Dame i gospodo, vrlo kratko. O ovome bi stvarno trebalo ozbiljno razmisliti. Da li ima smisla praviti komoru u kojoj će članstvo biti obavezno za zdravstvene radnike? Da li ima smisla nekog silom terati u neku organizaciju ili ne? Ako je princip dobrovoljnosti, podrazumeva da će svaki lekar, stomatolog, farmaceut biti član komore ako ona stvarno ostvaruje i štiti njegove interese. Interes treba da bude osnovni motiv da li će se neko u neku organizaciju učlaniti ili neće. Ako nema interesa, a vi silom lekara terate da on bude član, onda stvarno ne vidimo nikakvu logiku.
Ima logike da to treba da budu lekari i zdravstveni radnici koji su privatnici. To je sasvim normalno, čak treba razmišljati da ta skupština ima dva veća, da ima jedno veće privatnika, drugo veće zdravstvenih radnika u državnoj službi, kako bi se moglo bolje komunicirati i kako bi to moglo bolje da funkcioniše.
Ovako, mislim da to ne bi bilo dobro, pogotovo član 5. koji kaže da to članstvo u komori mogu da imaju čak i oni doktori medicine, doktori stomatologije, farmaceuti koji ne obavljaju poslove zdravstvene delatnosti. Da li to znači da član komore sada može da bude neko ko je taksista, ko se u stvari bavi tim, a završio je nešto iz zdravstva i sada će on biti član jedne takve komore? Koja je tu logika, to stvarno nije jasno.

Hvala vam, gospodine Blažiću. Još neko? Ne. Hvala.
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Živodarka Dacin.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Goran Cvetanović.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, gospodine Cvetanoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega dr Marić iz G17 je rekao da smo na ovaj zakon o lekarskim komorama čekali 60 godina. To je tačno, jer prva lekarska komora je u Srbiji radila od 1923. godine do 1944. godine, ali je i tačno da je posle 5. oktobra 2000. godine najavljeno da će ovakav zakon biti po hitnom postupku na dnevnom redu.
I evo, čeka se već pet godina, da bismo danas, u subotu, morali da radimo po ovom zakonu kao da je, ne znam, smak sveta, pa ako smo čekali 60 godina moramo da upravo u toku ove tekuće nedelje usvojimo ovaj predlog zakona.
Taj nacrt zakona je posle 5. oktobra već negde oko 2001. godine bio pred poslanicima, ali su u međuvremenu vršene dosta puta izmene i dopune.
Velike dileme su bile, pre svega kada je u pitanju odnos zastupljenosti privatne prakse i lekara iz državne ustanove, ali mislim da je ta dilema i dan-danas ostala, naročito kada su u pitanju stavovi Srpske radikalne stranke.
Viši ciljevi komore sigurno ne mogu da se menjaju sa promenom političke volje. Komora mora da reguliše pre svega odnos između lekara i bolesnika, između samih lekara, kao i lekara i društva u celini. U Predlogu zakona nije definisana odredba o tome kako međusobno funkcionišu komore različitih zdravstvenih radnika, što se upravo u ovom članu 6. vidi, a naročito kada je u pitanju njihova međusobna pozicija.
I, ako već insistirate na tome da se usvoji zakon o komorama, komora mora da bude kao organizam koji prati, prilagođava se lekarskoj profesiji, kao i životu.
Predložen član zakona ne obezbeđuje na pravi način realizaciju statusa, odnosno funkcije komore, kako ste to prvobitno zamislili. Obaveza predlagača je da konsultuje i mnoge druge zakone, pre svega zakon koji reguliše oblast radnih odnosa, Krivični zakon, kako komore ne bi preuzimale mnoge nadležnosti koje ne bi smele da imaju.
U predloženom zakonu je velika disproporcija između onoga što se zahteva od zdravstvenog radnika, s jedne, i socijalno-ekonomskog položaja, s druge strane. Uvode se evropski standardi, visoka moralna načela, licence, permanentno obrazovanje, a balkanske plate, kada su u pitanju lekari.
