Nadam se da ste vi protiv zloupotrebe, nezavisno od godišta.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 33. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 34. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jednog bisera, još jednog trenutka nadahnutosti prilikom pisanja ovog zakona od strane ministra, pogotovu pisanja obrazloženja zašto se amandman odbija.
Dakle, član 34. stav 1. na koji sam podneo amandman glasi: "Kada mu preti neposredna opasnost po život ili zdravlje, zaposleni ima pravo da preduzme odgovarajuće mere, u skladu sa svojim znanjem i tehničkim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju, i da napusti radno mesto, radni proces, odnosno radnu okolinu."
Ja sam tražio amandmanom da se iza reči: "ima pravo da" doda reč "pošto", pa bi onda glasilo: "Kada mu preti neposredna opasnost po život ili zdravlje zaposleni ima pravo pošto preduzme odgovarajuće mere u skladu sa svojim znanjem i tehničkim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju..." itd.
Amandman mi je odbijen, a sada ćete čuti obrazloženje. Kaže – odbija se iz razloga što se predloženim amandmanom nameće obaveza zaposlenom da preduzme odgovarajuće mere u slučaju neposredne opasnosti po život i zdravlje na radu pre napuštanja radnog mesta. Da nije tužno bilo bi smešno, neverovatno.
Zaposleni ima pravo, ukoliko u preduzeću, u hali izbije požar, ima pravo da uzme onaj vatrogasni aparat i da požar ugasi, ali nema obavezu. Zaposleni ima pravo ukoliko pukne vodovodna cev, da dam te najbanalnije primere, da zatvori ventil, ali mu nije obaveza, jer on može da napusti radno mesto i da onda pronađe šefa ili da pronađe vlasnika te firme ili direktora preduzeća i da mu kaže - tamo curi voda.
Dakle, dok dođe taj koji ima obavezu da zatvori slavinu, taj koji ima obavezu da ugasi požar, ode fabrika.
Sećam se, 80-tih godina radio sam u prometu gasa, kada je punionica gasa tu na Dorćolu izgorela. Da je ovaj zakon, ukoliko ga usvojite, govorim poslanicima iz vladajuće većine, bio na snazi, danas ne bi bilo Dorćola.
Upalila se punionica gasa, zaposleni je imao obavezu, skočio je, zatvorio ventile, izgorelo je samo mesto gde se pune boce, celo preduzeće je sačuvano i sačuvan je Dorćol. Pre par godina se slična situacija desila u rafineriji Pančevo, takođe se desila u "Petrohemiji".
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto mu preti neposredna opasnost bilo koje vrste, zaposleni mora da ima i obavezu da ta sredstva... Jer, do sada smo govorili kako se obučava za primenu tih sredstava, a danas se kaže - ima pravo. Ima i obavezu, naravno ne dovodeći svoj život u pitanje, da sačuva i tu imovinu koja će trajati i da sačuva živote ostalih koji takođe imaju pravo da žive, a tu su u neposrednoj okolini.
Čudo da nije napisao – nema obavezu da upozori ostale radnike da izađu. Tako će poslovođa u nekom rudniku imati pravo da zatvori vodu, da pozove lift koji ih izvlači iz rudnika ili da pozove lift i sam da izađe, a nema pravo ostale da upozori na opasnost.
Dame i gospodo narodni poslanici, stvarno je krajnje vreme da sklonite ovog ministra, jer ovaj zakon je takav da nikoga ne štiti, osim ako njega ne štiti negde. Ovo je prepisano i to je loše prepisano, loše je prevedeno i mislim da je krajnje vreme da se ovaj zakon, bez obzira što smo došli do amandmana, povuče. Hvala.

Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, podneo je amandman na član 35.
Pošto je predstavnik predlagača na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatio ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 35. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Predstavnik predlagača na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja nije prihvatio ovaj amandman.
Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada ćete zaista na delu da vidite kako funkcioniše Vlada Republike Srbije kada su u pitanju amandmani poslanika Srpske radikalne stranke.
