Dame i gospodo, budžet Republike Srbije bi trebalo da odražava jednu ravnotežu između prihoda i rashoda. Međutim, ta ravnoteža nije postignuta Predlogom ovog budžeta.
Dame i gospodo, u prvom delu bih želeo samo da napomenem da mi nije jasno, jer smatram da se iza ovoga može kriti svašta. Korišćenje roba i usluga iznosi 22 milijarde dinara. Postavljam pitanje kakve su to robe i kakve su to usluge? Ako su te usluge, da vidimo da li se one mogu pročitati negde i da li se mogu prezentirati poslanicima Narodne skupštine.
Ako bi se poljoprivrednicima izdvojio ovaj iznos, poljoprivrednici bi mogli da kupe oko 8.000 traktora srednje klase, a te specijalne usluge bismo mogli jedne godine da preskočimo, jer imamo iz prethodnih godina usluga. Ali nema ni reči o tome gde su te usluge; ko je te usluge pružao, da li su to bile obične usluge, po ugovoru, po kakvom ugovoru, da li su to bile specijalne usluge, da li su bile specijalne usluge u zemlji i inostranstvu, da li su to bile specijalne usluge za partije pojedinih pripadnika itd?
Ono što bih želeo opet napomenem, na strani 8. – Tužilaštvo za ratne zločine. Vidite koliko je ovde izdvojeno sredstava - 41.274.000 za Tužilaštvo za ratne zličine. Da li to znači da mi treba da imamo jedno tužilaštvo koje treba da bude produžena ruka Haškog tribunala i da goni Srbe po Srbiji, da goni one koji su branili našu zemlju u toku napada i okupacije?
Znamo da su neki u to vreme, posle 5. oktobra, prikupljali brojne podatke, koristeći podatke čak i BIA, odnosno MUP, javne i državne bezbednosti, prikupljali podatke da bi optužili naše nevine građane i one koji su doprineli da se zemlja brani u najtežem trenutku sa 19 najmoćnijih zemalja sveta, sa kojim se suočila.
Mislim da u ovom delu nije bilo osnova da se predviđa ovolika stavka za ove izdatke. Koliko ih tamo radi? Kolike su im plate? Šta će oni raditi, kada se već zatvara, takoreći, i Haški tribunal? Naravno da očekujemo oslobađanje prof. dr Vojislava Šešelja, jer nema nijednog relevantnog dokaza zbog čega bi on trebalo da bude u Hagu.
Optužnicu protiv njega pisali su oni koji su ovde i znamo ko je sve učestvovao u njoj, u toj sramnoj optužnici koja nema nijedan dokaz. Držao je vatrene govore, eto to vam je sve.
Kada pogledate korisnike budžetskih sredstava na strani 12. – kancelarija za saradnju sa medijima, 44 miliona. Kada pogledate na istoj strani – Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji, 49 miliona; Savet za borbu protiv korupcije 10 miliona; Služba za upravljanje kadrovima 5,8 miliona.
Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo odbrane su ovde zaista sasečeni, do te mere, da neće moći obavljati svoju funkciju za koju su osnovani u našoj državi. To su najznačajniji resori u našoj državi. Ako uporedite Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova sa Ministarstvom finansija odmah ćete uočiti bitnu razliku jer je budžet Ministarstva finansija prevelik. U Ministarstvu finansija predviđeno je za usluge po ugovoru, tekuće usluge i specijalne usluge oko 700 miliona. Kakve su to usluge, zaista nije jasno?!
Nije jasno zašto Ministarstvo finansija ne kontroliše lokalnu samoupravu i budžetske korisnike. Navešću vam, opština Pančevo ima blizu 2,5 milijarde dinara za tekuću godinu. Nije bilo budžetske inspekcije, ne znamo gde su pare. Čujemo da su neke pare deponovane u neke banke! Donete su odluke za investicije, kanalizaciju, vodovod, gasifikaciju, za opremanje škola, ustanova. Nema para! Ko je dao pare i u koju banku?
Ako je tačno da imamo veliki broj poreskih službenika i činovnika, a došao sam do podatka da je među hiljadama ljudi koji naplaćuju poreze, a da imamo samo 27 budžetskih inspektora, moram vam reći da Ministarstvo finansija mora podneti izveštaj za lokalnu samoupravu, pogotovo javna preduzeća, da prekontroliše gde su pare koje se koriste po Zakonu o budžetskom sistemu. Naći ćete sve i svašta na terenu i kod lokalne samouprave, ali to se smišljeno zaobilazi.
Sa druge strane imate sredstva koja su predviđena za zaštitu životne sredine, ali pretežno sredstva idu za plate zaposlenih. Ne idu sredstva tamo gde treba. Uzmite Pančevo, najgoru crnu tačku, svakog dana umire na desetine ljudi. Vidite koliko grobalja sada ima Pančevo, začudićete se. Ne znam koliko sredstava Ministarstvo finansija predviđa za invalide, za penzionere u ovoj opštini, jer Pančevo zaslužuje prioritet.
Potpredsednik Vlade, gospodin Labus, bio je u Pančevu, obećao i rekao da treba dosta sredstva, rekao je čak i cifru 360 miliona evra. Da vidimo gde se troše ostala sredstva. Uvek ću vas podsećati, dame i gospodo, i ministra finansija da mora da se vidi šta će biti sa Pančevom, jer grad od 130.000 ljudi umire.

Izvolite, gospodine Krasiću.

Iskoristiću ovo vreme i stvarno da se potrudim da ne ponavljam one stavove koje sam već više puta ponovio, kada je barem u ovom zasedanju Narodne skupštine na dnevnom redu bio budžet, rebalans ili bilo koja druga tačka koja se na neki način ticala javnih finansija.
Znači, preskočiću ovaj virtuelni suficit, koncepciju kako se dolazi do javnih prihoda, pa zašto ne reći i ovo što treba da odrazi stanje javnog duga i načina kako da se on reguliše.
Ono što može da se konstatuje povodom ove velike knjige, jeste da ovde imamo praktično izveštaj o radu Vlade i ministarstava za 2005. i 2004. godinu i imamo istovremeno jednu projekciju, jedan plan, može se reći, kratkoročni plan za sledeće, otprilike, tri godine. Doduše, on sada ima naziv memorandum, gde se vidi šta Vlada planira u narednom periodu da radi.
Ono što stvarno prolazi kroz sve ove akte jeste jedan kontinuitet politike da se ovde praktično ne vidi kojim merama Vlada u onom delu gde javne finansije mogu da utiču, gde se pitaju, može da deluje podsticajno na razvoj privrednih tokova u Republici Srbiji.
Podsećam vas da, od početka mandata ove vlade, pa i one prethodne, stalno se priča o otvaranju novih radnih mesta, novi investicioni ciklusi, investicije iz inostranstva, pa hvalospevi koliko je to para iz inostranstva, ali u praksi se dešava jedan obrnuti proces.
Od toliko velikih investicija verovatno treba da se očekuje da dođe do zapošljavanja. Međutim, kod nas je proces otpuštanja. Onda jedan od poslanika G17 plus izađe ovde i pročita kako ova vlada garantuje nešto penzionerima.
Naravno, morao sam da dobacim da ste kojim slučajem sinoć gledali na Televiziji "Politika" jednu emisiju u kojoj je nekadašnji ministar za rad, zdravstvo i socijalna pitanja, Marija Todorović, koja mrzi radikale, kao član Upravnog odbora iznela sve stavove SRS kada je bio Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, sa tabelama (ekspertski, onako kako vi volite), grafikonima.
Naravno, više volite da sve raste nego da pada, ali ukazala je na još teži položaj penzionera.
Da ne bude zabune i da neko kaže da Dinkića samo napadaju radikali, kad god se suprotstavite MMF i njihovoj politici, njihovim ultimativnim zahtevima, računajte na podršku SRS.
Kad god slepo sledite interese i zahteve MMF, računajte da će SRS da vas napada. Računajte da ćete žestoko biti napadnuti od strane SRS. Zašto? Zato što se sve to što smo vas kritikovali i ukazivali gde treba šta da se radi, pokazalo da je tačno.
Naravno, nikada ne mogu da se izbegnu u jednom budžetu i sredstva koja se vode kao investiciona sredstva koja ulaže država; verovatno uvek idu na neke objekte komunalne infrastrukture, saobraćaja itd. U tom smislu treba tumačiti one stavke koje treba da odslikaju investiciona ulaganja države, ali bi ona mogla da budu minimalna, strogo kontrolisana, namenska, a ne ovako kako ste naveli u ovom vašem aktu, ovde gde je predlog želja. Tamo ste zapisali ukupna masa sredstava toliko i toliko, pa će biti glasina da nema, ovamo nema. Znači, jedna lepa želja, jedno lepo opredeljenje.