Članstvo u Komori zdravstvenih radnika je obavezno za doktore medicine, doktore stomatologije, diplomirane farmaceute, diplomirane farmaceute medicinske biohemije, doktore medicine specijaliste kliničke biohemije, kao i za medicinske sestre i zdravstvene tehničare, koji kao profesiju u Republici Srbiji obavljaju poslove zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama, pre svega, i kada je u pitanju i privatna praksa.
Pored toga, propisana je obaveza udruživanja u komore i za zdravstvene radnike koji kao profesiju obavljaju zdravstvenu delatnost kod drugih poslodavaca, u skladu sa postojećim zakonom. Predložena je mogućnost da zdravstveni radnici budu dobrovoljni članovi komore, u slučaju da zdravstvenu delatnost ne obavljaju kao profesiju.
Amandmanom koji sam podneo u ime Srpske radikalne stranke traži se da se briše član 6. gde su definisani članovi lekarske komore, znači pet grupacija: doktori medicine, doktori stomatologije, farmaceuti, biohemičari, kao i medicinske sestre i zdravstveni tehničari. Zbog čega?
Zato što ako pogledate prvi stav: "Članovi lekarske komore Srbije jesu doktori medicine koji kao profesiju u Republici Srbiji obavljaju poslove lekara u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi, odnosno kod drugog poslodavca iz člana 4. stav 2. ovog zakona", upravo je stav 2. člana 4. sporan, jer članstvo u komori je obavezno i za zdravstvene radnike koji kao profesiju obavljaju poslove zdravstvene delatnosti u ustanovama socijalne zaštite, zavodima za izvršenje zavodskih sankcija, u državnim organima, na fakultetima, odnosno u školama zdravstvene struke, ambulantama medicine rada koje obrazuju poslodavci i u drugim ustanovama u kojima se obavlja zdravstvena delatnost u skladu sa zakonom.
Kao što vidite, to je zaista dosta kontradiktorno i nejasno, pre svega zbog toga što je to pravno spajanje privatnih preduzetnika i državnih službenika, imate poslodavce i zaposlene u jednoj organizaciji. Ja ću da vas podsetim da pored advokata, koji već duži vremenski period imaju svoju komoru koja funkcioniše, imate sve ostale pravnike koji nemaju svoju komoru.
Zato se i predstavnici Srpske radikalne stranke zalažu da privatni sektor, odnosno privatna praksa ima tu obaveznu lekarsku komoru zbog stručnosti, zbog kontrole svega onoga što se dešava, dok zdravstvene ustanove koje su pod ingerencijom Ministarstva zdravlja, odnosno u državnom sektoru, treba da funkcionišu kao i do sada. Hvala.

Hvala vam, gospodine Cvetanoviću. Još neko po istom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 7. amandman je podneo poslanik Paja Momčilov.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov. Izvolite.

Stigli smo do člana 7, koji je izuzetno sporan za predstavnike Srpske radikalne stranke. Član je poprilično opširan. On govori o poverenim poslovima.
Prvo, naša zamerka je da ova komora, ovako zamišljena, pored toga što bi trebalo da bude obavezna za privatne lekare, kao što je obavezna i za advokate... Logično je da se na taj način mogu i registrovati svi privatni lekari koji obavljaju delatnost u privatnom zdravstvenom sektoru.
Sporno je što u stavu 1. člana 7. stoji da komora donosi kodeks profesionalne etike (u daljem tekstu: etički kodeks). Etički kodeks, to je ustaljen termin. On je tačno definisan i zna se šta znači. On se stavlja pozadi, a sada se konstruiše jedan neobičan kodeks profesionalne etike. U zakonu o zdravstvenoj zaštiti, o kome ćemo nadam se sutra imati prilike da porazgovaramo, naravno ako ne povuče ministar zakone, ako se ne složi sa nama da baš ne valjaju i da je bolje doraditi ih, pa da Srbija i građani imaju bolje zakone, onda ćete videti da se i tamo osniva etički komitet, odnosno etički odbor. I tamo etički odbor i ovde etički odbor, a i jedni i drugi će donositi etički kodeks. Čemu? Zašto? Čiji je stariji?