Kada mi u raspravama kažemo kako Vlada, odnosno predstavnik Vlade - resorni ministar ne prihvata naše amandmane, onda se uvek neko nađe ko dobaci da to nije tačno, pa se neki ministar pohvali, eto, kako je neki amandman usvojen. Mogu ja to da shvatim da, znate, Vlada ima prilaz, koncept nekom problemu potpuno suprotan od onoga što je koncept Srpske radikalne stranke i onda nije ni logično da prihvati amandman koji potpuno menja koncept tog vladinog predloga. Šta ovde imamo?
Član 35. Predloga zakona kaže: "Zaposleni je dužan da primenjuje propisane mere za bezbedan i zdrav rad, da namenski koristi sredstva za rad i opasne materije, da koristi propisana sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu i da sa njima pažljivo rukuje, da ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje, kao i bezbednost i zdravlje drugih lica."
Očigledno je da je ovo nepotpuno, neprecizno i da je bilo neophodno da se amandmanski utiče na ovaj član zakona.
Dakle, ne dira se koncepcijski u vladinu ideju, nego jednostavno da ima smisla ova norma člana 35.
Zato sam u ime poslaničke grupe SRS predložila amandman da se posle stava 1. dodaju stavovi 2. i 3. na ovaj član 35.
Stav 2. bi glasio, ja bih vas molila da ovo pratite, jer ću sada da uporedim sa ovim što je Vlada prihvatila: "Zaposleni je dužan da pre početka rada pregleda svoje radno mesto, uključujući i sredstva rada kojima se koristi, kao i sredstva i opremu za ličnu zaštitu i da u slučaju uočenih nedostataka izvesti poslodavca ili drugo ovlašćeno lice."
Stav 3: "Pre napuštanja radnog mesta zaposleni je dužan da radno mesto i sredstva rada ostavi u stanju da ne ugrožavaju druge zaposlene."
Dakle, dopunom člana 35. zaista se preciznije definišu obaveze zaposlenih, afirmiše se disciplina na radnom mestu, razvija se duh kolektivne odgovornosti. Sprovođenjem predloženih mera se u značajnoj meri mogu smanjiti ili eliminisati mnogi rizični događaji koji dovode do povređivanja ili oboljenja zaposlenih.
Dakle, ništa što bi bilo ko od predstavnika Vlade ili članova resornog skupštinskog odbora mogao da stavi kao primedbu na ovaj amandman.
Ovaj amandman je podnet 17. oktobra u 17,00 časova, a 20. oktobra smo dobili mišljenje Vlade, upućeno Narodnoj skupštini Republike Srbije, o amandmanima na Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.
U njemu se kaže da Vlada predlaže Narodnoj skupštini da, iz razloga navedenih u obrazloženju amandmana, prihvati amandman narodnog poslanika Vjerice Radeta na član 35. Predloga zakona, koji glasi, i onda lepo stoji prepisan amandman onako kako sam ga ja i podnela.
Posle toga koleginica koja je predsednik ovog resornog odbora pitala je da li sam spremna da svoj amandman prilagodim vladinom konceptu Predloga zakona.
Naravno da nisam bila spremna, jer sam potpuno uverena da je amandman koji sam podnela zaista takav da bez njega zakon ne bi imao smisla., ne samo član 35. nego ceo zakon. Takođe je to bio nepodeljen stav i nepodeljeno mišljenje kolega na Odboru i predstavnika Ministarstva.
Dakle, nisam se inatila, nego jednostavno to je bio amandman koji sam podnela u takvom tekstu. Nisam želela da menjam amandman zato što je to princip rada naše poslaničke grupe i ne možemo da prihvatimo zato što nam neko iz Vlade kaže – ne sviđa mi se ovaj izraz, nego onaj.
Ako Vlada neće da prihvati naš amandman, zašto bismo mi menjali sopstvene amandmane.