Ona sredstva, normalno je da to budu privatni izvori i državni izvori. Ali dominantni oblik naših investicionih ulaganja za proteklih 20, 30 godina, pored tih stranih kredita, bila je i emisija kreiranje sredstava, nije bitna tehnika kako, sredstava koja su u startu bila društvena sredstva. Ta društvena sredstva ne postoje. I posle one ludačke privatizacije, Vlahovićeve, nijedno od očekivanja privatizacije se nije ostvarilo; niti je povećana produktivnost, niti zadovoljene potrebe za robom na našem tržištu, niti veća upošljenost. Sve negativni rezultati jedan do drugog.
Stvarno postaje opasno, ako strane banke i budžet ako nam zavisi od ministra budu jedina sredstva investicija u Republici Srbiji, jer mi se protivimo tome. Vi naprosto niste dali daha privredi da ona dobije svoju samostalnu investicionu sposobnost i da stimulišete nekim merama te investicije. Dalje, tu ima puno stavki, a kada bude o amandmanima, onda ćemo to, što se kaže, u detalje. Međutim, ne mogu da shvatim Vladu.
Vi ste pre mesec dana izglasali Zakon o zaštitniku građana. Sada ste ostavili Narodnu kancelariju, a samo što niste naveli ime, naziv. Sada predsednik Republike ima 62 zaposlena. Uzmite po ovim razdelima i po ovim stavkama da vidite gde i u kom organu koliko ima zaposlenih. A tu ste razudili kompletno; što agencija, što ove stvari, a neke niste ni ubacili u budžet. To moram da vam kažem, to ćemo u pojedinostima, to ćemo da uzmemo u obzir.
Niste ni znali da se u međuvremenu doneo zakon i stvorile su se obaveze prema budžetu, ne samo da postoji razlika u pogledu naziva, imena, nego i nadležnosti poslova koji, u krajnjem slučaju, definišu samu suštinu te pozicije koja se odvaja za neki državni organ. Nije sada stvar da se ide na rebalans. Ako se u startu naprave dobre procene, onda naravno, verovatno je uvek potreban taj rebalans pri kraju godine. To definiše pravilo ponašanja mnogima koji zavise od budžeta.
Naravno, neću da komentarišem odredbe Predloga zakona o budžetu, a naročito posle člana 7. gde imamo čak i pojedine odredbe koje su ne samo suprotne Ustavu, nego su u suprotnosti i sa zakonima koje je ova Narodna skupština donela pre dva meseca. O tome ćemo krasnije.
Kao predstavnik opozicione strane, izražavam stav SRS da mi ovakav budžet ne možemo da podržimo. U međuvremenu se samo umnožio broj razloga zbog kojih ne možemo da podržimo ovaj budžet, jer mi nemamo pravo da brzo zaboravljamo.
Opasno je kada rade neke stvari oni koji su u mogućnosti da brzo zaborave. Sećamo se i čarapa na glavi, otimanja Narodne banke i kriznih štabova.
Podsetiću vas na sve: i Kipra, i onog Volfa Minića i svih mogućih stvari koje su se desile; kako ste formirali cene električne energije, kako ste došli do švajcarske i druge formule za penzije, a o zdravstvu će gospodin Momčilov i ova ekipa lekara u toku treće tačke dnevnog reda, objedinjene rasprave, do tančina da vam objasne stavku po stavku, šta sve radite i kako radite.
Nemojte da sledite politiku MMF, jer ta politika neminovno dovlači vojničke čizme i razaranje Republike Srbije.

Molim vas, budite ljubazni.

Kada bude u pojedinostima i kad god jauknete, objasniću vam sa konkretnim činjenicama i dokazima ispravnost svih stavova SRS kada su u pitanju javne finansije.
Ako nam ne verujete, izađite sa vašim stavovima i idite na tribinu u neko selo i objasnite seljacima ovo što ste nama pričali, kako im je sve najbolje i čujte kako će da bude. Nemoguće je da se vi toliko hvalite, a ankete samo kažu 0,9%.

Hvala vam što verujete anketama, a moramo da verujemo i časovniku koji je ispred nas.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona i jedinstveni pretres o predlozima odluka.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 2-5. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O FONDU ZA RAZVOJ REPUBLIKE SRBIJE I JAVNIM PREDUZEĆIMA (izmene važećih), SPREČAVANjU PRANjA NOVCA I BANKAMA (novi zakoni)
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 2, 3, 4. i 5, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave u zajedničkom načelnom pretresu za poslaničke grupe iznosi pet časova, podsećam vas da je rasprave po poslaničkim grupama sledeće: SRS – jedan sat, 36 minuta; DSS – jedan sat, tri minuta, 36 sekundi; DS – 43 minuta, 12 sekundi; G17 plus – 37 minuta, 12 sekundi; SPS – 26 minuta, 24 sekunde; Nova Srbija i samostalnih poslanika 9+9 – 21 minut, 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO, dva poslanika SDP i četiri nezavisna poslanika – po 5 minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici za ovu načelnu raspravu: SRS – Veroljub Arsić, Nova Srbija, samostalni
poslanici 9+9 – Nikola Jovanović, SPS – Jovan Todorović.
Još jedno obaveštenje, kao što je upozorio narodni poslanik Paja Momčilov, 29. sednica Odbora za zdravlje i porodicu biće nastavljena u četvrta, 17. novembra 2005. godine, u 16,00 časova u sali na V spratu.
Otvaram zajednički načelni pretres 2, 3, 4. i 5. tačke dnevnog reda: – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o fondu za razvoj Republike Srbije, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Predlog zakona o sprečavanju pranja novca i Predlogu zakona o bankama
Da li predstavnik predlagača, mr Mlađan Dinkić, ministar finansija, želi reč? (Da.)
Izvolite, gospodine Dinkiću.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je paket od četiri zakona, pri čemu su prva dva u zajedničkoj nadležnosti Ministarstva privrede i Ministarstva finansija, kao što znate za ovlašćene predlagače, odnosno izvestioce na Skupštini su određeni ministar Bubalo i moja malenkost. Tako da iako ova prva dva zakona su više u resoru Ministarstva privrede, a imajući u vidu da je ministar privrede trenutno na službenom putu, u SAD, izneću obrazloženje za ova prva dva zakona. Ova druga dva zakona jesu u resoru Ministarstva finansija.
Kada govorimo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Fondu za razvoj, želim da kažem da cilj ovog zakona jeste da uskladi zakonska rešenja sa stanjem u praksi. Naime, Fond za razvoj je u početku osnovan da bi pomogao privredni razvoj nevezano za sektor svojine i najviše sredstava Fond za razvoj je odobravao '90. godina, u vidu subvencija tadašnjim javnim ili društvenim preduzećima. Kako je počeo proces tranzicije, Fond za razvoj je počeo da menja svoju ulogu i preusmeravao je svoje aktivnosti ka privatnom sektoru.
Ovim zakonom se i zakonski konstatuje da Fond za razvoj može odobravati sredstva samo privatnom sektoru, a da se ne mogu krediti iz Fonda za razvoj ubuduće odobravati preduzećima sa društvenim, odnosno državnim kapitalom, kao ni javnim preduzećima. Ovo je iz razloga što je cilj da se potpuno završi proces privatizacije društvenih preduzeća, da javna preduzeća imaju i druge izvore finansiranja. Naime, osnovna uloga Fonda za razvoj u budućem periodu biće kreditiranje onih koji ne mogu da dobiju kredite po tržišnim uslovima ili ne mogu ovako da dobiju te kredite iz razloga imperfektnosti tržišnog mehanizma.
Dakle, iako tržište jeste najbolji mehanizam za regulisanje ekonomskih aktivnosti, ono nije savršeno u svim domenima. Poznati su defekti tržišta, na primer u siromašnim opštinama, jer poslovne banke nisu zainteresovane da odobravaju kredite, jer vide tamo veći rizik.
Takođe, poslovne banke, nažalost, nisu zainteresovane da odobravaju kredite početnicima, jer oni nemaju kreditnu istoriju i zbog toga se banke plaše da li će moći da naplate kredite. Zato je potrebno da postoji institucija koja će biti državna i gde će država preuzeti rizik naplate kredita. Fond za razvoj će, zapravo, biti ta institucija.
