Narodni poslanik Mika Vlaović, replika.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, sklon sam da poverujem u ono što je rekao gospodin Krasić, jer on je ozbiljan čovek. Međutim, nešto što nije lepo, Mićunović nije ovde, nisam njegov advokat, a nije lepo o njemu da govorite. Ipak mogu na određen način da stanem u njegovu odbranu. On je u to vreme imao 18 godina i opijenost jednom političkom ideologijom može da mu se opravda. Sreća, na vreme se istreznio. Nažalost, u Srbiji još uvek ima opijenih tom ideologijom, koji ne mogu da se istrezne.

Zakon o opijatima će biti na sledećoj sednici.
Još neko o amandmanu na član 59? Narodni poslanik Veroljub Arsić.

U amandmanu na član 59, koji je podneo narodni poslanik Stevica Deđanski u ime SRS, traži se da se ne uzima trogodišnji prosek, nego petogodišnji. Da bi bilo jasnije, pročitaću čitav član – ako se kao zaštitna mera uvede količinsko ograničenje, uvoz ne može da se ograniči na količinu manju od prosečne količine uvoza u trogodišnjem periodu koji prethodi periodu prekomernog uvoza.
Statistički gledano, podatak koji bi trebalo da uzme ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije, trebalo bi da se odnosi na tri godine.
Međutim, sam prekomerni uvoz često sam po sebi ne kreće u nekom periodu od godinu, dve, pa čak i tri. Znači, ukoliko bi predloženo rešenje ostalo, samim tim količine koje bi bile obuhvaćene ovim prekomernim uvozom, odnosno količina robe koja bi mogla da se uveze bi u svakom slučaju bila veća.
Neki rok od pet godine je mnogo precizniji za Vladu, mnogo više podatka Vlada može da ima kada određuje količine koje će moći da se uvezu do tog ograničenja. Ne vidim zašto Vlada, odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade izbegava na jedan određen način da zaštiti domaću privredu u nekom periodu od pet godina.
Sam postupak, tehnički gledano, prvo je potrebno, sa početkom tog uvoza, obezbediti tržište za tu robu, steći naviku kod potrošača. Otprilike, ona traje tri godine. Ako u prethodne dve godine nije bilo potrebe za tom robom na tržištu, jer je domaća roba već egzistirala i bila prisutna, samim tim u nekom periodu od pet godina uzećemo u obzir i kada te robe nije bilo na tržištu, ili je bilo mnogo manje nego u tri unazad.
Ako je domaća privreda bila u stanju da plasira i bez uvoza i da proda robu na tržištu, ne vidim zašto bi se onda uzimao trogodišnji prosek i on služio kao neki parametar. Realnije bi bilo da to bude pet godina unazad. Verovatno bi te količine koje bi bile obuhvaćene bile manje.
S jedne strane, država će imati štetu kada je u pitanju carina, a s druge strane će imati koristi, jer će domaća privreda više svoje robe da plasira na tržište, pa će na određen način da se izvrši kompenzacija kroz isplate zarada radnika, odnosno poreza na doprinose koje oni plaćaju prilikom primanja ličnog dohotka, a da ne pričam kada se plata isplaćuje da se ona u krajnjem slučaju troši za kupovinu robe, pa se opet kroz određena fiskalna davanja novac vraća državi.