Dakle, to je bio 20. oktobar, a 26. oktobra, na osnovu člana 140. Poslovnika, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja podnosi na Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu sledeći amandman na član 35 – posle stava 1. dodaju se novi stavovi 2. i 3. koji glase: "Zaposleni je dužan da pre početka rada pregleda svoje radno mesto, uključujući i sredstva za rad koje koristi", to su bile reči iz amandmana, a oni kažu: "za svoje radno mesto, uključujući i sredstva rada kojima se koristi".
Gde se ovde dirnulo u bilo kakvu vladinu ideju, u vladin koncept? Jednostavno, niko više ne može da nas ubedi da se ne radi o tome da Vlada neće da prihvati amandmane Srpske radikalne stranke, pogotovo ne kada je u pitanju amandman poput ovog na član 35, za koji je očigledno i Vlada shvatila da bez tog amandmana zakon nema nikakvog smisla i da neće biti primenjiv.
Dakle, i u takvoj situaciji Vlada neće da prihvati činjenicu da mi u poslaničkoj grupi SRS ovaj posao radimo ozbiljno. Kada intervenišemo amandmanski ne radimo to, kako neke kolege negde u javnosti vole da kažu, da opstruišemo rad parlamenta. Naprotiv, to radimo zato što znamo da ćete ovaj zakon, koliko god bio loš, usvojiti i koliko god bio loš da će taj zakon da se primenjuje. Bez ovih nekih naših izmena i amandmanskih intervencija na zakonu, slobodno možemo da kažemo da ovo što vi nazivate zakonom uopšte nemamo, nemamo nikakvu zaštitu na radu, niti nam iko garantuje ikakvu bezbednost za zdravlje na radu itd.
Dakle, čuli ste od kolege Poskurice uglavnom, po više amandmana, zaista jedan kvalifikovan stav i mišljenje o ovom zakonu i o svakom amandmanu pojedinačno.
Želela sam da vas kolege poslanike i javnost Srbije upoznam i upozorim na jedan zaista nekorektan odnos Vlade prema poslanicima Srpske radikalne stranke, prema našem angažovanju i radu. Da je ministar ovde, insistirala bih da mi kaže koja je razlika između toga da je zaposleni dužan da pre početka rada pregleda svoje radno mesto, uključujući i sredstva za rad koja koristi i toga da je zaposleni dužan da pre početka rada pregleda svoje radno mesto, uključujući i sredstva rada kojima se koristi?
Dakle, da tražim da se prihvati ovaj moj amandman, imali bismo isti tekst sa jednom jedinom rečju razlike, isti tekst kakav je već postao sastavni deo amandmana. Znam da je to besmisleno i nemoguće, ali vas molim da ubuduće vodite računa, i vi kolege članovi Odbora i predstavnici Vlade, da ozbiljno razmatrate amandmane koje dobijete, da ne gledate ko je potpisao amandman, nego kakva je sadržina amandmana i da ne tražite posle "dlaku u jajetu", da bi ministar Lalović bio pametniji nego što je Vjerica Radeta. Bogami nije.
Nije, jer se on nije setio da doda ova dva amandmana na član 35, nego sam se setila ja i poslanička grupa SRS i njemu smo otvorili oči jer smo podneli amandman bez kojeg mu zakon ne bi vredeo ništa, a to je i sam priznao, ali da prihvati amandman, to ne bi mogao da podnese. Hvala.

Hvala vam, gospođo Radeta. Izvinite, pošto je reč o terminologiji "sredstva rada" ili "sredstva za rad" i pošto ste vi protiv toga da se ne desi slučajno da se usvoji jedno i drugo, da li možda povlačite, da se ne bi greškom glasalo?
(Vjerica Radeta: Ne, mi ćemo glasati za.)
Naravno, ali ste samo skrenuli pažnju, to sam hteo da razumem.
Reč ima Ivana Kovačević.

