Poštovane koleginice i kolege, narodni poslanici koji ste ovde prisutni, koji izdržavate ovaj maraton koji je nepotrebno nametnut nama poslanicima, ja ću na početku da se izvinim tehničkim službama koje prate ovaj naš rad, koje nas u ovoj pauzi pitaju – dokle ćete, umorni smo, molim vas skratite. Nije krivica do poslanika Srpske radikalne stranke, oni jednostavno odgovorno rade svoj posao. Naš predsednik Skupštine često apeluje na nas da treba odgovorno da radimo svoj posao. Mi jednostavno želimo da jedan loš zakon potpuno razgolitimo i objasnimo njegovu suštinu, ne bismo li naterali predlagača da ipak povuče ovakav zakon.
Podneo sam amandman na član 19. To je kratak član, koji glasi: "Nadzor nad radom Crvenog krsta Srbije u obavljanju javnih ovlašćenja vrši organ državne uprave u čijem delokrugu je utvrđena oblast iz koje je javno ovlašćenje povereno Crvenom krstu Srbije."
Znači, više organa će sada biti. Svako će sada parcijalno da vrši nadzor nad nekom od funkcija koje su prenete na Crveni krst.
Logično je onda da to bude Vlada Srbije, pošto se multidisciplinarno prilazi tom nadzoru. Na kraju krajeva, Vlada Srbije je onaj ko iz budžeta obezbeđuje finansijska sredstva za ove namene, kako ste vi to zamislili, a mi bili protiv. To je suština ovog mog amandmana.
Na samom završetku ovoga mislim da je onome ko je pažljivo pratio šta su srpski radikali govorili i šta je bio naš stav potpuno jasno da se mi zalažemo da Crveni krst ostane humanitarna, neprofitna, dobrovoljna organizacija. Može po nama da bude i autonomna, ne može da bude nezavisna iz više razloga, to smo objašnjavali, i može pomagati u poslovima Vladi Srbije za neke delatnosti koje je i do sada obavljao. Znači, to je potpuno jasan naš stav.
Jasan je potpuno naš stav da treba da zadrži nadležnosti koje je imao i da za to bude plaćen iz budžeta Republike Srbije, znači parama svih građana Srbije. Znači, to je potpuno jasno.
Ja sam vama pročitao šta je Internacionalna federacija Crvenog krsta kazala da je suština. Ona je u dve rečenice sažela suštinske zadatke. Ne bih to ponovo citirao, nego ću parafrazirati – da se pomogne svim žrtvama elementarnih nepogoda, siromašnima koji su zbog socijalno-ekonomske krize dovedeni u nezavidan položaj, izbeglicama i žrtvama hitnih medicinskih stanja.
Znači, ako je to suština i suštinski zadatak, u kojoj zemlji mi danas živimo, koliko ima siromašnih, koliki je prosečan lični dohodak, da li je to 18.000 dinara, ako je to tako, da li to možeš delegirati Crvenom krstu ili je to zadatak države? Da li je to za svaku zemlju tipično? Jeste, kazaće neko da ima teških finansijskih problema i da je većina stanovništva sirotinja, a onda postoji i Ministarstvo za socijalna pitanja i tamo prvenstveno treba da se razmišlja. Država treba da bude odgovorna prvenstveno.
Da smo mi zemlja u kojoj imamo ekonomsko i socijalno blagostanje, mi bismo kazali – može Crveni krst to da radi, nema problema, ali ovde je većina stanovnika i građana ove države u teškom socijalnom i ekonomskom stanju. Ovde država mora na sebe maksimalno preuzeti kompletnu odgovornost za boljitak. Ne može Crveni krst to da radi.
Ono što je jasno, i zašto ja kažem da je loš zakon... Ako pogledate razloge za donošenje, kaže se: "Osnovni razlog za donošenje ovog zakona je nastojanje da se položaj i ovlašćenja Crvenog krsta usklade sa promenama nastalim u razvoju Međunarodnog pokreta Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, kome pripada Crveni krst Srbije i sa društvenim promenama nastalim u Srbiji i Crnoj Gori, kao i u Republici Srbiji.
Sa druge strane, neophodno je domaćim zakonodavstvom jasno utvrditi položaj, prava i obaveze Crvenog krsta Srbije kao pomoćnog organa vlasti u humanitarnoj oblasti..." i neću dalje citirati.
