju specifičnost sama vrši sopstvenu kontrolu.
U tom smislu smo dobili određene zahteve od onih kojima težimo, u čijem društvu jesmo, a to je pre svega Savet Evrope i onih u čije okrilje želimo da uđemo, a to je EU. Dakle, pre svega tu se misli i na OEBS kao deo Saveta Evrope.
Sve preporuke koje su danas došle išle su za tim da oni koji organizuju unutrašnju kontrolu moraju biti suvi profesionalci, ljudi sa velikim iskustvom rada u policiji i čak je bio zahtev da se unese u zakon da to bude neki staž od 10 ili 15 godina provedenog radnog iskustva u policiji. Naravno, ko ima kontrolu i ko je kapa nad onim koji vrše kontrolu u policiji?
Prema ovom sistemu, a s obzirom na ono što sam na početku rekao kada je reč o načinu spoljne kontrole, to je u ovom trenutku svakako ministar policije.
U ovom zakonu načelnik unutrašnje kontrole ima položaj pomoćnika ministra i na taj način se obezbeđuje njegova profesionalna odgovornost s jedne strane, a sa druge strane neposredna veza sa samim Ministarstvom unutrašnjih poslova, oličenom u liku ministra policije.
Prema tome, to nikakve veze nema sa mehanizmima spoljne kontrole, koji se mogu uspostaviti od Vlade Republike Srbije. S jedne strane to je uspostavljeno putem funkcije ministra unutrašnjih poslova, ali može i na druge načine, i svakako ono što nas najviše zanima to je spoljna kontrola ovog parlamenta, kroz resorni odbor i na način kako bi to moglo biti predviđeno Poslovnikom ili nekim drugim opštim aktom koji donosi Narodna skupština, a nadam se da će tako nešto biti uskoro urađeno, a sve u skladu sa dogovorima koje imamo sa Evropskom organizacijom za bezbednost.
Naravno, kada govorimo o tim organizacijama moram ponoviti da je ovaj zakon od strane te organizacije, kao i od strane Saveta Evrope dobro ocenjen i u tom smislu nismo čuli veće primedbe.
Kada sam ovo izneo, ukazaću na to da ćemo o svim ovim stvarima imati prilike da razgovaramo u toku rasprave u pojedinostima, ali sam osetio potrebu da u ovom trenutku, na samom početku, otklonimo ili bar nešto kažemo o tri grupe primedaba koje su mogle da se pročitaju u ovom parlamentu ili čuju u javnosti. Hvala vam na tome.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? Da.
Izvolite, predsednik poslaničke grupe SPS Ivica Dačić.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, zakon o policiji predstavlja jedan od važnih sistemskih zakona. U toku pripreme za ovu sednicu Narodne skupštine, poslanička grupa SPS je obavila konsultacije i sa ministrom i sa njegovim saradnicima. Mi smo podneli nekoliko amandmana koji imaju za cilj poboljšanje nekih odredaba ovog zakona.
Generalno, mi ćemo glasati za ovaj predlog zakona, jer smatramo da je neophodno ovu oblast urediti. Važno je da ova oblast bude uređena.
Čini mi se da su, zavisno od političke pozicije određenih ljudi i političkih partija, u ovoj našoj kratkoj istoriji od 15 godina različite političke partije vremenom različito govorile o policiji.
Sećate se, u vreme kada smo mi bili na vlasti, tada su govorile opozicione stranke da u Srbiji ima 150.000 pripadnika MUP-a.
I dan-danas, tu je ministar i on to može da posvedoči, u policiji i uopšte u MUP-u, a to smo videli i na sednici Odbora za odbranu i bezbednost i u BIA, postoji manjak ljudi, odnosno postoji više sistematizovanih radnih mesta nego što uopšte trenutno ima izvršilaca.
To je dokaz koliko je politička propaganda i političko delovanje otišlo van suštinskog toka rasprave koja treba da se vodi kada su u pitanju ovako važni zakoni.
Takođe, ne bih govorio o stavovima određenih političkih stranaka koje imaju nihilistički odnos prema policiji ili BIA, koji kažu da to maltene nije ni potrebno, pa tako i prema Vojsci Srbije i Crne Gore, da to treba smanjiti na najminimalniju moguću meru, da neke od tih institucija treba ukinuti itd. Taj pristup je apsolutno suprotan nacionalnim i državnim interesima.