Mogu da se složim delimično sa koleginicom. Dakle, suštinski, amandman koji je ona podnela po meni lično sasvim je u redu i svi su se sa tim složili. Zato sam i pričala sa njom da li je voljna da napravi tehničku ispravku da bi upravo takav amandman kao izvorno njen prošao. Upravo zbog toga imamo novu poslovničku mogućnost da, ukoliko se ta korekcija ne desi, Odbor između rasprave u načelu i pojedinostima može da formira amandman da bi se korigovale neke stvari.
Zašto je to bitno - "sredstva rada", "sredstva za rad", zakon tačno definiše i na samom početku zakona imamo definisanje osnovnih pojmova. Jasno je definisano "sredstva za rad". Recimo, u hrvatskom zakonu koristi se izraz "sredstva rada". Ali, pošto se u celom tekstu zakona koristi izraz "sredstva za rad", znači, nije se suštinski menjalo i generalno jeste dobra ideja, zbog toga je Odbor odreagovao.

Hvala na dodatnom pojašnjenju. U svakom slučaju, radi se o radu poslanika, a ne ministra, poslanika koji je predložio i poslanika koji su razgovarali da se uskladi. Posao je poslanika da popravljaju zakone, svaka čast, hvala.
Na član 40. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 41. amandman je podneo poslanik Paja Momčilov..
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?

Dame i gospodo, narodni poslanik Paja Momčilov, koji je napisao amandman, službeno je odsutan.
Kao ovlašćeni predstavnik, naravno da ću braniti amandman sa kojim sam upoznat i pokušaću da vas uverim da smo imali najbolju nameru kada smo intervenisali u ovako loše definisanom članu 41. u tački 6) gde se služba medicine na radu, koju angažuje poslodavac (angažuje - verovatno sklapa ugovor sa njima, nemoguće da će da bude u tako servilnom odnosu da bude angažovan, ali dobro) obavezuje na nekoliko važnih stvari koje bi možda mogle da se objasne delom tačke 2), kako je to dao predlagač zakona u obrazloženju zašto se amandman odbija, da se deo ovih naših primedbi ili primedbe gospodina Momčilova odnosi na obavezu te institucije, dakle zavoda za zaštitu zdravlja, da izvrši obučavanje iz prve pomoći zaposlenih.
To je logično i taj deo je ispravan. Ali, to se opet na određen način, sam zakonodavac je stavio, ponavlja u tački 6), što znači da će osim potrebe da učestvuje u obuci za pružanje prve pomoći služba medicine rada biti obavezna da učestvuje u organizovanju prve pomoći, spasavanju i evakuaciji. Tu bi trebalo lingvisti da se zabave ovim problemom – učestvuje u organizovanju prve pomoći. Dakle, stvar se dogodila, havarija se dogodila, nesreća se dogodila. Sada je to zakonska obaveza službe da učestvuje.
U ranijim zakonodavnim rešenjima je postojala obaveza zakonodavca da izvesti o tom događaju različite subjekte: vatrogasce, policajce, dom zdravlja, verovatno i medicinu rada itd. Logično. Sada, sasvim eksplicitno se stavlja obaveza toj službi da, osim obuke za prvu pomoć, na koju nemamo primedbi, mi smo amandmanom pokušali to da ispravimo tako što smo rekli da bi bilo logičnije da učestvuje u obuci za pružanje prve pomoći, daje savete i uputstva za spasavanje i evakuaciju.
Dakle, sve to da čini dok se stvar, havarija, zlo ne desi, a onda, ako su svi drugi subjekti u mogućnosti da dođu i da pomognu, niko neće pobeći, ni vojska, ni civili, ni građani; svi će se uključiti, tu nema dileme, iako u tekstu ne stoji da poslodavac mora čitav taj lanac ljudi, odgovornih ili koji su u mogućnosti da pomognu, da uključi. Ovako ispada da je za sve medicina rada obavezna.