Kada već ne može da bude donet etički kodeks, kada je to već neki poseban etički kodeks... Znate, ozbiljni ljudi kažu – ne treba meni ni etika, 10 božijih zapovesti, tu je koncentrisano sve o čemu treba da pričamo i nisu daleko od istine, većina će se složiti sa mnom. Znači, smeta nam to da donosi etički kodeks, donosiće i oni tamo kodeks, a u čemu će se razlikovati videćemo.
Sada je najsporniji deo, tačka 3) "izdaje, obnavlja i oduzima odobrenje za samostalni rad (u daljem tekstu: licenca) članovima komore koji su upisani u imenik članova komore iz tačke 2) ovog stava i vodi imenik o izdatim, obnovljenim i oduzetim licencama".
O licenci bismo još mogli i da razgovaramo, ali da glasi tako "obnavlja i oduzima odobrenje za samostalan rad", u kojoj profesiji je još uvedeno tako nešto monstruozno, samostalni i nesamostalni rad, sem ako si stručno nekompetentan? Ali, to su obično pripravnici. Licencira se ne oduzimanjem prava koja si stekao, nego nemaš još dostignut nivo koji se traži za nešto, pa onda ti treba nadzor.
Ova licenca nas dovodi u tako neravnopravan i uvredljiv položaj u odnosu na sve druge profesije. Čuli smo da je licenca osnovana i za građevinske inženjere. U nekim strukama ide se još na to, ali na ovakav način da se nama licenca oduzima, jasno je zašto zakonodavac to ne može, a najradije bi zakonodavac posegao za maksimalno radikalnim rešenjem, da potpuno oduzme licencu. Zna da ne može.
Ustavno je pravo na rad. Nije mogao to, pa onda kaže – mi ćemo da skinemo pravo da možeš samostalno da radiš.
Zašto smatramo da je to nedozvoljeno? Nedozvoljeno je zato što smo sa dva člana Krivičnog zakonika, koji smo usvajali u ovoj skupštini, jasno omogućili državi da se brani od naših stručnih grešaka i da se brani od naših koruptivnih radnji. Uveli smo član koji govori o korupciji u medicini, a u Krivičnom zakoniku drugi član govori o nehatu, stručnoj grešci, znači krivično se može odgovarati, ideš u zatvor. Postoji mogućnost građanske parnice; ako neko smatra da je oštećen našim lečenjem, činjenjem i nečinjenjem, on može dodatno kroz građansku parnicu da ostvari nadoknadu.
Sada kada sve to postoji, neko kaže ovim će da uvede u red medicinsku profesiju represijom. Neće. Represijom se ne zavodi red. Šta je ono što treba raditi da nemamo ovako nakaradna rešenja? Treba sprovoditi jednostavno pozitivne zakonske propise koji ganjaju nehat, stručnu grešku, krivično, i koji ganjaju mito i korupciju.
Evo, zadnji slučaj koji se dogodio: izvesni kolega, naravno neću govoriti imena, osuđen je pre nekoliko dana na četiri godine zatvora zbog korupcije. Sud mu je kao dodatnu meru izrekao pet godina oduzimanja radne dozvole. Znači, ako ja izgubim građanska prava krivično, ja gubim pravo na rad i to je u redu. Nemoj da me neko sada kažnjava, nemojte nam stvarati atmosferu, ionako nam je očajna atmosfera u kolektivima.
Zašto je očajna? Mi trpimo diktaturu direktora, politički podobnih, iz dve stranke. Trpi struka zbog toga. Mogu da nabrajam zdravstvene ustanove i da čitam pisma koja dolaze meni lično kao predsedniku Odbora. I sada, evo, inkvizicija dodatno, neko će nešto da ti oduzima, a školovao si se koliko si se školovao. Neka država, pravna država, svojim jakim institucijama radi svoj posao, neka sankcioniše stručne greške, nehat, neka sankcioniše i ono što je vezano za korupciju.