Još neko o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 61. amandman je podneo poslanik Radiša Ilić.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Vlada ne prihvata ovaj amandman.
Izvolite, gospodine Iliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 61. Predloga zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji glasi: u članu 61. stav 1. reči "četiri godine" zamenjuju se rečima "pet godina".
Ovim amandmanom u ime poslaničke grupe tražim da u ovom članu izrečena mera traje najduže pet godina, umesto četiri, radi bolje efikasnosti preduzetih mera zaštite, mada se i ovde vidi da će resorno ministarstvo voditi glavnu reč i u slučaju produžavanja izrečene mere.
Tačnije, otvoren je put zloupotrebe, za zatvaranje tržišta pojedinim kompanijama i preduzećima koja mogu predstavljati ozbiljnu konkurenciju preduzećima zainteresovanim za tržište u Republici Srbiji, a koja svoje zaštitnike imaju upravo u pojedinim ministarstvima, odnosno u samoj Vladi.
Kada govorim o ovom amandmanu, pravo pitanje bi bilo za one koji su pisali ovaj zakonski predlog – ima li svrhe uopšte sprovoditi mere zaštite u ovako postavljenom sistemu vrednosti u kome se danas nalazi Republika Srbija, u odnosu na EU, MMF, pa i NATO pakt, između ostalog.
Kome mi uopšte možemo da zabranimo da plasira robu na našem tržištu? Da li ovim forme radi napisanim zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju? Vlada, kojoj MMF kroji budžet, Vlada koju jedan Solana prisiljava da krši Ustav, Vlada kojoj će se uskoro na suverenu teritoriju ušetati NATO vojnici, Vlada kojoj haški inkvizitori nalažu koga da hapsi i isporučuje, neće moći ovo da sprovodi.
Vlada Srbije, koja je zbog direktiva spolja skoro uništila sopstvenu vojsku, Vlada koja će, zbog kvota nametnutih iz EU, uništiti i poljoprivrednu proizvodnju u Srbiji, neće smeti ni da pomisli da propisuje mere zaštite prema kompanijama i preduzećima, i stranim i onim iz Srbije, koja će uvoziti robu stranih proizvođača za naše tržište.
Setimo se samo kako se to rešavalo donedavno, kada se upropastio stočni fond u Srbiji, takođe i voćari, povrtari, proizvođači žitarica, nekontrolisanim uvozom upravo ovih poljoprivrednih proizvoda od strane bivše DOS-ovske vlade, čiji neki funkcioneri sede i u ovoj današnjoj.
Tada su cene pale ispod svakog realnog nivoa i zbog toga je na naše tržište stiglo meso čak iz Brazila, povrće iz Holandije, voće iz Italije, vina iz Francuske itd. Tako je i sada. Uvezene hrane poreklom iz drugih zemalja ima gotovo svuda. Genetski modifikovane biljne sorte daju naoko lepe proizvode, što naš proizvođač još ne uspeva da postigne, ali pitanje je koliko je sve to zdravo i prihvatljivo za ishranu ljudi.
Sada će neko iz Vlade Srbije da spusti rampu moćnim kompanijama iz EU, SAD i drugih zemalja za prodor na srpsko tržište na osnovu ovog zakona. Počnite, ako želite da me demantujete, već odmah sa primenom po usvajanju ovog zakona, zaštitite našu elektronsku industriju, metalski kompleks, fabrike nameštaja, drvnu industriju, jer je evidentno da su duže vreme u teškoj situaciji baš zbog gubitka tržišta.
Ovaj problem se takođe može posmatrati i u obrnutom smeru.
Poznato je da su u procesu pljačkaške privatizacije naša velika i strateška preduzeća prodata stranim kompanijama, tako da su pojedine grane srpske industrije bukvalno u njihovim rukama, kao npr. proizvodnja cementa u okviru građevinske industrije ili, recimo, hemijska industrija, čija je rasprodaja pri kraju, da ne govorim o duvanskoj industriji, šećeranama itd.
Sada oni jednostavno mogu, držeći taj monopol, da diktiraju visinu cene na tržištu, a da država kao i do sada ne reaguje interventnim uvozom u cilju zaštite potrošača ukoliko su cene znatno niže u neposrednom okruženju.
Da li to znači da su Vladi ruke vezane, jer treba da se suprotstavi moćnim kompanijama koje su vlasnici tih preduzeća, a sedišta su širom EU, SAD ili drugih zemalja ili je u pitanju interes pojedinaca u Vladi da ne reaguju i da zaštite potrošače?
Na kraju bih opet ponovio da ovaj zakon nećete primenjivati, odnosno mere zaštite kako ste ih članom 61. predvideli, osim ako se ne radi o nekom sporadičnom slučaju na koji ćete se obrušiti svom snagom. Baš bih voleo da vidim da propišete meru zaštite - zabranu uvoza jabuka iz Italije, povrća iz Holandije, vina iz Francuske itd. Nećete moći, jer vam to Evropa neće dozvoliti.
Još jedan razlog za prihvatanje amandmana je i taj što u ovaj rok ulazi privremena mera zaštite, pa je samim tim produžavanje roka izrečene mere na pet godina, umesto na četiri, neophodno.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Pauzu ćemo dati čim završimo raspravu u pojedinostima po ovom zakonu.