Interes ove zemlje jeste da se uredi ova oblast, da ova oblast bude harmonizovana sa zakonodavstvom EU i da se praksa koja postoji u mnogim zemljama u svetu primeni i kod nas, naravno, sa veoma važnim specifičnostima naše zemlje, jer nije jednostavno, na primer, primeniti princip decentralizacije policije u našoj zemlji kada znate da smo mi jedva našu zemlju spasili od rastakanja krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je Srbija iz tri dela ponovo postala cela.
Tako je i policija tada imala ne znam koliko delova. I policija je tada imala ne samo tri dela, čini mi se da je imala i više delova, jer je svaki veći grad, praktično, bio deo za sebe. Zato, kada danas govorimo o principu decentralizacije, koji je možda prisutan u nekim zemljama Evrope, uvek moramo da imamo u vidu specifičnosti našeg podneblja, specifičnosti naše zemlje.
Samo fali lokalnim moćnicima, koji uz to imaju i separatističke i nacionalističke oznake, da uz sebe imaju i policiju, koju će oni da imenuju i da se onda već polako pripremamo za građanski rat unutar naše zemlje.
Što se tiče ovog zakona, mi smo imali nekoliko primedaba i one su ugrađene u naše amandmane. Mi nismo insistirali na prihvatanju svih amandmana. Neki od tih amandmana su prihvaćeni i zahvaljujem ministru i njegovim saradnicima. Prihvaćen je jedan od amandmana koji je, po našem mišljenju, veoma bitan. Mi smatramo da oblast civilne zaštite, koja nije regulisana, nekako je ispala iz zakonodavstva, zato što ona nije adekvatno zakonski uređena na nivou Republike, mada se neke njene funkcije, kao što je npr. protivpožarna zaštita, već godinama nalaze u MUP-u.
Zaista se u našoj zemlji postavlja pitanje, kada je civilna zaštita prešla sa saveznog nivoa ili nivoa državne zajednice Srbija i Crna Gora na neki republički nivo, ko će, u stvari, biti nosilac aktivnosti kada su u pitanju poslovi nekadašnje civilne zaštite. To su zaštita i spasavanje ljudi i imovine u slučaju požara, elementarnih nepogoda, hemijskih, bioloških i fizičkih akcidenata, prirodnih i drugih katastrofa, oružanih sukoba i terorizma.
Podsetio bih da mnoge zemlje u svetu, npr. Rusija, imaju čak i posebno ministarstvo za ove namene - Ministarstvo za vanredne prilike. Ovde bi morala da postoji dobra koordinacija različitih državnih organa da bi se moglo ostvariti ono što je neophodno u pojedinim trenucima.
Na primer, imate sada ovu veliku euforiju koja se nadvila nad celim svetom - opasnost od ptičijeg gripa. Ko vrši evakuaciju područja? Ko naređuje? Koji je organ nadležan? Mi smo u tom smislu predložili amandman i drago nam je da je to Vlada prihvatila, ne zato da bi se to primenjivalo, nego mora da postoji red u ovoj državi, jer ako se u takvim incidentnim situacijama haotično ponašamo, to može da ima velike posledice po državu i narod.
Dalje, veoma je bitno pitanje, zbog našeg međunarodnog statusa, i regulisanje policije u uslovima ratnog stanja. Da li je policija deo oružanih snaga ili je "civilna služba"? Ne može ona imati status klasične civilne službe, ali civilne državne službe, bez mogućnosti uključivanja u oružane snage, ili i dalje ostaje ovaj status policije koji je imala do sada, što znači da se ona može uključiti u oružane sukobe u sastavu oružanih snaga.
To je bitno zbog toga što se policija po međunarodnim propisima smatra civilnom službom, koja u oružanim sukobima nastavlja da obavlja svoje redovne poslove i ne može biti predmet napada agresora ukoliko nije uključena u oružane snage u skladu sa Ustavom i zakonom.
Mi smo imali još nekoliko amandmana koji se tiču ovlašćenja za upotrebu vatrenog oružja u uslovima kada je ugrožen život. Mislili smo da se to malo preciznije definiše, a ne da se ostavlja arbitrarno policajcu da na licu mesta sam procenjuje da li treba ili ne treba. Po našem mišljenju, on ima obavezu da upotrebi vatreno oružje kada je u opasnosti život, ne samo život nekog drugog, nego i njegov život.