Osnovna uloga Fonda za razvoj biće da odobrava kredite, pre svega, radi uravnoteženja regionalnog razvoja, dakle, u opštinama gde ima preduzeća koja ne mogu lako da povuku kredite od poslovnih banaka. Zatim, početnicima koji, takođe, ne mogu da dobiju kredite od banaka. Fond za razvoj će preuzeti ulogu da njima daje kredite, pa ukoliko neko ne vrati, rizik je države. Ali, naravno, mora da se da šansa i onima koji počinju, posebno kada su mladi u pitanju, da imaju neku ideju da se ona realizuje.
Naravno, uloga Fonda za razvoj će biti da se poboljša zaposlenost u Srbiji i izvoz. To će biti osnovni principi na osnovu kojih će Fond za razvoj ubuduće davati kredite.
Želim da kažem da je u ovom trenutku kapital Fonda za razvoj 38 milijardi dinara. To je iznos od oko 450 miliona evra. Dakle, Fond za razvoj raspolaže zavidnim kapitalom. On je nastao dotacijama iz budžeta od 1991. godine, kada je Fond osnovan, zaključno do ove godine, kao i naplatom kredita uz odgovarajuću kamatu. Kapital Fonda se stalno uvećavao. U ovoj godini stepen naplate kredita koji su dati od strane Fonda za razvoj je 98%, što znači da je Fond već prešao na ove tržišne uslove poslovanja.
Međutim, zapaža se jedna tendencija da dobra preduzeća u malim opštinama, posebno ako se radi o nerazvijenim područjima, ne mogu lako da dobiju kredite. Ovim zakonom će Fond za razvoj biti obavezan da upravo takvim preduzećima ponudi kreditnu podršku pod povoljnim kamatama, jer znate sami da su kamatne stope Fonda za razvoj od 1 do 5%, u zavisnosti od razvijenosti područja.
Takođe će Fond za razvoj, po ovom zakonu, nastaviti komisiono da obavlja i poslove za državu. Dakle, da različite programe Vlade sprovodi u delo. To su, pre svega, mikro krediti za samozapošljavanje, kao i krediti za regionalni razvoj. Kao što znate, u budžetu za 2005. godinu imali smo kredite za podsticaj za zapošljavanje u regionima Bora, Kragujevca i Vranja. To će biti prošireno i na druge opštine, tako da će se ti krediti i dalje, preko Fonda za razvoj koji ima neophodnu stručnu osposobljenost, i dalje distribuirati krajnjim korisnicima.
Na neki način, ovim zakonom se Fond za razvoj transformiše u razvojnu banku Srbije. Bez obzira što Fond neće biti klasična banka, način na koji on posluje i principi rada već sada ga mogu svrstati u razvojnu banku Srbije.
Ovaj zakon zabranjuje da se ubuduće Fond za razvoj dokapitalizuje od strane budžeta Republike Srbije, iz prostog razloga što već sada raspolaže sa 450 miliona evra kapitala. To je dovoljan kapital da kroz plasiranje i naplatu sredstava može i dalje da uvećava vrednost. Naravno, nije zabranjena dokapitalizacija Fonda iz drugih privatnih izvora, pri čemu je dato ograničenje da vrednost državnog kapitala nikada ne može biti manja od 51%, što znači da postoji mogućnost za dalji rast kapitala Fonda.
Teorijski, neko može da uloži 449 miliona evra, a da i dalje država ostane većinski vlasnik Fonda za razvoj sa postojećih 450 miliona evra kapitala.
Dakle, to su ključne izmene u ovom zakonu. Želim da kažem da Fond za razvoj već funkcioniše na ovim principima. Ovaj zakon, na neki način, formalizuje već postojeću praksu u funkcionisanju Fonda, s obzirom na to da je prvobitni zakon donet još 1991. godine, a da je u međuvremenu praksa odstupila od prvobitnih ideja. Međutim, ovim se formalizuju te promene.
Što se tiče drugog zakona, koji je danas na dnevnom redu, to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Reći ću koje su ključne izmene u ovom zakonu.
Najpre, postoji niz terminoloških usklađivanja sa Zakonom o privrednim društvima i Zakonom o registraciji privrednih subjekata, kao i sa prestankom važenja nekih saveznih zakona.
Takođe, ovde se uređuje i pitanje načina raspodele dobiti, kao i usmeravanje uplaćivanja dela sredstava po osnovu ostvarene dobiti osnivaču, takođe, u skladu sa Zakonom o privrednim društvima.
Imamo nekih promena koje se odnose na sprečavanje monopolskog ponašanja javnih preduzeća, ne samo republičkih, već i onih čiji su osnivači lokalne samouprave.
Konačno, ovaj zakon uređuje i uslove za podelu besplatnih akcija zaposlenim, bivšim zaposlenim i ostalim građanima Srbije u procesu privatizacije delova ili celih javnih preduzeća.
Što se tiče terminoloških usaglašavanja, ne bih vas s tim zamarao, zadržao bih se na poslednje dve ključne promene u ovom zakonu. Naime, ovaj zakon precizira krajnji termin za donošenje godišnjih planova, odnosno programa poslovanja javnih preduzeća na 1. decembar tekuće godine, što znači da sva javna preduzeća moraju do 1. decembra tekuće godine podneti predlog svog programa Vladi Republike Srbije za narednu godinu, a Vlada je dužna da u roku od maksimalno 10 dana da odgovor na taj program.
Naravno, pretpostavka je da se taj program usvoji do kraja tekuće godine. Sada je bila praksa, pošto nije bilo precizno utvrđeno do kada su javna preduzeća dužna da podnose svoje programe, da su neki programi usvajani čak u septembru mesecu za tekuću godinu, maltene kada je godina već istekla. To je bilo neprecizno u zakonu. Sada se precizira obaveza – do 1. decembra najkasnije program mora da se podnese za sledeću godinu.
Takođe, utvrđuju se obavezni elementi koje svaki program javnih preduzeća mora da sadrži. To su: planirani izvori prihoda i pozicije rashoda po namenama, elementi za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom javnom preduzeću, koji moraju biti utvrđeni u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije planom ekonomske politike, odnosno budžeta za narednu godinu.
Ovo je jako važna promena, daću vam nekoliko primera, za razliku od javnih preduzeća, koja su na republičkom nivou, gde je već u 2005. godini rast mase plata bio limitiran na 7%, bilo je rečeno da, ukoliko se želi veći rast individualnih plata, se mora krenuti sa racionalizacijom troškova, što je u osam velikih javnih preduzeća i učinjeno.
To nije bio slučaj sa javnim preduzećima na lokalnom nivou. Tako da smo imali, posebno početkom 2005. godine, značajno podizanje cena komunalnih usluga, od strane javnih preduzeća na lokalnom nivou. Ukupno su cene komunalnih usluga u prvih deset meseci ove godine podignute u Srbiji za 30%.
Dakle, ukupan nivo inflacije u Srbiji je za prvih 10 meseci 13,7%, komunalne usluge su povećane za 30%, i to: cena vode za domaćinstvo 33,2%, otpadne vode, naknada za kanalizaciju 36%, iznošenje smeća 25,4%, grejanje 31%.
Naravno, ne spadam u demagoge koji će reći da ne treba usklađivati cene komunalnih usluga sa realnim kretanjima na tržištu.
Međutim, problem je ukoliko se rast cena komunalnih usluga ne iskoristi za podizanje performansi tih javnih preduzeća i za bolji kvalitet usluga građanima, već se iskoristi za podizanje plata zaposlenim koji rade u tim komunalnim preduzećima.
Upravo, sada ću vam prezentirati koliko su porasle zarade u lokalnim javnim preduzećima, gde nije bilo ograničenja rasta u ovoj godini. Naime, neto mase zarada u lokalnim javnim preduzećima su uvećane u septembru 2005. godine u odnosu na septembar 2004. godine, dakle, u poslednjih godinu dana, za 27%.
Rast plata – septembar 2005. godine u odnosu na prosek 2004. godine – bio je 32% i to je znatno iznad mnogih delatnosti, što potvrđuje činjenicu da je dobar deo rasta cena komunalnih usluga prelivan u rast zarada zaposlenih u lokalnim komunalnim, odnosno javnim preduzećima. Zbog toga se ovim zakonom propisuje obaveza, s obzirom na to da sada lokalne samouprave daju saglasnost na podizanje cena od strane lokalnih javnih preduzeća, ovog puta Ministarstvo trgovine i turizma mora da potvrdi tu saglasnost da bi se povećanje cena lokalnih usluga i realizovale.