Šta je sada praktičan problem na terenu, zašto intervenišemo? Uzmite mala mesta u kojima su zaostale fabrike koje nešto rade, čak ne radi 15, 20 ili 30% zaposlenih, negde je to od 1.000, to je veliki broj. Ako se tu desi masovna nesreća, eksplozija, plin, gasifikacija je velika, ispašće da je medicina rada obavezna da dođe, pruži prvu pomoć, evakuiše, zbrine i pruži prve elemente zaštite kroz hospitalizaciju ili lečenje u distalnom, sekundarnom i tercijarnom centru. Kako, ako je to udaljeno 20, 30 ili 50 kilometara?
Kako je ta medicina rada osposobljena? Ima li saniteta, ima li kiseonika, ima li nosila, ima li zavojnog materijala?
Trebalo bi da ima, ali vezano za samu instituciju, po nekom predlogu medicine rada, zavojnog materijala, kada je masovna nesreća, kako će to da uradi? Pravnici bi to mogli možda pitkije da objasne šta je kolega hteo da kaže ovim amandmanom. Meni je jasno da ih ne možemo zakonski stavljati u takvu obavezu da učestvuju u svemu tome, u evakuaciji, eksplicitno, neposredno itd. Nema drugih koji će saučestvovati u tome, nego medicina rada.
Mislim da to nije logično, nije potrebno, nemamo mi toliko doktora specijalista te vrste, niti saniteta, niti opreme. Medicina rada praktično počinje da se gasi, da gubi na značaju sa gašenjem preduzeća, sa gubitkom velikih tehnoloških centara, nekadašnjih velikih industrijskih giganata.
Ona je bila veoma razvijena, čak vezana za same gigante, poput onoga što je kod nas u "Zastavi". Sada tavore na "belom hlebu", hoće li opstati ili ne, šta će biti sa njima.
Sada ih obavežete i sada je on dužan - poslodavac. Tim pre se čudimo što u vezi sa narednim amandmanom, koji je moj, niste prihvatili da se tamo nađe lekar medicine rada - u famoznom odboru koji ste predložili.
Dakle, mislimo da bi bilo logično da ovde samo preinačimo tačku 6) i da kažemo da u svemu tome medicina rada savetodavno učestvuje, pomaže, objašnjava, upućuje, a ne da mora i sama te postupke da izvodi. To je suština amandmana kolege Momčilova.
Dakle, da bude uključena i odgovorna. Pazite, evakuacija, pružanje prve pomoći i spasavanje, to je ogroman posao kod masovnih havarija za jednog lekara specijalistu medicine rada, dve medicinske sestre i vozača i jedan sanitet, ili dva, ako ima. Šta će da rade? Moraju da zovu druge, niko ne abolira ni druge, nigde vi to niste ni predvideli pa da mi to osporavamo.
Ali, podrazumeva se, nekada to neće ni gazda znati, znaće komšije, pa će zvati policiju, policija će da zove kada se desilo, ako je ne daj bože stradao čuvar objekta, itd., pa da gazdu obavežete, jer je ovlašćeno lice da on zove ko treba da pomogne. Zna se da će svi da pomognu.
Ali, onda će svi da čekaju da dođe lekar medicine rada pa da počne, on ih je obučio, on zna kako treba, čekajte, nemojte da mi nešto pokvarimo, on je dužan, on je obavezan.
U tom kontekstu nije loše da se preformuliše i rastereti potencijale zakonske odgovornosti ova važna institucija, koju moramo sačuvati. Hvala.

Hvala, gospodine Poskurica. Sledeći amandman je vaš, ako se niko drugi ne javlja za reč. (Ne javlja se.)
Na član 44. amandman je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu Narodnoj skupštini da odbije ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, imate reč.

Maločas sam se dotakao tog problema.
Hteli smo da amandmanskom intervencijom promenimo sastav Odbora, koji po Predlogu zakona uglavnom čine predstavnici onih zaposlenih koje je poslodavac izabrao ili su oni međusobno izabrali lice koje je nadležno za predmet obuke i pružanja elemenata iz zaštite i bezbednosti na rad.