Inače, mislim da u ovoj državi već godinama traje proces kompromitacije policije, vojske i drugih veoma važnih državnih službi. Ukoliko želimo da budemo ozbiljna država, mi moramo da imamo policiju kao instituciju, da građani imaju odnos prema policiji, pripadnicima vojske, pripadnicima drugih službi bezbednosti itd, kao prema ljudima koji brane ovu državu i ovaj narod, a ne kao prema ljudima koji mogu biti upotrebljeni ili zloupotrebljeni u neke druge svrhe, osim one koje su predviđene Ustavom i zakonom.
Zato je moguće da su glavne teze političke aktivnosti pojedinih političkih stranaka ili nevladinih organizacija upravo rušenje ugleda policije, MUP-a, vojske, bezbednosnih službi itd, zato što je to korak dalje u snižavanju naše spremnosti da branimo ovu državu i ovaj narod.
Ne želim da propustim ovu priliku da se još jednom zahvalim svim pripadnicima policije, vojske i drugih službi bezbednosti u ovoj državi za veliki doprinos koji su dali u odbrani države i naroda.
Mnogi od njih su dali i svoje živote, a njihove porodice su ostale bez najmilijih. Mnogi su ranjeni.
Molim Ministarstvo i ministra da vodimo računa da se ne ponašamo u skladu sa nekadašnjom pripovetkom Laze Lazarevića "Sve će to narod pozlatiti". Ne smemo zaboraviti našu prošlost, inače ćemo biti osuđeni da je ponovo proživimo.
Zato i ovom prilikom želim da kažem da i ovaj zakon treba iskoristiti za promenu odnosa prema tim službama, da podignemo njihov nivo dostojanstva, način ophođenja prema njima.
Naravno, i njihovi pripadnici da malo izmene onu uobičajenu floskulu i formu kako se oni ophode prema građanima, da građani i policija budu saveznici, a da kriminalci i policija budu suprotstavljene strane.
I na kraju, molio bih ministra i nas koji smo članovi ovog odbora za Odbranu i bezbednost da konačno stavimo tačku na sve ove radnje oko akcije "Sablja". Zaista više postavljam sam sebi pitanje, ima li svrhe da se više sastajemo oko toga?
Godinu dana mi ovde utvrđujemo da li je bilo nepravilnosti u akciji "Sablja", da li je bilo kršenja ljudskih prava i sloboda, a mislim da je neko ko je bio u Australiji mogao je da primeti da su se u Srbiji u vreme akcije "Sablja" kršila ljudska prava i slobode.
Za vreme akcije "Sablja" predsednik vaše vlade mogao je da bude uhapšen, zamalo nije bio uhapšen, zato što su intervenisali ambasadori sa Zapada. Bio je optužen, da vas podsetim, da je učestvovao i podsticao, zajedno sa drugim patriotskim strankama, misleći da nas time nešto vređaju, mislili su tu na SPS i na SRS, da smo mi učestvovali u ubistvu Zorana Đinđića i tako dalje i to je iskorišćeno kao povod da se u Srbiji uhapsi 12.000 ljudi bez odluke suda.
Tako su držani i u pritvoru, nisu imali pravo na advokate, nisu imali pravo na prisustvo porodice. Kao što znate, Ustavni sud je sve te odredbe proglasio neustavnim, prisluškivani su ljudi bez odluke nadležnog suda, prisluškivani su političari i novinari. Zaista mislim da je vreme da stavimo tačku na sve to: ili je bilo zloupotrebe ili nije bilo zloupotrebe. i da se to zna.
Takođe, molim i ovu komisiju koja se bavila, a tu je samo gospodin Jojić, ne vidim gospodina Mamulu, mi smo napravili jednu komisiju koja će imati uvid u to, dakle, šta je pričano na sednicama Saveta, a taj savet se zvao - Savet za nacionalnu bezbednost. Možda nisam rekao pun naziv, ali tako nešto je bilo.
Inače, taj savet je zasedao sve vreme trajanja tog vanrednog stanja i baš me zanima kada ćemo izaći u javnost sa tim da li se tu zaista odlučivalo ko će biti uhapšen u akciji "Sablji" ili su to radile nadležne službe?