Ukoliko se podignu cene, problem je bio da u našem zakonodavstvu nije postojao efikasan mehanizam sankcija, uvodi se mogućnost privremene obustave transfera onoj lokalnoj samoupravi čije je lokalno komunalno preduzeće podiglo cene iznad nivoa koje je u skladu sa projektovanom ekonomskom politikom, odnosno realnom mogućnošću za podizanje cena u toj godini, bilo po tom osnovu, dakle, transferi se mogu obustaviti i po tom osnovu, bilo ukoliko plate u lokalnim komunalnim preduzećima se podignu iznad nivoa koji je utvrđen planom poslovanja i koji je opšti za tu lokalnu samoupravu.
Dakle, ukoliko smo budžetom Republike Srbije za 2006. godinu uveli ograničenje da rast mase plata u opštinama i gradovima ne može biti veći od 9% u odnosu na septembar ove godine, onda to ograničenje mora da važi ne samo za opštinske uprave, već i za lokalna komunalna, odnosno javna preduzeća. Sankcija za nepoštovanje ovog ograničenja jeste privremeno obustavljanje transfera dok se ne vrate ovi parametri na ovaj nivo.
Na ovaj način dok se ne oforme odgovarajuća regulatorna tela, jer mislim da je dugoročno rešenje da se oformi posebno regulatorno telo koje će regulisati cene vode, cene grejanja, različitih komunalnih usluga na nivou Republike, dotle će Ministarstvo trgovine, odnosno Vlada Republike Srbije morati da daje pojedinačne saglasnosti.
Naravno da će se odobravati povećanje cena, ali ne prekomerno i neće se dozvoljavati da se to povećanje preliva u zarade više od onoga što je dozvoljeno planom ekonomske politike za tekuću godinu. To je prva velika novina u ovom zakonu.
Druga novina je u tome da se stvara pravni osnov za besplatnu podelu akcija zaposlenim u javnim preduzećima pre procesa privatizacije, kao i podela akcija svim ostalim građanima Srbije koji do sada nisu dobili akcije u procesu privatizacije.
Posebnim članom ovog zakona predviđa se da se državni kapital prenosi bez naknade zaposlenima u javnim preduzećima koja se privatizuju metodom javnog tendera, odnosno metodom javne aukcije do iznosa od 15% kapitala javnog preduzeća. Dakle, ograničenje je do 15%, s obzirom na to da se radi o velikoj vrednosti kapitala tog preduzeća, a intencija Vlade jeste da se deo kapitala koji se privatizuje ne deli samo onima koji rade ili su radili, dakle, penzionerima tih javnih preduzeća, već da se naredne godine zajedno sa besplatnom podelom onih 30% akcija, koje se nalaze u Akcijskom fondu, iskoristi i da se podele besplatne akcije svim drugim građanima koji do sada nisu dobili te akcije u procesu privatizacije.
Dakle, to su zaposleni u obrazovanju, u školstvu, u Vladi, poslanici, ko god nije dobio u državnoj administraciji, ko god nije dobio akcije u procesu privatizacije, sledeće godine će dobiti te akcije. Međutim, mi želimo da, kao Vlada pripremimo jedan zaista ozbiljan projekat koji bi omogućio dobru informisanost građana kako mogu da iskoriste te akcije, jer znamo da postoji inicijativa i sindikata koja je na potpuno istom talasu kao inicijativa Vlade.
Mi se samo plašimo da, ukoliko se sada podele akcije i krene se, na primer svi krenu da te akcije prodaju samo na jednom mestu, da bi vrednost tih akcija mogla pasti, jer nije jednostavan projekat kako da od momenta kada građani dobiju besplatne akcije do momenta mogućnosti da ih prodaju. Mora se napraviti čitav jedan sistem kako da građani znaju uopšte gde mogu da ulože te akcije, koliko vredi akcija "Hemofarma", "Sintelona", "Tigra", mora se napraviti jedan dobar sistem da bi građani bili dobro obavešteni, pre nogo što donesu odluku da prodaju te akcije.
Međutim, ono što je jako važno, ovim zakonom stvaramo mogućnost da i zaposleni u javnim preduzećima, dobiju jedan deo besplatnih akcija, a takođe da će se ostatak akcija podeliti besplatno svim ostalim građanima, baš kao što će se podeliti i one akcije u društvenim preduzećima, a nisu bile predmet prodaje do sada.
Kao što znate, u Zakonu o privatizaciji, 30% akcija je ostalo u Akcijskom fondu i one će biti podeljene svima onima koji nisu dobili besplatne akcije u procesu privatizacije. Što se tiče državnog kapitala u javnim preduzećima, ovim zakonom se jasno precizira da se može privatizovati maksimalno 70% državnog kapitala koji se privatizuje, a preko tih 70%, do 15% se može podeliti besplatno zaposlenima u tim javnim preduzećima, što znači da ostalih 15% ostaje za ostale građane.
To su ključne novine u Zakonu o javnim preduzećima. Što se tiče preostala dva zakonska projekta, Predlog zakona o bankama uradila je NBS, međutim, po sadašnjem Ustavu oni nemaju pravo predlaganja zakona i zbog toga je Ministarstvo finansija formalni predlagač ovog zakona. Naravno, u poslednjoj fazi, ovaj zakon je usaglašen sa Udruženjem banaka Srbije i sa Vladom Republike Srbije, tako da se pred vama nalazi poslednja usaglašena verzija.
Na prvu verziju zakona o udruženju banaka Srbije bilo je dosta primedbi i te primedbe su u toku javne rasprave, odnosno stručne rasprave sa Udruženjem banaka prevaziđene, tako da sada imamo jedan potpuno novi zakon o bankama koji se usaglašava sa Bazelskim principima, sa principima OECD, ali naravno vodi računa o specifičnostima privrednog ambijenta u Srbiji.
Želeo bih da kažem da je trenutno bankarski sistem najrazvijeniji deo u našoj ekonomiji. Trenutno štednja građana iznosi dve
milijarde i 80 miliona evra. Samo ove godine porast štednje u bankama je 650 miliona evra. U ovoj godini građani su više položili na štednju, nego u prethodne dve godine zajedno.
Dakle, primera radi, na štednju je u 2002. godini položeno 410 miliona evra, 2003. godine 283 miliona evra, 2004. godine 387 miliona evra, a u ovoj godini do 15. novembra ukupno 651 milion evra nove štednje. Ukupan saldo je sada dve milijarde i 80 miliona evra nove štednje na računima u našim bankama.
Što se tiče kreditne aktivnosti banaka, ukupni krediti koji su odobreni građanima i privredi na dan 30. septembra ove godine iznose 479 milijardi dinara. Poređenja radi, 30. septembra prošle godine bilo je odobreno 323 milijarde dinara, a stanje kredita na dan 31. decembar 2003. godine 242 milijarde dinara, što znači da je trenutno odobreno duplo više kredita nego na kraju 2003. godine.
To je taj ekspanzivni rast kredita o kome sam govorio, zbog čega je Narodna banka morala da prikoči sa podizanjem stope obavezne rezerve.
Što se tiče kredita koji su odobreni stanovništvu, stanovništvu je na dan 31. decembra 2003. godine bilo odobreno 28 milijardi dinara, da bi se ove godine u septembru taj iznos popeo skoro pet puta, na 102 milijarde dinara.
Tako, imamo zaista ekspanzivan rast potrošačkih kredita stanovništvu, ostalo su krediti bilo preduzećima, bilo lokalnim samoupravama u javnom sektoru i drugim komitentima.
Naravno, reforma bankarskog sistema krenula je još sredinom 2001. godine, a sledeće godine će ona biti u potpunosti završena. Ove godine imali smo uspešnu privatizaciju tri banke u većinskom državnom vlasništvu: JU banke, Novosadske i Kontinental banke.
U toku su tenderi za privatizaciju Vojvođanske banke, Panonske banke, a do kraja januara biće objavljen i tender za privatizaciju Kredi banke iz Kragujevca.
Kao što znate, cene koje su postignute u tom procesu su iznad cena koje su postignute u drugim zemljama jugoistočne i centralne Evrope. Nekada je u pojedinim slučajevima taj odnos između postignute cene i kapitala bio preko tri prema jedan. Primer je slučaj privatizacije Novosadske banke, gde je austrijska Erste banka, najveća privatna banka u Austriji, platila 3,3 puta više u odnosu na cenu kapitala.
Mi, međutim, očekujemo da će taj rekord biti oboren u slučaju privatizacije Vojvođanske banke i koristim priliku da pred vama, narodnim poslanicima Republike Srbije, po prvi put pročitam i zvanično listu banaka koje su se prijavile na tender za privatizaciju Vojvođanske banke.