Apsolutno se slažemo da komora treba da donosi presude ako etički kodeks nije ispoštovan, ali ne može oduzimati pravo na rad ukoliko neće sud da oduzme to pravo. Možete staviti svakog na stub srama, objaviti u novinama – taj i taj član neetički se ponašao, zbog toga i toga. To je u redu, tako je bilo i ranije.
Ali, ne možete... Zamislite da oduzmete lekaru privatniku, koga ste stavili ovde, a on je jedan lekar, radi sa svojim sredstvima za rad u privatnoj praksi, kako vi to kažete, šta to znači? To je stečaj. Njegova firma tada može da zatvori vrata. Kako to može da funkcioniše? Ko će njega da nadzire kada on nema nadzornika? Znači, ako je privatnik, a većina je takvih, vi mu kažete – evo ti nadzornik; da mu medicinska sestra bude nadzornik?
Znači, ne može tako.
Kaže se – organizuje sudove časti za utvrđivanje povrede profesionalne dužnosti i odgovornosti članova komore, kao i za izricanje mera za te povrede.
To je ono što kažem, nemojte nam suditi, sude nam sudovi, sudiće, a kvalitet rada i znanje se na drugačiji način postiže.
U tački 9) se kaže da komora utvrđuje iznos nadoknade za upis u imenike članova komore iz tačke 2) ovog stava, iznos nadoknade za izdavanje i obnavljanje licence, kao i nadoknade za izdavanje izvoda iz imenika, uverenja i potvrda o evidencijama koje komora vodi.
Znači, uvodi se jedan administrativni i represivni aparat koji naplaćuje upisninu, koji naplaćuje svaki izdati dokument i licencu. Zašto?
Toliko niste ispoštovali privatnog lekara u svim svojim zakonskim rešenjima. Šta to sada znači? Mi iz državne službe možemo se nadati da će nam firma platiti, možda, ne znam hoće li, a možda i neće, nije nam potpuno jasno. Kažem vam, nisu nam velike plate da možemo i to dodatno nepotrebno da plaćamo. Bolje da platimo za knjigu, bolje da platimo pretplatu za internet i da se usavršavamo, nego da dajemo pare ovde, da bacamo ni za šta, za jedno puko i prazno administriranje koje može da se izvrgne u nešto što je vrlo neprijatno i da dovede do većeg haosa u zdravstvenoj struci.
Pitanje je, ako privatnik sada treba to da plaća, da li ćete ga osloboditi poreza ako nama država plati. Ako hoćete, onda napišite, negde to napišite i negde kažite.
Vi ste ga toliko unizili da naši građani, evo stalno vam to ponavljamo, imaju pravo i partije da biraju, imaju pravo da biraju banke, turističke agencije, sve imaju pravo kada je uslužna delatnost u pitanju, samo ne mogu da izaberu privatnog lekara, u Srbiji koja ide u Evropu, nakačimo značku i kažemo – mi idemo u Evropu. Teško. Taj put ne vodi u Evropu.
Ovde kaže tačka 11) – izdaje identifikacioni broj članovima komore koji imaju licencu. Smatramo da treba brisati ovaj deo "koji imaju licencu" i da to treba da bude bez toga.
Vi ovde kažete – povereni poslovi. Hajde da vas pitamo ko prenosi ovlašćenja na komoru. Vi ste rekli, a voleli bismo da znamo ko to prenosi ovlašćenja. To je valjda osnovno da se kaže, i prvo. Nije nam jasno, neki bog, neko apstraktno telo; ovo je zakon, morate biti precizni kada donosite tako nešto.
To je gomila naših primedaba, stekle su se ključne primedbe baš na član 7. Lekarima ne treba ovakva komora, nećemo da plaćamo jedan glomazni administrativni aparat koji treba da vodi ovakav registar. Vi ste državni organ, pa ne znate koliko ima lekara državne službe i privatnika.