Ovo ne govorim da bih se bilo kome svetio, ovo govorim zbog toga da se to ne bi ponavljalo. Svakome ko misli da je v.d. vlast, dakle, može da se desi da pomisli da može u određenom trenutku da pohapsi nekoliko desetine hiljade ljudi, da od tih 10.000 ljudi bude procesuirano svega nekoliko stotina, a gospodin Jojić kaže da je malo ko procesuiran.
Jesu ovi neki koji su uhapšeni i to nije sporno, a oni koji su kriminalci treba da odgovaraju, i ovo ne govorim da bih branio kriminalce.
Znate kako, ako uhapsite nekoga, držite ga 20 dana u pritvoru, mesec dana ili tri meseca, potom ga pustite, a ne kažete zašto je bio uhapšen, da li to znači da će on sledeći put kada opet bude neko vanredno stanje, on opet da bude uhapšen za preventivne stvari. Kao što se nekada radilo, kada su u pitanju neke posete, da se preventivno pohapse neki da ne bi pravili određene probleme. Dugačka je ta lista ovde u Srbiji, ima 12.000 ljudi.
Zato molim da svi zajedno učinimo napor, i mi i MUP, a od ministra sam tražio da nam kaže ko je pisao ta famozna saopštenja i on je odgovorio da MUP nije posalo saopštenja vezano za vanredno stanje. Znači, to saopštenje koje je napisano u novinama, odnosno u novinama je objavljeno, dakle, da su Crvene beretke ubijale za račun SPS-a, JUL-a i SRS.
Znači, ministar je zvanično odgovorio da MUP u tome nije učestvovao. Kako je moguće i ko je pisao to, mi nismo to do sada dobili, a sumnja se na Biro za komunikacije i do sada nije došlo ni do jednog konačnog zaključka vezano za sve te stvari.
Izvinjavam se što sam ovu temu počeo, ali mislim da je red da posle godinu ili dve dana, trebalo bi da se skine oznaka tajnosti sa svih tih dokumenata, koje ne predstavljaju državnu tajnu i da se sagleda šta je to toliko bilo bitno u pojedinim slučajevima, da se utvrdi puna istina o tome i da se konačno stavi tačka, jer ćemo svake godine dalje pričati ovako jedni o drugima. Treba staviti tačku. Ako je bilo zloupotrebe, treba to definisati. Ako nije bilo, onda treba i na to staviti tačku.
Uveren sam da je bilo zloupotrebe za vreme vanrednog stanja, da je bilo hapšenja političkih protivnika, da je bilo hapšenja nevinih ljudi, a većina kriminalaca je ili brzo pušteno iz zatvora ili nikada nisu ni uhapšeni. Dakle, možda su i dobili status zaštićenih svedoka. Znači, mi ćemo podržati ovaj zakon o policiji, iako smatramo da bi bilo bolje da Vlada prihvati neke od ovih naših amandmana.
Zadovoljni smo i prihvatanjem ovih najvažnijih, jer smatramo da je to korak napred i da može biti korak napred u odnosu na obaveze i probleme koje Srbija ima u ovo teško vreme, kada se odlučuje o sudbini našeg naroda na Kosovu i Metohiji, kada imamo separatističke tendencije na jugu Srbije, kakve-takve slične tendencije se javljaju u Vojvodini i kada moramo, naravno, zaključiti, odnosno stvoriti jedan politički konsenzus vezano za najvažnija državna i nacionalna pitanja, a smatramo da je policija važno državno i nacionalno pitanje. Hvala vam.

Da li još neko od predsednika, odnosno od predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miloljub Albijanić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan važan sistemski zakon i debatu o njemu bih počeo tako što bih rekao da osnovne vrednosti Evropske unije jesu poštovanje ljudskog dostojanstva, poštovanje ljudskih prava, poštovanje manjinskih prava, pravda. Kada to sagledamo i kada se setimo raznih stvari koje su se događale u našoj državi, a vezane su za policiju i njeno delovanje, onda možemo konstatovati da su mnogi od ovih segmenata vrednosnog sistema srušeni.