To su najpre dve velike banke iz Francuske: Kredi agrikol i BNP Pariba. Kao što znate Kredi agrikol je već prisutan u našoj zemlji. BNP Pariba, to je Bank nasional d' Pari, nije još uvek jedna od najvećih francuskih banaka.
Zatim, tri velike banke iz Italije: Banka Intesa, UniCredito, koja je inače italijansko-nemačko-austrijska banka, pošto je banka Unikredito u međuvremenu preuzela i HVB banku i Banka Austrija, tako da je to jedan veliki evropski konglomerat u sadašnjem trenutku. Javila se i treća po veličini italijanska banka "Sao Paolo" iz Torina.
Zatim, četiri grčke banke: "National bank of Greece", "Alfa banka", "Pireus" i "Emporiki". Mađarska OTP banka, poljska PKO banka, najveća banka u Poljskoj.
Dakle, imamo 11 banaka koje su u konkurenciji i više nego izvesno da će se u ovom procesu privatizacije, s obzirom na veliki interes, imajući u vidu da to i jeste najveća banka sa većinskim državnim kapitalom, koje smo ponudili u procesu privatizacije, da će se ovde postići rekordna cena.
Očekujemo da se ovaj proces privatizacije Vojvođanske banke završi do sredine sledeće godine.
Što se tiče drugih banaka, vodeća banka u Srbiji je Komercijalna banka, koja ima i najveći iznos devizne štednje građana, oko 400 miliona evra.
Dakle, to je petina ukupne štednje i nalazi se u Komercijalnoj banci. Komercijalna banka je domaća banka koja je došla u situaciju da bude prva banka koja može da izađe van granica Srbije.
Komercijalna banka priprema otvaranje svojih ekspozitura u Bosni i Hercegovini, odnosno u Republici Srpskoj i nadamo se da će Komercijalna banka u narednom periodu biti u stanju sa daljim jačanjem da ide u ekspanziju u druge bivše jugoslovenske republike.
Jer, realno je da ona postane veoma jaka regionalna banka, kao što je jaka regionalna banka postala i mađarska OTP banka ili neke druge banke.
Namera Vlade jeste da ne prodaje Komercijalnu banku strateškim partnerima, već da se samo izvrši dokapitalizacija manjinskog udela do 25 posto je moguće da imamo inostranog partnera, što znači da bi država zadržala i u budućnosti većinski paket, s obzirom na to da Komercijalna banka izuzetno profitabilno posluje i došla je do pozicije da može sada da proširi aktivnost i van granica Srbije.
Druga velika banka koja je u većinskom državnom vlasništvu je Poštanska štedionica i za nju takođe ne postoje planovi privatizacije, što znači da su, zapravo, strateškim partnerima iz inostranstva ponuđene samo one banke koje na dugi rok ne bi mogle da budu konkurentne na domaćem tržištu. Vidite i sami, Komercijalna banka je potpuno sama, sopstvenim menadžmentom, uspela da opstane, da bude konkurentna izuzetno na našem tržištu i na taj način se kvalifikovala i za ekspanziju u druge zemlje.
Lično mislim da će uvoz Komercijalne banke u BiH, odnosno u Republiku Srpsku stvoriti daleko čvršće odnose između nas i Republike Srpske, nego što su bili omogućeni formalnim paralelnim odnosima između Srbije i Republike Srpske, jer jedino jačanjem suštinskih ekonomskih veza mogu se pojačati odnosi između pojedinih teritorija.
Što se tiče drugih odredbi zakona o bankama, najpre, ovde se pooštrava kontrola u radu banaka, jer mi sada imamo oformljen bankarski sistem. One banke koje su radile ili mimo zakona ili koje su varale građane tako što su prikupljale štednju, onda iznosile u inostranstvo, finansirale neke svoje druge kompanije, bile one banke čiji su privatni vlasnici činili brojna krivična dela, te banke su već zatvorene.
Dakle, sve ono što je trebalo da se zatvori – zatvoreno je. Ove banke koje su ostale na tržištu su banke koje su sa čistim kapitalom i možemo da garantujemo građanima kada polože novac u te banke, da ne moraju da strahuju za tu budućnost. Zbog toga se uvodi još oštrija kontrola, jer ne želimo da dozvolimo ovim zdravim bankama da se opuste, već da vode računa kako koriste sredstva koje im građani polažu na čuvanje.
Zatim, imamo zabranu povrede konkurencije na bankarskom tržištu, mehanizme gde bi se moglo razviti monopolsko ponašanje, koje nije samo karakteristika za naše tržište, već i za tržište EU. Banke teže što većem profitu, ponekad se i dogovaraju o politici kamatnih stopa. Do sada u našem Zakonu o bankama nismo imali mehanizam da se tome suprotstavimo. Sada se ovde uvode mehanizmi koji će to omogućiti.
Takođe, detaljno se uređuje šta je to bankarska tajna. Pravo klijenta da bude obavešten o opštim uslovima poslovanja, da traži informacije vezane za poslovni odnos sa bankom i definisane su vrste rizika i upravljanja rizikom.
Ono što je takođe novina je da se u ovim uslovima kada se pooštrava sticanje akcija, do sada je moglo da se stekne bez dozvole Narodne banke Srbije, mogle su se steći akcije u bankama, ukoliko taj kapital ne prelazi 15 posto od kapitala banke.
Sada se to pooštrava i za svako sticanje akcija iznad 5 posto moraće da se traži saglasnost Narodne banke Srbije, kako bi se vodilo računa o kvalitetu kompanija koje žele da uđu u kapital banke. Dakle, tu se značajno pooštrava kontrola.
Što se tiče zakona o sprečavanju pranja novca, to je zakon koji je već dugo u skupštinskoj proceduri. Želeo bih da kažem da najvažnije izmene se odnose na usklađivanje ovog zakona sa direktivama relevantne institucije koja reguliše kontrolu sprečavanja pranja novca u svetu. To je Fajnenšel ekšn tesk fors (FATF – Financial Action Task Force). Naime, ovde su ubačene neke od tih međunarodno priznatih direktiva, koje će pomoći da se otkriju ove transakcije.
Mi smo uočili da je definicija pranja novca bila nedovoljno precizna. Zato se sama definicija pranja novca dodatno precizira. To je i prikrivanje ili netačno prikazivanje činjenica o imovini sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela; sticanje, držanje ili korišćenje imovine sa znanjem u trenutku primanja da je ta imovina stečena izvršavanjem krivičnog dela; zatim, prikrivanje u procesu svojinske transformacije preduzeća i drugih pravnih lica, nezakonito stečene društvene ili državne imovine i društvenog ili državnog kapitala.
Takođe, pod transakcija koje se smatraju kao poverljive da bi se otkrilo da li se radi o čistim transakcijama ili o pranju novca, više se pod tim transakcijama ne podrazumeva samo kontrola polaganja novca, već i kontrola podizanja gotovog novca sa računa.
Dakle, sve transakcije polaganja gotovog novca, ali i podizanja, podležu kontroli da li se radi o normalnoj transakciji ili o novcu koji je stečen kriminalnim aktivnostima.
Proširuje se krug obveznika koji su dužni da šalju informacije Upravi za sprečavanje pranje novca o transakcijama koje vrše, a to su: pravna i fizička lica koja vrše i promet automobila, plovila i drugih objekata veće vrednosti, kao i turističke agencije. Dakle, imamo čitav niz institucija koje su obveznici, počevši od banaka, menjačnica, kladionica, onih koji organizuju igre na sreću, ali se proširuje taj krug obveznika i na ove institucije.
Pravi se razlika između identifikacije stranke i prijavljivanja stranke.
Drugim rečima, postoje institucije koje su dužne da identifikuju stranku, bez obzira da li se sumnja na nju da li ona ulaže novac koji je stečen kriminalnim aktivnostima ili ne, kao što su organizatori igara na sreću.
Ubuduće, nakon ovog zakona, svi koji odu u kladionicu moraće da pokažu ličnu kartu. To će se evidentirati, ali nikada neće biti aktivirano, ukoliko taj čovek koji se kladi to radi prihodima stečenim na legalan način. Međutim, jednog dana može biti dobra baza za otkrivanje nekog počinioca krivičnih dela.
Razlika kod identifikacije u odnosu na postojeći zakon, da će se pri otvaranju računa ili bilo kakvoj drugoj transakciji, gotovinskoj ili bezgotovinskoj, sada se ubacuju ne samo gotovinske, nego i bezgotovinske transakcije, sve stranke koje vrše transakciju čiji ukupan iznos prelazi 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, moraju biti identifikovane. Do sada je bilo ograničenje 600.000 dinara. Kada smo donosili zakon pre nekoliko godina, to je bilo 10.000 evra. Dakle, na neki način se podiže ta granica na 15.000 evra, ali ne odnosi se samo na gotovinske uplate ili podizanje, već i na bezgotovinske, kao i na više međusobno povezanih transakcija čiji iznos prelazi 15.000 evra.