Dakle, lice koje su sami zaposleni među sobnom izabrali i od takvih lica, uz uslovno, u kondicionalu, prisustvo nekoga od predstavnika zaposlenih, svodi se najmanje tri ili više članova takvog odbora za koje se zakonopredlagač zalaže i koji bi trebalo da imaju određena ovlašćenja, doduše ovde dosta simbolična.
Mi smo hteli, odnosno ja sam hteo ovim predlogom da učvrstim mogućnost da krajnje kompetentno i profesionalno nastupe tako što bi se stvorio određeni paritet.
Pa, ako je reč samo o tri člana, da u odboru budu: lekar medicine rada, od čije se službe traži zaista mnogo, predstavnik zaposlenih, obučen za poslove vezane za bezbednost i zdravlje na radu, i predstavnik poslodavca.
Mislimo da je logično, protivno objašnjenju Vlade u odgovoru na amandman, da tu bude i predstavnik poslodavca, jer je on lično ovlašćeno lice, da čuje šta mogu da kažu oni koji su za to vitalno zainteresovani.
Sigurno je lekar medicine rada zainteresovan da to dobro funkcioniše, predstavnik zaposlenih sigurno da je zainteresovan i zašto poslodavac lično, ako je mala firmica - do 10, što imate u ugostiteljstvu itd., ne bi došao i čuo šta oni to žele.
Ako je veća firma i veći broj predstavnika zaposlenih, ništa se na stvari ne menja, ostaje lekar medicine rada, ostaje jedan predstavnik, a broj onih koji su, kako ste rekli u odgovoru na ovaj amandman, vitalno zainteresovani bi se samo povećavao i time bi rasla realna mogućnost da izdejstvuju ono što je njima zanimljivo.
Ovakva zakonodavna rešenja postoje i u drugim zakonima.
Ako već formiramo jedno telo, koje bi trebalo da bude od pomoći, mislimo da bi ga trebalo kompetentno kreirati u nekom razumnom sastavu da bi imalo konačno nekakvog cilja, a ne da samo postoji deklarativno.
Jer, na kraju krajeva, skup lica koja su ovlašćena i koji su se međusobno izabrali na nekakav kardeljevski način, samoupravni, odredili svog predstavnika, ništa naročito neće postići ako ne bude potkrepljeno voljom poslodavca i, naravno, argumentovano činjenicama koje samo može stručno lice, poput lekara medicine rada, da im pruži u odgovoru na njihove zahteve.
Sve to stoji - da poslodavac treba da ih primi, da ih sasluša, da donese odluku, ali onda njima preostaje pravo da se oni žale, da jure inspekciju, da se stvara razdor ako im se ne izađe u susret.
Mislimo da bi ovakav sastav odbora i zahtev inspekciji, inspektoru za vanredni nadzor bio mnogo utemeljeniji, racionalnije napisan, nego ako to rade samo lica koja su zapravo radnici, koji rade taj posao, koji nisu u stanju pravno da formulišu svoj zahtev.
Istinski ne verujemo da će se inspektori, kao što u Predlogu zakona stoji, baviti i tim edukativnim delom posla i podučavati poslodavca kako će da primeni pravila iz akta koji je sam napisao.
Dakle, da dođe inspektor, da te poduči kako da nešto uradiš, da te ne bi kaznio. Malo verujem u to, jer inspekcija uglavnom postoji samo za to da bi kaznila, takav utisak je u javnosti, i u svim vrstama inspekcije, po pravilu, odlaze da bi nešto našli.
Kakva nam je situacija na terenu, bar što se tiče ovog segmenta, uvek će nešto naći: da je neko trenutno skinuo šlem ili nije stavio rukavicu, naočare; uvek će nešto naći. Tu dileme nema.
Zaista će mnogo toga zavisiti od volje inspektora, neće on imati vremena za preventivni ili savetodavni rad ili upućivanje u tajne problematike, nego, opet bi to bilo logičnije, ide lekar, ide neko od poslodavca, pa kad se negde pogreši da tu odgovornost svi dele zajednički, a ne da formiramo jedno kvazitelo koje ni na šta neće uticati.