Kada vas pitaju koliko ima lekara privatnika, vi ne znate da kažete. Niko ne zna da kaže koliko ima u zemlji Srbiji privatnih lekara.
Vi znate da ima 3.000 ordinacija, a koliko ima lekara privatnih, ako vas neko pita, a pitali smo vas indirektnim putem par puta, a pokazaću vam dokaze, vi to ne znate.
Sada pravimo jedan paraaparat pored državnog, koji će da naplaćuje svoje usluge. To nije interes struke. Interes je kontinuirana edukacija, a ta kontinuirana edukacija, ako za nju platiš, to vredi, to je najbolja investicija, najbolja investicija je u znanje i ljude. Ako ljudima pravite pakao, a ovo miriše na tako nešto, to nije dobro rešenje. Lekari nisu tako komoru zamislili.
Sada će da kažu – pa šta vi radikali pričate i kritikujete, zamislili smo da ta etička komponenta bude dominantna, da kroz komoru lekari mogu da utiču. Nabrojali ste vi to kasnije, da imaju inicijativu pri podnošenju zakona, inicijativu, znači, da pokreću. Mi smo mislili da budu partner, ne da budu inicijatori, nego ravnopravni partner baš sa vama zakonodavcima. U ravnopravnom dijalogu da donosimo politiku i zakonska rešenja, a oslonjeni na struku, preko strukovnog udruženja Srpskog lekarskog društva.
Mislili smo, evo jednog trijumvirata da se politika kreira kroz strategiju, prvo politiku, pa strategiju zdravstvenu, zakonske odredbe i podzakonske akte, u jednom partnerstvu između Vlade tj. ministra, strukovne organizacije Srpskog lekarskog društva i našeg udruženja, komore. To smo mi mislili. To mi ne dobijamo.
Šta imam kao utisak i ne možemo da se otmemo od tog utiska? Novim zakonom nećete postavljati direktore kao što sada postavljate. Preko tih direktora, a to je vaša pretorijanska garda, kojom kinjite danas lekare po Srbiji, a iks primera mogu da navedem...
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, gubite taj vid kontrole sada preko komore, a pokazaćemo kasnije kako hoćete da kontrolišete sve lekare. Mislimo da to nije u redu i zbog toga predlažemo ovakva rešenja.

Hvala vam, gospodine Momčilov.
Još neko po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za zdravlje i porodicu je prihvatio ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, moram najpre po Poslovniku, ali vezano je za amandman.
Ovo se desilo već drugi put u paketu ovih tzv. zdravstvenih zakona: amandman koji sam podnela na član 8, kaže, Zakonodavni odbor je odlučio da predloži Narodnoj skupštini da odbije sledeće amandmane, pa su to amandmani na član 8. i član 39. Dakle, u Poslovniku ne postoji ovakva mogućnost.
Pošto se ovo ponavlja, zaista želim da upozorim kolege članove Zakonodavnog odbora koji su učestvovali u ovom da zaista ne rade ovakve stvari. Rad Zakonodavnog odbora regulisan je članovima 79, 147, 146, 145. ovog našeg poslovnika. U članu 146. kaže – Zakonodavni odbor će neblagovremene, nepotpune i amandmane sa uvredljivom sadržinom odbaciti, a o čemu će Narodnoj skupštini podneti izveštaj. Niti je neblagovremen, niti nepotpun, niti je amandman sa uvredljivom sadržinom, i što je najgore, nije odbačen, nego Miloš Aligrudić predlaže da ga Skupština odbije. To je neverovatno.
Zaista molim, predsedniče, da povedete računa, u smislu da obavestite predsednika Zakonodavnog odbora da ne može da se igra Poslovnikom. Opet ponavljam, Poslovnik vam je jako loš, restriktivan, nikakav, ali kakav god je, on je nešto što moramo da primenjujemo i čega moramo da se pridržavamo.