Šta je cilj ovog zakona o policiji? Cilj je, između ostalog, da se afirmišu vrednosti Evropske unije. Cilj je i naše države da zapravo vrednosni sistem napokon izgradimo na najbolji mogući način. Da bi imali pravi sistem, funkcionisanje zakona o policiji, neophodno jeste da policija u suštini bude podvrgnuta mehanizmu kontrole. Videli smo i čuli od ministra da i zakon predviđa nekoliko vrsta kontrola, ali ona najvažnija kontrola, suštinska kontrola, jeste kontrola koja se sprovodi u parlamentu, u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Jeste, postoji ovde Odbor za bezbednost. Taj Odbor za bezbednost usvaja godišnje izveštaje, sasluša s vremena na vreme izveštaje, postavlja određena pitanja i dobija odgovarajuće odgovore, ali taj Odbor za bezbednost mora imati suštinski važnu ulogu, a to znači da narodni poslanici iz sastava Odbora za bezbednost mogu da imaju pristup informaciji više u policiji, mogu da dobiju odgovor više od nadležnih struktura u policiji, jer kako će drugačije sprovoditi svoju zakonom predviđenu obavezu kontrole ako ne znaju šta se u kom slučaju konkretno dešava.
To je srž. To je ono što za sada imamo na papiru ili što formalno pokušavamo da sprovedemo, ali suštinski Odboru za bezbednost mora biti omogućena čvršća saradnja sa Ministarstvom unutrašnjih poslova da bi imali uvid i u određena dokumenta i u određene procese radi mogućnosti da daju svoj sud o tome.
To ne znači da narodni poslanici, imajući saznanja o određenim stvarima, ta saznanja iznesu u javnost. Ne, naprotiv, ali to znači da su bolje suštinski upoznati sa delovanjem policije.
Unutrašnja kontrola je važan segment jer on zapravo omogućava da i službenici u policiji moraju imati neki kodeks ponašanja koji moraju da poštuju i ako prekrše određeno ponašanje, moraju imati određene sankcije. Neko mora da radi tu vrstu posla, da se vidi da li oni profesionalno obavljaju svoje poslove. Takođe smo čuli da će postojati interna finansijska kontrola, što jeste dobro, a budžetska kontrola inače postoji.
Kad vidite šta je težnja, šta se pravi - polako ali sigurno izbija na videlo da profesionalizam dobija svoje mesto i ulogu u policiji, što je jako dobro, jer taj profesionalizam je važan. Zašto? Danas kada mi pričamo o policiji i šta je u javnosti, a u javnosti su uglavnom pojedinačni slučajevi koji se dešavaju i o kojima se građani obaveštavaju, ti pojedinačni slučajevi uglavnom su vezani za neke posebne situacije, za nešto što javnost može burno da proprati.
Ali, u suštini policiju, u najvećem svom broju, čine profesionalci koji rade svoj posao, ozbiljno, odgovorno, stručno, sve ono što mi od njih tražimo, a pojedinci koji se pojave u javnosti nadvladaju čitavu tu situaciju. Tako ovim zakonom taj profesionalizam biće afirmisan i to je dobro.
Vidimo da neki segmenti, kao što su direktor policije, pomoćnici ministra, budući da će biti birani konkursom, treba pažljivo odraditi da stvarno ljudi koji su profesionalno iskazani u službi dobijaju odgovarajuća mesta, tj. da dobiju odgovornost da rukovode u Ministarstvu. To je jako važno. To će biti signal za sve ove profesionalce o kojima sam pričao.
Kada se ovde kaže termin "depolitizacija" - ova konkretna rešenja u smislu konkursa i određenih stvari na određenom nivou predstavljaju neki put depolitizacije.
Ali, da se razumemo, među ljudima se to zna ili među ljudima u policiji, da kada se menjaju vladajuće strukture dolazi do situacije da se određeni ljudi prilagođavaju novoj vlasti, pa često čujemo da određeni načelnici ili neki ljudi u policiji menjaju političke boje i tako se prilagođavaju novoj upravljačkoj strukturi.
Moramo imati otklon od takve politizacije, od takvih pojedinaca. Rekao sam da je čitava služba sastavljena od profesionalaca. Dakle, tih pojedinaca se moramo osloboditi, jer to su obične političke ulizice i oni ne služe na čast čitavoj službi.
Ono što je takođe važno, to je da konačno imamo jedan pregled šta je to policija u Srbiji.
Ako smo nekada slušali ove ili one primedbe, nismo imali situaciju da dobijemo odgovor na pitanje koliko ima policajaca. Znači, jedna obična struktura može biti dostupna javnosti. Nije to nikakva tajna u čemu se sastoji jedna policija i koliki je njen broj. Da li će naša pohvala da nas ima više učiniti policiju efikasnijom ili brojka da nas ima manje: neće. Prosto, to je struktura koja normalno funkcioniše u jednoj državi.