U članu 2. kaže se: "U obavljanju poslova vezanih za ostvarivanje cilja i zadataka Crveni krst Srbije deluje u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima iz oblasti međunarodnog humanitarnog prava, a naročito sa Ženevskom konvencijom o zaštiti žrtava rata od 12. avgusta 1949. godine."
Ako je 1949. godina savremeno doba i ako su to zakoni i konvencije zbog kojih se zakon donosi, a nijedna druga novijeg datuma nije nabrojana, pitamo se o čemu se radi. Znači, nijedna nova konvencija, imenom i prezimenom, sa kojom se navodno ovo usklađuje ne postoji. Slažem se, ako je možda bio pesnički raspoložen pisac i predlagač ovog zakona, pa je rekao da je "vreme buduće sadržano u vremenu prošlom, a vreme prošlo u vremenu sadašnjem", to je napisao jedan nobelovac, tako počinju "Četiri kvarteta" u nadnaslovu, ali neću da kažem koji je. Ako je to tako, možemo reći da ste donekle u pravu, ali to je poezija, mašta, koja čini svašta kada je ovaj zakon u pitanju.
Shvatili smo suštinu i to vam kažemo. Mi smo prinudno dovedeni ovde da raspravljamo o paketu zakona od kojih su tri jako važna, mada su važni i ostali, ne kažem da nisu. To su sistemski zakoni. Nikada oni ne bi mogli u normalnoj proceduri biti doneti, jer ih je struka generalno odbacila. Veštački smo ih onda vezali u jednu vreću, pa smo ih vezali za budžet i kazali smo – ako ne bude budžeta neće biti nekih 700 i nešto miliona.
Da se razumemo, što se nas srpskih radikala tiče, mi ništa ne dugujemo tom svetu, 100 milijardi imovine su oni uništili, ne brojimo ljudske živote. Nismo zlopamtila, ali ne zaboravljamo. Mi to pamtimo. Ništa nikome mi ne dugujemo. Te vaše priče da se sada nama nešto otpisuje – ne, oni su nama dužni i te kako. Oni su ti koji našeg predsednika drže u Hagu bez razloga, a vi svi ćutite. Prema tome, ta priča kod radikala ne prolazi. Nikome ništa ne dugujemo, ništa nismo dužni da uradimo da bi se eventualno dobio neki otpis dugova.
Znači, to je jedan veštački stvoren paket, koji se sada nasilno usvaja bez javne rasprave i na brzinu. Drugačije nikad ne bi mogao proći. Šta je ovaj zakon? Čudim se zašto neće da ga povuku. Ovaj zakon... Da li znate, kada se maratonska trka trči, onda vi imate, kada gledate ove mitinge, pejsmejker, a to je onaj prvi što povuče, pa istrči. Loš zakon - zec, loš zakon, evo ga zec u mojoj ruci, koji je dat ovde loš, da bismo se mi ovde gložili i iscrpljivali da dokazujemo da je loš, a nemamo nijedan odgovor ni kontraargument da nam se kaže – pa ljudi, pričate bezveze. Evo taj vaš papir nije i ja ga potirem ovim papirom, i onda, to je suština, ovaj zec, pejsmejker, zakon je dokaz zadnjeg trajanja nekadašnjeg moćnog DOS-a, to je njegovo ishodište. Logično, on ovim završava jedan propali projekt, srpski narod će to znati da na narednim izborima i te kako osudi. Toliko i hvala lepo.

Hvala vama, gospodine Momčilov. Izvolite, gospodine Rankiću, imate još šest minuta, pošto je minut zamolio gospodin Momčilov, citati su bili u pitanju, kao i parafraze, naravno. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, rekao bih nešto o amandmanu gospodina Paje Momčilova, s obzirom da se tiče nadzora nad radom Crvenog krsta. Za ovu priliku imam da pokažem poslanicima zapisnik o kontroli opštinske organizacije Crvenog krsta u Boru, vršenoj 8. septembra 2004. godine od strane nadzornog odbora Crvenog krsta Srbije. To je ovaj papir. Nadzorni odbor su činili: Radosavljević Gradimir, Jeličić Nebojša, Vasiljević Mirko, a prisustvovao je i stručni saradnik za organizaciju i razvoj stručne službe Crvenog krsta Srbije, Karić  Dragoslav.