Takođe, nužna će biti identifikacija stranaka kod poslova u vezi sa životnim osiguranjem, kada vrednost pojedine rate premije ili više rata premije koje je potrebno platiti u jednoj godini iznosi hiljadu ili više evra u dinarskoj protivvrednosti, kada plaćanje jednokratne premije prelazi vrednost 2.500 evra u dinarskoj protivvrednosti, kada se pojedina rata premija ili više rata premije poveća i pređe vrednost od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Ovo su odredbe koje su nove i u evropskom zakonodavstvu, jer je otkriveno da dosta perača novca taj novac plasira preko osiguravajućih društava. To nije bilo prisutno devedesetih godina, ali nakon 2000. godine je zapažena ta tendencija, modifikovani su zakoni i u drugim zemljama, tako da i ovde vršimo tu promenu.
Pri uplati ili isplati novca kod priređivača klasičnih igara na sreću, to je loto, i drugih igara na sreću, u iznosu od 1.000 ili više evra u dinarskoj protivvrednosti, moraće stranka da se identifikuje. Dakle, ako neko hoće da uplati tiket i plati preko 1.000 evra, mora da pokaže ličnu kartu i da bude ubačen u registar. Kod priređivača posebnih igara, to su kladionice, kockarnice i ostalo, odmah po ulasku u igračnicu mora da se izvrši identifikacija i u posebnoj bazi podataka se to čuva.
Takođe, vrši se identifikacija pri svakoj transakciji, gotovinskoj ili bezgotovinskoj, nezavisno od vrednosti te transakcije, ako postoje razlozi za sumnju da se radi o pranju novca u vezi sa transakcijom i sa strankom.
Drugim rečima, ako bankar posumnja da lice koje vrši uplatu, bez obzira da li je to 10 evra, 1.000 evra, dakle, ispod 15.000 evra, on je dužan da ga identifikuje.
Postoji obaveza identifikacije ako punomoćnik otvara račun ili obavlja transakciju za račun stranog pravnog lica koje ima otvorenu of-šor kompaniju, dakle, za nerezidente. Obveznik je, takođe, dužan da izvrši identifikaciju uvidom u originalnu i overenu dokumentaciju sudskog ili odgovarajućeg javnog registra, koja ne sme biti starija od tri meseca.
Ono što je sledeća faza, to je prijavljivanje lica i transakcija Upravi za sprečavanje pranja novca. Dakle, svaka gotovinska transakcija koja prelazi od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, odnosno više međusobno povezanih transakcija koje prelaze 15.000 evra, moraju se prijaviti Upravi za sprečavanje pranja novca. To se odnosi na gotovinske i na bezgotovinske transakcije. Sve to isto važi i za osiguravajuća društva, kladionice i ostale institucije koje sam već prijavio.
Koji su rokovi za prijavljivanje lica Upravi? Za gotovinske transakcije rok je neposredno po izvršenju, a najkasnije u roku od tri dana, to je 72 sata; za sumnjive transakcije pre izvršenja, uz navođenje roka u kome će se transakcija izvršiti, a ukoliko je to nemoguće, rok je 24 sata od trenutka izvršenja transakcija.
Daje se ovlašćenje da se privremeno obustavi transakcija, najduže 72 sata, ukoliko se sumnja da se radi o pranju novca. Pravo da se u roku do 72 sata obustavi privremeno transakcija ima i Uprava za sprečavanje pranja novca.
Ovaj zakon reguliše i funkcionisanje Uprave za sprečavanje pranja novca. To je organ uprave u sastavu Ministarstva finansija. Želim da vam kažem kako ovaj ceo proces funkcioniše, kako biste to još bolje razumeli. Dakle, svako ko dođe u banku, osiguravajuće društvo, u kladionicu, uplaćuje loto, vrši bilo kakvu transakciju u menjačnici, ako vrši transakciju koja je bila u gotovini ili bezgotovinski, a veća od 15.000 evra, mora da bude identifikovan. Ako se posumnja da vrši sumnjivu transakciju, mora da bude identifikovan.
Ako vrši više povezanih transakcija, recimo, menja u menjačnici u toku jednog dana više puta po 3.000 evra, pa pređe 15.000 iznos koji je promenio u toku dana, opet mora da bude identifikovan. Upisuju se podaci i postoji obaveza da se izvesti Uprava za sprečavanje pranja novca.
Uprava za sprečavanje pranja novca pravi bazu podataka. Ta baza podataka se koristi za proveru sa drugim nadležnim organima, sa policijom, poreskom upravom, carinom i drugim nadležnim organima.
Od te baze podataka identifikuje se broj sumnjivih lica, odnosno transakcija, vrši se analiza i ti podaci se dalje dostavljaju MUP-u, poreskoj upravi, deviznom inspektoratu, Komisiji za hartije od vrednosti, da bi se pokrenule krivične prijave onih lica za koja postoji osnovana sumnja da su izvršili krivično delo pranja novca.
Želim da kažem da trenutno u našoj bazi podataka postoji 360.000 transakcija, od kojih je 10% sumnjivo.
Prosečeno dobijamo 766 prijava dnevno. Znači, u praksi to funkcioniše da 766 prijava dnevno stiže u našu bazu, međutim potpuno je jasno da nisu sve sumnjive. Imate uplatu pazara velikih samoposluga, restorana, a sumnjive su samo one za koje se u koordinaciji sa nadležnim organima posumnja da potiču od kriminala, od nekih krivičnih dela. Dakle, da se novac koji je stečen kriminalom pokušava oprati kroz neke legalne transakcije.
Do sada je naša uprava podnela 15 krivičnih prijava i pokrenuti su postupci po osnovu toga. Međutim, smatram da ćemo sa usvajanjem ovog zakona imati još daleko efikasniji rad. Dakle, ovo bi bila četiri zakona koja su sada na dnevnom redu. Imajući u vidu da svi ovi zakoni poboljšavaju s jedne strane finansijsku disciplinu, sa druge strane pomažu građanima, jer recimo zakon o javnim preduzećima daje mogućnost besplatne podele akcija radnicima u procesu privatizacije tih javnih preduzeća, nadam se da će poslanici podržati ove zakone.

Da li neko od šefova poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika želi reč?
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada nastaje poslanička muka kada morate u jednoj raspravi da obuhvatite nekoliko veoma važnih zakona, a svaki od ovih zakona, o kojima je gospodin ministar govorio, jeste važan sa stanovišta svakog narodnog poslanika. Razlozi su bili povećanje efikasnosti u radu, ali se ponekad i ovakve greške potkradaju i da sam, recimo, na vreme video tekst zakona o javnim preduzećima i amandman Vlade sasvim sigurno ne bih glasao za ovaj način rasprave, bar u načelu.
Počeću od Fonda za razvoj. Fond za razvoj je jedna institucija finansijske prirode kojom, pre svega, socijalisti mogu da budu ponosni. Mi smo 1992. godine, dakle, oni koji su u to vreme vladali, odlučili da je
u ovoj zemlji potrebno imati Fond za razvoj koji će, između ostalog, podsticati regionalne razvoje, podsticati razvoj preduzeća, podsticati ukupni razvoj Republike Srbije i tu valjda ništa nije bilo sporno.
Konačno se pokazalo da je u ovih 13 godina, u raznim teškoćama i specifičnostima, taj fond uspeo da preživi i ostvari pristojnu visinu kapitala.
Danas je to otprilike 38 milijardi dinara ili 450 miliona, a u međuvremenu smo imali izmene Zakona o privatizaciji koje su po bitnoj meri derogirale ulogu i funkciju Fonda za razvoj.
Na ovom mestu želim da vas podsetim na jedno zalaganje poslaničke grupe SPS otkako su nastale promene 2000. godine, a to je da se sredstva ostvarena prodajom preduzeća u postupku privatizacije unose u Fond za razvoj.
Nažalost, nijedne godine počev od 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, pa evo i 2006. godine u taj Fond za razvoj neće biti unet nijedan dinar po osnovu prodaje tih preduzeća, osim ako se pod tim unošenjem u Fond ne budu podrazumevale subvencije koje su u međuvremenu postojale u budžetu kao stavke i neki drugi plasmani u Fond za razvoj, ali po osnovu sasvim određenih namena koje su određene u razdelima pojedinih ministarstava.