Dame i gospodo poslanici, sada dolazi do određenih nelogičnosti u ponašanju vladajuće većine. Kada su u pitanju funkcije, plate u državnim organima, pet, šest, kada bi mogli i deset godina bi napisali, a kada je u pitanju sprovođenje neke zaštitne mere tu se već rokovi skraćuju.
Imali smo pre ovog zakona zakon o vrhovnoj državnoj revizorskoj instituciji, pa vrhovni državni revizor ima mandat šest godina, članovi saveta šest godina, sekretar saveta šest godina itd. Znači, kada su u pitanju plate, tu se rokovi povećavaju, a kada je u pitanju zaštita domaće privrede i građana tu su već rokovi kraći.
Znači, u članu 61. kaže se: "Mera zaštite ostaje na snazi koliko je potrebno da se otkloni šteta, a najduže četiri godine od njenog uvođenja, uključujući i period primene privremene mere zaštite." Znači, i privremena mera zaštite, koja može da traje 200 dana, ulazi u taj rok koliko može mera zaštite da traje.
Predlagač ovog amandmana narodni poslanik Radiša Ilić, koji je podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke, tražio je da se ovaj rok poveća na pet godina.
U najmanju ruku čudi zašto Ministarstvo, odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade Republike Srbije ne prihvata ovaj amandman, jer već u sledećem stavu se vidi nešto drugo: "Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana Vlada, na predlog Ministarstva, može da produži period primene mere zaštite ako utvrdi da je primena mere zaštite i dalje neophodna za sprečavanje ili otklanjanje posledica ozbiljne štete" itd.
Ta primena mera može da se poveća čak i na osam godina, ali na predlog nadležnog ministarstva, znači da ne bude regulisano samim zakonom, tako da se postavlja pitanje zašto ovlašćeni predstavnik predlagača jednostavno ne prihvata amandman koji je predložio narodni poslanik Radiša Ilić.
Već više puta je rečeno sa ove govornice da većina privremenih mera i mera zaštite, koje država treba da sprovede, jesu u jednom jedinom ozbiljnijem cilju, a to je da se omogući što brži i stabilniji oporavak srpske privrede. Ja na ovaj zakon gledam kao na pokušaj toga, znači da se omogući da naša privreda, ovakva kakva jeste, sa onim granama koje su naše tradicionalne, može ravnopravno da učestvuje i na domaćem tržištu, a kasnije i na svetskom. Da bi mogla da bude prisutna na svetskom ili tržištu zemalja EU prvo mora da bude sposobna da se nosi sa konkurencijom na domaćem tržištu.
Nije to priča da mi nećemo u Evropu, nego jednostavno, ovakvi kakvi smo trenutno nismo sposobni da igramo po njihovim pravilima i to je svakome jasno. Zašto zabijate glavu u pesak i to ne priznate?
Država mora određenim administrativnim merama da omogući to privredi, ali to ne može tako što će moći da uvozi u Srbiju ko šta stigne i kako god hoće. Moramo da napravimo ozbiljnu nacionalnu strategiju kako to uraditi, a ne samo slušati njihove diktate, neki kompromis napraviti. Ovako jednostavno gledajući njihova uporedna prava, njihova privreda je u svakom slučaju sposobnija i vitalnija od naše.
Šta u suštini može da se plasira na tržište zemalja EU? Može ono čega oni nemaju. To je najčešće prljava tehnologija i to dozvoljavaju. Ono što bi trovalo njihove građane neće se praviti u njihovoj zemlji, nego će da se pravi u manjim zemljama u okruženju koje finansijski nisu u stanju da ništa drugo plasiraju na njihovo tržište.
Zašto od toga bežite? Oni nas jednostavno gledaju kao tržište, sa jedne strane, sa druge strane kao sirovinsku bazu za neke njihove grane privrede; i na trećoj strani gledaju da svoju industriju, prljavu tehnologiju koja zagađuje životnu okolinu izmeste iz svoje zemlje i stave, recimo, na teritoriju Srbije. Mi stalno treba da igramo po njihovim pravilima i njihovim diktatima.
Po meni, ovaj amandman koji je podneo narodni poslanik Radiša Ilić daje predlagaču, Vladi Republike Srbije, ipak neka veća ovlašćenja zakonom precizirana, a ne nekim podzakonskim i drugim uredbama koje svaka vlada može da menja kad god joj padne na pamet.

Da li još neka poslanička grupa želi reč? (Ne.)
Na član 62. amandman je podneo narodni poslanik Jovan Daja.
Vlada ne prihvata ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Jovan Daja.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 62. Predloga zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju i predlažem da se član 62. menja utoliko što se stav 1. menja i glasi: "Vlada jednom godišnje postepeno smanjuje stepen mere zaštite koja se primenjuje duže od jedne godine".
Srpska radikalna strana smatra da mere zaštite na uvoz robe iz člana 55. ovog predloga zakona treba vršiti najmanje jednom godišnje i takvo rešenje predložiti u zakonu, onako kako sam formulisao amandmanom, jer u suprotnom, ako se primeni predloženi član, Vlada neće biti u obavezi da godišnje smanjuje stepen zaštite, pa čak i na duži vremenski period.
Koliko će Vlada moći sve ovo da kontroliše i kako, kada znamo ko diktira uslove na tržištu, kakva je situacija u privredi i državi. Znamo da uslove na tržištu diktiraju tajkuni svojim novčanim sredstvima preko pojedinih ministara, koji su već poznati po raznim aferama, pa kako će tako iskompromitovana Vlada moći da primenjuje jedan ovakav zakon? Zbog svega toga vam predlažem da usvojite ovaj moj amandman, jer u suprotnom neće biti smanjenja stepena zaštite. Hvala.