Ovaj nadzorni odbor Crvenog krsta Srbije je utvrdio nedvosmisleno da knjigovodstvena evidencija za 2004. godinu do današnjeg dana nije počela da se vodi. To je iz 8. septembra prošle godine. Zatim, zbog neažurnosti, odnosno nedostatka knjigovodstvene evidencije za 2004. godinu ne mogu se utvrditi kolike su obaveze i potraživanja, niti stanje imovine opštinske organizacije Crvenog krsta u Boru. Od ukupno sedmoro radnika petoro je stalno zaposleno u Crvenom krstu, a dvoje u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor.
Nadzorni odbor je utvrdio da za korišćenje putničkog vozila ne mogu da izvrše kontrolu preko putnih naloga, putni nalozi su neodgovarajući, veliki je broj pređenih kilometara i očigledno nenamensko korišćenje. Vozilo je dato na korišćenje drugim organizacijama bez ikakvih ugovora i nadoknada.
Sekretar nema deponovan potpis, što je protivno statutu, pošto je on nalogodavac za materijalno-finansijsko poslovanje. U toku finansijske kontrole poslovanja, kada su iz nadzornog odbora upozorili sekretara o nadležnosti, odgovornosti za haotično poslovanje sekretaru opštinskog odbora Crvenog krasta je naglo pozlilo pa je hitno prebačen u bolnicu, zbog čega smo dalju kontrolu obustavili, ovde to piše.
Želim da vas obavestim da se sekretar oseća odlično i da nije imao posledice toga što mu je naglo pozlilo, a posle toga nadzorni odbor opštinske organizacije Crvenog krsta vrši nadzor, verovatno po uputstvu nadzornog odbora Republike Srbije, 8. novembra, dakle, posle dva meseca. Šta oni utvrđuju? Utvrđuju da su, suprotno propisima, u posmatranom periodu izvršene isplate zaposlenima na ime solidarne pomoći, a pojedinačno je naveden veliki broj isplata bez prethodnih uplata plata, a što su po zakonu obavezni.
Zatim, zaposlenima je isplaćivan beskamatni zajam, iako prethodni zajam nisu vratili, što je takođe suprotno zakonima.
Kaže se da je nadzorni odbor utvrdio da su isplate na osnovu odluka opštinskog odbora, ali da se datumi održavanje sednica opštinskog odbora na kojima je to odlučeno ne poklapaju sa datumom donošenja odluka. Takođe, nezakonita isplata zaposlenima u ovom slučaju.
Troškovi reprezentacije, što je veoma važno, u opštinskoj organizaciji Crvenog krsta iznosili su 62.804 dinara, a što je 26% od ukupnog.
Reći ću vam da je za sredstva za higijenu, s obzirom na male prostorije, utrošeno enormno - 13.490 dinara, a isplaćivano je većem broju privatnih trgovinskih radnji, bez ikakve specifikacije i količine robe koja je uzeta. Izdaci za gorivo su 50.370, a videli ste da je 76.026, znači, oko 20%. PTT usluge su 43.443 dinara.
Šta su zaključili u nadzornom odboru? Da je predsednik opštinske organizacije Crvenog krsta prekoračio svoja ovlašćenja, da je isplata solidarne pomoći zaposlenima i njihovih zarada suprotna važećim zakonima, da su utrošena sredstva za PTT usluge, reprezentaciju, gorivo itd. u nesrazmeri sa onim što bi bilo logično. Takođe, u organizaciji narodne kuhinje je dosta nepravilnosti. Na kraju, proneverena je pomoć koja je namenjena onima koji su prognani sa Kosova i Metohije.
Zašto je potrebno ovaj amandman usvojiti? Zato što po ovome vidite da ovakav nadzor ne funkcioniše. Da ne funkcioniše, iako je nadzorni odbor obavio dobro svoj posao, dokaz je što u opštinskoj organizaciji Crvenog krsta apsolutno niko zbog ovoga nije imao posledica.
I dalje je isto rukovodstvo, i dalje se iste stvari rade. Ovo je, ministre, pre godinu dana obavljeno i nikome zbog ovoga ništa nije falilo, pa ste mogli u kaznenim odredbama u ovom zakonu, pošto ih zakon sadrži, kada ste već naveli da su neki drugi obavezni da plaćaju kazne zato što ne uplate na ime člana 12. i 15, da predvidite i da oni koji su zaposleni u Crvenom krstu, ako krše svoja ovlašćenja, podležu Krivičnom zakonu itd.