 Gospođo Radeta, molim vas, samo trenutak, pošto sam više puta skrenuo pažnju službi koja na taj način, a ne znam kako se dešava... Ali, svakako upravo to: amandmani se ili odbacuju, a razlozi su samo ti koje ste nabrojali, ili se kaže da je pravno moguć. To je neutralno telo. Ideja da piše... Ja svaki put čitam – nije prihvatio. Dakle, nastojim da pročitam onako kako treba. Ne znam, dat je nalog da se proveri da li je prilikom kucanja ili se zaključi na kraju da su odbijeni neki amandmani... Ali to ne može. U svakom slučaju, skrenuta je pažnja, biće urađeno. Hvala vam još jednom na intervenciji. Vratiću vreme. Izvolite.

 Intervenisala sam zato što sam potpuno sigurna da se ovde ne radi o slučajnoj omašci, o grešci, radi se očigledno o nameri da bi se uticalo na narodne poslanike kod odlučivanja o ovom amandmanu. Iz tog razloga sam skrenula pažnju na ovo.
Dakle, što se tiče amandmana na član 8, član 8. Predloga zakona ima nadnaslov – ostali poslovi komore. Vi ste čuli, dame i gospodo, od kolege Momčilova, kada su u pitanju povereni poslovi komore, koje su primedbe Srpske radikalne stranke iznete kroz amandman na taj prethodni član. Član 8. je posledica i tog amandmana na član 7. i amandmana na član 4. koji govori o članstvu u komori.
Neophodno je da se naglasi da je principijelni stav Srpske radikalne stranke da članstvo u komori ne može biti obavezno, osim za lekare iz privatne prakse. Nije logično da neko ko radi u državnoj ustanovi, u državnoj bolnici mora da bude član ove komore.
Recimo, postoji Društvo sudija, ali sudije nisu obavezne da budu članovi tog društva, ali su advokati obavezni da budu članovi advokatske komore, jer ih advokatska komora registruje. Mislim da može da se stavi paralela i da je potpuno umesan bio amandman na član 4, a posledica toga i ovi amandmani na ostale članove.
Naravno, razumem da se ovo suprotstavlja vašem konceptu. Očigledno je da imamo drugačiji pristup i drugačiji koncept, ali dozvolićete da ovo što predlažemo ima pravnu potporu. Naravno, vaše je pravo kao Vlade, a i skupštinske većine da se opredeli za ovo vaše rešenje, ali to ne znači da mi nećemo insistirati kroz ceo zakon upravo na ovom, jer je suština naših primedbi uglavnom te vrste i uglavnom amandmani proističu iz toga.
Kada su ovakve stvari u pitanju, mi se uvek pitamo šta se krije iza toga. Da li je članstvo u komorama obavezno zbog visine članarine? Recimo, to je nešto što mi možemo da smatramo jednim od motiva za obaveznost članstva u ovim komorama.
Kada govorimo konkretno o ovom članu 8, predložene su izmene u stavu 1. tačkama 1), 6), 7) i 12). U tački 1) predvideli ste da, pored ovih drugih poslova, komora zastupa i štiti profesionalne interese članova komore u obavljanju profesije. Ovo je potpuno besmislena formulacija i ne znači ništa – zastupa i štiti profesionalne interese članova komore u obavljanju profesije.
Mi smo predložili da se kaže – zastupa i štiti interese članova komore u obavljanju zdravstvene delatnosti. Moramo da znamo o čemu govorimo. I ovo je jedna od onih (već ste naučili, nadam se, naše stavove o preciznosti članova) uopštenih formulacija. Kad je nešto uopšteno, a sadržano je u zakonu, to stvarno ne znači ništa. To mora biti nešto što je jasno i precizno.
U tački 6) kaže: "učestvuje u utvrđivanju nomenklature zdravstvenih usluga" itd. "i merila za zaključivanje ugovora o pružanju zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje". Ovo od početka u redu, a mi smo rekli: "kao i u utvrđivanju kriterijuma i merila o privrednim i pravnim odnosima sa organizacijama zdravstvenog osiguranja".