Postoji još jedna važna stvar koju čini mi se svi zaboravljamo, to je preventiva. Dakle, policija se bavi svojim poslom, ali uglavnom se ne bavi preventivom. Izgubila se, nažalost, u normalnom funkcionisanju društva i države činjenica da jedan policajac treba da reguliše saobraćaj na pravi način ili da kontroliše kakvo je kretanje na Ibarskoj magistrali recimo, a svelo se na to da prestupnici čekaju iza nekog ćoška, snimaju itd.
Naravno, svi mi moramo poštovati zakon, ali istovremeno se traži da mnogi budu upozoreni na određene stvari i način ponašanja itd. Dalje, recimo ono što se izgubilo nekada, a bilo je to da pozornika svi znaju u svom kraju, u određenoj ulici, a da on zna kakva je situacija u čitavom kraju.
Takođe, u smislu profesionalnosti, u smislu onoga što sam čuo - policija obavi svoj deo posla, preda slučaj sudu i nakon toga često čujemo da je taj i taj čovek pušten, iako je policija odradila svoj deo posla. To nisu dobre stvari. Tu mora da postoji jasniji odnos, da se zna zbog čega se tako dogodilo, jer to stvara nezadovoljstvo i u samoj službi. Ako su profesionalci odradili svoj posao i predali sudu, čovek pušten, onda kažu - šta smo mi pogrešili, o čemu se tu zapravo radi?
Jedna bolja i čvršća saradnja je potrebna, da se uvidi da li nedostaje u samom policijskom postupku određenih stvari ili je nešto drugo u pitanju, pa da vidimo gde stvari treba dograditi.
Takođe, što se tiče odnosa prema javnosti, moram reći da često, a to jeste osetljiv teren jer odnos prema javnosti jeste osetljiv teren, zbog možda namernog ne davanja određenih informacija javnosti dolazi do špekulacija, prepričavanja da li ovako ili onako ili zašto se određene stvari nisu saopštile. Ta priprema i taj odnos prema javnosti mora biti zaista visokoprofesionalan, u smislu da one informacije koje mogu biti dostupne građanima budu jasno saopštene i prenete.
Dakle, na pragu smo usvajanja jednog važnog sistemskog zakona. Često čujem da je to uslov za evropske integracije, za Savet Evrope, ali zapravo ovo je zakon koji je potreban nama da reguliše policiju kod nas na najbolji mogući način. To što on istovremeno predstavlja zakon koji nas približava EU, to je zapravo dobitak više.
Poslanička grupa G17 plus podržaće zakon o policiji, a pozivamo i druge poslaničke grupe da nam se pridruže. Zahvaljujem.

Da li još neko od predsednika odnosno predstavnika poslaničkih grupa  želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja pretresa prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: SRS, DSS, G17 plus i SPS.
Dajem reč narodnom poslaniku Aleksandru Vučiću. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, SRS, kao opoziciona stranka u Narodnoj skupštini Republike Srbije, glasaće protiv predloženog zakona o policiji, iako bi taj zakon, ukoliko bi se prihvatili brojni amandmani srpskih radikala, mogao da ne bude lošiji od dosadašnjih zakonskih rešenja.
Imamo primedbe koje se tiču, pre svega, dve krupne sfere rešavanja odnosa unutar policijskog delovanja; prva je u okviru tzv. pretkrivičnog postupka ili mogućeg narušavanja ljudskih prava i sloboda; druga, što se tiče samog položaja policajaca koji, kao časni ljudi, obavljaju jedan od najodgovornijih poziva u ovoj zemlji, odnosno njihovog radno-pravnog statusa, prava koja proizlaze iz tzv. prava druge i treće generacije, pre svega radnog odnosa.
Imaćemo i neka pitanja za gospodina ministra. Čemu ove puke proklamacije, tipa - ovo nam je potrebno zbog ulaska u EU ili, kao što se u članu 1. kaže - pruža podršku vladavini prava u demokratskom društvu. Bilo bi važnije da zakon o policiji bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije, jer bi time podržavao vladavinu prava, a ne da njegove neke norme izlaze izvan okvira leks superiora naše zemlje, kao što je to ovde slučaj. Te norme ću vam kasnije pročitati.