Iskoristiću tolerantnost predsednika Skupštine samo da napomenem nešto vezano za članove 9. i 10, s obzirom da je u načelnoj raspravi pet zakona bilo povezano. U članu 9. pod tačkom 5) imate, između ostalog, gde piše - programi Crvenog krsta, i da organizuje i sprovodi akcije zaštite i unapređenja stanja životne okoline. Verujem da tome ovde nije mesto. Mi imamo Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine.
Usput rečeno, pomešali ste šta su ciljevi. Ovde u ciljevima i zadacima navodite kako Crveni krst mora da funkcioniše u skladu sa Ženevskom konvencijom itd. To nisu ciljevi, nego znači zakonska obaveza da na takav način funkcioniše. Ovo što nam je program eventualno bi mogli biti ciljevi.
Ako već imate u članu 9. da Crveni krst organizuje i sprovodi akcije zaštite i unapređenja životne sredine, zašto u članu 10, ove četiri nabrojane tačke, nemate između ostalog i to da Crveni krst može organizovati predavanja, kako je navedeno u članu 9, nego ste to izbegli? Pošto je vreme isteklo, hvala i toliko.

Hvala, gospodine Rankiću.
Da li još neka poslanička grupa želi reč o ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, nastavljamo, nema potrebe sada.
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O KOMORAMA ZDRAVSTVENIH RADNIKA (pojedinosti)
Istovremeno, dobro ste mi skrenuli pažnju da pravovremeno obavestimo i tehničku službu, kao i sve poslanike, ali da znaju i ljudi iz stručne službe, danas ćemo raditi do završetka; gospodin Momčilov je malopre pitao, molim vas, ovo je obaveštenje po Poslovniku. Danas ćemo raditi samo do završetka rasprave u pojedinostima one tačke koja bude na dnevnom redu, a pretpostavljam da će to biti ova, ali ne mogu da odlučujem ja. Hvala.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Živodarka Dacin, Goran Ilić, Ljiljana Nestorović, Meho Omerović, Paja Momčilov, Miroslav Nedeljković, Mileta Poskurica, Goran Cvetanović, Vjerica Radeta, Zoran Krasić, Sreto Perić, Vojislav Milajić, Božidar Koprivica, Petar Jojić, Miljko Četrović, Milomir Dunjić, Milivoje Vuković, Dragoslav Milković, Branislav Blažić i Zoran Mašić, kao i amandman Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Primili se izveštaj Odbora za zdravlje i porodicu, ispravku izveštaja Odbora za zdravlje i porodicu od 21. novembra 2005. godine, izveštaj Zakonodavnog odbora i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Narodni poslanik Goran Ilić povukao je, pisanim putem, amandmane koje je podneo na član 7. i član 49. Predloga zakona.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Mi sad završismo jedan zakon, ali ne mogu da ne primetim, uvek je bio običaj da posle rasprave čujemo i mišljenje predlagača. Mi ne čusmo ništa. Muk i tišina. Zašto niste i sad pustili u etar, kao kad sam ja govorio, taj muk i tišinu, da čuju građani, pa da onda prosuđujemo šta znači taj muk i tišina. Mi smo o značenju tišine ovde raspravljali, ali sad ne znamo šta ovo znači. Da li to znači – slažem se, a neću da kažem. Da li to znači – nemam argumenata. Da li to znači – omalovažavam parlament i narodne poslanike. Ili to znači – ovo što ste vi radikali pričali celi dan, to je bezvredno. Ni slovceta.
Neuobičajeno za Skupštinu. Skupština je kolektivni misaoni, misleći organ, koja promišlja i isključivo mislima kreira zakone. Mi ovde nemamo suprotnu stranu. Nema dijaloga. O čemu se radi? Otkuda ta autističnost? To je za nas srpske radikale jako neobično i voleli bismo da čujemo neko objašnjenje. No, ide vreme, pa da se mi vratimo na posao.
Ovaj zakon spada u sistemske zakone, izuzetno je važan. Mi srpski radikali smo verovali da kada se donese čitav kompleks sistemskih zakona, a to je zakon o zdravstvenoj zaštiti, o osiguranju i o komorama, da će se onda krenuti jednim boljem putem u organizaciji zdravstvene službe. Mi smo duboko razočarani rešenjima koja nam nude sva tri zakona.
Odmah da kažem jedno opšte mišljenje i jedan opšti stav Srpske radikalne stranke. Mi smo pričali dugo o ovom predlogu zakona. Međutim, mi nećemo podržati ovaj zakon. To smo samo ukratko rekli u načelnoj raspravi, jer nismo imali dovoljno vremena da obrazložimo zašto to nećemo podržati.