Mnogo je preciznije nego ovo vaše "u skladu sa zakonom kojim se uređuje zdravstveno osiguranje". Zna se kojim se uređuje. Donosimo sad sve te zakone i treba da se zna kako se koji zakon zove.
U tački 7) ste rekli – komora predlaže kriterijume i merila za utvrđivanje cena zdravstvenih usluga koje se pružaju u privatnoj praksi, odnosno cena zdravstvenih usluga koje se pružaju u zdravstvenim ustanovama, koje se ne obezbeđuju iz sredstava obaveznog osiguranja, kao i visinu cena tih zdravstvenih usluga.
To je problem. U tom grmu leži zec. Mi smo rekli da treba da se kaže: "predlaže kriterijume i merila za utvrđivanje cena zdravstvenih usluga iz osnovnog zdravstvenog osiguranja, kao i cena koje se ne obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Dakle, nije dobar pristup. Isključujete onoga ko je odgovoran za utvrđivanje cena. Zna se da je to Vlada Republike Srbije.
Komora, kao nešto što je na dobrovoljnoj bazi, prema stavu Srpske radikalne stranke, nikako ne bi mogla da ima ovakve ingerencije.
Dalje ste u tački 12) rekli da komora "zastupa interese članova komore koji obavljaju privatnu praksu pri zaključivanju ugovora sa organizacijom zdravstvenog osiguranja."
Mi smo rekli – zastupa interese članova komore koji obavljaju privatnu praksu u privrednim i pravnim odnosima sa Republičkim zavodom i organizacijama zdravstvenog osiguranja. Dakle, opet konkretnije, preciznije i svakako prihvatljivije.
Mislim da nema nikakvog razloga da ovaj amandman, ministre, ne prihvatite, jer on u suštini ne menja vašu koncepciju. Obuhvaćeno je sve ono što ste vi koncepcijski naumili kroz ovaj zakon.
U ime poslaničke grupe SRS u obrazloženju sam rekla da ovi vaši predlozi iz tačaka 1), 6), 7) i 12) stava 1. člana 8. mešaju nadležnosti koje imaju komore kao udruženja preduzetnika, poslodavaca i slobodnih profesija od prava i obaveza zdravstvenih radnika koji su zaposleni u državnim organima i čija prava i dužnosti određuje Zakon o radu i opšti, posebni i pojedinačni kolektivni ugovori.
Zašto sam ovo pročitala? Da bih vam skrenula pažnju i podsetila kolege poslanike na Zakon o radu.
Tada smo insistirali da kolektivni ugovori moraju da ostanu kao obavezni u Zakonu o radu, uspeli smo čak da taj amandman prođe i onda se sećate cele priče i zamešateljstva, Boris Tadić neće da potpiše takav zakon, pa ga na kraju potpiše, navodno, iako ga ponovo nismo raspravljali, a bili smo u obavezi, po Poslovniku, da ponovo raspravljamo taj zakon; pa resorni ministar Lalović kaže da je Skupština donela zločinački zakon, da moramo da ga menjamo. Zaista su ga i menjali, nijednog dana nisu primenjivali ne samo u ovim, nego i ostalim segmentima koji su bili isključivo u interesu zaposlenih, ne samo u zdravstvu, nego uopšte.
Dakle, opet se desilo ono što mi pričamo svaki put kada se obraćamo predstavnicima Vlade. Uvek se sapletete o ono gde odbijete amandman Srpske radikalne stranke.
U ovom slučaju se radi o vašem kolegi ministru Laloviću, ali ste vi sada na potezu. Bilo bi dobro da prihvatite ovaj amandman. Ne dira vam koncepcijski u zakon, ali ga precizira, doteruje i na jedan mnogo bolji način reguliše ono što ste i vi zamislili, a što se odnosi na poslove komore.