U samom zakonu imamo pokušaj davanja neuporedivo širih ovlašćenja policijskim organima, naročito šefu, odnosno organu državne uprave nadležnom za policijske poslove, a to je ministar policije, koji ima neuporedivo šira ovlašćenja nego što su ta ovlašćenja postojala do sada i mogućnost brojnih zloupotreba.
Ne želim da govorim ad personam o ministru Jočiću, niti o bilo kom drugom službeniku policije ili čoveku koji se nalazi na čelu bilo koje bezbednosne službe.
Želim samo da kažem da je prilično neprijatno za sve one koji su politički protivnici režima da znaju da samo po nalogu ministra, a ne po nalogu suda, nadležnog tužilaštva možete da donesete odluku o prisluškivanju, praćenju i sprovođenju drugih redovnih mera protiv nekoga za koga to ministar smatra da je moguće, a o tome se govori u više članova, pa čak i u članu 8. stav 2.
Takođe, u članu 10. alineja 10, u kojima se takve stvari na posredan način omogućavaju.
Istovremeno, kada tako nešto postoji kao mogućnost ili šira ovlašćenja, o kojima je govorio gospodin Aligrudić ovde, u pretkrivičnom postupku, nismo mi protiv toga zato što bi neko mogao u policiji da spreči izvršenje nekog krivičnog dela.
Mere generalne prevencije u zakonu koji se donosi, mere specijalne prevencije koje policijski organi preduzimaju uvek su dobrodošle. Ali, te mere specijalne prevencije ne smeju da idu na uštrb ljudskih prava i sloboda.
Dakle, znam da su policiji nekada vezane ruke kada hvataju najgore kriminalce u ovoj zemlji. Ali, moramo da pronađemo, u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku, da ne pravimo sporedno zakonodavstvo. Imali smo sporedno zakonodavstvo i danas imamo koliko hoćete. Imamo 150-160 krivičnih dela van Krivičnog zakonika.
Imamo apsolutno neuređeno krivičnopravno zakonodavstvo. Imamo krivične zakone, imamo stotine zakona, dakle, tzv. sporedno krivično zakonodavstvo. Bog otac ne može da pohvata šta je krivično delo a šta nije.
Sada ih imate mimo ZKP, mimo onoga što imamo propisano u ZKP, što će da pravi probleme i sudijama, advokatima i svima koji u tome učestvuju. Dakle, praviće užasne probleme onima koji u tom postupku učestvuju. Jer, sada ima još jedan zakon kojim se reguliše materija ZKP.
Neko će da kaže – nismo mogli u ZKP da predvidimo sve situacije, jer policija nekada mora da saslušava, zadržava preventivno, da proverava da li je taj mislio da izvrši krivično delo ili ne. A onda se izađe iz pritvora, izađe se sa merom zadržavanja i kaže se - nema krivične prijave, naravno, nema ni optužnice, nema nikakvog akta koji bi teretio toga ko je bio na takav način šikaniran i maltretiran.
To je ono što predstavlja ključnu primedbu u ovom trenutku.
Sa druge strane, nisu dovoljno u interesu policajaca regulisane norme koje se tiču radno-pravnog odnosa u pogledu dužnosti i prava policijskih službenika.
Njihove dužnosti su, naravno, neuporedivo veće nego svih ostalih, ali njihova prava moraju biti značajnija.
Rad duži od punog radnog vremena, odlaganje ili prekidanje godišnjeg odmora zahtevaju ako ništa drugo onda značajnija prava za same policijske službenike, i zahtevaju i danas, o tome ovde nismo govorili otvoreno, veća primanja za sve ljude u policiji.
Znam kakvi su zahtevi MMF, znam kakvim ste pritiscima izloženi kao Vlada Srbije i znam šta se sve traži. Ali, ako su ovi počeli sa Borisom Tadićem, nastavili sa Davinićem, vidim da se to i dalje nastavlja, taj postupak urušavanja naše armije. Prekinite dalje urušavanje policije.
Povećajte ljudima plate, povećajte im primanja da bi ti ljudi mogli da rade u skladu sa zakonom, da mogu da se bore protiv kriminala na mnogo ozbiljniji način nego što je to danas slučaj, a ne da čekaju neki priliku, da bi prehranili svoju decu, kako će i na koji način 500 ili hiljadu dinara da uzmu od onoga koga zaustave na ulici.