Nećemo podržati jedan zakon koji je restriktivan i koji je donet jedino u svrhu da dodatno disciplinuje zdravstvene radnike i lekare. Nećemo dodatnu sofisticiranu inkviziciju za lekarski poziv, koja samo brine o zadacima i o kažnjavanju lekara. Nećemo na ovakav način zamišljenu licencu. Protivimo se takvim rešenjima, a ta rešenja ćemo osporavati i u ovoj raspravi o pojedinostima. Nismo imali priliku da to obrazložimo detaljno, jer smo imali na raspolaganju vrlo malo vremena u raspravi u načelu.
Lekarima je dosta maltretiranja. Komora, koja će imati sud, gde će suditi lekarima za stručne i za etičke greške... Za etičke može da sudi i u redu je, ali da nam se sudi za stručne greške, a i ovako smo nezaštićeni i u ovakvom smo bednom položaju, ne pristajemo. Ne pristajemo na komoru koja će da daje licencu koja će se plaćati. Nećemo da plaćamo dodatnu članarinu, male su nam plate.
Ne vidimo svrhu osnivanja jednog činovničkog aparata, ogromnog, koji treba dodatno da nas ekonomski izrabljuje.
Naša diploma i ono što smo kroz specijalizaciju završili, to je naša licenca. Hoćemo da bude obavezna kontinuirana edukacija, po svetskim normama i principima. Nećemo da nas omalovažavate sa radom pod nadzorom. Dugo studiramo, šest godina, specijaliziramo četiri godine i neko od vas će sada da se nađe da nam oduzima licencu i da radimo pod starateljstvom. Dosta je tog poniženja. Takva komora je sramna komora, ona nije u interesu lekara. Nađite u toj komori gde branite interes lekara.
Vreme ide neumitno, da se vratimo i na sam član. Kako glasi? Zbog naših građana i gledaoca ću da citiram. Molim da mi se vreme odbije, gospodine predsedniče, citati će biti poduži. Prvi član nije dug i on kaže ovako: "Ovim zakonom osnivaju se komore zdravstvenih radnika, kao nezavisne, profesionalne organizacije, uređuje se članstvo u komorama zdravstvenih radnika, poslovi, organizacija i rad komora, posredovanje u sporovima i sudovi časti, kao i druga pitanja od značaja za rad komora."
Sada ću da pročitam odgovor predlagača. Da vidimo ko će nešto razumeti od vas i auditorijuma koji nas gleda. Citiram: "Amandman se ne prihvata iz razloga što su komore zdravstvenih radnika (kao i druge komore osnovane za određene vrste profesija) nezavisne i profesionalne organizacije, koje obavljaju poslove utvrđene zakonom. Činjenica da su u komorama obavezno udruženi zdravstveni radnici zaposleni u zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač država, odnosno zdravstvenim ustanovama koje su osnovane sredstvima u privatnoj svojini, kao i u privatnoj praksi, odnosno da su članovi komore i zdravstveni radnici koji su osnivači privatne prakse, ne uskraćuje činjenicu da su komore nezavisne i profesionalne organizacije". Šta ste od ovog shvatili? Ako je neko shvatio, odmah čestitam.
Idemo dalje: "Pitanje vlasništva nad zdravstvenim ustanovama, odnosno privatnom praksom, nije bitan uslov za članstvo u komorama zdravstvenih radnika, s obzirom da svi zdravstveni radnici, bez obzira u kojim oblicima obavljaju profesiju zdravstvenih radnika, moraju svoju profesiju obavljati u skladu sa načelima profesionalne etike, odnosno pod istim uslovima propisanim kako Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, tako i zakonom o komorama zdravstvenih radnika. Pored toga, komore su klasičan primer profesionalnih organizacija, a ne stručnih organizacija, s obzirom da ujedinjuju, kao članove komore, upravo lica koja obavljaju profesiju zdravstvenih radnika. Organizovanje stručnih udruženja sprovodi se u skladu sa drugim propisima, a pre svega propisima koji uređuju oblast udruživanja građana". To je objašnjenje.