Vreme, razume se, čini svoje. Mogao bih ovde slobodno i vrlo odgovorno da kažem da su one vlasti koje su započele tu privatizaciju na neki način prekršile sve zakone, pa i Ustav, u ovoj zemlji, jer nisu poštovale osnovna određenja iz zakona o Fondu za razvoj, da se ta sredstva unose u Fond.
Mi smo bili protiv toga da se sredstva za privatizaciju koriste za javnu potrošnju, za kancelarijski materijal, za telefonske troškove, za službena putovanja itd. već da, upravo, kada prodate jedno preduzeće stvorite uslove da kreditnom politikom i podsticajima osnujete novo ili da postojeća osposobite, da budu spremna za tu tzv. tržišnu utakmicu sa Evropom u koju i mi socijalisti, razume se, želimo da uđemo.
U poslednjih pet godina Fond je takođe funkcionisao upravo prema odredbama koje se predlažu kao izmene ovog zakona, a to znači da nisu postojala društvena preduzeća koja bi bila u prilici ili u mogućnosti da dobiju kredit iz Fonda.
Nemam tu zamerku, s obzirom na to da znam da će se ova privatizacija kad-tad završiti, da li 2006. ili 2007. godine, možda i sa stanovišta teksta zakona nije najvažnija stvar, ali jeste sa stanovišta jedne konstatacije da smo upravo proteklih pet godina možda propustili jednu veoma veliku šansu da Fond za razvoj preraste u razvojnu banku koju će, za razliku od poslovnih i komercijalnih banaka, finansirati mala i srednja preduzeća i ono što zovemo ravnomerni regionalni razvoj po znatno povoljnijim uslovima, nego što je to slučaj kod poslovnih banaka.
Zato mi, razume se, ne smeta odredba u zakonu da ubuduće u 2006. godini ta društvena preduzeća, misli se pre svega na ova velika koja se restrukturiraju, neće moći da koriste kredite iz Fonda za razvoj.
Određenje da se iz budžeta u 2006. godini, konačno i trajno (ukoliko ostane ovaj zakon) ne može ni finansirati Fond za razvoj, takođe, ima svoju logiku, ukoliko će se desiti ovo o čemu govorim.
Kraj privatizacije, prerastanje Fonda u tzv. razvojnu banku i finansiranje ovih aktivnosti koje se tiču zapošljavanja, osnivanja i razvoja malih i srednjih preduzeća, razvoja preduzetništva i ostvarivanja politike regionalnog razvoja.
Dakle, nema sredstava iz budžeta i oni koji su gledali budžet za 2006. godinu mogli su da uoče. Ja sam znao za ove odredbe zakona i zato mi nisu sporne.
Ima jedna odredba koja mi je prosto zagonetna, na neki način i sporna, mislim da može da izazove zabunu u primeni ovog zakona, a tiče se odredbi iz člana 7. predloženih izmena Zakona o Fondu za razvoj, između ostalog, kaže se, u zadnjem stavu, da se sredstva budžeta Republike Srbije ne mogu koristiti za dokapitalizaciju Fonda.
Kada ne može iz budžeta, za finansiranje Fonda, ja sam saglasan. Kada ne može ni dokapitalizacija, postavljam pitanje. Zašto? Zato što, vas sve podsećam na to kako glasi član 8. u stavu 1. kaže – sredstva Fonda su u državnoj svojini.
Stav 2. kaže – kada se Fond organizuje kao deoničarsko društvo, predlaže se da se to zove primereno zakonu o privrednim društvima ''akcionarsko'' društvo, Fond izdaje Republici (deonice) ''akcije'' u visini vrednosti kapitala kojim raspolaže, s tim da vrednost državnog kapitala ne može biti manja od 51% od ukupne vrednosti kapitala.
Ovde vas molim za trenutak pažnje. Time se čuva osnovno određenje iz zakona da Fond za razvoj mora biti u većinskom procentu u vlasništvu države. Kako ćemo mi doći do privatizacije ovih 49% koji su na raspolaganju i biće prisutni na tržištu?
Za 51% vrednosti Fond će preneti akcije Republici Srbiji, ali za 49% ima dva načina. Jedan je dokapitalizacija, u smislu ove figure o kojoj je govorio ministar Dinkić, pa će, ako je vrednost kapitala 450 miliona evra neko u Fond za razvoj uneti 440 i tako postati vlasnik sa 49%.
Šta ćemo raditi u drugoj fazi kada se taj koji se odlučio da u trenutku uloži 440 miliona ili grupa njih krene dalje i kaže – ja sam sada postao razvojna banka, hoću da finansiram i neke druge projekte, za tako nešto mi trebaju i neki drugi akcionari, za tako nešto mi trebaju i neki drugi strateški partneri koji žele da ulože dodatno u Fond za razvoj.
U tom slučaju, ako primimo privatni kapital u Fond za razvoj, onda njegov procenat prelazi 51% i gubi se osnovni smisao zakona. To je onda prosto i nemoguće po zakonu činiti, jer privatni kapital ne može postati većinski u Fondu za razvoj.
Zato sam mišljenja da ovakva odredba, o tome da se sredstva iz budžeta ne mogu koristiti za dokapitaliazciju Fonda, nije dobra, nije praktična.
Predlažem da se ta odredba briše i u tom smislu sam i predložio, u ime poslaničke grupe SRS, jedan amandman – da se ta odredba briše, što ne znači da će država, Vlada ili budžet biti u obavezi da ikada učestvuje u dokapitalizaciji ako za to ne bude opravdanih ekonomskih i finansijskih razloga.
Mislim da ne treba država sama sebi da vezuje ruke, da u datom trenutku ne može doneti takvu jednu odluku koju svrstavamo u kategoriju tzv. strateških odluka. Jer nije nam svejedno kako ćemo u budućnosti biti vlasnici, da li sa većinom ili sa manjinskim delom kapitala.
Konačno, nije potrebno da posle ponovo menjamo zakon itd, nego mislim da ne treba sami sebi da vezujemo ruke i da sprečavamo državu, da u datom trenutku, kada proceni zaista i učini.
Moguće je da imamo i treću varijantu, u odnosu na ovo što sam govorio, da oni koji će kupiti 49% tog kapitala zajednički sa državom dogovore dokapitalizacije u istim iznosima, da bi se zadržali isti relativni odnosi u kapitalu. I stvar se tu rešava do kraja.
O Fondu za razvoj ću toliko, zato što mislim da nema potrebe da to dalje obrazlažem, a uostalom biće rasprava o amandmanima.
Sada ću vašu pažnju da usmerim na zakon o bankama. Vi vidite da je ovde očigledno bila potreba da se uradi jedan nov zakon i to sa preko 149 članova.
Problematično je što smo mi taj zakon dobili u petak. Kada smo hteli da podnosimo amandmane, onda nismo bili u prilici jer smo se svi angažovali oko ove rasprave i budžeta i nekih drugih zakona. Treće, to su rešenja u ovom zakonu. Ona suštinska, po meni, nisu ni menjana. Mi imamo osnivački kapital banaka i sada 10 miliona evra, koliki je bio i u prethodnim zakonima.
Imamo odredbe koje predviđaju pitanje štedionica, odnosno jedna je štedionica u pitanju, jer u ovom trenutku imamo samo jednu i to je, mislim, ''Poštanska štedionica''. Imamo ukidanje tri štedno–kreditne organizacije i imamo četiri štedno–kreditne zadruge. Kao što znate, te finansijske organizacije imaju svoj osnivački kapital po pravilu oko 2,5 miliona evra.
Oni imaju mogućnost da u vremenu od godinu dana naprave nekoliko varijanti. Jedna je da tih 2,5 miliona evra dignu na 10 miliona evra i da time steknu uslov da postanu banka. Druga je da se između sebe udruže i da naprave banku. Treća je da svako od njih nađe strateškog partnera u nekoj banci koja već ima 10 miliona evra, da uđu sa svojih 2,5 miliona evra da povećaju taj kapital i naprave jednu pristojnu banku.
Neko bi rekao, tu više ništa nije sporno, a nije ni za mene, ali sporna su mi ovlašćenja Narodne banke, koja maltene proističu iz svakog člana ovog zakona i prosto više nisu diskreciono pravo Narodne banke Srbije. Imam utisak da se pojedini precizni detalji ili pojedina precizna rešenja iz članova Zakona o bankama na neki način stavljaju u sumnju, pa je vrhovni revizor, tih i takvih stavova, Narodna banka Srbije koja će imati pravo da nešto od toga promeni, dopuni, da izmeni način obračuna itd.