Istina, takvi su retki, jedan u stotinu, možda jedan u hiljadu, ali i takvi postoje, ne zato što su kriminogene prirode, nego zato što su naterani, ne mislim da to može da se opravda na bilo koji način, težinom ekonomske situacije.
Imam jedno pitanje i tražim izjašnjavanje gospodina Jočića. Pošto se u ovoj zemlji vodi otvorena hajka i haranga protiv SRS, vode je pojedini mediji, vodi je kompletna vlast, izgleda u ovoj zemlji svi zaboravljaju ko danas vlada Srbijom. Danas Srbijom vlada Vlada Vojislava Koštunice koju čine DSS, G17 plus, SPS, SPO, Nova Srbija, vlada predsednik Srbije iz DS. Jedan deo stranaka iz vlasti se hvali i kažu da idu da ratuju protiv radikala. Rekao sam im da ne idu čekićem na bager. Mi se ne plašimo njihovih napada, njihovih izmišljotina.
Pitam ministra policije, ne znam da li ste čitali novine, gospodine ministre, tražim od vas odmah odgovor. Jedan od vaših ministara ili zamenik ministra, ne znam već šta je, inače je iz partije Vuka Draškovića, danas u novinama je rekao ovako: "Radikali su slali kamione ubice na naše članove, ubijali su i spaljivali ljude u živom kreču i sada vitlaju pištoljima, što je manir njihovog predsednika opštine u Rumi". To je laž, čovek je imao futrolu od mobilnog telefona, ali s lažovima ne vredi da razgovaramo.
Mene ne interesuje to u Rumi. Interesuje me da odgovorite koga smo spalili, gospodine ministre, u živom kreču i što nas odmah ne pohapsite. Gospodine Jočiću, tražim od vas da izađete sada za govornicu i kažete da li je ovaj čovek lažov, jer je reč o ozbiljnim stvarima, ili tražim da me uhapsite odmah čim napustim zgradu Narodne skupštine Republike Srbije.
Ako to ne uradite, suočićete se sa žestokim kritikama, i ne sasvim racionalnim, u popodnevnom delu zasedanja, zato što ovakve optužbe, najteže moguće, traže objašnjenje. Podnosio sam za optužbe koje iznosim krivične prijave nadležnim tužiocima i spreman sam zbog istinitosti ili neistinitosti tih tvrdnji da odgovaram i da idem iza rešetaka ukoliko to nije tačno.
Ovakvi lažovi, ili ćete da im kažete da su lažovi, jer ste vi ministar policije. Baš me briga za vašu koaliciju, gospodine Jočiću, baš me briga za vašu Vladu, ovde ima nešto što je mnogo važnije od toga: da li je to istina ili nije? Da li su radikali nekoga spaljivali u živom kreču? To je moje pitanje za vas.
Pošto su u stanju neki ministri i neki ljudi iz vlasti ovakve stvari da izgovore, onda se čude kada im kažete i kažu - strašno je primitivno kada im saopštite kakvih su karakternih osobina i nastavljaju sa hajkom protiv onih koji pet godina nikakvih dodira sa vlašću nemaju, koji nisu hteli ni u prelaznoj vladi da učestvuju nigde i ni na koji način. Onda to pokazuje jasno zašto histerija vlada danas u Srbiji protiv srpskih radikala. Reći ću vam razlog.
Sada ću da vam kažem i za ovu Rumu. Znate šta je razlog ove laži o pištolju? Zato što je protiv nekoliko čelnika bivše vlasti u Rumi podneta krivična prijava za krađu 7,5 miliona u stambenom fondu. Zato je morala da se izmisli priča, pa se mobilni telefon pretvorio u pištolj. Jedan nas laže, pa se onda svi lažovi dohvate toga, ali to su sve sitnice, to su sve gluposti.
Pitam, gospodine ministre, koga smo spaljivali u živom kreču i da izađete odmah da kažete jesmo li ili je vaš kolega lažovčina, i da to jednom zauvek ustanovimo. I sada vam kažem, toliko se vaša vlast uplašila, i DS, i SPO i svi ostali, samo zato što dolazi do sistemskih promena ukoliko na izborima pobede radikali, zato što znaju da tada više nema trgovine. Ja sam tebi dao poslovni prostor, ti si meni ovamo dao akcije u ovoj firmi, ja sam tebi dao ovu firmu, ti si meni dao da otmem ono preduzeće. Zato što ćemo lopove i kriminalce da gonimo, zato su se toliko uplašili.