Ko je razumeo, opet čestitam, to je već veliki kapacitet da se ovo shvati i razume. Šta smo mi predlagali? Mi smo kazali da se brišu reči "nezavisna" i "profesionalna". Hipokrat, koji je tvorac etike (ženevska varijanta iz 1948. godine je uglavnom prihvaćena u svim zemljama sveta, znači, mi imamo svoj etički kodeks kog se pridržavamo), rekao je za medicinu otprilike ovako – medicina je smrtni izdanak besmrtne plemenitosti bogova. Nije to medicina, naravno. On je to tako zamislio i hteo. Mnogi dižu medicinu na taj pijedestal neopravdano, govoreći da smo mi dužni da budemo više etički nastrojeni nego drugi građani naše zemlje, zato što radimo jedan human posao i što smo dužni da pokažemo više etičnosti u poslu.
Savremena medicina i lekarski poziv počiva na tri stvari. Prvo, na stručnosti. Stručnost je sinteza teorije i prakse, složićete se, počiva na etičkim principima. Imamo Hipokratovu zakletvu, koja je dovoljan garant. Onda imamo nešto treće, a to treće se zove deontologija. Deontologija govori o pravima i dužnostima lekara. To trojstvo, na tome počiva naša praksa.
Ako imamo samo etiku, bez stručnosti, znači, ako je čovek etičan, ako je požrtvovan, ako je human, to je čisto milosrđe. To nije medicina. To ne vredi, to nam je jasno. Ako, s druge strane, imate odličnog stručnjaka, a ne pridržava se etičkih principa, ne valja, nije to, ne sagledava celinu čoveka, ne sagledava punoću ljudskog identiteta. I to je sasvim jasno. Onda je tu deontologija ta koja treba da pomogne, da kaže šta su lekarske dužnosti i lekarska prava.
Komora ovako kako je zamišljena, gde sede zajedno u toj komori i lekari iz privatne prakse i lekari iz državne službe, ne može da opstoji. Ne može, zašto? Profesija lekar privatne prakse postoji, kao što postoji profesija lekar u zdravstvenoj službi. Kada sam lekar, to nije profesija, to je zanimanje. Kad sam lekar to je zanimanje, zbog ovog vašeg odgovora. Zašto ja to kažem? Pozivam se na Ustav Srbije koji u članu 35. kaže – svako ima pravo na rad, jamči se sloboda rada, slobodan izbor zanimanja i zaposlenja. Lekar je zanimanje, nije profesija. Profesionalno, postoji profesija slobodni umetnik. To je profesija. Profesija uključuje u sebi načine na koje ostvarujete svoje zanimanje.
To je bitno, a potpuno je jasno da ako je obavezno moje članstvo u komori, ne može biti nezavisno, jer postoje dva razloga koja ukidaju tu nezavisnost. Prvi je, državni službenici svoj status regulišu Zakonom o radu, kolektivnim ugovorom, sindikalnim i pojedinačnim. Znači, moje profesionalne dužnosti i prava su regulisane Zakonom o radu i ovim ugovorima iz sindikalne sfere. Šta je sa privatnicima? Oni su posebna delatnost koju ovaj zakon priznaje i tu profesionalni ciljevi nisu jednaki, različiti su. To se mora ispoštovati, vi to ne poštujete.
Mi smo smatrali, naime, da je potrebno, kao što je u Slovačkoj, da se obavezno uvede komora samo za onoga ko je privatnik, a dobrovoljno za državne službenike, pošto im je potpuno profesionalna delatnost obuhvaćena Zakonom o radu, kolektivnim sindikalnim ugovorom i pojedinačnim sindikalnim ugovorima.

Da li još neko želi po ovom amandmanu? Kada je govor po amandmanu, ne postoji ta opcija, samo kada je po Poslovniku, dok se citira član Poslovnika oduzima se vreme. Nije sporno, činimo sve, ali da naprosto vodite računa o tome. Izvolite, gospodine Blažiću.

Dame i gospodo, počeli smo raspravu o jednom izuzetno važnom zakonu, zakonu o lekarskim i farmaceutskim komorama, zakonu o kojem se najviše pričalo 2000. godine. Posle revolucije, u tom postrevolucionarnom zanosu, na televiziji i novinama non-stop je bila rasprava o lekarskim komorama. Stvarno smo očekivali da će taj zakon brzo da dođe. On je mnoge stvari trebalo da uredi, međutim, pet godina je trebalo da se napiše jedan zakon koji ima negde oko pet, šest stranica.