Dakle, ne možemo i ne smemo da nateramo lekare da budu obavezno članovi komore. Članstvo ni u jednoj komori nije obavezujuće, naglašavam; jeste advokatska komora koja registruje advokate, što bi isto trebalo da bude i sa lekarima u privatnoj praksi.
Možda bismo onda izbegli ono što se sada dešava u praksi u našem zdravstvu.
Moram da navedem jedan primer, pošto se nama uglavom građani javljaju, obaveštavaju nas šta im se dešava u praksi, pa onda mi preuzmemo obavezu da vas, ministre, ovako javno obavestimo o tome. Možda ne znate, pa da reagujete.
Recimo, desi se u Zemunskoj bolnici da dođe čovek popodne hitno na pregled, dobio je neki napad i tamo ga primi sestra, posle dugo vremena dođe i lekar i kaže, gospođa lekar, ne zna šta je, ali mora pod hitno da se snimi na skeneru, a skener u bolnici ne radi, ja vam preporučujem skener u, čini mi se, ulici Jovana Subotića u Zemunu, idite tamo, tamo ćete da uradite to snimanje.
Odete tamo, to košta 100 evra, zaista se snimi, ali pre nego što dođe do snimanja, pacijent tamo čeka, previja se u bolovima, a gospodin koji sedi tu kaže – sačekajte malo, sada će doktorka.
Verovali ili ne, dolazi ta doktorka koja ga je uputila u Subotićevu ulicu u Zemunu. Takve stvari se dešavaju u zdravstvu, gospodine ministre.
Hoću da verujem da vi to ne znate, pa vas ja zato upozoravam i upoznajem sa tim, a ako znate, onda to zaista nije dobro.
U svakom slučaju, morate nešto da preduzmete da se i sa te strane stanje u zdravstvu popravi. Nije problem samo u zakonima; činjenica jeste, ja sam pravnik i naravno znam da je osnova da imamo dobro zakonodavstvo, ali da bi društvo funkcionisalo, da bi u ovom slučaju zdravstvo funkcionisalo, mora mnogo toga da se promeni.
Znate, nekakvim etičkim kodeksom vi nećete nekoga naterati da bude pošten. To mora da se mnogo rigoroznije, mnogo ozbiljnije sa aspekta države, ministarstva radi, a ti etički kodeksi, to što vi preuzimate kao iz Evrope, znate, nekome ko priznaje etiku, nekome ko je pošten ne treba kodeks.
Sam zna da neće da ukrade, da neće da zloupotrebi posao koji radi, pogotovo kada je u pitanju zdravstvo.
Mnogo je strašno da neko ko nema para i nema neku dobru vezu u zdravstvu mora da čeka neki pregled ili neki lek po nekoliko meseci, a u međuvremenu bolest ode toliko daleko da pacijent neminovno umre, a neko ko ima pare može to da plati, odnosno bolje reći da potplati i da taj problem na vreme sanira.
To je nešto što je nedopustivo.
Ali, samo želim da naglasim, opet da se ne stekne pogrešan utisak, ne mislimo mi srpski radikali da je ta vrsta kriminala, lopovluka, kako god ga nazvali (najbolje onako kako to Srbi najbolje razumeju - lopovluka), prisutna u zdravstvu u velikoj meri.
Nažalost, dovoljno je da u svakoj bolnici, u svakom domu zdravlja imate jednog lekara lopova, pa da se stvori slika da je takvo stanju u zdravstvu.
Ubeđeni smo da je mnogo više časnih i poštenih lekara koji svoj posao rade časno i pošteno i kojima ne trebaju nikakvi etički kodeksi, koji znaju šta je etički kodeks, a da to nigde ne pročitaju.
Ali, vi morate da povedete računa o onom mnogo manjem broju onih koji u stvari ugrožavaju bukvalno život građana Srbije, svojih pacijenata, a na taj način naravno ugrožavaju i ugled Vlade, Ministarstva i vas lično.

Da li u okviru preostalog jednog minuta iz iste poslaničke grupe... Gospodin Jojić, izvolite.