Imate čak toliko jasnih stvari, formalno utvrđenih u samom tekstu zakona, ali ipak se kaže da se Narodna banka Srbije, što će reći guverner, imati pravo da, eto, utvrdi nešto drugačiji obračun od toga. Ilustracije radi, navešću samo nekoliko primera, jer podneli smo nekoliko amandmana, ipak smo to nekako stigli da uradimo, ali na brzinu.
Uzmite član 23. Pokazatelj adekvatnosti kapitala predstavlja odnos između kapitala i rizične aktive banke. To piše u stavu 2. Ko je bankar i ko uopšte zna išta o finansijama njemu je stvar jasna. Te dve veličine su odnosi i dobija se pokazatelj adekvatnosti kapitala. Taj pokazatelj je važan da bi se dobila dozvola za rad, da bi se eventualno uskratila dozvola za rad itd. Ne lezi vraže, u zadnjem stavu kaže da, Narodna banka Srbije propisuje kriterijume za određivanje pokazatelja adekvatnosti kapitala (stav 3. ovog člana). Niko živ ne može mi danas odgovoriti šta to zapravo znači, osim faraonskih ovlašćenja guvernera Narodne banke.
Na ovom mestu vrlo korektno moram da priznam da je monetarna vlast jedna posebna vrsta vlasti, ali nije nad izvršnom vlašću. Gospodin Dinkić treba da obrazlaže ovaj zakon. Kada bih bio na mestu gospodina Dinkića, rekao bih gospodinu Jelašiću – izvoli ti pa obrazloži ovaj zakon. On osporava, u poslednjih nekoliko godina, o tome kada se oduzima dozvola, kada se daje dozvola, šta se radi kada se žalimo na takva rešenja, šta radi jedan sud, šta radi drugi sud, šta je upravni postupak, imamo li dvostepenosti itd.
Neke stvari čak zadiru i u pitanja ustavnosti i prava na žalbu onoga ko se u tom trenutku smatra oštećenim, a po pravilu nijedan akt koji se ovde donosi u ovom zakonu, a po osnovu ovlašćenja koja se ovako daju Narodnoj banci ne podleže žalbi ili žalba ili tužba ne zadržava izvršenje takvog rešenja, bez obzira na moguće posledice po one koji su osnovali banku itd.
Nemam nikakve sumnje u to da moramo da uvedemo red u taj tzv. bankarski sektor i da moramo da napravimo finansijsku disciplinu. Moramo da nateramo banke da posluju prema pozitivnim zakonskim propisima i da sve svoje pokazatelje i uslove za poslovanje ispunjavaju do kraja. I tu nema nikakve milosti.
Previše subjektivnosti takođe može biti velika šteta i imati negativne posledice, tako da nisam siguran šta bi u tom slučaju bila veća šteta. Imate neke odredbe, recimo, kada se ne steknu neki uslovi i kada se funkcioniše na bankarskom tržištu da oni koji su uložili svoj kapital u banku ne mogu da povuku taj svoj kapital kada oni to žele. Čak i u slučaju kada ne dobiju dozvolu, jer opet treba proći neku proceduru kod Narodne banke Srbije, odnosno kod guvernera i dobiti tu saglasnost, pa tek onda, eventualno, povući svoj kapital. Tu se dovodi u pitanje, dakle, pravo raspolaganja onog čiji je kapital sopstvenim kapitalom.
Čini mi se da se i loš znak šalje onima koji su možda van granica Republike Srbije, a koji bi, eto, možda da osnuju neku banku ovde na području Republike Srbije. Jer ovakve odredbe koje izazivaju sumnju odvraćaju i to nije dobro da stoji ni u jednom zakonu, a naročito u ovom zakonu koji je po meni jako važan. Ne bi nikako smeo da odvraća, nego, naprotiv, da približi te investitore. Bojim se da ne izgubim vreme, vidim da je već 16 minuta. Mi smo, dakle, podneli nekoliko amandmana i govoriću o tim amandmanima kada dođe na red javna rasprava.
Sada mi je žao što nema gospodina ministra, Dinkića, ali prosto moram da postavim jedno pitanje. Radi se o Zakonu o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Ovde su sada za mene tri stvari vrlo važne i indikativne.
Nemam ništa protiv da se merama ekonomske politike i preko nadležnih ministarstava utiče na visinu cena komunalnih usluga. Tu se, takođe, mora imati na umu da nisu sva javna preduzeća čiji su osnivači lokalne samouprave u istoj situaciji; pa ne znam vodovod u Loznici nije u istom stanju kao i u Leskovcu, veliki gubici u mreži, dotrajale mreže itd.
Ograničenja zarada mogu i da razumem, jer hoćemo da smanjimo javnu potrošnju, da po osnovu racionalizacije poslovanja tih javnih preduzeća obezbedimo pravo zaposlenima da, između ostalog, povećaju svoje zarade. Šta mi je sporno? Ne mogu da shvatim da ovu stvar rešavamo amandmanom.
Sporno mi je ovo o čemu je govorio ministar kada je u pitanju privatizacija. Do 70% kapitala se u tim javnim preduzećima može privatizovati i tamo gde je osnivač država i tamo gde je osnivač lokalna samouprava, ako ja ovo dobro tumačim. Ako sam u pravu, onda je to vrlo opasna odredba, jer o njoj još nismo raspravljali.
Javno preduzeće, recimo, NIS, Javno preduzeće ''Elektroprivreda'', Javno preduzeće ŽTP, nikako ne mogu biti u istoj kategoriji, kao ona preduzeća koja se privatizuju po Zakonu o privatizaciji.
Očigledno, ovim amandmanom Vlade imamo jednu analogiju u načinu privatizacije, jer i tamo imamo slična rešenja – prodaja do 70%, podela besplatnih akcija do 30%, kada se prodaje preko tendera – 15% radnicima, itd.
Ovde se ide šire i zahvataju se i oni koji nisu nigde radili, itd. Ali, ko je sada opredelio da mi treba da privatizujemo 70% NIS-a, ili ''Elektroprivrede'' ili ŽTP? To što se kaže da je do 70%, to može biti samo objašnjenje, ali ne može biti opravdanje.
Mislim da ovaj amandman treba povući, a usvojiti samo ove odredbe koje nisu sporne, a tiču se funkcionisanja javnih preduzeća, pre svega onih koja funkcionišu na lokalnom nivou. Ono što se tiče privatizacije, ma koliko mi socijalisti da se zalažemo za prava radnika u tim preduzećima, itd, ali (kao što znate, po našim zakonima, radnici su imali pravo da postanu vlasnici do 60% preduzeća, to su konceptualne razlike i ne bih o njima da govorim,) ovaj amandman prosto ne treba da se prihvati. Vlada bi najbolje učinila da ga povuče, pa da o tome razgovaramo na onaj način koji priliči problemu.
Koliko znam, kod NIS-a je izdat konkurs na osnovu Zakona koji smo izmenili za izbor privatizacionog savetnika, on tek treba da predloži nešto oko te privatizacije, između ostalog, da kaže do kog procenta da se privatizuje NIS, a tek onda o tome treba da razgovara Vlada i ova Narodna skupština. Bojim se da ćemo na mala vrata ubaciti veliki problem, ne samo nas koji smo socijalisti, koji zagovaramo neku drugu vrstu privatizacije, neka druga prava zaposlenih u javnim preduzećima,. A, između ostalog, pitanje je gde ta sredstva od privatizacije velikih javnih preduzeća treba da idu. Gde država, kao većinski vlasnik, odnosno u ovom trenutku stopostotni vlasnik, planira.
Recimo, mi mislimo da bi sva sredstva od privatizacije NIS-a i takvih preduzeća trebalo da idu u penzioni fond. Da konačno jednom skinemo sa dnevnog reda penzioni fond i da više nikada ne ubacujemo iz budžeta sredstva u penzioni fond. Ako će tih sredstava biti više, nego što je potrebno penzionom fondu, onda ćemo ići u sledeći fond. Ili ćemo, prosto napraviti jednu aktivnost na nivou komunalne gradnje, izgradićemo puteve, autoputeve, pruge, železnice, već šta možemo od toga da uradimo. Ali, ovako ne valja.
Toliko sam imao o ovim tačkama. Žao mi je što nema ovde gospodina ministra. Molim vas da, kao saradnici, to mu prenesete. Jednostavno, za ovaj amandman ne možemo da glasamo, jer je suprotan našim programskim opredeljenjima, a nije ni racionalno da na ovaj način o tome pričamo u Narodnoj skupštini. Hvala lepo.

Zahvaljujem se, gospodine Todoroviću.
Da li se neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih klubova javlja za reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite, gospodine Arsiću.