To sve ne bi bilo tako strašno da ovde u ruci nemam Nacrt zakona o lekarskim i farmaceutskim komorama, koji je pisan 1994. godine maja meseca. Malo je požuteo, ali mi čuvamo sve te zakone, pa čak i one u nacrtu koji su bili iz 1994. godine. U poređenju ova dva zakona, upravo u tom prvom članu vidimo da je zakonodavac upravo prepisivao ovaj zakon iz 1994. godine. Ne baš sve, ali bolje da je prepisao sve. Ovaj nacrt zakona koji je radilo Srpsko lekarsko društvo u svakom slučaju je daleko bolji nego ovaj zakon koji je dalo Ministarstvo. Ono što je izbačeno da ne bude baš potpuno prepisano, izbačeno je ono što valja, a ubačeno ono što se nikako ne uklapa.
Ono što se iz ovog zakona takođe vidi, a što na neki način oslikava današnjicu u Srbiji kada je u pitanju zdravstvo, lekari, lekarska praksa, to je jedna antilekarska ili antidoktorska histerija. Na televiziji, u novinama, na radiju, pa čak i za skupštinskim govornicama ćete čuti direktan napad na lekarsku profesiju, na ljude koji su godinama nosili i nose najveći teret društvenih promena.
To nije od juče, to je bilo i ranije; i ranije su plate u zdravstvu bile male da bi služile socijalnom miru, da bi prosto ukazivali – pa nemojte se vi buniti u preduzećima, pogledajte kako lekari imaju male plate; kada oni imaju male plate, kako humano i teško rade, pa i vi morate da imate male plate.
Danas je to kada je u pitanju korupcija. Sada ćemo da napadamo i da stalno prozivamo nekog lekara koji je, niko to ne opravdava, uzeo 200, 300 evra, ali ovi pokrali celu državu, o njima se uopšte ne priča.
Onda će država da kaže kako se bori protiv korupcije, tako što će da nađe nekog doktora za 100 evra ili što je dobio neko kokošku. Milioni evra koji se svaki put pljačkaju u ovoj zemlji, na to verovatno niko neće ni da obrati pažnju.
Prema tome, radi se o tome da se i u ovom članu, a i u drugom, uopšte ne govori o interesu lekara, nego se ponovo represivnim merama pokušava da napravi neka nova organizacija, koja će dodatno, pored svih ovih ostalih koji postoje u društvu, da nađe represiju, kažnjava, oduzima pravo na rad lekarima, postavlja staratelja koji će iznad njegove glave da gleda kako i šta on radi. Onda postavljamo pitanje za šta služe medicinski fakulteti, komisije koje daju i odobravaju specijalizacije, uopšte ti kriterijumi, ako će sada neki novi ponovo njima iznad glave da odlučuju kako oni rade.
Normalno, niko nije protiv toga, protiv jedne kontinuirane edukacije. Ona je neophodna, ona je potrebna, ona može samo da donese dobro, ali iz ovoga se očigledno to ne vidi. Prema tome, mislim da je pored dobre želje da se to napravi, ovo, kao što se kaže kada se opisuje neki rad, dobro napisano, ali je tema promašena.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Neka druga poslanička grupa? (Da.) Reč ima narodni poslanik Miroljub Marić.

Hvala, gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, počinje rasprava o zakonu o komorama i ja osećam potrebu da nešto kažem o zakonu, s obzirom da smo već čuli u startu neke kvalifikacije koje ne stoje. Radi se o vrlo značajnom zakonu, sistemskom zakonu, radi se o tome da Srbija šest decenija nije imala jednu nezavisnu i profesionalnu organizaciju.
Duboko sam ubeđen da će formiranjem komora zdravstvenih radnika i ugled zdravstvenih radnika i kvalitet zdravstvenih usluga da dobiju jedan sasvim drugačiji, mnogo viši nivo, nego što je sada. Sve ovo što zakon predviđa – obavezno članstvo onih koji se bave zdravstvenom delatnošću i obavezne dozvole za rad koje će komora zdravstvenih radnika izdavati onima koji se bave zdravstvenom delatnošću – mislim da može da doprinese većem kvalitetu, a nikako da bude kočnica nekom razvoju zdravstva ili nešto što će da smanji ugled zdravstvenih radnika i kvalitet zdravstvenih usluga.

Gospodine Mariću, ovo uopšte nije rasprava o zakonu, ovo je o zakonu u pojedinostima. Raspravljamo o amandmanima. Izvolite, gospodine Momčilov.